Stevan Šarčević's Blog, page 47

KOLEVKINE HRONIKE - BRAT I SESTRA

Darko savić / Stevan Šarčević
Idućeg jutra Sunčica je potrošila tri zlatnika i kupila je Simonidi udobne cipele i haljinu varošanskog kroja.Trgovac nije ni primetio kako mu se kesa našla u Sunčicinom džepu, a ako i jeste, to se desilo kad su njih dve već odavno bile u svojoj sobi.
Okupale su jedna drugu, Sunčica je pomogla Simonidi da sredi kosu, a kada se najzad njena ljubavnica odenula, prosto je blistala. Nije mogla da je se nagleda. - Jao, milo moje. Ja volim, volim, volim. Zar to nije nešto najlepše na svetu? - mazila se Simonida prilazeći Sunčici koja je, spremivši se za ručak, čekala svoju prijateljicu kompletno odevena. Sedela je na stolici ukraj kamina i divila se Simonidinom novom izgledu. Bila je ista, a drugačija.- Ma daj... Ima da odleprša moje malo, samo tako...- zamrguda Sunčica setivši se klipana od sinoć.- Nikad, milamoja. Nema šansi da se odlepim od tebe.- Simonida se zaustavi kraj same stolice i Sunčicu zapahnu miris sapuna, nove odeće i njene kože.- Ima ti da dobiješ povodac i brnjicu...- nasmeši se zavlačeći joj ruku pod haljinu. Koža joj je bila glatka i ugodna na dodir.- Ako misliš da treba, veži me. Ti si mojagospodarica. Ali ne mrdam ja od tebe i bez toga.- Simonida je bila mirna, samo joj je pogled postao drugačiji. Zavodljiviji.- Samo ti mene ljubi i želi me. To je moj vazduh i moja voda i sve na ovom svetu.- Sunčicina ruka je klizila po devojčinoj savršeno obloj stražnjici i ježila se od tog dodira.- A stvarno te volim. Do dna svog bića.- Simonida stade lagano da se uvija što je Sunčicine misli dovodilo do granice ludila. Još sinoć je pomišljala da je otera, ali sad je želja postajala nesnosna.- I treba..- reče Sunčica i gurnu joj prst u stražnjicu. Malo se trgla i usne joj načiniče jedno „O“, ali nije uzmicala.- Nećeš umreti malena. Ne dam.- doda Sunčica lagano prodirući u curicinu utrobu.- Sada neću. Imam osobu koja me voli.- Simonidin glas je podsećao na jecanje, a licem joj se razlilo nešto između grča i osmeha. - Imaš. I ne samo da te voli nego i bdi nad tobom.- Sunčicin prst je počeo da se ritmično pokreće napred - nazad i Simonida poče da stenje.- Nisam sigurna da li znaš kakav je to osećaj.- promuca Simonida pokušavajući da ostane mirna, što joj je sve teže polazilo za rukom. Sunčica nije bila sigurna na koji osećaj misli.- Nije ni bitno da li znam.- reće gurnuvši prst do dna, pa ga najzad izvuče i spusti ruku u krilo.- Ne volim da ti budem teret. Ako mogu da ti budem zadovoljstvo i sreća, to je ono što bih želela.- reče Simonida spuštajući se na patos kraj njenih nogu.- Jesi mi zadovoljstvo i olakšavaš mi terete iz prošlosti..- reče Sunčica posmatrajući devojku sklupčanu poput mačeta. - E, onda sam jako, jako srećna.- reče Simonida ljubeći joj čizme.- Da, mala.To si mi darovala.- Sunčica se najednom prisetila kako je Simonida bežala pred razjarenim psima gola golcata i poželela ju je onako nezaštićenu i preplašenu kakvom ju je prvi put videla. Sagla se i smakla je haljinu sa njenog uzdrhtalog tela. Cura se uspravila tek koliko da joj pomogne, pa je nastavila da joj ljubi čizme. Bila je predivna.- Nekako sam to znala od samog početka. Zato sam pokušavala da te oteram.- objašnjavala je Sunčica dok su se devojčine usne stale pomicati naviše duž njene noge.- Ali nisi uspela. Tvoja sam kompletno.- reče Simonida kroz poljupce kojima joj je obasipala butinu. Sunčica joj spusti ruku na glavu i prsti joj se upletoše u devojčinu kosu kad su poljupci stigli do maženja željnog međunožja. Nije imala više ni volje ni vremena da svlači pantalone. .- Nisam uspela, a sad je prekasno. Pa ništa, volimo se onda i neka se svet sruši.- beše poslednje što je rekla pre no što ju je Simonida naterala na jecanje. Nešto kasnije spustiše se do prizemlja na ručak i dok je Sunčica zadovoljno inventarisala po kesi koju je zdipila od neopreznog trgovca, zaključivši da je tog dana imao bogat utržak, Simonida naglo ustade. Sunčica začuđeno isprati njen pogled i ugleda dečkića opasanog keceljom kome tek što je paperje stalo izbijati po licu gde zuri u Simonidu razjapljenih čeljusti. Pre no što je stigla išta da izusti to dvoje jurnuše jedno drugom u zagrljaj i Sunčicu kao da grom udari. Tako dakle! Ta mala kučka posvuda ima ljubavnike! Taman što je sklonila svoje novostečeno blago i uvređeno namerila da odmaršira iz krčme, Simonida joj se obrati:- Sunčice! Sunčice! Ovo je moj brat Juk! Preživeo je, hvala svim elementima, preživeo je!

Mala galerija br.99

KOLEVKINE HRONIKE - DEJON

Darko savić / Stevan Šarčević

Opsova u sebi po ko zna koji put. Onaj prokleti plaćenik je bio u pravu priznade sebi, mada je mrzeo što je tako. Dok su gledali visoki polukružni zid načičkan stražarima leđima oslonjeni na neverovatnu padinu koja je izgledala kao da je nožem odsečena, ništa im nije padalo na pamet. Vidin otpuza nazad u šipražje i leže tamo. On je još malo osmatrao, ali se samo se još više razbesneo.- Prokleta budala - tiho reče bratu - kaže, uđite nekako tamo. Kao da je to gostionica na čijim vratima čeka gostioničar sa izvol'te. - Vidin se osmehnu bratu – Koliko se sećam, dok smo bili u Krakovištu rekao je da se vratimo ocu i povedemo vojsku, jer je mesto prava tvrđava. Meni se sada to čini kao dobar savet koji nismo poslušali. - Dejon nije bio siguran da li bi zatražio od oca pomoć i da je znao da je ovde nemoguće ući. Ali morao je priznati sebi da je otac bio u pravu, a on pogrešio. Ana jeste otišla svojom voljom. Bogovi, zar moram da pogrešim baš u svakoj proceni? – Ona je tamo iza ovih zidova Dejone. Ne smemo odustati - preseče mu Vidin razmišljanja. Odoše ponovo da pogledaju tvrđavu. Kada im je Riđobradi opisivao mesto, pomislili su da se mogu spustiti niz padinu, iako im je pokušao objasniti da je to teško izvodljivo. Ni njega nije poslušao. Konopac koji je pripremio sada je beskoristan. Teško izvodljivo nije prava reč. Ne bi im pomogla ni opsadna kula. Padina se okomito penjala u beskraj. Mrak se brzo spuštao, a oni nisu znali šta da rade. Dejon je neprestano ispitivao riđobradog iste stvari i neprestano dobijao isti odgovor. Nema drugog ulaza, broj stražara se ne smanjije tokom noći i ne, nema pojma kako bi ušao unutra. Kada se sumrak pretopio u tamu Dejon i Vidin se spremiše. Smislili su da pokušaju prilazak zidu, zatim zakače kuku za njegov vrh i ispenju se gore. Riđobradi je rekao da je to samoubistvo, ali to nije delovalo na junoše. Umreće pokušavajući, pomisli u sebi. U trenutku kada se Dejon spremao da izađe iz šipražja neko ga dohvati za rame i trgnu natrag. – Šta ti radiš ovde? – Ču Vidina kako odsečno šapuće. Nije morao videti da bi znao ko je to. Brzo se okrenu na koljenima i vide dva zverska oka kako pilje u njega. Prođe ga jeza i ruka mu krenu prema balčaku. – I mislio sam da će ti popustiti bešika – reče poznati glas podsmešljivo. U njemu proključa bes. – Zašto se nisi držao plana? – Tiho upita Vidin. Riđobradi je jecao poluglasno negde u šipražju. Valjda je poverovao da je gospodar Teodor doveo duha sa sobom. – Zaveži budalo, - brecnu se Teodor na njega – hoćeš da nam dovedeš celu onu jazbinu za vrat? – Jecanje se utiša ali ne prestade sasvim. – Shvatio sam neke stvari koje će nam pomoći – konačno se Teodor obrati Vidinu. – Zar ta stvar, taj duh, neće znati da smo ovde? - Odvrati Vidin pitanjem.- Neće, bar ne još. Da čujem vaš plan za ulazak? – odreza Teodor. – Preskočićemo preko zida, - javi se Dejon. – Preko onog zida? – upita Teodor pokazujući rukom prema zidu ispod litice u čijem je podnožju gorelo mnoštvo stražarskih vatri. – A koliko zidova ima ovde?! – Svadljivo zareža Dejon, Teodor je zaustio da mu kaže budalo, ali je oćutao. – Nema šanse da prođete na taj način.– reče umesto toga. – Imaš bolju ideju? - Upita Dejon ne razumevajući kako se ova lutalica usuđuje da mu se obraća kao praznoglavcu koji sve radi pogrešno. – Imam – kratko reče ovaj a oni se nagoše želeći da čuju šta je smislio. Nikome se nije ginulo. Kada im on izloži šta je smislio Dejon se brecnu. – To je tvoj plan? Do vraga s njim, samo nam oduzima dragoceno vreme. – zapenuši se od besa.–Ja sam za – ču najednom bratov glas. Ma jesu li ovde svi poludeli? – Vidine, to što on priča nije izvodljivo! Čak i da uđe, ni sam ne zna kako će izvesti Anu. - Da, čuo sam tvoj plan sa detaljno razrađenim izlaskom – odvrati Teodor zajedljivo. - Dejone, ima više šanse od nas. Moramo da odlučimo kako je najbolje za Anu i zaboravimo na sujetu, plemić Teodor nas je doveo dovde. Da nije bilo njega odavno bi nas otkrili. – Teško je bilo priznati da je taj čovek toliko uradio za njih, ali jeste. - U redu, - na kraju se složi Dejon - Ali idem s njim. - Nemoguće – reče Teodor - nije da vas neću sa sobom, koristio bi mi još jedan mač da mi čuva leđa, ali ako nisi primetio, ja vidim noću i zato mogu da se pentram po stenama. Ti bi samo slomio vrat na toj litici. - Rizikovaću - bio je uporan princ. Teodor je gubio strpljenje. - Budalo! Nije me briga za tvoj život i što ćeš pasti sa te stene, ali bi mogao pasti pravo na nekog stražara dok budemo iznad njih. To bi značilo kraj za sve nas uključujući i tvoju lepu sestricu. – Nije više čekao, već izađe iz šipražja i ivicom šume krenu prema steni. Dejon krenu za njim, ali ga brat uhvati za ruku. – Prokleti tvrdoglavče, dozovi se pameti – procedi kroz stisnute zube. Glas mu je drhtao od besa. Dejon ga nikada nije video takvog. Da li je zaista tvrdoglava budala? Istrgnu ruku i pogleda još jednom za senkom što odmiče kroz noć..

KOLEVKINE HRONIKE - GOSPODAR DUZOR

Darko savić / Stevan Šarčević

Kad se sunčevi zraci razliše duž strmih padina niz koje su se spuštale zidine Severina, borci sa bedema osmotriše dolinu ispod utvrđenja. Neprijateljske snage bile su razvučene od obala Crne reke, preko celog horizonta, pa sve do uzdizanja severoistočnih planinskih masiva na suprotnoj strani. Brojčana nadmoć varvara je bila zastrašujuća, ali su se nalazili u mnogo nepovoljnijem položaju od branitelja Severina. Jasno su se videle kolone izbeglica okolnih naselja koje su invazione trupe bez zadržavanja propuštale kroz svoje redove. Branioci zapaziše da su begunci bosi i slabo odeveni. Još je čudnije bilo da je žena i dece među njima bilo vrlo malo. Neko vreme stanovništvo doline je napuštalo svoje domove i lagano su mileli ka severu. Sunce je već bilo visoko na nebu kad i poslednjih izbeglica nestade sa obzorja. Nedugo potom, iz redova varvara izdvojiše se tri prilike i krenuše ka bedemima. Ruke strelaca se nervozno stadoše trzati, ali gospodar Duzor izdade naređenje da se ne ispuštaju projektili. Očito se radilo o pregovaračima. Kako su se emisari približavali, sve su ih bolje razaznavali. Predvodnik je bio jedan grdan Gvozdenzub odeven u krzna divljih zveri. Oko pasa su mu visile odsečene ljudske glave, a korak mu beše siguran. S leve strane je graciozno koračala prelepa Samovila duge kose ukroćene blistavom dijademom, prepoznatljiva po karakteristično nakićenoj borbenoj spremi, a s desna ga je pratio visoki tamnoputi ratnik u verižnjači i čeliku, više no izvesno visoki dostojanstvenik krvopijskog roda. Zastadoše na strelomet od severne kapije.- Ne ginite zalud, časni vitezovi! Ima nas mnogo, vas je malo, a vaš nam kokošinjac zatvara put. Otvorite kapije i idite, pa vam ni dlaka sa glave neće faliti.- oglasi se Gvozdenzub grlenim glasom. Borci na zidinama zažamoriše, a onda na bedeme iskorači sam gospodar Duzor u sjajnom oklopu i osloni se o svoj čuveni dvoručni mač.- Kakve nam garancije pružate?- njegovo pitanje pratio je huk negodovanja njegovih ljudi, ali nijednim gestom nije pokazao da ga je to dirnulo.- Vaše sunarodnike smo propustili, zar ne?- odgovori Gvozdenzub. - Ako sam dobro video, nijedan od njih nije imao obuće na nogama niti kaputa preko leđa. Jedini put im je ka severu, a zima dolazi. Podarili ste im smrt u snegu. Šta mi dobijamo?- dobro je znao Duzor zašto su ti ljudi pušteni bez ičega u divljinu. Svi će skrenuti ka Plavogradu čim budu mogli i dok stignu biće iscrpljeni i gladni. Osvajači su računali na to da će se gospodar Rožal sažaliti na izbeglice i otvoriti magacine. Kad varvari stignu zalihe će biti desetkovane.- Šansu da preživite. Vaša hrana, odeća, oružje, žene i deca ostaju. Iznosite glavu. To je ono što nudimo.- nasmeja se varvarin.- Prihvatite dok se nismo predomislili.- Žene i deca?- glas gospodara Duzora je najednom podsećao na oglašavanje divljeg psa.- Moramo nešto izdeliti ratnicima da ih greje u dugim noćima i nosi im stvari. Odlazite u košuljama i gaćama, ostalo je naše!- dreknu Gvozdenzub. Neko na bedemima izgubi strpljenje, pa ispali strelu koja pade nadomak pregovarača. Samovila podiže pogled na zidine.- Dosta je bilo Glavosečo. Pobijmo ih i uzmimo sve.- obrati se vođi pregovarača. Ovaj se okrenu i opali joj šamar.- Umukni kučko!- razdra se, pa se okrenu onima na zidinama.- Imate vremena dok sunce ne stigne na pola neba. Posle toga dolazimo da vas pobijemo.- rekavši to okrenu se na peti i praćen svojim saborcima vrati se među redove zavojevača. Duzor uzdahnu, zabaci mač na rame, pa se spusti u dvorište i produži kroz uzavrelu vrevu. Borci su spremali oružje i gužva oko tocila nije jenjavala, a vatre na kojima su se grejali katran i ulje su neprestano potpirivane. Vitezovi su timarili konje s kojih ratna sprema nije skidana u iščekivanju najpovoljnije prilike za ispad van zidina, a strelci su prebirali po svojim tobolcima umačući vrhove strelica u posude sa otrovom. Oni koji bi ga primetili ukrućivali bi se u znak pozdrava, ali on bi svaki put samo odmahnuo rukom dajući im time do znanja da nije prilika za formalnosti. Trebalo mu je prilično vremena dok nije stigao pred južnu kapiju i sve vreme su ga morile teške misli. Hiljadama godina Kolonija se uzdizala i jačala, pa je od vrelog peščanog juga, do zamrznutog severa i od kišnog istoka do beskrajnog plavetnila zapadnog okeana vladao Car. Njegove veličanstvene legije raznosile su Carevu reč i samo jedan je zakon postojao. Pa ipak, ništa ne traje večno. Carev je život stigao do kraja, a po svemu sudeći i samom Carstvu dolazi kraj. Dvorske spletke i razdor među moćnicima nije se mogao desiti u pogrešnije vreme. Sila sa severa pristizala je jača nego ikada, a najmoćniji branilac snežne granice, Elesar Sarban, leži zatočen u tamnicama koji su njegovi preci sagradili. Umesto da se severnjaci suprotstave varvarima, krvare u političkim sukobima koji im cepaju snage. Duzor je sve više sumnjao da će se neko odazvati njegovim vapajima i poslati pomoć. Male su šanse da izdrže sami, a najverovatnije drugačije i neće biti. Borbe oko prestola razoriće Koloniju. Dok je o tome razmišljao, ugleda raskukanu kolonu spremnu za pokret. Žene, deca i starci nesposobni za borbu skupili su se oko južne kapije i čekali signal za polazak. Najbliže utvrđenje je bila Hladna Luka, zapadno na severnom moru ali do nje se moralo proći preko visokih planina kuda i nije bilo pravog puta, pa ipak to im je bila najbolja šansa. Komke su se nervozno trzale upregnute u karuce i taljige, osećajući nermir svojih vlasnika, deca su plakala, a odrasli su se nervozno brecali jedno na drugo. Konje im nije mogao ustupiti, bili su potrebni ratnicima i osećao se krivim zbog toga. Obišavši šaroliku gomilu plemkinja, sluškinja i dečurlije što je neprestano romorila, stiže do čela kolone gde ga je gospodarica Magda s dvoje zlatokose dece u zagrljaju nestrpljivo iščekivala. Upola mlađa od njega, iz Morbenove kuće i potpuno svesna svoje odgovornosti, dočekala ga je gordo uzdignuta čela, zbog čega mu se srce ispunilo ponosom. Možda je bila poznata kao stroga gospodarica čvrste ruke, ali u teškim trenucima bila je snažna i postojana poput hridine. Ona je bila ta koja će kolonu sprovesti do Hladne Luke. Dobro je Magda znala da nema ratnika za pratnju i da će ih svaka nevolja koštati mnogo krvi, ali njeno plemenito lice ničim nije odavalo njene strahove. Tridesetak pešadinaca iz trećeg ešalona je bilo sve što je za njenu misiju gospodar mogao odvojiti, ali se ponašala kao da joj je čitava legija na raspolaganju. Borci su bili pravilno raspoređeni, a begunci disciplinovani najviše što su to okolnosti dopuštale. Njen je gospodar osmotri sa divljenjem onako visoku, otmenu i prelepu poput boginje, pa obuhvati u širokii zagrljaj najednom i nju i decu. Neko vreme ih je nemo grlio kao da ih nikada neće pustiti, a onda ih najednom oslobodi.- Krenite. Pitanje je sata kada će varvari preći Crnu Reku.- reče, a njegova supruga podiže ruku i metež u koloni se najednom umiri. Potom se vratnice raskriliše i gospodarica Magda zapovedi pokret. Točkovi zaškripaše, pucnjevi biča prolomiše vazduh, a komke stadoše bolno njakati u naporu pokretanja. Duzor isprati pogledom kolonu, bolno svestan da se Magda nijednom nije osvrnula. Opasnosti na putu su bile velike, dobro je on to znao, ali svaki rizik je bio bolji od njihovog ostanka u tvrđavi. Varvari su robove tretirali poput životinja i niko od njih ne bi predugo izdržao, ako bi im kojim nesrećnim slučajem pali u ruke. Brza smrt je daleko bolja od onoga što bi ih u ropstvu čekalo. Doduše, žene i starci behu opremljeni sabljama i trostrelima, ali su veće šanse bile da povrede sami sebe nego protivnika, ako bi do obračuna došlo. Kroz vratnice najzad prođoše i poslednji begunci, te se kapija poput kletve uz tresak zatvori. Neko vreme je još stajao buljeći u prazno i misleći o tome kako najtoplije leto koje ljudi pamte polako odlazi, a tamni oblaci se nadvijaju nad zemljom. Zima što dolazi može lako postati i poslednja zima Kolonije. Potom se trže i krenu ka unutrašnjoj tvrđavi. Teškim korakom prešao je preko lepo oivičenih travnjaka najednom više ne vodeći računa o redu i sopstvenim zapovestima. Ionako će ovuda uskoro gaziti varvarske čizme. Velika dvorana je i dalje odisala čistoćom, ali od svečane urednosti više nije bilo ni traga. Vrilo je poput košnice. Dosteji, sveštenici i žene obučene za vidarke rastrčali su se na sve strane opremajući najprostraniju raspoloživu prostoriju za prijem i zbrinjavanje ranjenika. Slagali su zavoje i lekovite smese, u ogromnim loncima podgrevali vodu, dovlačili ležajeve iz spavaonica i na sve strane se bavili najraznovrsnijim poslovima. Kao da svega toga nema i nalazi se sred nekakve otmene gozbe, general Burebist je obedovao, pa gospodar Duzor za trenutak pomisli da je taj čovek sposoban da im slisti sve zalihe za jedan jedini obrok. Pa opet, carev je rođak i živa legenda. Nije pametno prigovarati mu, a osim toga, ako je iko mogao uliti hrabrost njegovim borcima, to je bio on. Urađeno je sve što se moglo učiniti. Ostalo je samo da iščekaju prvi potez napadača. Sede kraj generala i osmotri ga pažljivo. Delovalo je nestvarno da je svega dan pre toga umirao. Pucao je od zdravlja, a apetit mu je bio kao u peščanih zveri. Najzad general dovrši obed, obrisa usne i ruke ubrusom, pa podiže pogled na Duzora. Ovaj proguta knedlu u strahopoštovanju, pa se naže ka njemu.- Generale, ovo je vaš čas! Iskusan vojskovođa poput vas može nas spasiti!- razdragano mu se obrati.- Da?- odvrati general sa izrazom pečenog brava.- Ovaj... Pa... Pod opsadom smo... Mislio sam...- zbuni se Duzor.- Izvinite gospodine?- upitno će General, pa se gospodar Severina priseti da se generalu nije predstavio.- Ja... Ja sam gospodar Severina, Duzor. Zar vam nisu rekli gde se nalazite?- predstavi se, ne bez ponosa u glasu.- Bojim se da mi mnogo toga nisu rekli. A imam problema i sa pamćenjem.- izjavi general zamišljeno, a Duzor ga zaprepašteno osmotri. Samo nam je to još falilo! Ovaj je pomerio pameću! - Bogovi su nas napustili! Velike sam nade u vas polagao!- dreknu ustajući sa stolice.- Polako... Duzore... Ništa nije izgubljeno. Pokaži mi. Objasni mi. Nešto ćemo već smisliti.-

Mala galerija br.98

KOLEVKINE HRONIKE - TEODOR

Darko savić / Stevan Šarčević
Video je poteru dole, daleko ispod sebe. Stajao je na visokoj steni namerno, želeći da ga vide, iako nije bio siguran da li to mogu sa te daljine. Rešio da sačeka da se primaknu, pa da onda krene dalje uz golu padinu izložen pogledima. Divio se njihovim konjićima, iako su ispočetka bili smešni onako maleni i zdepasti. Promenio je mišljenje kada ih je video kako se kao koze veru po stenama i to sa ljudima na leđima. On je išao peške dopuštajući im da veruju da su uvek samo na korak iza njega. To je trajalo već treći dan. Kada se onaj dan vratio trčeći prema Riđobradom i prinčevima u glavi je već imao skovan plan. Ono što im je rekao potpuno ih je zaprepastilo. Duhovi koji ubijaju u snu?! Riđobradi je hteo odmah da beži što dalje odatle. Dozvao se pameti tek kada je Teodor rekao da će mu iščupati srce ovako dok je budan i pojesti ga pred njim pre nego što umre. Plan je bio jednostavan. Za Teodora već znaju. Za njih ne znaju. On će odvući pažnju neprijatelja, a oni će za to vreme da priđu njihovoj jazbini neopaženi, nekako se uvuku unutra i izvuku Anu. Sve dok utvara bude zaokupljena Teodorom, oni će biti bezbedni. Prinčevi su se složili a i Riđobradom je laknulo kada je čuo da će ta stvar pratiti Teodora, a ne njih. Njegovi bivši drugovi, koje bi mogli sresti usput, sada mu nisu izgledali tako opasno. Dogovorili su se da se nađu za šest dana. Ako je sve prošlo kako treba, Teodorovi saveznici su blizu onog zida ispod litice i čekaju da padne noć. Što se njega tiče nije baš bilo onako lako kao što je očekivao. Potera mu nije bila problem, ali san jeste. Prvi i drugi dan uopšte nije osećao potrebu za snom. Ni danju ni noću. A kad ga je umor sustigao, postalo je nepodnošljivo. Ceo dan mu se dremalo. Kada se uzme u obzir da je, od kako je krenuo na putovanje, spavao manje od tri dlana dnevno, onda je bilo čudo što je uopšte dosad i izdržao. Noći su bile lakše. Kada bi pala noć dremež bi nestao. Naučio je da prepoznaje osećaj koji mu je govorio da je utvara u blizini. Odlazila je i dolazila. Vrebala. Čekala trenutak da plen posustane Kada je krenuo uz padinu sunce je već bilo nisko. Bestelesno prisustvo se udaljilo, jasno je to osetio. Mogao je da zaspi ali kako se probuditi na vreme? Bolje je ne rizikovati. Moglo bi se desiti da se nikada ne probudi. Nastavi polako uz brdo pitajući se kako napreduju prinčevi i matori razbojnik. Razmišljao je šta bi on učinio na njihovom mestu.. Dok je prizivao u sećanje sliku tog mesta postade mu jasno da za njih nema načina da pređu polukružni zid. Kako je samo mogao i da pomisli drugačije. Možda je jednostavno hteo da skine teret sa sebe. Demona mu zašto to stalno radi? Došao je ovamo da pomogne, ne da ih pusti da poginu. Šta bi Juk rekao da zna za njegov sebičluk? Ta misao ga pogodi gore od ičega. Šta da radi? A onda mu sinu. Duh nije tu, mogao je da ide gde mu se ćefne. Ako je u pravu i to čudo ima ljudski vid, trebaće mu cela noć da ga nađe. A jedna noć je sve što njemu treba!

NOVITETI U "KNJIŽARI S"

"Knjižara S" se nalazi u Subotici, Cara Lazara 32 (ulica paralelno sa Radijalcem), a radno vreme je od 15.00 do 21.00 časova. Telefon je (024) 571-306. Knjige možete poručiti i pouzećem. Dovoljno je da nam na mejl design@tippnet.co.rs pošaljete spisak knjiga koje naručujete i svoju adresu, a mi ćemo Vam ih poslati otkupninom. Uvodimo i jednu posebnu pogodnost - do nove godine PTT troškovi idu na naš račun.

Snežana Kovačević - VERNA DO GROBA Vuk Krstić, novinar i književnik živi u Hrastovoj ulici, kraj tajanstvene hrastove šume i kako se zbog slomljene ruke našao na podužem bolovanju, odlučuje da prikupi paranormalna iskustva svojih kolega po piću i komšija, ne bi li ih uvrstio u svoju zbirku novela pod nazivom „Priče iz tame“. Vuk živi boemskim životom i noći provodi za kafanskim stolom sa petoricom prijatelja, koji mu ni po čemu nisu slični. Koliko je on romantik i poštovalac žena, toliko su njegovi prijatelji muške šovinističke svinje u najgorem smislu toga izraza. Jedini donekle blag sadrug za kafanskim stolom mu je Tomo homoseksualac.Istovremeno se u njihovoj mirnoj varošici staju ređati novosti. U kafanu „Kod Radivoja“ pristiže nova kelnerica, počinje seča hrastove šume radi izgradnje sportskog centra, iz Amerike se vraća Bojan, Vukov pobratim i iskusni privatni detektiv, a u Vukovo dvorište, ko zna otkud, doluta jedna francuska pudlica.Nova kelnerica je Vukova poznanica iz studentskih dana, zove se Danica, i za nju su vezane Vukove emotivne uspomene: udvarao joj se kao dečarac, ali ona ga je odbila. Uprkos tome, devojka ga prepoznaje i pristaje da mu pomogne u prikupljanju „Priča iz tame“.Potom počinje užas.Da li vampiri mogu voleti? Da li su njihovi postupci nasumični, ili u njima postoji neka viša i neumoljiva logika. Da li su ih na jezive postupke naveli užasi iz sopstvenih nesretnih života, ili su jednostavno nečista sila, pa su samim tim zli i iskvareni? Kakva je to misteriozna veza između Danice, francuske pudlice i vampirice? I najzad, hoće li Vuk uspeti da preživi pokolj što mu je svakim trenom sve više bliži?Rešenje zagonetke ćete naći u napetom romanu „Verna do groba“ Snežane Kovačević i ono je prilično nestandarno za vampirske storije. Duboko sam ubeđen da će rasplet misterije za većinu čitaoca predstavljati ne baš malo iznenađenje.600 dinara


Saša Stojanov - MOST DO IZMAŠTANIH VRTOVA Poetska proza Saše Stojanova predstavlja vezu, sponu, most kojim se stiže do izmaštanih vrtova. Ove dve odrednice: most i izmaštani vrtovi su dve tačke puta kojim se kreće lirski subjekat koji teži svom cilju – da rečima opiše i izrazi most kojim se stiže do „izmaštanih vrtova“. Taj put i naum nije ni lak ni jednostavan, već, naprotiv, vrlo komplikovan. Zbog toga je i pozicija lirskog subjekta vrlo specifična – predstavlja pokušaj da se izrazi ono metafizičko, transcedentno u poetskom činu, što je zapravo taj „most“ kojim se stiže do „izmaštanih vrtova“. Stoga je i ova poetska proza podeljena na dva ciklusa: „Izmaštane vrtove“ i „Most“ – i tako je valja i čitati.
Stihovi kao artefakt iskazuju način na koji su prihvaćeni i kako se doživljavaju u savremenom svetu – oni su zapravo „napušteni“ i „prepušteni sami sebi“ i „nude se“ poput žena lakog morala, a na tom putu zapadaju u ruke nezainteresovanim šetačima i upadaju u kolotečinu i ritam prolaznosti. Dve glavne preokupacije lirskog ja, izražene u ovim lirskim zapisima, povezane su „mostom“.
Čitalac će uživati, razotkrivajući međuprostor između „mosta“ i „budućeg mosta“. U tom (raz)otkrivanju susrešće se i sa sentencama ovog autora poput ove kojom se teži idealnom poetskom izrazu i izražava „ideala pesma“ u istoimenoj pesmi:200 dinara



Mordecai Richler - SAZREVANJE DADIJA KRAVICA Sazrevanje Dadija Kravica je roman koji je Mordekaja Ričlera svrstao u red najboljih svetskih pisaca
komedije. Odrastajući u srcu montrealskog jevrejskog geta, Dadi Kravic je opsednut izrekom svoga dede: "Čovek bez zemlje je ništa". U nemilosrdnom traganju za imanjem i žudnjom da postane neko, on će mešetariti i pogađati se, varati i falsi-fikovati, čak će pokušati da snima filmove. I bez obzira na neuspehe koje preživljava, Dadi nikada ne gubi veru u svoj san zbog kojeg mora da plati toliku cenu. Nemoralan, inventivan, okrutan i smutljiv, Dadi Kravic je jedan od najprivlačmjih anti-heroja u književnosti, čovek koji je teškom mukom naučio da snovi nisu uvek onakvi kakvi izgledaju, čak i kada se ostvare.
300 dinara
 Slobodan Anić - RASKRSNICA U svojoj trećoj knjizi Raskrsnica Anić napušta svet vila i pastira i odlučuje da, na tradiciji realističkih pisaca,
prikaže događaje iz stvarnog života. Pri tom ističe da je knjiga posvećena „seni brata Radomira“ što ukazuje na činjenicu da je pisac i emotivno vezan za svoju priču. U opisivanju zločina i kazne, kako bi se izrazio Dostojevski, možda ima i pristrasnosti, jer pisac ipak svoju priču vezu-je za događaj koji se desio u stvarnosti, a žrtva je bio brat Radomir, kome je knjiga i posvećena. Znači, u ovoj priči možda ima i nečega ličnog. Svestan rizika da bi neko mogao da poveže roman sa slučajem ubistva bliskog rođaka, pisac se ograđuje rečenicom da su u romanu „sva mesta, likovi i situacije izmišljeni“.Anić je odabrao pravi naslov za svoj roman Raskrsnica, jer raskrsnica u ovom delu ima višestruku ulogu. To nije samo kafana u kojoj se zbivaju svi ključni događaji u delu nego je to i raskrsnica gde se ukrštaju i granaju svi putevi koji vode u selo i iz njega. To je i zborno mesto na kojem se sklapaju poslovi, ali i gde se sudaraju i svađaju i mire junaci ovoga romana: rečju, žiža i centar svih zbivanja u selu. Na raskrsnici, ovog puta životnoj, našli su se i glavni junaci ove drame, a reč je o povesti jednog ubistva i raskrsnica će odrediti njihovu sudbinu. To znači da, iako bi po svojoj osnovnoj temi roman mogao da bude neka vrsta kriminalističkog romana, ipak je on mnogo šire od toga.400 dinara

ANOMALIJA - Izabrane priče fantastike, knjiga 2
Izdavač: Društvo ljubitelja fantastike Lazar Komarčić; Beograd, 2015

SADRŽAJ:„Der Tunnel“, Oto Oltvanji, ilustrovao David Širkoski„Vreme/novac“, Miloš Petrik, ilustrovao Toša Tošić„Gde duhovi dolaze“, Predrag Tomić, ilustrovali Bojan Jurišić, Goce Balković i Saša Arsenić„Dve karte za brod do Njujorka“, Aleksandra Đuričić, ilustrovao Marko Šerer„Na rtu“, Aleksandra Đuričić, ilustrovali Goce Balković i Saša Arsenić„Tamo gde živi sunce“, Željko Obrenović, ilustrovao Siniša Banović„Mesec malog marabua“, Radovan Pavlović, ilustrovao Toša Tošić„Hromi pastir“, Mihajlo Vitezović, ilustrovao Saša Arsenić„Poslednje putovanje Čubra Čojkovića“, Dragić Cvjetinović, ilustrovao Saša Arsenić„Sa one strane reke, gradovi“, Stevan Šarčević, ilustrovali Goce Balković i Saša Arsenić„Novo Jabukovo“, Đerđ Marečko, ilustrovao Bojan Glišić„Andro-mnemonik“, Mateja Vidaković, ilustrovao Saša Ćatić„Jedan susret i dve priče“, Filip Rogović, ilustrovao Zvonimir Grabić„Noć tišine“, Sanja Pavošević Alisa, ilustrovala Ana Milojković„Pastir“, Ivica Milarić, ilustrovao Ivan Šainović„Pre i posle smrti“, Darko Tuševljaković, ilustrovala Ivana Lazić„Largo al factotum“, [Radoslav Slavnić], ilustrovao Vid Todović500 dinara

KOLEVKINE HRONIKE - AN

Darko savić / Stevan Šarčević
Probudio se sa prvim jutarnjim svetlom. Proplanak na koji je nabasao bio je prilično duboko u šumi, udaljen i od puta i od reke. To ustvari i nije bio proplanak. Bilo je to nekoliko ispucalih pločasih stena prekrivenih mahovinom. Ništa drugo nije moglo rasti na njima. Konji su uspeli naći nešto travice koja je nikla iz davno istrulelog lišća. Pogleda u pravcu zarobljenika kojeg je vezao za drvo. Mrtav. Glava mu je natekla i poplavela, a iz nosa mu je istekla bara krvi. Unutrašnje krvarenje. Zato mu je krv izbila na nos i usta. Bio je u nedoumici šta da radi s njim, pa najzad odluči da ga sahrani kada se vrati. Obećao je da će ga pustiti zbog onoga što mu je sinoć rekao. Sad je mrtav, valjda je zaslužio makar da mu iskopa grob. To će ipak ostaviti za kasnije. Treba pogledati šta se dešava sa ostatkom progonitelja. Stopala koja su sinoć prokrvarila, sada su ga bolno probadala svakim korakom kao da je gazio po žaru. Do obale je stigao baš na vreme da vidi kako sedam njih odlazi niz reku splavom. Jedan je ostao na obali. Ništa nisu sumnjali. Nije ih dobro prebrojao one noći. Bilo ih je više od deset. Vratio se po konje i da sahrani mrtvaca. Sada je mogao da krene na istok siguran da ga neće niko progoniti. Ako je istina ono što je zarobljenik rekao, a bio je siguran da jeste, njegova je dužnost da pomogne upravo progonteljima. Njegov otac se zakleo na vernost caru, što je značilo da i on sam mora poštovati zakletvu. Do vraga neka se nose zakletve, pomisli dok je bacao crnu zemlju punu žila i lišća preko nabreklog tela. Ti su mu ljudi spasili život, bili su dobri prema njemu. Možda sveštenica jeste carica Olena, možda sveštenik jeste Markos Lav, nije ga briga. Za njega su oni mnogo više od toga. Ovaj put nije pravio planove. Jednostavno je napeo oba trostrela okačio ih o sedlo, na leđa pričvrstio mač i uputio se preko mosta. Rečni dokovi su mu bili sa desne strane. Stražar je sedeo oslonjen leđima o veliku divlju jabuku. Izgleda da je zadremao. An priđe na tridesetak lakata, nanišani trostrelom, pa ga pozva. Pospani se trže. Kada se pribrao i shvatio ko je ispred njega, trgao je mač i besno skočio na noge. Bio je to krupan čovek, divlje žute brade, sa plitkom kacigom i zarđalom verižnjačom na sebi. Uz nekakvu riku pojuri na Ana mašući mačem uprkos upozorenja. An ga je pustio da priđe skoro na dohvat mača nadajući se da će se praznoglava budala dozvati pameti. Uzalud. Najzad povuče okidač i strela pogodi u usta napadača lomeći mu zube. Glavom je cimnuo unazad pa su noge odletele na mesto gde je do malo pre bila kaciga. An se naježio od zvuka lomljenja zuba kada je strela pogodila. Tek što je ovaj pao na zemlju, vrata gostinice se uz tresak otvoriše i istrča još jedan progonitelj. Opsova u sebi. Ovaj je pored mača u ruci imao i veliki okrugli hrastov štit. Kao i prvi i ovaj se uz bojni poklič zaleti prema bogalju na konju bez imalo straha. Ovaj put An nije čekao. Nanišani i okinu. Strela se duboko zarila u vešto postavljen štit. An ispali i drugu strelu, ali i ova završi u štitu. Demona mu! Napadač se trkom približavao. Hrastov štit je bio predebeo da strela proleti kroz njega, a krupni čovek je bio vešt s njime. An isuka mač iz korica i obode konja u pravcu napadača i sam krećući u napad. Grmalj koji to očigledno nije očekivao uspori poljujanog samopouzdanja. Uprkos tome bio je to iskusan borac. Nije mrdnuo sve do poslednjeg trenutka, a kada je konj bio skoro na njemu, izmače se štiteći glavu od udarca štitom, zadajući istovremeno udarac mačem u bok konja. An koji je osetio jak udarac po desnom štitniku na cevanici, izvio se ulevo povukavši nesvesno uzde. Konj koji je naučio da sluša, pokuša da skrene u punom trku, ali je izgubio ravnotežu pa se prevrnu.An shvati da padaju, pa se odbaci i otkotrlja čvrsto držeći mač uz grudi. Uspeo je da skoči na noge čim se zaustavio. Stopala ga zaboleše kao da je nagazio na oštricu. Njegov protivnik već je jurišao na njega. Bio je krupan vešt ratnik i imao je štit. An se zaleti prema njemu. Ovaj put progonitelj se ne zbuni nego nastavi istom brzinom spremajući se da zada strahoviti poprečan udarac koji bi prepolovio protivnika. Malo pre no što je čovek u naletu zadao konačni udarac An se baci nisko, proletevši ispod sečiva. Napravio je kolut po zemlji i dohvatio puni trostrel. Brzo se okrenuo čučeći prema protivniku koji se i sam okretao. Nije imao vremena da nišani, ispalio je strelu i pogodio protivnika u desnu nogu iznad koljena. Čovek jauknu i kleknu još uvek držeći mač i štit. Najednom se baci prema Anu odbacujući se levom nogom. Desnu ruku je digao visoko iznad glave spremnu za udarac. Štit je pokrivao levu stranu tela, ali su rebra ispod desne ruke ostala nezašticena. Strela lako probi verižnjaču iz te blizine, pa pokida pluća i beživotno telo se sruči pravo na Ana. Teški mač se za pola lakta od njega zari u zemlju u svom poslednjem udarcu. Ležao je na zemlji ugruvan i sav u bolovima, nemoćan da ustane. Čudna mu stvar pade na pamet. Toliko vremena je proveo učeći kako da postane vitez, a sve što je naučio bilo je kako nečasno ubiti čoveka samo da bi izvukao živu glavu. Nasmeja se, ali ga bol odmah preseče tamo gde je pogodio štit. Sada je znao zašto se Kraba celo vreme smejao dok ih je učio te viteške stvari. Celo je vreme znao da je sve to sranje. U borbi nema viteza, ima samo zakona koji kaže ubij kako znaš ili ćeš biti ubijen.

KOLEVKINE HRONIKE - SEVERIN

Darko savić / Stevan Šarčević

...Bum, bum, badabada, bum, bum, bum... Luvken napreže oči ne bi li kroz sumrak jasnije razaznao hitre pokrete nebrojenih silueta oko stotina logorskih vatri što su se protezale od Crne reke, pa dokle god se pogled protezao. Blaženopočinuvši General Kristofer Burebist izdahnuo je negde oko pola noći, a bubnjanje je počelo negde pred zoru. S nelagodom se priseti prezrivog smeha Severinskih legionara pošto su sasekli prethodnice varvarskih hordi. Kožni oklopi? Zašiljeno kolje umesto kopalja? Gde su te hiljade oklopljenih konjanika? Prestali su se smejati kad je počela pristizati glavnina sile što je nadirala. Doduše, varvarska konjica još uvek nije došla, ali su nadobudni legionari imali šta videti. Bili su još uvek premladi, pa nisu pamtili strašna vremena najezde Bele Pege. Varvari su bili toliko sigurni u sebe da su napred pustili najslabije odrede pešadije. Hiljade i hiljade samovila, krvopija i gvozdenzuba jednostavno se razlilo okolinom, a da niko nije mogao sa sigurnošću objasniti kako su se najednom tamo stvorili u tolikom mnoštvu. Luvken je dobro znao da ih ništa ne može zaustaviti. U pitanju je bila migracija. Za prvim talasom stići će konjica, a onda žene i deca. Ta su silna plemena bežala pred zimom, ali se niko nije sećao da su u seobu ka jugu ikada krenuli organizovano. Najednom se sasvim jasno prisetio najveće invazije varvara na Koloniju. Ako je dobro pamtio, otada je prošlo četiri stotine godina. Bio je još dete, ali se sećao da je leto pred dolazak Kostala Bele Pege bilo vrelo i blagorodno. Sećao se kupanja na reci i beskrajnih dečijih lutanja, sunca koje peče i vreloga peska pod stopalima. Starci su govorili „kakvo leto, takva i zima“, a varvari su to najbolje znali. Oni su bili u kontaktu sa prirodom. Tek što leto poče da jenjava iz Ogane su se probile varvarske horde. Proboj je bio munjevit. Hrlili su na jug podsećajući na mrave koji beže kad mravinjak zaliješ vrelom vodom. Iz prošlosti izleteše gomile neobičnih ljudi što u nepreglednim kolonama napreduju ka jugu. Šarenilo odeždi, škrupanje točkova, pucanje bičeva, hakanje komki i njištanje konja. I prisetio se strašnih priča o događajima koji su se dešavali po njihovom porazu u severnim predelima Kolonije. Svih onih poluglasnih razgovora uz topla ognjišta u kojima su se pominjale snežne nemani i sela koja nestaju pod snežnim nanosima. Ove ljude pod zidinama gonio je strah, a ništa od toga nije jače. Od tada je pala i poslednja varvarska prestonica, a varvari su proterani na daleki sever, ali čak ni tada nisu nastupali na ovaj način. Uvek su napredovali svako pleme za sebe, udružujući se tek pred nekom preprekom. Nikada nije kod njih postojao komandni lanac. Ovog puta je bilo drugačije. Jedina šansa da se Severin održi bila je da iscrpe napadače i da ih nateraju da nastave pre no što se probiju u utvrđenje. Ako pomisle da gube suviše vremena, produžiće ka jugu radije nego da gube vreme opsedajući tvrđavu. Kapije su zatvorene sat kasnije, a sve raspoložive ptice odaslane sa pozivom u pomoć. Gospodar Duzor je shvatio da će morati podneti dugotrajnu opsadu i znao je da zalihe neće biti dovoljne ako u okrilje utvrđenja primi i narod iz sela što su gravitirala Severinu. Žitelji okolnih naselja su neko vreme kukumavčili pred kapijom, a kad je na njih sa zidina rasuto vrelo ulje okrenuli su se i vratili svojim domovima. U prvim trenucima horda je ignorisala uspaničene ljude. Raštrkavali su se po naselju i Luvkenu je bilo jasno da to ne čine nasumično. Koliko god njihovo napredovanje delovalo haotično, neko ih je raspoređivao u formaciju koju je najteže pregaziti ili razbiti borbenim katapultima sa zidina. Pljačka je počela tek kad su se razmestili. Najpre su otimali samo hranu i odnosili je negde izvan naselja, po kratkom postupku se obračunavajući sa svakim ko bi pružio ikakav otpor. Naknadno su se prisetili da tu postoje i dragocenosti, pa su krenuli u individualnu otimačinu. Pa opet, Luvken nije primetio nikakvu nepotrebnu primenu sile. Dok god se neki nadobudni balavac ne bi osetio herojem, pa napao pljačkaše, varvari nisu potezali oružje. Vitezovi su nemoćno sa zidina posmatrali šta se dešava, čak i predlagali ispad konjice kako bi se obračunali sa napadačima. Gospodar Duzor je odbio bilo kakvu pomisao na išta slično, ali je dozvolio strelcima da gađaju po osvajačima. Smesta je pokošeno dvadesetak neopreznih varvara, na što su se hitro povukli van strelometa, a onda pohvatali onoliko stanovnika koliko je njihovih boraca ubijeno. Vitezovi sa zidina su potom posmatrali prikupljanje granja i vezivanje zarobljenika uz stabla. Potom su ti ljudi bili živi spaljeni u znak odmazde i gospodar je osluškujući njihovo vrištanje zabranio ubijanje neprijatelja. Uskoro će za to biti sasvim dovoljno prilike. Umesto toga zaposlio je ljude. Na zidine su dovlačene stene za katapulte, snopovi strela, ulje za kazane i pojačavala su se slaba mesta na bedemima. Čitavog dana su se obe strane bavile pripremama i rutinskim poslovima, naizgled bez ikakvog znaka neprijateljstva. Pred veče aktivnosti se stadoše smirivati, i ljudi izmoreni celodnevnim napornim poslom povukoše se na počinak, ostavivši na zidinama samo straže i radoznalce, među kojima se obreo i Luvken. Kad se tama počela spuštati, zapazio je pokrete u naselju ispod zidina. U prvom trenutku je pomislio da varvari nešto spremaju, a onda je shvatio da se radi o nečem sasvim drugom. Krici su se počeli razlegati iz kuća i Luvken razaznade da odvlače žene prema svojim položajima. Stegnu zube nemoćno. Znao je šta ih čeka. A sad ga je izluđivalo to potmulo bum, bum, badabada, bum, bum, bum. Znao je on predobro šta bubmjevi znače. Bude trupe. Čim svane, napad će otpočeti. Sklopio je oči i počeo da se moli bogovima. Tren kasnije pažnju mu privuče galama iz dvorišta. Spustio je pogled i dah mu zastade. Na vratima kapele stajao je General Kristofer Burebist, živ i naizgled potpuno zdrav! Sjurio se niz stepenište i probio se kroz gužvu.- Generale!- obrati mu se ne znajući šta bi više rekao. Kristofer ga odmeri bezizražajnim pogledom. Luvken je bio siguran da ga je video mrtvog, ali sad je stajao pred njim potpuno siguran na nogama. Možda i imaju neke šanse ako on bude komandovao odbranom. General mu položi ruku na rame i pažljivo ga odmeri.- Gladan sam. Jako sam gladan. - reče.

KOLEVKINE HRONIKE - AN

Darko savić / Stevan Šarčević
To je jutro pokušao da uzjaše, ali čim je seo u sedlo u stopalima poče nešto bolno da kuca. Imao je osećaj da će mu noge eksplodirati. Giz i Vestel ga brzo skinuše i položiše na zemlju. – Žao mi je prijatelju, za sada ipak nosiljka - reče visoki Giz. An je ćutao smrknuto. – Gledaj to ovako, - reče Vestel koji je bio jedva nešto niži, ali s leđima kao u bika – dok smo u šumi nemaš razloga za brigu, a kad stignemo do nekog mesta gde ima lepih rumenih devojaka ti ćeš već jahati ovu tvoju zverku, zdrav kao rosa. – Vestel koji je hteo da uteši mladog čoveka nesvesno je pogodio u sam centar njegovog jada. An je došao svesti pre petnestak dana, a pre deset dana mu je sveštenica Vikrona, na njegovo uporno navaljivanje dala ogledalo. Od tada je neutešan. Retko je progovarao, malo jeo i bio nezainteresovan za bilo šta. Vestel shvati da je pogrešio kada Anova glava potonu dublje prema grudima a u rebra ga munu Gizov lakat, koji je otvarajući i zatvarajući usta kleo njegov dugački jezik. Dečko podiže glavu. – Ako noge ne služe, onda ostajemo pri nosiljci – natera se na osmeh koji je izgledao lepo na zdravoj strani lica. Kada je došao prvi put svesti i shvato da je natovaren na konja i pričvršćen u nosiljci, pomislio je da su ga ponovo uhvatili. Uskoro mu je prišla lepa sveštenica tužnog lica i sipala mu gustu slatku tečnost u usta. Tada je shvatio da je gladan kao izgladnela zver. Ubrzo je upoznao saputnike. Dva krupna mladića i visoki namršteni starac sede brade. Sveštenica mu je ispričala kako su ga našli i previli, a onda objasnila kako beže od razbojnika koji hoće da im otmu zlatne relikvije koje ona i sveštenik Jofa nose na sever u hram. Čim dođu do Šumskog Mosta, kako se zvalo selo kraj prelaza preko koga je vodio srednji drum, on je slobodan da ide gde hoće, a oni će nastaviti splavom niz Suzu. Bilo je lepo putovati sa njima, uprkos jakim bolovima. Vestel i Giz su se stalno tiho prepirali. Rekao im je kako se zove, ali je prećutao prezime. Očigledno ga nisu pretresli. Pogled na sopstveno lice teško ga je pogodio. Dok je bio još u komnokumu sanjao je dan kada će stići kući. Sećao se lepih gospodarskih kćeri koje su im dolazile u posetu sa očevima i nadao se da bi neka od njih jednog dana mogla postati njegova gospa. Posebno se sećao prelepe Megi, devojčice duge tamne kose i očiju krupnih i smeđih kao pečeni kesten. Bila je kćer gospodara Psaca Rusika, čije su se zemlje graničile sa imanjem njegovog oca. Sada je sigurno prelepa devojka, a on je nakaza od koje će imati ružne snove. Sveštenik Jof mu je rekao da će rane na licu zarasti, ali će ostati crveni ožiljci. Svaku noć mu je mazao lice svinjskom mašću u kojoj je bilo naseckano lekovito bilje i previjao ga, ali An više nije mario. Rešio je da se ne vraća kući. Ne ovakav. Bolje neka misle da je mrtav. Velika šuma je zaista bila ogromna, kako joj je i naziv nagoveštavao. Jahali su kroz njen najuži deo, a ipak se činila beskrajnom. Na sedla su se penjali čim bi prva zora provirila kroz lišće, a zaustavljali se tek kada bi se potpuno smrklo. Njegovi spasioci su zaista bili u velikom strahu od razbojnika, iako od njih nisu čuli ni traga ni glasa. Stari Jofa nije posustajao. Držao se svog rasporeda, a ostali su radili kako je naređivao. Najzad izbiše na reku, nad kojom se nadnelo visoko drveće, tako da su najpre začuli huk uzburkane vode, pa je tek potom ugledali. Suza je ovde bila široka. Naravno, ni blizu kao u Negu gde se ulivala u more, ali ipak dovoljno velika i brza da bi odnela i jahača i konja ako bi se usudili da je pokušaju pregaziti. No, oni to nisu ni nameravali. Skrenuli su južnije nego što su nameravali, tako da su nastavili niz reku u pravcu severa. Ujutro je An ponovo pokušao da jaše. Ovaj put nije osjećao nikakve bolove u stopalima, osim kad bi ih zakačilo šiblje u prolazu, a rane na kolenima su praktično zarasle. Nije želeo više na nosiljku, bestraga sa njom! Ovako se osećao mnogo bolje. Šumski Most je nenadano izronio iza drveća. Mesto nije bilo veliko, po nekoliko kućica i gostionica sa obe strane reke, ukraj skromnih rečnih dokova na kojima je bilo privezano nekoliko splavova. Kameni most na snažnim stubovima bezvremeno je odolevao tamnozelenim bujicama. Sveštenik Jofa nije gubio vreme. Našao je splavara raspoloženog da ih spusti niz reku i njegovi sinovi i lepa sveštenica nateraše konje na vlažna debla. To je bio trenutak rastanka. Stari sveštenik reče da može ostati sa njima koliko želi, ali nije više imao razloga da ostane s njima.. Mogao je da hoda i to mu je bilo dovoljno. Vestel mu je pričao da u Puhoru postoji božiji čovek koji samo uz pomoć dodira ruke leči sve bolesti. Giz je potvrdio da je i sam čuo za to. Na rastanku mu sveštenik dade dovoljno novca da stigne do Puhora i da mu pretekne. Vikrona mu pokloni navlaku od meke crne kože koju je sama sašila da njome prekrije rane na licu i sačuva ga od prašine. Savršeno mu je odgovarala. Vestel mu dade svoj rezervni mač vrhunske izrade, a Giz čelične štitnike za podlaktice i cevanice. Videli su ga kako barata oružjem tamo u šumi dok je pokušavao da vežba misleći da ga niko ne vidi. Splavar odreši konopac i reka je brzo ponela njegove saputnike. Podiže ruku još jednom u znak pozdrava. Nekako mu je bilo teško, kao da mu odlaze otac, majka i braća koje je ponovo sreo. Teško uzdahnu i povede konja kojeg su mu ostavili prema najbližoj gostionici. Slabo je jeo i san ga je brzo savladao. Tu je noć prespavao. Jutro ga je dočekalo snažnom kišom. Spustio se do trpezarije i naručio doručak. Dok je čekao, primetio je zgrožene poglede. Svi su zurili u njegovo lice i skretali pogled čim bi podigao glavu. Na brzinu je doručkovao i vratio se u krevet. Brzo je ponovo utonuo u san. Probudila ga je neka buka. Pogleda kroz prozor i vide desetak oznojenih konja i isto toliko jahača koji su ih upravo vezivali ispred gostionice. Dugo je spavao. Oblaci su se razišli i sunce je već zalazilo. Osećao se mnogo bolje. Stomak mu glasno zakrča. Nije želio više da uživa u radoznalim pogledima, pa reši da siđe i zamoli gostioničaru da donese večeru u sobu. Dok je silazio niz stepenice vika ga natera da zastane. - Kunem se gospodaru svim bogovima, nisam video te ljude! - Jecao je gostioničar negde dole. – Bolje bi ti bilo da dobro razmisliš - režao je drugi glas - dvojica snažnih vitezova, suv i visok gospodar, i lepa gospa sa njima. Vodili su sa sobom ranjenika... An više nije slušao, okrenuo se i što je brže mogao krenuo prema svojoj sobi. Nije imao mnogo vremena, koliko god da je glup gostioničar, setiće se da jedan bogalj upravo spava gore u sobi. Podupro je iznutra vrata stolom i munjevito prikupio stvari. Sreća pa ih nije imao mnogo. Dvorište je bilo prazno, a sumrak stao nadvladavati danje svetlo. Polako je prekoračio okno i spustio se na rukama stomakom uza zid. Do zemlje nije bilo mnogo, ali se bojao da ne vrisne kada padne na nedovoljno zarasla stopala. To bi mu bio kraj. Dohvati zubima kraj ogrtača, zagrize i pusti se. Bolelo je pakleno, ali izdržao je. Brzo je krenuo prema štalama, pa se predomislio. Skrenuo je i prišao umornim vojničkim konjima, pa ih je jednog po jednog oslobodio. Usput je pokupio dva trostrela i tucet strela za njih. Iznutra se još čula galama a onda i lupanje. Gostioničar se očigledno još uvek ničega nije setio. Nastavio je prema štalama između konja koji su se razleteli u potrazi za hranom i vodom. Bogovi su bili milostivi. Osedlao je konja i izjahao iz štale. Dok je konj prelazio u galop An se osvrte i preko ramena osmotri kako potera izleće iz krčme isukanih mačeva. Brzo je prešao most i ostavio naselje iza sebe. Crni pastuv kojeg mu je ostavio sveštenik zaista je bio retko snažna životinja. Osmehnuo se i čestitao sebi na gluposti. Odakle svešteniku takav pastuv? Niti je tako lepa sveštenica postojala, niti sinovi sveštenika nose takve mačeve. Ništa nije primetio čak ni posle toliko dana provdenih sa njima. Naglo zauzda konja koji se prope jedva se zadržavajući na nogama. Od čega je bežao? Sklonio se sa puta i zavezao konja podalje u šumi. Mač je premestio na leđa i poneo oba trostrela. U šumi je našao dugu i snažnu lozu koju je zategao preprečujući njome put. Dok je sve to radio nekako je zaboravio da su mu stopala zavijena, zaboravio je da je ranjen uopšte. Potom se popeo na bor, napeo oba trostrela i strele postavio nadohvat ruke. Mrak je uskoro prekrio šumu. Put popločan svetlim kamenom jasno je video naspram tamne zemlje oko njega. Uskoro ugleda kako iza krivine izleću četiri jahača iza kojih vijore plaštevi. Brzo su se približavali, terajući konje koliko su mogli. On je s tim i računao. Progonitelji koji su jahali gotovo naporedo po širokom drumu izleteše sva četvrica iz sedla kada zakačiše debelu lozu koju nisu primetili po mraku. An nije oklevao. Čim su se progonioci našli opruženi na kamenom drumu on je nanišanio trostrelom i u svakog smestio po strelu. Poslednjeg je ciljao u rame, ali je strela završila u boku dok je pokušavao da se skloni u šumu. Dvojica nisu mrdala, a jedan je promuklo jecao sa rukama slopljenim oko stele koja mu je prošla kroz želudac. An brzo kao mačka sleti sa drveta. Imao je još dve strele u trostrelu i s njim na ramenu priđe progoniteljima. Onaj što je pokušao da beži sa strelom u boku uspravio se na noge i izvukao mač. – Baci ga - izgovori hladno An. Protivnik je i dalje stiskao balčak sa obe ruke razmišljajući da li da pogine hrabro ili se preda na milost ili nemilost tom unakaženom stvoru. – Baci ili ću ti strelu smestiti pravo u oko. – čovek je trenutak posmatrao uglačani vrh strele uperen prema njegovoj glavi, pa baci mač koji zveknu udarivši u kamen. Potom kleknu na kolena očito nemoćan da se drži na nogama. An skide kožni kaiš sa jednog mrtvog progonitelja, pa njime veza ruke iza leđa zarobljeniku. Onaj što je imao strelu u stomaku i dalje je jecao. Oko njega se širio užasan smrad. Mora da mu je strela oštetila kičmu. Nije dugo razmišljao. Dohvatio je mač i sjurio mu vrh u srce. Pripala mu je muka, ali proguta knedlu ne želeći da pokaže slabost pred zarobljenikom. Poslednjem progonitelju ispod glave se širila lokva krvi. Njemu je u padu spala kaciga i glavom je udario o kamen, verovatno ostavši na mestu mrtav. Anova strela mu je strčala malo ispod vrata, verovatno nepotrebno ispaljena. Pretresao je mrtve i pokupio vreće sa novčićima, jedan lep bodež i dobar par čizama koje su mu odgovarale. Potom je leševe odvukao dublje u šumu. Na drumu je ostalo krvi, ali oko toga nije mogao ništa uraditi. Izveo je pastuva koga je miris krvi unervozio, sklonio lozu i krenuo sa zarobljenikom niz put. Ovaj je uspeo da napravi nekoliko koraka, pa se srušio. Nije mogao dalje. Šta učiniti? Svezao mu je noge, pa uzjahao konja ostavivši zarobljenika svezanog na putu. Nije mnogo odmakao niz drum pa je naišao na konje progonitelja. Oni su se, onako umorni, zaustavili čim su naišli na travu kraj puta. An ih poveza jednog za drugog, pa ih povede nazad do mesta gde je ležao zarobljenik. Slomio je vrh strele pa ju je iščupao iz rane, predhodno ranjeniku zapušivši usta krpom. Srećom, nije mnogo krvario, pa mu je previo ranu. Potom ga je prebacio preko konja lakše nego što je mislio, pa i sam uzjahao. Zastao je razmišljajući šta dalje. Ako krene na istok mogao je napredovati prilično brzo. Imao je pet konja sa dva jahača. Mogli su da ih menjaju. Ali samo je njegov konj bio odmoran, ostalima će trebati dva - tri dana da se povrate. A tu su i njegove rane. Tek sada je počeo da oseća bol u stopalima. Ni sam ne bi izdržao duže jahanje. Morao bi često da se zaustavlja. Potreban mu je duži odmor da rane zacele. Trista mu demona, zašto se upetljao u ovo? Zbog nekog nepozatog gospodara i njegove gospe? Pa opet, taj isti gospodar ga je uzeo u svoju kočiju dok je bio na samrti, a da mu ni ime nije znao. Takvih gospodara nema mnogo. Setio se svog oca. Da je on kojim slučajem naišao na njega, samo bi mu prekratio muke i to ne sam, nego bi naredio nekom vitezu. On ne bi prljao mač na beskućnika. A da ga prihvati, izleči i još mu da novac i konja, to nije čitao ni u pričama o junacima kojih se toliko načitao u Velikoj biblioteci. Kada je malo bolje razmislio bilo mu je jasno i zašto mu nisu rekli ko su. Hteli su da ga zaštite od nevolja. Sada je bio još sigurniji da je ispravno postupio što je pobio ove hulje. Možda nisu bili razbojnici, ali nisu bili ništa bolji čim su progonili takve ljude. Konačno je rešio da uradi ono što se najmanje očekuje od njega. Vratiće se nazad istim putem i skriven u šumi sačekati da ostatak družine krene u poteru. Kada prođu, splavom će niz reku za sveštenikom Jofom, odnosno gospodarom. Svaka pomoć će im biti dobrodošla. Ipak pre nego što krene prema Šumskom Mostu želeo je da ispita preživelog napadača. Još jednom skrenu sa puta u šumu. Biće bolje da to obavi ovde nego tamo gde bi ga njegovi drugovi mogli čuti.