Stevan Šarčević's Blog, page 51

KOLEVKINE HRONIKE - KRISTOFER

Darko Savić / Stevan Šarčević

Bilo mu je hladno i jeza ga je podilazila. Mada su ga oči su pekle nekako ih otvori, ali sve što je video bile su mutne prilike što promiču kraj njega. Jedna od njih se nadnela i razdvojila mu vilice. Niz grlo mu poteče nešto tako gorko da mu grč zarobi utrobu. Pola je popio, a pola iskašljao, pa ponovo izgubio svest. Kiša je konačno prestala, ali je nebo i dalje bilo tmurno. Mala grupa se sporo vukla uz strmu padinu po vlažnom i klizavom tlu. Nosila su ih usporavala i jedva da su napredovali. General je bio gotovo sve vreme u nesvesti. Plemić Berin Vus, koga su tri strele pogodile u desnu nogu stenjao je tiho na drugom nosilu. Dve su uspeli da izvuku ali se treća zalomila duboko u butini, vrh je ušao do same kosti i ništa nisu mogli učiniti. Kako se nosilo drmalo tako se strela u nozi pomerala i zadavala plemiću Berinu teške bolove. Obojicu ranjenika je tresla groznica, ali je Vus gore prolazio jer je bio svestan. Od njih pedesetak samo ih je jedanaest izašlo živo iz kanjona. Ako se tu broji i general koji je više mrtav nego živ. Istinu govoreći, malo ko od njih je verovao da će se izvući ali ga nisu hteli ostaviti ni po cenu sopstvenog života. Počeli su se povlačiti tek kada je on pao, vukući sa sobom njegovo besvesno telo. Bio je strog, većina je to dobro osetila, ali je bio pošten tako kako nisu ni sanjali da jedan čovek može biti. Svoje vojnike je pre svega gledao kao ljude, i tu nije pravio raziku između visokorođenih i onih odraslih u najgorim četvrtima Mravinjca, Puhora ili Solane. Sa svima je delio hleb i vino bez izuzetka. Zbog toga su ga obični vojnici više voleli nego njegovi gospodari zapovednici. I zbog toga svi ovi ljudi kopaju blato i trulo lišće uz strma brda, pokušavajući da ga spasu ma koliko nada bila slaba. Vitez Enork Luvken je predvodio grupu. On je odrastao na severu i bio je najbolji tragač od njih. Imao je zečje oštar sluh. Iz bitke je izašao sa par ogrebotina i istegnućem mišića na desnoj ruci, od prejakog potezanja mačem. Napredovali su prema Struni, koji je bio najbliži grad. Što se tiče Generala, niko nije verovao da će dotle izdržati. Brda su se nizala jedno za drugim, svako strmo i visoko, a padine su prekrivale guste šume borova, jela i severnih breza ispod čijih grana se svetlost teško probijala. Doline su presecali nabujali potočići koji su se negde južnije ulivali u Crnu reku. Noći su prebrzo dolazile i donosile hladnoću koja im se uvlačila pod kožu. Odeća natopljena od kiše brzo se hladila i tu nije bilo pomoći. Vatru nisu smeli paliti, a druge odeće nisu imali. Sve suvo što su uspeli sakupiti iskoristili su da pokriju ranjenike. Plemić Berin je pokušao da se buni, ali nije imao snage. Te noći su zastali na jednoj zaravni, na koju su naleteli na pola brda. Na jednom njenom kraju dizala se iz tla oveća stena. Nije bio baš neki zaklon, ali bolje išta nego ništa. Svi su bili umorni, pa brzo polegaše po vlažnoj mahovini. Vitez Kipot i Dugi Lon su preuzeli prvu stražu. Uskoro se čulo samo tiho Berinovo jecanje. Noć je prošla mirno. Čulo se povremeno udaljeno zavijanje vukova i huk sove u lovu. Kada su se probudili zatekli su plemića Berina prerezanog grla. Desna ruka mu je još uvek bila sklopljena oko drške noža.– Bio je najbolji od nas - tiho reče Dokat Stari. Bio je najstariji vojnik u četi. Ostali klimnuše i tiho progovriše ,,ja,, u znak slaganja. Sahraniše ga u plitkoj humci ispred velike stene. Bogovi su mu postavili spomen. Prosuše malo vina koje se nekako našlo kod nekog i krenuše dalje. Sada kada su nosili samo generala napredovali su daleko brže. Sledećih nekoliko dana pošto su bili prilično sigurni da ih niko ne prati, krenuše da obilaze brda hodajući po ivici potoka. Luvken je ulovio velikog losa pa su mogli pošteno da se najedu, čak su i ispekli meso i zagrejali se malo u jednoj pećini koju su nenadano otkrili. Generalovo stanje se pogoršavalo. Rana od koplja na boku počela je da smrdi, a iz one na vratu je curio gnoj. Pomešali su losovu krv sa sokom crvenog bršljana i sipali mu malo u usta, ali jedva da je nešto malo progutao. - Paklova mi, taj tvoj napitak slabo deluje Dokate - reče visoki suvi puhoranin koga su zvali Riba, gledajući u generala položenog kraj vatre koja je tiho pucketala. - Živ je, zar ne - procedi Dokat - kada smo izašli iz procepa bio si siguran da će umreti istog dana. - Svi smo mislili – reče - Vrag me jednom dao išibati - sećao se Riba.- Jebeno si zaslužio Ribo, kocka je zabranjena unutar čete a ti si mnoge nagrdio. - Dobaci oniži nabijen čovek koji je oštrio sečivo kratke bojne sekire dok mu je još jedna ista ležala u krilu. - Govoriš iz iskustva Sekete? - isceri mu se Riba - Govorim zato što znam da su se dobri ljudi poubijali zbog dugova u koje su upali zbog tebe. U svetlost vatre uđe Luvken koji je otišao u izviđanje kada su se zaustavili. - Nismo daleko od ravnice - reče pošto je seo na mesto koje mu je ustupljeno kraj vatre. - Video sam je sa susednog brda, trebali bi stići do nje za pola dana hoda, a onda na istok, dva dana najviše do Strune. - Bilo je krvavo vreme, dvanaest dana se vučemo po ovim brdima. - promumla neko od ljudi a ostali se složiše. Kiša je ponovo počela da pada. Sutra će im biti teško da napuste pećinu, koja je bila prvo suvo prenoćište, još od logora koji su napustili, čini se pre hiljadu zima. Kao i prethodna, i ova noć je bila tiha, možda čak i tiša. Svi su zaspali teškim snom stisnuti oko vatrice, samo su dvojica stražara sedela na ulazu, boreći se tihim razgovorom protiv sna koji ih je spopadao. Kako je noć odmicala u kosti im se uvlacila neka nervoza, često su dugo piljili u mračnu noć imajući osećaj da ih neko posmatra. Kako je vreme prolazilo, a oni ništa nisu primetili, ponovo se malo opustiše. Hodnik koji je vodio u pećinu imao je oštro skretanje, pa se vatra nije videla spolja. Bili su prilično sigurni da ih tu niko neće pronaći. Kada je došla smena, prenesoše im da budu pažljivi, ali noć je prošla i ništa se nije desilo. Kiša izjutra nije prestala. Kad je došlo vreme da se krene ljudi su tiho kleli sebi u brade. Tek su uspeli da se osuše, a čini se uzalud. Još najmanje dva dana ima da se smrzavaju mokri do gole kože. Neko predloži da sačekaju da kiša prestane, ali Luvken to odmah odbi. Ovakvo vreme bi moglo da potraje a njima se žurilo. General je trebao pomoć pravog vidara što pre, a morali su i da upozore grad na opasnost. Istina je bila da se nikome nije ostajalo još jednu noć u toj pećini. Jeste bilo suvo i toplo, ali svi su imali noćne more a budne bi ih prolazila jeza od tog mesta. Jedan po jedan izađoše na kišu. Luvken je izašao poslednji. Posle par koraka se okrenu da pogleda još jednom pećinu i za trenutak mu se učinu da se nešto pomerilo u tami hodnika. Bolje se zagledao, ali ne vide ništa, a onda na steni iznad ulaza prekrivenoj mahovinom primeti urezane rune, skoro sasvim izbrisane vremenom. Ništa nije uspeo da prepozna osim jednog tužnog lica orošenog suzama. Prođoše ga trnci. Brzo dodirnu čelo i srce sa tri prsta i pokloni se tami pećinskog ulaza. Okrenu se i brzo pođe za grupom koja je već odmakla. Dok je koračao osećao je jezivi pogled na leđima kako ga ispraća. Ravnica im nije donela bolje raspoloženje. Uporna kiša je travnatu zemlju pretvorila u močvaru i ona se lepila za noge i punila im čizme. U daljini su rastrzani oblačići magle lelujali odmah iznad tla i davali celom prizoru sablasan izgled. Po takvom vremenu čovek koji bi se uputio preko ravnice mogao je beskrajno da se vrti u krug tražeći put. Zato su se oni držali ivice brda koračajući ispod proređenih borova i jela koji tu nisu bili visoki jer nije bilo suseda koji bi im zaklanjali sunčevu svetlost. Grane su nesmetano rasle u širinu gradeći ogromne krošnje. Par puta su naišli na grupe severnih jelena i nekoliko vikavaca, dugih zadnjih nogu i velikih ušiju, nalik na ogromne zečeve. Nisu ništa lovili jer su još imali dovoljno mesa od jučerašnje lovine. Lanci su se ređali. Svaki isti kao prethodni. Brzo su napredovali po ravnom terenu. Četvorica su lako nosila generala, a bilo ih je dovoljno da se redovno smenjuju. Taj dan prođe i noć provedoše pod borovom krošnjom, kao i sledeću. Drvene zidove Strune ugledaše kroz retku maglu tek pred kraj sledećeg dana. To je bilo najsevernije carsko utvrđenje. Do ovog vremena bi obično bio zavejan dubokim snegom, ali ove godine još nije stigao ni prvi mraz. U četi se uveliko raspravljalo kakvo je to znamenje. Ako se sudi po porazu iz koga su se verovatno jedino oni izvukli živi, to je znamenje bilo veoma loše. Utvrđenje je bilo podignuto na jednom niskom uzvišenju koje je razdvajao kratak komad ravnice od prvih brda. Zidovi koji su ga štitili i nisu bili potpuno drveni. Dvanaest lakata u visinu od zemlje bili su ozidani od sivog kamena koji je bio razbacan svugde po brdima i ravnicama severa, a na njega se nastavljao drveni zid od debelih borovih trupaca visok dvadeset pet lakata. Zid je bio u obliku prstena, na svakih stotinu lakata dizala se drvena kula. Bilo ih je preko osamdeset ukupno. Unutar utvrđenja osim vojnog logora nalazio se pravi grad. Tu su stanovali, rudari, trgovci, seljaci koji su se nastanili u blizini da bi stočarili, lovci na krzna retkih severnih životinja i mnogi drugi. Leti je u gradu osim vojnika, pratilja vojnih logora, i retkih trgovaca slabo ko boravio, ali čim bi pali prvi snegovi, svi bi se tu slili, jer bi boravak izvan zidina preko surove severne zime, koja je trajala dve trećine godine značio skoro sigurnu smrt. Pokretni most preko dubokog šanca iskopanog u blagoj padini bio je spušten. Iz vode koja se izlivala iz njega virili su vrhovi zaoštrenog kolja duboko pobodenog u dno. Svima im malo laknu kada na visokoj motki iznad kapije ugledaše mlitavu belu zastavu. Oznake se nisu mogle prepoznati na njoj, ali su dobro znali da tu stoji crveni štit preko koga je ukršteno četrnaest mačeva. Iako nisu pričali između sebe u svima je postojao strah da je grad već napadnut. Sada kada su videli da nije, sa njhovih leđa kao da je palo nešto teško. Na kapiji ih dočekaše stražari sa trostrelima, ali ih brzo skloniše kada shvatiše o kome se radi. Očigledno su bili primećeni još iz daleka, jer se ispred kapije okupila masa običnih ljudi da ih dočeka. Plemić Gilbor Modren kapetan straže im priđe. - Bog sa vama – pozdravi – ko ste i odakle putujete vojnici? - Božija volja - otpozdravi plemić Luvken za sve. – i mir carstvu, strah neprijateljima - doda vojnički pozdrav. - Mi smo iz legije Lisica, jedini preživeli - jedan trenutak su svi ćutali a onda se sa svih strana prolomi hiljadu pitanja i da ih vojnici raspoređeni u krug oko došljaka nisu držali na odstojanju nastao bi opšti haos. Kapetan diže ruku i konačno žamor zamre posle nekog vremena jer su svi želeli što više da čuju. - Samo vi od deset hiljada ljudi? Šta se desilo viteže? - Napali su nas varvari, ne znam koliko ih je bilo, šezdeset - sedamdeset hiljada možda. Dobro naoružani i oklopljeni. Dvadeset hiljada konjanika sigurno. Krenuli su na jug prema šarenom klancu. General gospodar Burebist je rešio da ih sačekamo kako bi kupili vreme za organizovanje odbrane u južnim gradovima. Do bitke je došlo na jednoj rečici severno od Uskog grla, kuda smo uspeli da se izvučemo sa ranjenim generalom. Vesti izazvaše šok. Znalo se da varvarska utvrđenja na dalekom severu imaju snage, ali sedamdeset hiljada ratnika?! Dvadeset hiljada oklopljenih konjanika?! To je van svake pameti! Cela legija zbrisana! Strah se gradom širio kao talas. Ako su varvari prošli Šareni klanac i uzeli Stenu sada su imeđu njih i Crne Reke što znači da im je odstupnica odsečena. A Stena će pasti, ako već nije. Legija Gavran koja je boravila u utvrđenju brojala je osam hiljada ljudi, ali šta je osam hiljada naspram šezdeset ili pedeset, koliko ih je možda ostalo posle bitke sa Lisicom. Preplaviće grad kao mećava. Zidovi će ih možda usporiti ali će se na kraju sigurno probiti. Kapetan i vojska koji nisu podlegli opštoj panici, rešiše da sprovedu pristigle vojnike gospodaru Mijasu Palu, koji je bio zapovednik legije. On je boravio u velikoj kuli koja je bila u sklopu vojnog logora. Jednom kada teritorije severno od Suze budu pripojene carstvu Struna će biti priznata njemu u vlasništvo i njegovi unuci će vladati njome kao svojom. Saznanje da je u nosilima ležao general Burebist, carev brat lično, sve je to ubrzala. Plemić Morben je poslao glasnika na konju da javi gospodaru Mijasu vesti i pripremi ga za goste. Većina pristiglih vojnika je već ranije posećivala Strunu. Uske ulice popločane tesanim kamenom, drvene kuće kamenih temelja od tri do četiri nivoa i jako šiljatih krovova zauzimale su većinu unutrašnjosti. Trg nije bio bog zna koliko veliki, a oko njega je bilo sve što je važno. Hramovi sve tri religije, pijaca, vojni logor i gospodareva kula, najveća građevina u gradu i jedina potpuno izgrađena od kamena. Bila je ograđena onižim zidom, na čijoj su kapiji stajali stražari koji ih odmah propustiše bez pitanja, jer je na čelu jahao plemić Morben koga su dobro poznavali. Velika dvorana u kojoj je primao gospodar zapovenik zauzimala je skoro celi prvi nivo kule i bila je prilično velika. U četiri velika kamina gorela je vatra pa je unutra bilo prijatno toplo. Gospodar Mijas je stajao pored okruglog kamenog stola nagnut nad mape u društvu onižeg debeljuškastog čoveka u sivoj togi ogrnutog krznenim plaštom. Kada vojnici uđose dostej brzo pohita nosilima. - Je li to general? – upita uzbuđeno - O, dakako da jeste. Ah žut je, nije dobro, nije dobro, rana smrdi...o bogo! - Viknu kada skide krpe sa rane na boku. Ona je bila pocrnela i iz nje je curio gnoj. - Šta se može učiniti, Vugo? - upita gospodar koji je i sam prišao i gledao ranu nabranog nosa. - Malo moj gospodaru, malo, ne znam... krv mu je zatrovana i meso je istrulilo. Mogu staviti crve da očiste rane ali će se otvoriti veliko krvarenje, a on je već iskrvario i krv mu je otrovana... - To me ne zanima – reče gospodar nestrpljivo - šta se može uraditi da se spasi? - Moramo mu promeniti krv – reče dostej posle kraćeg razmišljanja -- Uradi to - reče gospodar kratko. - Ali ne može bilo čija krv. Pogrešna bi u njegovim venama bila isto što i otrov. Svaki čovek ima posebnu krv, jedino oni koji su u krvnom srodstvu mogu imati istu krv, ali i to ne uvek. Samo tek rođene bebe do sedam noći stare imaju mladu krv koju bih, pomešanu uz poseban sastojak, mogao da upotrebim. Tako mlada krv u njegovim venama bi bila lek. - Svi se zgledaše a Luvken prvi postavi pravo pitanje. - Od koliko je beba potrebna krv da bi on ozdravio, a one preživele? - Za odrastlog čoveka, petnaest.

Mala galerija br.89

KOLEVKINE HRONIKE - ESTEBAN

Darko Savić / Stevan Šarčević

- Bili ste u pravu, ekselencijo. Prolaz je otvoren.- Esteban skrenu pažnju na čoveka koji je te reči izgovorio.Pažljivo sređena kosa i negovana brada govorili su mnogo o njemu. Jedan od onih što po svaku cenu hoće da deluju umetnički.
-Kako možete biti sigurni?- glas žene koja je sve vreme privlačila Estebanovu pažnju delovao je uspaničeno. Prodoran pogled njenih krupnih očiju prikovao se za sedokosog „umetnika“. Esteban postade pomalo ljubomoran.-Jednostavno. Bio sam tamo.- odgovori ovaj nonšalantno.-Ali...-nastavi žena i Esteban ulovi sebe kako zuri u njene prekrštene noge i pokušava da zađe pogledom pod njenu suknju.-Dosta!- prekide je autorativni glas četvrte osobe za stolom.- Nijednog trenutka nisam sumnjao da moji ljudi prenose neproverene informacije. Mirane, trebaće mi više detalja.-Čim ste mi saopštili da sumnjate u otvaranje zabranjene rute, preduzeo sam sve potrebne korake. Interplanetarni prenosnik u administrativnom centru je svakako mnogo ozbiljniji uređaj od onih razbacanih po turističkim agencijama, a ni stručnjaci tamo okupljeni nisu za potcenjivanje. Dakle skenirao sam široki spektar svetlosnih prenosnika i poredio ih sa onima u registru prijavljenih maršruta...- To sam i mogao pretpostaviti. Koliko je ilegalnih prenosnika?- prekide ga nestrpljivo Predsedavajući.- Samo jedan. Vodi do Kolevke i promet je na njemu prilično frekventan.- odvrati ovaj.- Nemoguće! Mora postojati prijemnik na odredištu!- Prekide ga istoričarka i dojke joj se na Estebanovo veselje zatresoše.- Naravno da postoji. Jedan je izgrađen u vremenima Samona Sarbana, ali ovaj o kome govorimo je ilegalan. Klučevi nisu upotrebljeni.- skrenu pogled „umetnik“ na ženu. - Kako je to moguće? Tehnologija je tamo primitivna, gotovo nepostojeća.- njen glas je sve vreme delovao usplahireno, Esteban se upita je li tako grčevita i u postelji. - Moramo pretpostaviti da je neko iz trgovačkog esnafa odlučio da se bavi švercom. Ko može kontrolisati svaki njihov brod? Ukrcavanje opreme se moglo odraditi sasvim legalno kao isporuka neke turističke agencije. Prijavljivanje izgubljenog broda ili tovara je rutinska stvar.- Ali to je generacijsko putovanje!- prasnu ona gotovo zaboravivši respekt koji je gajila prema Predsedavajućem.- Ljudi su na svašta spremni ako je nagrada dovoljno primamljiva.- neuznemireno odvrati on.- Ali to je strašno! Toliko ljudi iz našeg sveta na Kolevci! Šta je sa kulturnim embargom?- nastavi ona da se prenemaže.- Pa zato sam vas i pozvao. Zanima me kakve posledice to uplitanje može proizvesti.. Na primer vi Lilit, kao istoričarka, mogli biste mi reći više o tome.- uperi predsedavajući pogled u sagovornicu.-Ah... Pa dobro, pokušaću da budem što kraća. Dakle, opštepoznato je da su generacijski brodovi nastali pred samo uništenje, kao vrhunski produkt ondašnje civilizacije, a poznato je i to da se genetski materijal ukrcan na njih nepristrasno i strogo probirao. Kanali komunikacije tada još nisu postojali, tek je kasniji razvoj misaonih procesa omogućio primenu aparature. Po dogovoru ondašnjih velikih sila sedam takvih brodova je otposlano ka zvezdama, a jedan od njih je dospeo ovamo. Generacijama su kolonisti bili prezauzeti izgradnjom naselja i borbom za preživljavanje na negostoljubivim planetama, pa je Kolevka bila zaboravljena. Ne zaboravimo na mešanje sa starosedeocima planete, što je bilo presudno za otvaranje uma naših predaka i mada su danas telepatija i telekineza sasvim uobičajena osobina rase, u to vreme je to bio revolucionarni skok u evoluciji. Kao prvo, to je donelo nove obrasce ponašanja, jer poznavanje tuđih misli je isključivalo laž u komunikaciji. Generacijama su se novostečene osobine usavršavale, sve dok nismo izgradili empatičke štitove, pa je međusobna telepatska komunikacija postala stvar dobre volje pojedinca. To nas je vratilo skrivanju misli, a novostečenu moć smo pretvorili u moć savladavanja prostora. Prve eksperimente smo obavili sedamsto trideset treće, kada smo uspešno preneli avatare na najbližu kolonizovanu planetu i uspostavili kontakt sa ondašnjim naseljenicima. Za razliku od nas koji smo razvijali misaone procese, oni su se bazirali na tehnološkom razvoju, pa smo ujedinivši znanja postavili osnovna načela putovanja među zvezdama i udarili temelje današnjoj Konfederaciji. Ubrzo je Konfederacija ujedinila svih sedam kolonizovanih svetova, svaki sa sopstvenom vizijom razvoja. Trebalo je mnogo vremena da se različite vizije usaglase, ali na kraju smo došli do usvajanja vrhunskih moralnih načela. Kriminal i nasilje, sveprisutni na naseljenim svetovima su, zahvaljujući duhovnoj superiornosti našeg sveta,- ovo je posebno naglasila,- savladani i zavladala je nova era moralne čistote. Tehnologija razvijana na drugim svetovima omogućila je lagodan život i...- njeno ulagivanje predsedavajućem je zabavljalo Estebana.- Vaša „moralna čistota“ baš i nije prisutna među pripadnicima armije.- prekide je iznenada i ona mu uputi ozlojeđeni pogled.- Vojska postoji kao štit i ona je izdvojena na posebne svetove - kasarne. Armija se ne meša sa civilizovanim stanovništvom.- s visoka će ona. Esteban se nasmeja i oćuta žaoku. - Dakle, u jednom trenutku smo poželeli da uspostavimo vezu sa matičnim svetom, tada poznatim pod nazivom „Zemlja“. Naziv „Kolevka“ je usvojen kasnije. Iako tada nismo bili u stanju da izgradimo zvezdani brod takvog dometa, Neksus Nebula je sačuvala generacijski brod kojim su doputovali i odlučeno je da se njime pošalje istraživačka misija na Zemlju. Po povratku broda, šest generacija kasnije, saznali smo strašnu istinu. Nedugo po našem odlasku opšta nuklearna katastrofa je razorila planetu, a preživeli su se vratili u divljaštvo i istorija je krenula od nulte tačke. To saznanje je dodatno učvrstilo naše stavove o potrebi potiskivanja svakog vida agresije, pa je usvojen zakon o uklanjanju nepodobnih. Sve osobe sa izrazito agresivnom prirodom su se premeštale na armijske planete. - Izgovorivši to prezrivo je odmerila Estebana, pa nastavila - Vođa eksperimentalne ekipe koja je trebala da osposobi i upotrebi prenosnik zvao se Samon Sarban. - to je ime izgovorila ushićeno, tako da je Esteban pomislio da će se upiškiti od sreće, - mnogo kasnije smo saznali da je Samonova ekspedicija bila uništena u sukobu sa nekim divljačkim plemenom i jedino je Samon preživeo. Ostavši bez ljudi i ikakve mogućnosti za povratak i komunikaciju, a po prirodi poletan i sklon avanturama, odlučio je da promeni prvobitni plan. Umesto da upotrebi aparaturu za povratak, pronašao je domorodačku ženu, po osobinama najbližu izvornom genetskom materijalu Homo Sapiensa i opšteći polno s njom začeo je genetski niz, kasnije na Kolevci poznat kao Loza Sarbana. Još za njegova života, a naročito u vreme sledeće dve generacije prikupljao je genetski čiste predstavnike vrste na teritoriju prozvanu Kolonijom. Grad koji je osnovao prozvao je Nego u čast naše planete. Potrudio se da uvede naše mere u Koloniji, ali tek sa delimičnim uspehom. Ni dan danas nismo sigurni da je pojam godine, od domorodaca usvojen kao vremenski period, istovetan našem, pa imamo prilično nejasnu sliku o vremenskom proticanju na Kolevci. Pretpostavka je da njihovu godinu moramo deliti sa stotinu da bi bila odgovarajuća našoj. Po njihovim merilima je Loza Sarbana zasnovana pre sedam i po hiljada godina, od čega je dve hiljade i petsto godina stolovala u Negu, izgradivši baznu stanicu upotrebom napredne tehnologije i materijala iskrcanog sa međuzvezdanog broda. Ta građevina i dan danas stoji snažno usađena u stenu što dominira prostranom ravnicom. Sva znanja su sačuvana na tada savremenom mediju, ali je veći deo istorije i priručnika dato pisarima na prepisivanje u strahu da se moć otvaranja skladišta ne izgubi posle njegove smrti. U vreme kad je bazna stanica završena, sve ovde opisano bilo je već završeno, a Sarban nam je preneo sve što je saznao tokom svog boravka na Kolevci. Dakle saznali smo da je radijacija mnogo zla počinila na Kolevci. Sam ljudski rod je biološki krenuo u raznim pravcima, zavisno od količine i vrste ozračenosti, pa ništa neobično nisu krilate podvrste, ili one sa nekim drugim životinjskim odlikama. Još je gore da su se i druge životinjske vrste menjale pod uticajem radijacje, pa su se ponegde desile i neverovatne stvari kao što su mladunci nastali ukrštanjem mutiranih zveri i mutiranih ljudi. Najzad je i Savet Federacije prihvatio da na Kolevci postoji trinaest različitih inteligentnih vrsta, svaka do jedne poreklom od naših predaka. Da bi izbegao mogućnost daljih degradacija, Samon je doneo zakon o nemešanju vrsta i zabranio je pristup inteligentnim vrstama u Koloniju. Kao što svi znamo, u međuvremenu su u Konfederaciji usvojeni zakoni o nemešanju i kulturnom embargu, pa je shodno tome Sarbanovim naslednicima zabranjeno da koriste svoja sredstva sve dok planeta ne dositigne stepen razvitka koji to bezbolno može prihvatiti. Naslednici su se vrlo slabo pridržavali tih zabrana, što smo saznavali kroz kontakte s njima, ali je pre četiri hiljade i petsto godina došlo do teških borbi između Sarbanovih naslednika koji su redovno održavali vezu sa našim svetom i mutiranih ljudskih oblika koji su pristizali sa juga. Njihove su jedinice iscrpljene dugogodišnjim borbama, počele trpeti poraz za porazom. Najgora posledica te invazije je bilo što su napadači tokom napredovanja usvojili veštinu obrade korodiranog čelika zaostalog po ruševinama drevnih naselja. Taj podatak nas, opet, navodi na misao da se njihovo računanje vremena ne podudara s našim,, jer nikakav se čelik ne može održati hiljadama godina u stanju pogodnom za ponovnu obradu. Najzad je tadašnji kralj Karlo Sarban, svestan konačnog poraza od višestruko brojnijeg neprijatelja, shvatio potrebu za kulturnim embargom, pa je premestio celu biblioteku u novi dvor daleko na severu, gde je i danas sedište njegove kuće. Poslednja poruka koju je poslao bila je da zatvara komunikacioni centar i da kontakta neće biti sve dok civilizacijski stepen ne dospe na nivo koji može podneti tehnologiju prenesenu iz Konfederacije.- rekavši to, lepotica zaćuta i nastade težak tajac.- I dalje ne vidim kakve su posledice turističkih poseta Kolevci.- prekide tišinu Predsedavajući.- Niko ne može da ih spreči u upotrebi naprednog znanja tamo. Tehnologija može pasti u ruke nekoj primitivnoj vrsti i presudno uticati na razvoj događaja, što poništava sva naša nastojanja da se razvoj izvrši normalnom selekcijim.- odvrati damica.-Doktore?- obrati se predsedavajući onom sa bradicom.- Ne znam mnogo. Bio sam ilegalno na komunikacionom kanalu i mogao sam samo preneti poruku prvom inteligentnom stvorenju koje se pojavilo na lokaciji gde je skriven jedan od ključeva, tačnije u grobu već pomenutog Samona Sarbana. Dao sam mu uputstva i zadržao frekvenciju ključa koji sam mu pokazao, ali s njime mogu komunicirati samo povremeno. Solarni kolektor ključa se predugo napaja. Bojim se da sam ipak greškom naleteo na mutanta. Isuviše sam čudnih svojstava otkrio u međuvremenu.- odgovori onaj s bradicom i predsedavajući ustade.- U redu, to je bilo sve. Sastanak je završen. Generale Burebist, vi ćete mi još malo praviti društvo.- reče zvanično, pa ulickani i lepotica ustadoše, te se nakloniše ceremonijalno. Pošto im je predsedavajući otpozdravio, krenuše ka vratima i Esteban sa žaljenjem isprati njihanje doktoričine prćaste guzice. Kad se vrata zatvoriše za njima, predsedavajući se uozbilji.- Sve ste čuli generale.- obrati mu se umornim glasom.- Čuo sam i ne miriše na dobro čim ste mene pozvali. Šta očekujete od mene?- odgovori pitanjem.- Morate pronaći predajnik i transkriptovati se na Kolevku. Nema drugog načina da se ta blasfemija bezbedno zaustavi.- reče predsedavajući kao da mu predlaže piknik.- Blasfemija?- pogleda ga Esteban upitno.- Imate li predstavu šta se tamo odigrava? - odgovori predsedavajući pitanjem.- Ne- odgovori jednostavno.- Vidite, priča o potiskivanju agresivnosti koju doktorica tera ne drži vodu. Sve je to površinska ljuštura. Naša vrsta je i dalje naslednik gena agresivne i krvoločne vrste. Postojanje turističkih agencija je upravo zbog suzbijanja te potrebe i odobreno. Znate kako to funkcioniše? Trgovački esnaf otkrije neku planetu sa primitivnim životnim oblicima i izgradi prijemnik tamo. Neko željan krvoprolića ode i uplati period od recimo godinu dana i agencija njegov avatar prebaci u telo nekog tek preminulog predstavnika tamošnjeg predatora. To je za nekog mirnog službenika neverovatan provod. Godinu dana ubijanja! Kad se vrati zadovoljio je sve svoje primitivne nagone i bezopasan je za okolinu.- raspriča se predsedavajući.- Pa zar se plen nikada ne brani?- upita Esteban prvo što mu pade na pamet.- Ponekad. Bilo je i smrtnih slučajeva.- odgovori predsedavajući.- Znači, smrt tela u kome je avatar znači pravu smrt?- začudi se Esteban.- Tačno, mada se o tome malo zna. U ugovoru postoji nekoliko tačaka po kojima se porodici prenosi podatak da je smrt nastupila prirodnim putem, recimo zbog slabog srca ili moždanog udara. Istina je sasvim drugačija. Oni umiru tamo. I ne samo to, nego i nemaju mogućnost povratka sve dok se ugovoreni period ne utroši. Aparatura se samo jednom može bezbedno kalibrisati.- Ali Kolevka je nešto drugo, zar ne?- zapita Esteban zamišljeno.- Potpuno drugačije i za turiste i za naše normative. Nije isto ubijati guštere i insekte kao i ubijati sopstvenu vrstu. Već odavno kolaju glasine o tom poduhvatu, ali tek nedavno sam dobio pouzdane dokaze.- uzdahnu predsedavajući.- Razumeo sam zadatak. Postoji li ikakvo saznanje gde mogu početi potragu?- Preseče Esteban.- Nikakvo, ali na vašem mestu bih tražio što dalje od administrativnih centara.

KOLEVKINE HRONIKE - ERIK

Darko Savić / Stevan Šarčević

Sunce je nemilosrdno peklo gradsku kaldrmu. Kamenje kao da se usijalo, svako ko nije imao preka posla nije izlazio na otvoreno. Kiša koja je sinoć lila kao iz kabla sada je isparavala iz zemlje i činila vazduh tako teškim da se nije moglo disati. Zadnjih mesec dana stalno je tako. Po danu sunce da možeš jaje da ispečeš na kamenu, a uveče pljusak čim se smrkne. Takvo vreme ne pamte ni najstariji. Zelenilo i trava su nicali svuda gde je bilo i trunke zemlje, a seljaci nisu mogli da oberu žito, voće i bašte, koliko je rodilo. Tako bogata berba nije zapamćena. Gradske pijace bile su prepune hrane, i sve se prodavalo u bescenje. I riblja pijaca je bila puna. Ribarske su se mreže raspadale pri vađenju od prebogatog ulova. Bogovi su bili milostivi. Na dvoru se još uvek pričalo o Julinu. Iako se ptica pre više dana vratila sa vestima o pobedi treće i sedme legije, dvorom su još uvek kružile glasine. Prave bitke zapravo nije ni bilo kako je javio Barbod Sasalonac, kralj Solane, kome je bilo povereno zapovedništvo zajedno sa Julinskim kraljem, Rožarom Brikastonom. Kralj Rožar, kao i njegov otac, i deda pre njega, žestoko su branili svoje pravo na osvojeni presto. Gospodara Patora Jaka Brikastona, Rožarovog dedu, Krvavi rat je zatekao sa titulom Kvestora u carskoj vojsci. On je bio jedan od retkih koji su preživeli bisernu obalu i posle dugogodišnjh borbi ostali živi da dočekaju da kroče u osvojenu Julinsku palatu. Pator, koji je u borbama izgubio oba sina predlagao je da se grad razruši i preore, kako bi mu se izgubio svaki trag, ali je car imao druge planove. Kasnije, kada je shvatio da će grad živeti, prihvatio je carevu ponudu da mu to bude novi dom, samo da bi mogao kazniti njegove stanovnike onako kako zaslužuju. Od tada je proteklo mnogo vremena, Julin je postao kraljevstvo Brikastona i oni se nisu nameravali tek tako povući. Kao što je Erik i očekivao kralj Rožar je krenuo na gradske zidine sa svom vojskom. Želeo je da što pre rastera pobunjenike i vrati kontrolu u svoje ruke, zato je i poslao Kralja Barboda da dele zapovednistvo. On je bio prekaljen ratnik koji se borio sa carskom vojskom na jugu u Vrelim Gradovima pre nego što je zamenio oca na prestolu. Kako je napisao u svom pismu pre no što se složio sa napadom, njegovi izvidnici su dobro pogledali grad i uverili se da ga je pobunjenička vojska napustila. Erik se nervozno premesti kako bi pronašao neki deo dupeta koji nije utrnuo od sedenja na tvrdom tronu. On pomisli kako bi bilo zgodno da se na tu neudobnu stolicu postavi jastuk punjen guščijim perjem. Zamisli guzicu postavljenu na ogromnom belom jastuku, ne, ne, crvenom, glatka, nežna crvena svila iz Jantakara... - Veličanstvo, izveštaj je stigao i sve je jasno, to je bila obična razbojnička družina Vojska je prečešljala grad i okolinu. Od njih ni traga! Zaista ne vidim razlog zašto bi se tu zadržavali duže kada dobro znamo da ima mesta gde je armija potrebna! - Svi mi ovde, naravno, dobro znamo gde su to potrebni. Mavriku, u nekoj pustinji pola sveta dalekojm da vode tvoj besmisleni rat! Vrelim Gradovima je u interesu da imaju dobre odnose sa Carstvom i njihovi napadi na naše naseobine su obična laž! – Viknu kralj Rikard Sevl - Rasipamo snagu po dalekim zemljama dok nam neprijatelj kuca na severna vrata! - Misliš na šačicu divljaka koja kuca na tvoja vrata - zareža Longor Mavrik - a ti nemaš muda da im se sam suprotstaviš? - Rikard Sevl zaškripa zubima. - Bojiš se da će srebro iz Vrelih Gradova da ti zatvori rudnike? - viknu mu on - Kladim se i da hoće jer ga prodaješ skuplje nego prokleto zlato! Moji vitezovi neće ginuti za tvoj lopovski džep! - Longorovo lice je pobelelo, u očima mu se jasno čitala poruka. Krv! Kralj Rikard je na to imao samo podrugljiv osmeh. Bio je ogroman čovek, skoro četiri i po’ lakta visok i dva i po’ preko leđa. Dok mu je pri ruci bio njegov mač, Crvena Riba, on se malo koga bojao na svetu. Kako mi nedostaje Elesar. Pomisli Erik dok ih je slušao kako se svađaju. Erika su se bojali, ali je Elesar mogao da ih ubedi sa nekoliko reči da urade ono što je potrebno. To je ono na čemu mu je najviše zavideo. Pitao se da li je on, dok je hodao po dvoru što su ga sazdali njegovi preci, poželeo ponekad da njime i vlada? Elesar je, iako mu je bio najbolji prijatelj, ostao zatvorena knjiga. - Dosta - viknu konačno i prekinu svađu u koju se uključilo polovina kraljeva. - Legije će za sada ostati gde jesu. To što su pobunjenici tako lako upali u grad, jasno govori da smo dole ostavli premalo vojske. Kralj Rožar je tražio da njegovu legiju vratimo sa istoka i da se sam pozabavi pobunjenicima, ali to sada nije moguće, tako da ćemo mu treću i sedmu ostaviti na raspolaganju neko vreme. Što se tiče severa Rikarde, vesti nisu tako neuobičajne, četiri legije koje imamo gore su više nego dovoljne da odbiju varvare. - Takav raspored se nikome nije posebno dopao. Kralj Rikard nervozno zabrunda - trebali bi jednom za svagda rešimo s tom prljavom štenadi. - Ja bih isto rekao za tu pustinjsku gamad. To što ih puštamo da rade šta hoće samo nas čini slabim u njihovim očima. - nadoveza se kralj Longor.- Moji gospodari, veličanstvo - javi se kralj Jordanis Baton, gospodar zapadnog kraljevstva koje se zvalo Zlatna zemlja zbog zlatne boje peska koji je prekrivao obale. Tamo su morske dubine bile bogate dijamantima i posle jakih oluja mogli su se naći i na obali. Mnogo više ih je bilo u planinskim rudnicima koji su pripadali Batonima, pa otuda i njihovo veliko bogatstvo, svima dobro znano. - Možda bi problem mogao da se reši i da se svi zadovolje – car se upitno zagleda u njega.- Možemo angažovati najamnike, to bi rešilo nedostatak vojnika sada. kada su nam potrebni, a kada završe ono za što su plaćeni, otići će. - dvoranom se raširi žagor. Najamnici su se veoma retko angažovali u carstvu. Na tuđu vojsku na tlu carstva, pa makar bila i u njegovoj službi, nije se gledalo blagonaklono, mada je Erik morao priznati u sebi da bi im dve legije najmnika itekako mogle pomoći da reše probleme. - Zanimljiv predlog Jordanise - konačno reče - svi ćemo se složiti da bi ovo moglo da pomogne. - Veličanstvo - Lazar Kroj ustade - jasno je da najamnici ne bi smeli kročiti na kontinent, nego bi ratovali za naše naseobine? - Upravo tako Lazare - složi se car - tako bi našu vojsku mogli vratiti na sever i zadržati u Julinu.- Julin nije kontinent veličanstvo - podseti ga kralj Jordanis - postavljanjem najamnika tamo oslobodili bi najmanje dve naše legije. - Ne, Julin je deo carstva i ako ga razdvaja more. Uostalom, ako si zaboravio Jordanise, to je najveća zimska žitnica carstva. Želiš da prepustiš hleb koji nas hrani rukama tuđina? - Svi su ćutali. – Nisam ni mislio. Glasaćemo – viknu - Najamnike da pošaljemo u naseobine, u Istočna carstva i vatrene gradove, šta kažete moji gospodari? - jedan po jedan kraljevi su ustajali i izgovarali, da, vođeni samim carem. Kada ih je pristalo više od polovine prisutnih, kralj Markos Lav ustade izvadi rukavicu ispod crnog somotnog plašta i baci je sebi pred noge. Glasanje je bilo gotovo pre nego što je i počelo. Lav je iskoristio pravo svakog kralja u krugu da kaže konačno ne koje se moralo poštovati. Samo je car mogao poništiti veto, ali se to nikada nije desilo. Dvoranom je zavladala duboka i napeta tišina. Erik kome je rasprava već počela da ide na živce zbog uporne svađe između nekoliko kraljeva, sada nervozno pogleda prema rukavici. - Markose, sigurno imaš dobar razlog? – Obrati mu se upitno. Kralj Lav istupi prelazeći svojim prodornim svetloplavim očima sa kralja na kralja. Njegovo lice je bilo potpuno mirno ne odajući nikakva osećanja. Na kraju se nakloni caru. - Veličanstvo, izneću vam svima moje razloge, dozvolite mi jedan dan samo. - nešto se tu spremalo. Erik je to jasno osećao kao i svi u dvorani. Iako bi se po izrazu Markosovog lica moglo pomisliti da se raspravlja o letini ili trulim voćkama, svima je bio jasno da čovek koga su iza leđa zvali led ni jednu reč ne govori bez razloga. A ako je iskoristio pravo ruke za neku stvar koja je već bila gotova, to znači da će nekome prisesti večera. - Imaš dan Markose - reče car i ustade. Za danas je gotovo.

Mala galerija br.88

KOLEVKINE HRONIKE - BROJ JEDANAEST

Darko Savić / Stevan Šarčević

Bilo je tako lepo spavati u zoru. Valjda zato što je znao da mora ustati. Veliko okruglo sunce već je iskočilo iz mora i nagoveštavalo još jedan užaren dan. Još je gore ako ostane da drema. Prevrnuo se preko ivice kreveta i naterao sebe da ustane. Odvukao se do stolića u ćošku i pljusnuo vodom iz glinenog mortarijuma dva tri puta. I voda je bila mlaka. Svukao je sa sebe noćnu košulju i navukao kožne pantalone i lanenu košulju. Kada se setio da će uskoro da se krčka u grudnom oklopu dok ih vitez Vil Kraba bude terao da udaraju hrastovim mačevima, pripade mu muka. Priđe prozoru i zagleda se u carev zamak u daljini, tamo preko reke. Magla je još lelujala u njegovom podnožju skrivajući brežuljak na kome je sagrađen i mostove koji su vodili do njega. Izgledao je kao da lebdi na oblaku. Video je taj prizor mnogo puta, ali mu je uvek iznova oduzimao dah kao i prvi put. To je bila jedina lepota njegove male ćelijice od nemalterisanih zidova, sa jednim sandukom gde je držao stvari i jednim stolićem u ćošku. Bar su imali priliku da redovno menjaju slamu iz ležaja, pa u njemu nije bilo buva. Po mostovima koji su vodili preko reke u kraljev grad već je milelo mnoštvo naroda. Mogao je da vidi sva tri sa svog prozora. Srednji je bio najširi, zvali su ga prosjačkim zbog mnoštva prosjaka koji su sedeli na njemu i čekali da im neko baci bakrenjak. Onaj levo je bio lučki jer je preko njega vodio najkraći put ka luci, a desno od prosjačkog je bio molitveni. Njime su ljudi najčešće odlazili u veliki hram da se mole i sa njega bacali novčiće bogu vode na dar. Kraljev grad je imao još tri kapije kroz koje su vodili putevi sa kopna. Severnu, zapadnu i severozapadnu kapiju. Severozapadna je bila najveća, zato što je gledala prema svetoj planini ali se najređe koristila. Kroz zapadnu je prolazio zapadni drum a kroz severnu, koji bi drugi nego severni, pa su one stalno bile pune putnika. I ako je sa ove strane reke grad bio bar dva puta veći, od kraljevog, opasanog zidinama, ipak su svi putevi vodili kroz njega. Luka je bila smeštena u njemu, a do nje riblja pijaca. Čim se prođe prosjačka kapija čekalo je veliko trgovište gde se prodavalo sve i svašta. Mlinovi i žitna skladišta su bili kod zapadne kapije, a kovačnice ispod zelenog brda. Sve važno nalazilo se iza zidina. On je najviše voleo da otrči u biblioteku koja se nalazila iza velikog hrama, kada je imao vremena da čita o podvizima starih junaka. A uveče kada bi zaspao i sam je postajao jedan od njih, sve dok ga ne bi trgao škripavi Krabin glas izjutra. Dan su započeli kao i obično, trčali su po prašnjavoj stazi koja je kružila oko cele kasarne. Već posle prvog kruga na njima se nakupio po prst prašine. Usta su mu se osušila i imao je osećaj da mu je stomak pun blata. Kada su već svi bili na ivici padanja, trčanje bi se prekidalo i zauzimali su svoja mesta kod kamenova. Kraba je dan ranije odlučio da je vreme da zameni kamenove, pa se sada mučio sa novom stenčugom. Jedva ju je dizao a neke vežbe je mogao da uradi samo tri puta sa njim, dok je starim vitlao kao od šale. Kada su završili svi mišići su mu utrnuli. Štit i mač posle toga mu se učiniše nekako laganim, po prvi put u životu. Narednih dana je postao gladniji i bukvalno bi se rušio u krevet. Posle jedne celine, mišići su ga manje boleli a na kraju meseca, zaboravio je da mu je Kraba zamenio kamen. Konačno je dočekao još jedan kraj meseca a četrdeseti dan u mesecu je vreme odmora. Ceo jedan dan! Ujutru se probudio u isto vreme kao i obično, iako se doručak služio po izlasku sunca. Uvek se tako budio, ali je ležao uživajući u osećaju da tog dana nema vežbi. Mogao bi ceo dan da prespava kada bi hteo. Doručak je brzo prošao. Pošto mu stomak nije više krčao, on izleti u dvorište. Imao je ceo dan da razgleda biblioteku. Garavi Om je stajao na kapiji i nosio je oklop kao i obično. Za njega je ovo bio sasvim običan dan, bez odmora, osim što pored njega nije bio Kuka. Čudan su oni par činili, Om, duge crne kose i kože tamne kao ugarak zbog čega je i dobio nadimak, a Kuka ćelav i kože bele kao slonovača. Dan kada bi jedan dobio odmor bilo je jedino vreme koje su provodili odvojeni. - Broj Jedanaest, još si živ? - Upita ga Garavi dok je namotavao dobro podmazan lanac na čekrk koji je dizao tešku rezu sa kapije.- Trudim se – odvrati on sumorno - ali matori gad je rešio da me ubije, sutra će mi ponovo promeniti kamen i celu borbenu opremu. - Prošli put si se brzo privikao - reče mu Om nehajno. - Da, prošli put.. probao sam kod dvadeset četvorke njegovu opremu, on je korak ispred mene, samo štit teži kao cela prošla – reče kiselo broj Jedanaest gledajući u zemlju. - Glavu gore momče, doći će bolji dani za tebe - gledajući ga pravo u oči reče Om veselo - hajde sada, znam da žuriš - odgurnu teško hrastovo krilo otvarajući put ka ulici. Bez težine oklopa koja ga je pritiskala imao je osećaj kao da mu telo lebdi iznad prašnjave kaldrme. Noge su letele, normalno nije mogao hodati. Uske ulice su bile pune, svi su žurili da završe šta imaju pre nego što podnevno sunce počne da peče. Bilo je tu bezbroj konjskih i volovskih zaprega, komki, nosiljki sa trgovcima i ostalom velikom gospodom koji su imali posla u Mravinjaku. Bilo je tu svih mogućih nošnji i naroda, od dalekoistočnih Juzita u širokim svilenim odorama jarkih boja i glava izbrijanih kroz sredinu, do širokih divljih Gnoroka, ogromnih brada o koje su se skoro saplitali i velikih dvoseklih sekira prebačenih preko leđa od kojih se nisu razdvajali. Bilo je još mnogo toga što bi došljaku koji bi se tu prvi put obreo privuklo pažnju, ali za Jedanaestog koji je već pet godina proveo u vojnom komnokumu, ništa nije bilo vredno gubljenja dragocenog slobodnog vremena. Više nije primećivao ni ogavni smrad koji se širio iz kanalizacionih potoka koji su otvoreno tekli ulicama, ni leševe koji su ležali u njima i čekali Crne Kopače, ćutljive sveštenike Boga Bez Lica koji su ih vozili u ravnicu izvan grada i sahranjivali u neobeležene grobove. Prolazak kroz molitvenu kapiju, čije je pravo ime bilo Hodočasna, doneo je promenu, ne samo u izgledu zgrada, nego i u mirisu. U carevom gradu kanalizacija je bila mreža tunela ukopanih pod zemljom, dobro urađena, redovno održavana i čišćena, tako da se mogao uhvatiti opojni miris polena iz dvorišta i balkona palata, sa cvetova zasejanim i odgajenim veštim rukama sluškinja. Nije bilo gužve, iako se tuda kretalo mnogo ljudi. Ulice su bile široke, a prosjake je Bela garda oterala u Mravinjak. Bela garda je i tamo patrolirala, ali ni upola onoliko često i u tolikom broju kao kroz carev grad. Ogromni zamkovi sa sopstvenim zidinama i kulama koje su parale oblake redovno su mu oduzimali dah. Posebno zanimljive su bile Skorte, kamena čudovista koja su ih krasila. Svako je bilo različito od drugog i priča za sebe. A tu je i carev zamak, najviši i najveličanstveniji. Pričalo se da su ga Sarbani sagradili pomoću stare magije. Pošto ga je završio kralj, Samon je pobio sve čarobnjake, a magijske knjige zapečatio zauvek. Valjda je želeo da njegov zamak večno ostane nedostižan. Učitelj u komnokumu im je rekao da je to, naravno, glupost i da magija ne postoji, nego samo znanje, trud i rad. Dvorište biblioteke, čije je čelo krasio red ogromnih granitnih stubova sa duborezima, bilo je gotovo pusto, ako se izuzme grupa od nekoliko Dosteja u jednoličnim sivim togama koja se raspravljala oko nečeg, čini se, važnog. Desetak visokih belih borova, koji su svoje korene duboko pustili u kamenito tlo, stvaralo je prijatnu hladovinu. Oni su bili jedini svoje vrste u carskom gradu. Jedino je u carskom vrtu u palati bilo još par takvih stabala. Stražari na ulazu nisu obraćali pažnju na njega. Više su pazili kada bi se izlazilo, jer se knjige nisu smele iznositi iz biblioteke. Kada je ušao u veliku dvoranu sa redovima polica na kojima su se nalazili svici, knjige i pločice sa svih strana sveta, poznati miris starog papira mu je poželeo dobrodošlicu. Osetio se gotovo kao kod kuće. Očeva biblioteka ni blizu nije bila ovako velika, ali je miris bio isti. To je još jedan razlog što je vreme provodio ovde, tu su mu izbledele slike onih koje je voleo, a koje je davno ostavio, ponovo bile jasne. Sedi, izborani starac u iskrpljenoj sivoj togi koji je sedeo u centru kružnog stola prepunog knjiga ostavi ga na miru pošto ga dobro osmotri kroz debela stakla na suvom nosu. Posetitelja nije bilo puno, nekoliko starijih ljudi tek i uobičajeni Dosteji. Jedanestici su se po glavi rojile uspomene na dom i porodicu pa krenu zamišljeno kroz lavirint visokih polica i pređe u sledeću dvoranu. Prstima je u hodu prelazio po koricama prašnjavih knjiga, a ispred očiju mu je prolazio jedan sasvim drugi svet u kome je on bio čuveni vitez koji se vraćao kući sa carevom zlatnom rukavicom na svom oklopu. Naišao je na vrata, nesvesno prošao kroz njih, pa kroz još jedna i još jedna. Spustio se niz kružne stepenice, prošao hodnicima prepunim kipova. Kao u mom zamku koji ću sagraditi, pomisli, a u glavi mu već počeše nicati kule, dvorane, visoke zidine ukrašene kamenim čudovistima koja će ih štititi. Prođe još vrata, hodnika i stepenika koji su se spuštali sve dublje i dublje. Dnevnu svetlost zameniše baklje, a baklje uljane lampe. Kada je udario glavom o nešto kameno što nije mogao razaznati, u mraku koji ga je okruživao, on se naglo osvesti. Bio je prekriven paučinom, u mrklom mraku koji je mirisao na memlu i vlagu. Nije imao pojma kako je tu dospeo. Prva misao mu bi da pojuri natrag koliko ga noge nose, ali Krabin trud nije bio uzaludan. Krenuo je nazad polako i tiho pokušavajući da shvati šta mu se desilo. Dospeo je negde duboko ispod biblioteke. Toliko se duboko zamislio? To mu se nikada nije desilo, on jednostavno nije takav. Previše je dobro naučio da kontroliše svoje telo i um. To je bio deo njegove obuke, a on je bio među najboljima. Uskoro se ponovo pojavi bleda svetlost uljanica i on ispred sebe ugleda hodnike koji su se račvali u svim pravcima. Začudo, reši da ne razmišlja puno. Ionako ne znam pravi put, pomisli, pa pusti instikt da ga vodi. Bilo je očigledno da su se hodnici koristili. Vrata je po zidovima bilo mnogo, a da li su ona vodila u neke odaje ili u nove hodnike nije znao. Jasno je mogao da razlikuje ona koja su se češće koristila, a koja, izgleda, nikada. Hodao je već neko vreme, ali stepenice prema gore nije pronalazio. Posle jednog skretanja nađe se iznenada u ćorosokaku. Na kraju hodnika nalazila su se vrata, očigledno mnogo korišćena, a ispred njih na zidu sijale su dve uljanice. Možda iza i nisu stepenice pomisli, ali je sigurno da je nešto važno inače se ne bi toliko isticala. Dok je koračao prema njima javi mu se misao da je on tu zalutao bez dozvole i da ne bi trebao zavirivati po nekakvim podrumima, ali takve misli je gušio gomilom razloga. Vrata se otvoriše bez ikakve škripe, dobro podmazana. Suprotno očekivanju iznutra ga zapahnuše žestok smrad i tama. On glasno jeknu i zapuši nos. Skide uljanicu sa zida i osvetli prostoriju. Ispred nogu mu protrča oveći pacov. Prostorija je bila mala i prazna, po podu je bilo razbacane slame a u ćosku... Jedanaesti se žestoko trže, tražeći na boku mač koji nije imao. Posle jednog trenutka već se bio pribrao i prekoravao je sebe zbog detinjaste pomisli o čudovistu koja mu je odjeknula glavom. Priđe bliže i zagleda se u odrpanu priliku ispred sebe. Ponovo ga prođe jeza, ali ovaj put od pogleda na njegovo telo. Glava mu je bila sva u metalnoj kacigi, samo su za nos bile ostavljene dva otvora, kao i jedan za usta. Ispod brade je kaciga bila zaključana, a na zadnjem delu je bio pričvršćen debeo lanac, čiji je drugi kraj bio čvrsto zakovan za kameni zid. Ali ono što ga je najviše užasnulo bilo je to da su sužnju šake i stopala bili odsečeni. - Imaš čisto srce viteže - progovori tihi ženski glas. Još jedno iznenađenje! On se pažljivije zagleda u čeličnu kacigu i vide da duge bele vlasi što su izbijale kroz otvor za usta nisu brada nego kosa. - Ja nisam vitez, još - reče polako, osluškujući zvuke iz hodnika jer mu je bilo jasno da ako postoji zatvorenik postoje i tamničari, a on je tu uljez. - Ne brini - šapnu umorni glas - neće još stići. - Šta do..!? - Kako... znaš? –grozničavo razmišljajući upita. - Znam... znam i kako si dospeo ovde - Jedanaesti je bio napet kao struna i sav se pretvorio u uho. – Ja sam te dovela - nastavi ona, sada još tiše, tako da se morao približiti da čuje. - Ja sam te provela pored stražara, pomogla ti da otključaš brave i nađeš put dovde. Znam da imaš mnogo pitanja, ali moja snaga je pri kraju i zato moraš biti brz - on tada shvati da je spreman da uradi sve što starica zahteva. Nije mu dugo trebalo da otvori bravicu na kacigi parčetom željeza koje je starica ispljunula. Ispod metala krilo se užasno unakazeno lice, ali kada se na njemu rastvoriše kapci, pogledaše ga najbistrije i najlepše plave oči koje je ikada video. Starica se tužno osmehnu i pomazi ga po licu šakom koju do malopre nije imala. - Breme će biti teško - uzdahnu - duhovi znaju, da sam imala izbora ne bih ti je predala - sada je i nakaznog lica nestalo a zamenilo ga je lepo sredovečno koje ga je podsećalo na majčino. – Nosi je hrabro mladi viteže... hrabro... - a oči kao da joj postadoše krupnije, sjajnije, kao svetli plavi dijamanti. ...Hrabro... odjekivalo mu je u glavi ... Hrabro... Iz sna ga trže hrapavi Krabin glas koji je odjekivao kulom. On se izvuče iz svog ležaja i pljusnu se po licu mlakom vodom iz posude. Glava ga je užasno bolela i bio je potpuno mokar. Činilo mu se da je sanjao nešto užasno, ali nije se mogao setiti šta. Jedva se oblačio i navukao je oklop za vežbe. Snage kao da nije imao. Kosti su mu se pretvorile u vodu. Bolestan? Stotinu mu čudovišta iz rupe, mrzeo je da bude bolestan. Pripasa mač i krenu ka dvorištu. Neće Krabi priuštiti zadovoljstvo da se smeje na račun njegove slabosti, a još manje onoj žabolikoj Trinaestici i njegovim dupeliscima. Izvućiće ga iz dvorišta tek kada ne bude mogao da se digne iz prašine. Na drugom kraju grada, preko visokih carskih zidina, duboko ispod Bibliotke u jednoj maloj ćelijici tri muškarca su stajala pored leša nakazne starice bez stopala i šaka. Metalna kaciga zakačena za lanac ležala je otvorena pokraj nje, a mutne plave oči gledale su ukočeno negde u daljinu. Unakaženo lice odavalo je blaženi spokoj. - Mislio sam da su joj izvađene oči - reče visoki suvi čovek uredne prosede brade i kose vezane u rep, ne obraćajući se nikom određeno. - I jesu - odgovori mu drugi. Treći kleknu ispred mrtve žene i zagleda se u mutne oči - predala je nekome znanje - druga dvojica se zgledaše. - Idite, prečesljajte grad. Poznaćete plen po očima - oni se pokloniše i izađoše. Kada ostade sam, impreivni tamničar se tiho nasmeja. - Tebe nismo mogli slomiti. Njega hoćemo.

Mala galerija br.87

KOLEVKINE HRONIKE - POTERA

Darko Savić / Stevan Šarčević
Krčma je izgledala potpuno obično. Možda čak i lepo. Za to je bila zaslužna sveta sunčeva svetlost koja je sve stvari činila vedrim bez obzira koliko su crne iznutra. Zelena trava i tratinčice prekrivali su zemlju svuda uokolo, samo je ispred štale i ulaza zemlja bila tvrda i ugažena. Iako je bila sredina dana Teodor nije oklevao. Išao je brzim kasom pravo, ne obraćajući pažnju da li će ga primetiti, krenuti u napad ili početi da beže. Njihovi životi pripadaju njemu i to ne mogu promeniti. Kada su prešli drum i prišli na pola strelometa pogleda dečaka. On zaustavi konja i klimnu glavom, pa uze luk u ruke i namesti strelu na žicu. Teodor sjaha konja i dobaci Juku uzde. Ostatak puta prešao je peške. Kada je ušao u krčmu nije nikog zatekao, kao što je i očekivao. U ovo doba dana gosti su retki. Na zvuk zvona iznad vrata začu krčmara kako se gega. Izvuče mač i priđe šanku iza koga je bio prolaz za kuhinju. Kada se debeli zlikovac nevinog lica pojavio on sačeka trenutak dok se u sitnim svinjskim očima prvo očitavalo iznenađenje, pa neverica i na kraju strah. Mahnu sečivom iznad šanka i odseče mu desnu ruku iznad lakta. Užasan vrisak se razleže dok je krv u mlazevima šištala iz presečenih vena. Debeljko pade na zemlju, leđima oslonjen o zid. Levom rukom je pokušavao da pritisne ranu i spreči oticanje krvi ali, bez uspeha. Lokva krvi oko njega neprestano se širila. Na kraju hodnika prema kuhinji pojavi se podgojena žena opasana keceljom i brašnjave kose. Gazdina žena. U rukama je držala samostrel. Sa tog mesta mogla je da vidi krčmareva stopala koja su se trzala i da čuje njegove užasne krike. Nije oklevala, podiže oružje i opali pravo u Teodora. Njemu se činilo kao da strela putuje usporeno. Mogao je da je uhvati, samo da je hteo. Umesto toga se iskrenu taman toliko da joj oslobodi put, pa izvuče jedan od tri noža koje je pokupio od razbojnika koje je ubio i baci ga prema ženi koja je još uvek stajala nekako ukočeno u položaju iz kojeg je odapela strelu. Tek kada ju je sečivo pogodilo u čelo, glava joj se neprirodno trznu unazad vukući telo za sobom. Do ušiju mu dopre krik iz dvorišta. Dečko je očigledno pronašao metu. Sačekao je trenutak, ali više nije bilo nikakvih pokreta. Zaobišao je šank i opkoračio gostioničara. Vrh mača mu prisloni na vrat i natera ga da podigne glavu. Ovaj je muklo jecao, zakrvavljenih očiju i mutnog pogleda. - Još uvek možeš živjeti - reče mu - gde su odveli momka i devojku? Kaži mi i pomoći ću ti. - Ako ti kažem ubiće me – prostenja. - Ako mi ne kažeš život će iscuriti iz tebe za nekoliko trenutaka - reče mu mirno, sa prizvukom tuge u glasu. Gurnu prste iza kožnog pojasa i izvadi tri zlatnika pokupljenih od ubijenih razbojnika. Poređao ih je na pod pored ranjenika. Čak i u trenutku dok se borio za život, krčmaru je pohlepa izbijala iz pogleda.- Svaki od njih može ti napraviti jednu ovakvu krčmu, na nekom boljem mestu daleko odavde. Sigurno imaš i nekoliko sačuvanih u budžaku negde u podrumu - na to se krčmarov pogled malo trže - možeš sve to da poneseš, a ja ću se pobrinuti za ranu. Samo treba da kažeš gde su odveli momka i devojku - završi blago. Krčmar je stenjao još koji trenutak pa diže pogled i zagleda mu se u oči- Zakuni se pred bogovima u svoju čast da ćeš održati reč, zakuni se! - Teodor je ćutao jedan trenutak- Kunem se pred bogovima u svoju čast - procedi tiho gledajući smrknuto u gostioničara. Pobednički osmeh preleti preko podgojenog lica. - U podrumu, u levom ćošku, ispod velike bačve s’ pivom je kesa, moraćeš mi je doneti. Ja je sad ne mogu pomeriti. Čiste gaze imaš u kuhinji na policama. Požuri već mi se muti svest. Tvoju malu kurvu vode kralju šume na rub majke planine, jašta, nikad’ je nećeš izvući odatle - kiselo se nasmeja. Nije uspeo ni videti kada se Teodorova ruka pokrenula i zabila mu nož u slepoočnicu. Na licu mu je još bio zloban osmeh kada je vrh noža izbio na drugu stranu glave. Dobar osećaj, pomisli Teodor Izvlačeći sečivo uz trzaj. Obrisavši ga o krčmarevu odeću vratio ga je u korice na dnu leđa. Pokupio je zlatnike sa poda i sišao u podrum. Kada se vratio posle nekog vremena za pojasom mu je visila oveća kesa, a preko ramena je prebacio zavežljaj sa suvim mesom i dvopekom koji je pronašao u kuhinji. Zastade pored krčmara dok je odlazio.- Ja nemam časti ni bogova, budalo - reče i ne pogledavši mrtvo telo pored svojih nogu. Napolju ga je čekao Juk, na istom mestu gde ga je i ostavio. Sedeo je na konju sa zapetom strelom na žici. Pored štale ugleda telo ogromnog štalskog momka iz koga su virile tri strele. Uz telo ležala je velika dvosekla sekira. Baci se bez reči u sedlo i krenu da potraži trag. Dečko nije ništa pitao. Nije mu dugo trebalo. Kiša nije padala od kako su otišli, a razbojnici se nisu se osećali ugroženo . Bili su potpuno sigurni. To je njihovo kraljevstvo. Ovde je vladao zakon smrti kao i drugde. Ma koliko carstvo bilo jako, ni jedna vojska nije mogla kontrolisati toliko prostranstvo. Car je umislio da je on jedini vladar, pa se ušuškao u svojoj veličini koja je dopirala iz usta ulizica, koji dalje od raskoši palata i zamkova ništa nisu videli. Snaga i moć nisu u tituli. Podanici se klanjaju samo sili. Lekcija koju je davno naučio. Narednih dana jahali su skoro neprekidno i dan i noć, menjajući konje i praveći samo kratke pauze da ih napasu i napoje kada bi naišli na potočić ili baru. Jeli su u sedlu i spavali u sedlu. Teodor je tragove po noći video jasno kao i po danu. Juk se po običaju nije žalio, ali mu je on pričvrstio zavežljaj sa odećom koje su poneli iz krčme za sedlo tako da se mogao koliko toliko udobno namestit i zaspati bez opasnosti da ispadne. Posle deset dana tragovi su postali svežiji. Drveće se češće javljalo. Vrbe pored potočića, stari hrastovi na brežuljcima, divlje jabuke i pečunari nalik na džinovske gljive. I životinje su češće viđali. Približavali su se šumi. Bio je siguran da povorka koja vodi tako važan plen nije neoprezna. Dok je bio u četi imali su brze pse, obučene da upozore na neprijatelja. Kada bi videli protivnike ne bi se oglašavali, nego bi kao strela odleteli nazad u logor i upozoravali na opasnost. Za Teodora između dana i noći nije bilo razlike, osim što je noć svetlela zelenkasto. Dok su jahali pregledao je Jukov luk i navikao se na njega, a strela su imali dovoljno. Od sada će on nositi luk noću, za slučaj da se pomoli koja njuška. Sledeći dan poterao je konje brže nego obično. Posle ove noći moći će da se odmaraju ceo dan. Negde pred mrak poče da uviđa da su tragovi sasvim sveži, a miris je bio veoma jak. Malo je bilo čudno što je Anin i Teov miris bio slabiji od mirisa razbojnika, ali njihovi su tragovi bili tu. Noć se brzo spustila. Trag je vodio duž jednog potočića, a negde pred zoru se odvojio od vode i skrenuo između dva brežuljka. Teodoru se neki čvor svezao u stomaku. Nešto ne valja! Pažljivije osmotri mesto. Kao svoreno je za zasedu. Videli su ih! Kako? Na oba brežuljka čekaju ih skriveni strelci koji će ih skinuti kao zrele kruške. Ako se grupi nisu pridružili novi razbojici, najviše ih je šest, sudeći po tragovima. Sa trojicom ili četvoricom bi mogao izaći na kraj ali toliko protivnka bi značilo sigurnu smrt. Za dečaka pogotovu. Pritera svog konja bliže i blago prodrma Juka za rame. Odmah se probudio. Iako Teodorovo lice nije ništa odavalo, smesta je znao da nešto nije u redu. Od kako su krenuli u poteru za razbojnicima, ni jednom se nije desilo da ga probudi. Prolaz između brežuljaka im se sada primakao na nekih dvesta lakata. - Otkriveni smo, prijatelju moj - reče Teodor blago - nemoj da gledaš okolo jer nas posmatraju. Privući ćeš i drugog konja neka jaše uporedo sa tvojim. Kada ti dam znak, prebacićeš se između njih i dati u što brži galop. Nećeš se okretati i nećeš se zaustavljati. Napravi veliki krug i čekaj me na mestu gde smo juče zastali poslednji put. Ako se ne vratim do sutra, kreni prema drumu. Možeš li to da uradiš? - Dečko klimnu, kao što je i očekivao. U uglu očiju mu se pojavi jedna suza i brzo skrenu pogled u stranu. Teodora zapeče nešto za šta je verovao da je odavno mrtvo. Bezbrižna talasasta trava i okrugli žbunići trnovice delovali su mirno i dobronamerno, ali su negde u sebi krili ljude koji su čekali da poseju smrt. Dva konjanika ujahaše u dolinu među bregovima. Jedan od njih dečak, još uvek niži od luka, a drugi snažan prekaljen ratnik sa velikim mačem na leđima, tobolcem na boku i lukom u rukama. Izlapeo, inače ne bi krenuo za opasnim tragom. Riđobradi razbojnik se nasmeja u sebi. Šta sve neće doživeti da vidi. Voleo bi popričati sa tim čovekom da vidi kolika su muda potrebna da se neko sa detetom kraj sebe zaputi za plenom crnog kralja, ali narđenje je bilo jasno, a Tiga je bolje shvatiti za ozbiljno. Strelu je već namestio na žicu, kada dečak nestade između dva konja i pojuri, a vitez koji je izgleda već odapeo jednu strelu prema drugom bregu gde su se skrivali Rik i Semar, je skočio sa konja i potrčao strašnom brzinom uz breg prema Obu menjajući neprestano smer kretanja. Iznenada zastade neočekivano i odape strelu u Obovom pravcu i taman kad je Riđobradi pomislio da ima tog demona na nišanu, on polete kao iz katapulta u njegovom pravcu, a strela odlete u prazno. To je značilo samo jedno; Ob je dobio svoje i sada ide po njega. Video je da mu luk nije od pomoći pa skoči iz trave sa mačem u ruci, da vidi zna li se ta gnjida boriti časno, zaboravljajući da su ga hteli skinuti strelama iz zasede trenutak ranije. Nije ni korak načinio, a čovek iz trka odape strelu i pogodi ga u rame. Iz te blizine imao je osećaj kao da ga je malj pogodio. Nije ni svatio da pada dok mu udarac o zemlju ne izbi preostali vazduh iz pluća. Još dok je pokušavao da povrati vazduh vide da zli duh stoji iznad njega sa napetim lukom u ruci. Ogroman. Čudne, krupne oči, neljudski crne, kratka siva kosa, mišići kao kamenje. Rik i Semar su mrtvi sinu mu. - Gde su ostali? - upita stranac gledajući ga kao da hoće da mu upije dušu. Nije se ni zadihao, pomisli Riđobradi. Jeza ga je prošla. Njegov dželat je strpljivo čekao odgovor, pa kada ga ne ču sagao se, uzeo njegov mač i vrh mu prislonio na drugo rame. Riđobradi je znao šta sledi. - Ne! Nisu ovd’, nisu s nama, o’šli su ispred nas, dan i po’ jahanja – prostenja - uzeli su najbrže konje, do sad’ su duboko u šumi – zaplaka - molim te! Ja sam samo slušao... - Kuda ih vode?- nesmiljeno će stranac.- Crnom kralju, provešću te, znam sve staze, bez mene će te ubiti čim kročiš međ’ drveće, znam staze, zaobićemo i’... Teodor je pretresao trojicu mrtvaca i Riđobradog. Našao je gomilu srebrenjaka i dva zlatnika. Pokupio je strele u snop. Zatrebaće. Potom je izabrao dobar luk, mač i nož za Juka. Konji su bili u travi iza brega, sputanih nogu i sa zobnicama na njuškama. Dve je životinje oslobodio, na jednog stavio tovar a jedan je poneo ranjenog razbojnika. Njegovi konji su ga čekali tamo gde ih je ostavo. Mirno su pasli travu preumorni da bi bežali. Sada je valjalo vratiti se po dečaka, pa onda nastaviti poteru.

KOLEVKINE HRONIKE - MAČ

Darko Savić / Stevan Šarčević
Vratio se do Juka i doneo ga do vode. Mislio je da će dečaku biti teško da ponovo zaroni posle pretrpljene hladnoće, ali on oćuta, samo se uhvati Teodoru za ramena, pa reče:– Idemo Stigli su do bunara bez problema. Dečak je zadržavao dah isto tako dobro kao što je plivao, a Teodor njegovu težinu nije ni osetio, tako da se kretao još i brže jer je upoznao put. Uspon uz kamenje nije predstavljao problem. Juk je išao prvi, a Teodor iza njega. Dečak je bio lakši pa je proveravao čvrstinu stena u zidu. Ponovni izlazak na površinu pratio je dobar osećaj. Juka posebno, jer je sada i on mogao da vidi. U senci ispod moćnih hrastovih krošnji i dalje je vladao gust mrak, ali i nejasne senke koje je razaznavao bile su bolje od potpune tame koja je vladala u podzemlju. Teodor ga ostavi pored jedne stene zarasle u žbunje i vrati se bunaru. Gromova mu, mora da je poludeo, ali osećaj je bio toliko jak da mu se nije mogao odupreti. Siđe ponovo u vodu i krenu prema stepeništu koje je prethodno zapazio. Ono se spiralno spuštalo bar trideset lakata prema dole. Na dnu je čekao dugačak hodnik. Najednom pažnju mu privuče čudan odbljesak u uglu prostorije. Bio je nekako drugačiji od svega što je njegovo novostečeno noćno oko dotad registrovalo. Priđe izvoru sjaja i ugleda parče metala što je virilo ispod gomile šuta. Stade razgrtati otpad i otkri da ispod njega leži mač. Bio je čudne izrade, neobično lagan i isijavao je tamu. Sečivo je bilo široko i dugačko. Drška dovoljno duga za dvoručni hvat prelepo izgravirana. Bezbrojne godine provedene u vodi nisu na njemu ostavile nikakav trag. Dok ga je držao u ruci Teodor se osetio istovremeno upašeno i neobično moćno. Čim se ispeo iz bunara primeti da je svetlije. Zora. Više nije imao ni trenutka za gubljenje. Vetrić mu do nozdrva doneo snažnu aromu konja i on krete za mirisom. Zastade kad ih je ugledao. Četrdeset, možda i više jahaćih i desetak teglećih konja je uz par komki u ograđenom prostoru odmah ispod šumarka slobodno čupkalo travu. Dva stražara su sedela u travi leđima oslonjeni na ogradu i zadubljeni u razgovor. Dalje od njih primeti još jednog, a na suprotnoj strani se jedan rmpalija šetkao s lukom u ruci i mačem preko ramena. Njega će prvo. Prišunja mu se kroz drveće, pa spusti mač na zemlju i jednim dugim skokom stvori mu se iza leđa. Jednom rukom uhvati ga za potiljak a drugom za usta i nos i snažno mu okrenu glavu u krug. Bio je siguran da krckanje vrata nije niko čuo. Držao ga je tako dok poslednji trzaji mišića nisu prošli i tek ga tada spusti na zemlju. Potom skide s njega iznošene kožne pantalone. Nije voleo da hoda go. Veličina je odgovarala. Čizme su bile u boljem stanju, mada pomalo tesne. Uze mu luk i tobolac sa strelama koji prebaci preko ramena. Vrati se po svoj mač i krenu do drugog stražara. Njemu je jednostavno odsekao glavu svojim novim mačem. Bio je toliko oštar da Teodor nije ni osetio kada je prošao kroz vrat. Dvojicu koji su čuvali konje ubio je strelama. Put im je otvoren. Vratio se po dečaka i brzo su osedlali konje prethodno se namazavši konjskom balegom da životinje ne bi uznemirio nepoznat miris. Teodor je proklinjao i psovao u sebi. Taman što se dobro oprao od smrada koji mu se bio uvukao pod kožu, a sada evo ponovo smrdi kao crknuto kljuse. Zavezao je još po jednog rezervnog konja za sedla, jer kada oslobodi Tea i Anu trebaće im konji za jahanje. Nije sumnjao da će ih pronaći. Čula su mu se sada tako izoštrila da je mogao pratiti i mišiji trag star nedelju dana. Bojao se samo da se potpuno ne preobrati u zver pre nego što ih oslobodi. Otvorio je kapiju i polako poterao konje. Kao i u mnogim stvarima Juk se i u tome pokazao vrlo veštim. Sunce samo što nije pružilo svoje zlatne niti preko udaljenih brda ali u logoru se niko još nije budio. Sve razbojničke družine su poznate po lenosti, pa ni ova nije bila izuzetak. Nije očekivao da neko proviri pre nego što mu sunčeva svetlost ne zaigra na licu, tim pre što su se u svojoj maloj jazbini osećali sigurno. U jednom momentu dok je još bio u šumarku razmišljao je da pronađe one što su ga zarobili i skine im glave, ali tu je bio dečak, pa iako Teodor nije mario za svoj život, dečakov je morao da čuva. Pustiće ih sada, smrt u snu je ionako preslaba kazna za njih. Želeo je da osete bar pola od one boli koju su njemu naneli. Kada su odmakli skoro trećinu lanca od logora, on odmota dugački bič koji je pronašao među sedlima i pucnu snažno konjima iznad leđa, pa se svi dadoše u snažan galop. Nije više bilo bitno ako ih neprijatelji čuju i probude se, bez konja neće daleko stići. Dečak je jahao prav kao strela u sedlu i bezbrižno se smeškao. Za nekoga ko je pretrpeo toliko toga u njegovim godinama držao se više nego dobro. Čekali su ih naporni dani, ali to ga izgleda nije brinulo. Obode konja i Teodor je gledao u njegova leđa. Da li je čovek kao on u stanju da se brine o dečaku? Nekada je bio, a da li je još uvek - e to već nije znao.

KOLEVKINE HRONIKE - RUŠEVINE ISPOD BRDA

Darko Savić / Stevan Šarčević
Utrnulo telo je bolno osećalo svaku neravninu na putu. Svaku rupu i izbočinu. Posle trećeg dana rukei noge nije više osećao. Mušice su mu se uvlačile u nos, uši i u oči, pa i u usta ako bi ih otvorio. Na smrad se već navikao. Najzad, poticao je od njegovih govana, pa je nekako bilo lakše podneti. Kada su ga utovarili u kola s rešetkama, nadao se da će mu skinuti lance, ali ništa od toga. Bilo im je svejedno. Samo bi mu uveče gurnuli jednu zemljanu činiju punu splačina. Dva puta u toku dana donosili su mu vode u istoj činiji i na tome im je bio zahvalan. Kada se oslobodi, darovaće im brzu smrt zbog toga.
Anu i Tea su odveli zajedno. Neki matori razbojnik je prokužio da bi i on mogao biti plemićke krvi, pa su rešili da i njega povedu šumskom kralju, ko god to bio. Njih su poveli na jugozapad travnatom ravnicom, a Teodora i malog Juka na jugoistok, prema planinama. Šestog jutra iz magle izroni pošumljeni breg. Krošnje ogromnih hrastova činile su ga još većim no što jeste. Izgedao je lepo, pravilno zaobljen, kao kornjacin oklop. Kada su prišli bliže, ugleda ostatke kamenih građevina. Još jedno od drevnih naselja. Huka sove oglasi se negde sa ivice šumarka, a kao odgovor sa čela kolone neko mahnu tri puta bakljom. Šuma ožive. Tridesetak ljudi naoružanih lukovima i trostrelima izađe pred njih. Bili su odenuti u grudne oklope i verižnjače, a iznad desnog ramena ili o boku imali su mačeve. Pozdraviše se sa njegovim krvnicima koji im izađoše u susret. - Kučkin sin - viknu ogromni bradonja sa isto tako ogromnim trostrelom. Glava mu je bila ćelava kao jaje, a puni čelični oklop je čudno delovao na ogromnom stomaku. - Smrdi k’o da se odavno rasp’o! Bacite i’ u jamu, nek’ se malo otkisele pa ću i’ posle pogledati. - Viknu svojim ljudima. Jama je bila duboka, okrugla rupa u zemlji ozidana kamenjem i do pola ispunjena vodom. Nalazila se sa suprotne strane brega od one sa koje su došli. Dok su nosili njega i malog Juka između stabala, primeti otvore u zemlji koji su ličili na ulaze u rudnik. Ovi lešinari su živjeli u podzemlju brega. Verovatno su otkopali podzemne prostorije negdašnjeg grada, jer ovaj breg je očigledno to bio. Do površine vode bilo je bar dvadeset lakata. Jama je bila široka. Spustiše ga na samom rubu. Bilo ih je četvorica. Najmlađi od njih priđe da ga odvezuje nabranog nosa. Posmatrali su ga sažaljivo. Znao je zbog čega. Prsti na rukama i nogama su mu bili natečeni i plavi kao zrele šljive, a alke su se tako urezale u meso da je bilo strašno pogledati. Ni oslobođen nije osetio nikakvu promenu. Nije mogao pomeriti ni jedan prst na omrtvelim udovima. Kada je završio, dečko se uspravi i gurnu ga nogom preko ivice. Udarac od površinu hladne vode zabole ga gore od bilo čega što je osetio, a imao je poveliko iskustvo. Riknuo je koliko je mogao i voda poleti da ispuni mesto u njegovim plućima. Kada je počeo da gubi svest i pomislio da je gotov, neke ruke ga uhvatiše za vrat i povukoše na gore. - Viteže, nemojte se opirati, ja vas držim! - Viknu mu Juk na uvo. Dečko je plivao kao vidra. Voda je bila duboka, dno se nije naziralo. Zid jame je bio od nemalterisanog kamena, ali tako dobro isklesanog i uklopljenog da u spojeve ni nokat ne bi stao. Juk polako poče da pliva uza zid pridržavajući jednom rukom Teodorovu glavu -Evo ga! Našao sam! - viknu - Rekli su mi da na četiri strane ispod povrsine postoje četiri kamena koji vire po lakat iz zida. Možemo stajati na njima, nećemo se ugušiti! - objasni dečko kada se dokopao jedne od izbočina. Iz vode mu je virio samo nos, ali bilo je dovoljno. Teodor nije mogao stajati sam, pa mu je Juk i dalje držao glavu iznad vode. Nekoliko sati kasnije, negde oko polovine dana, bolovi sasvim nestadoše i u udove poče da se vraća osećaj, ali je svaki pokret, i dalje bio bolan. Niko ih nije obilazio, ali su čuli korake nekoliko puta oko jame. Kako se bližila noć postalo je hladnije i dečak se počeo tresti. Teodoru se pokretljivost potpuno povratila, ali su pokreti i dalje značili teške muke. Pustiće ih da prenoće tu, shvati on. Dečak neće dugo izdržati. Psovao je u sebi sve što mu je palo na pamet. Vikao je, molio da izvuku dečaka iz vode, ali niko se ne udostoji ni da proviri odozgo. Kako da ih izvuče odavde, mozgao je grozničavo? Penjanje uza zid otpada, tu se i paukovi okliznu. Kamenje je previse glatko. Previsoko je za skok. Pomislio je da izbaci dečaka gore. Verovatno bi i uspeo, ali bez njega Juka će ubiti stražar čim ga vidi. A bilo ih je okolo, čuo je njihove korake. Da voda samo nije toliko hladna. Ali bila je hladna kao planinska reka koju napaja sneg sa planina. Kišnica bi trebalo da je toplija! Iznenada mu sinu pomisao. Duboko udahnu i zaroni. Dubina je bila nekih petnaest lakata. Dno je bilo puno krhotina i kamenih obrušenih blokova, ali je voda bila još hladnija. Teodor oseti vodenu struju. Nije dugo tražio. Prolaz je bio veličine omanjih vrata. Pogledao je malo uokolo i pronašao još dva slična. Odluči da prvo pogleda gde vodi prvi. Čudno, ali još nije osećao potrebu da izroni, iako je prilično vremena bio pod vodom. Nije imao vremena to da odgoneta, jer gore se dečak smrzavao. Potopljeni put je vodio u nisku prostoriju gde se stvorio vazdušni džep, pa Teodor izroni i duboko udahnu. Bila je rađena od istog savršeno ukopljenog kamena. Lučne kamene grede podupirale su plafon. Tu nije mogao izaći iz vode pa zaroni ponovo. Kao što je i očekivao i tu se nalazio otvor. To su verovatno bila vrata, ali su se vremenom strane urušile. Prošao je kroz još jednu prostoriju, ali nadalje se put granao, pa on odluči da krene desnim hodnikom. Još dva puta je prošao kroz podzemne odaje, povremeno nailazeći na vazdušne čepove, da bi konačno naišao na stepenište. Od polovine nije bilo poplavljeno i vodilo je kroz kameni plafon na sledeći sprat. Bio je siguran da razbojnici za to ne znaju i da nisu kopali tako duboko. Da znaju ne bi ih bacili u jamu. Zaroni ponovo i što je brže mogao vrati se istim putem. Dečko se tresao. Oči su mu bile zatvorene ali se još držao na kamenom ispustu– Juk - prošapta mu na uvo - Juk, čujes li me? - Ovaj polako otvori oči i zagleda se u njega krajnjim naporom. - Hajde viteže, vreme je da idemo. Udahni duboko, put neće dugo trajati obećavam. Možeš to zar ne? - Dečak klimnu glavom. Udahnu vazduh a Teodor mu stavi šaku na usta i nos. Mora izdržati, reče sebi, pa ga povuče u vodu za sobom. Plivao je što je brže mogao. Provuče ih kroz otvor i izroni u prvoj prostoriji. Dobro je prošlo. Izranjao je u svakoj prostoriji po vazduh. Konačno dođoše do stepeništa. Mali nije mogao hodati, pa ga je izneo, spustio na suv kamen i skinuo mu odeću. Podiže ga i privi uz sebe. Bio je hladan i sve se manje tresao. Bogovi! To nije dobro, umire. Ustrča sa njim uz stepenište. Soba iznad nije donela ništa novo. Prašina, paučina i još jedne stepenice, koje on preleti u nekoliko koraka. Nije znao šta da očekuje u ruševinama starim hiljadama godina ali ako nešto uskoro ne učini dečak je gotov. Morao je nekako da ga zagreje ali nije znao kako. U ovoj prostoriji stepenište koje je vodilo na gore je bilo srušeno kao i deo plafona. Dalje se nije moglo. Spusti ga na tlo i poče da mu trlja i gnječi mišiće koliko je brzo mogao. Nije znao koliko je to trajalo. - Viteže- začu slabašan glasić u jednom trenutku - to boli. Teodor stade. Prisloni mu uvo na grudi. Srce je kucalo snažno.- Gromovi! Baš si me zabrinuo dečko - reče. Jedan trenutak su ćutali, pa obojica počeše da se smeju. Mnogo je vremena prošlo od kada je zadnji osmeh ugostio Teodorovo lice. - Viteže, gde smo mi ovo? - Upita Juk malo kasnije. - Zovi me Inej - reče mu Teodor.- GospodarInej, je li to ime vaše kuće? - Ne dečko, Inej na prajeziku znači "niko" tako zovu ljude bez porekla. Tako su me zvali tamo gde sam odrastao. - Bez porekla? - začudi se Juk.- Mi smo u ruševinama ispod brda – vrati se Teodor na važniju temu. - Mračno je kao u rogu. Sreća pa ste uspeli naći ovo mesto gospodaru Ineje - tek tada mu sinu da dečko ne vidi ništa osim njegovih očiju. Teško je to imati na umu kada sve vidi kao u po dana. – Ne znam koliko je još vremena ostalo do svitanja, dva - tri sata najviše. Video sam nekoliko otvora, možda neki od njih vodi na površinu. Moram proveriti. Ti ostani ovde. Možeš hodati od kraja do kraja ovog zida da se zagreješ, ali ne prelazi na drugu stranu. Vratiću se brzo. - Voleo bih da imam oči kao tvoje - prošaputa dečak, koji je shvatio da Teodor može da vidi po mraku. - Čuvaj se - ču ga kako govori dok silazi. " Čuvaj se oče", javi se glas u sećanju "čekamo te". Sada kada mu se telo zagrejalo, voda mu se učini hladnijom nego pre. Natera sebe da uđe, pa ponovo zaroni. Izronio je u jami, zvezde su gorele i sve je bilo tiho. Imao je još vremena do zore. Nije se plašio da roni, mogao je dugo bez vazduha. Još jedan poklon od zveri što čuči u njemu. Nasumice odabra jedan od dva otvora i obre se u ogromnoj prostoriji poduprtoj stubovima. Zapazio je kanale i razvaljene delove zida, što je značilo da su tragači za čelikom već odavno opustošili ovo nalazište. To je moglo značiti dve stvari; kao prvo, mesto nije oduvek potopljeno, a kao drugo, nikom sem ovoj bagri nije zanimljivo. Na samom kraju se nalazilo stepenište što je vodilo naniže. Radoznalost ga je vukla da se spusti i vidi šta je dole, ali on uze vazduh, zaroni, i uputi se u poslednji tunel koji vodi iz jame. Kroz njega je voda ulazila. Prošao je kroz nekoliko prostorija, a onda našao odakle dolazi struja. Poveći kružni otvor u kamenom zidu koji je vodio u prirodni stenoviti tunel kroz koji je voda pronašla put. Krenu na gore i obre se u bunaru. Na vrhu je video lanac namotan na drveni kotur sa vedrom na kraju. Zid bunara bio je toliko loše ozidan da je u neke spojeve mogao da gurne stisnutu šaku. Lako će se popeti, samo da se ne odroni pod njegovom težinom. Ovo su očigledno iskopali i ozidali razbojnici. U jamu su izgleda previše često bacali ljude da bi iz nje pili vodu, ili su jednostavno mislili da voda u njoj potiče od kiše, pa nije za piće. Šta god da je uzrok, njemu je bilo drago što su ovo iskopali. Pokajaće se sigurno, pomisli u sebi.