Stevan Šarčević's Blog, page 50

KOLEVKINE HRONIKE - BROJ JEDANAEST

Darko Savić / Stevan Šarčević

Vreme je nekako teklo, ne tako brzo kao što bi želeo ali nije se mogao ni požaliti. Dani su prolazili u vežbanju, noći u spavanju. Nedelja za nedeljom, mesec za mesecom. Prođe godina, i njegovo dvadeseto leto se bližilo. Nije puno razmišljao o danu kada će izaći odavde. Bilo je toliko lepih doživljaja koji su napolju čekali, da je teško bilo odlučiti odakle bi počeo. Nisu to bile neke važne stvari, ali za njega, kome je toliko toga bilo uskraćeno i samo je ležanje u mirisnoj travi bez obaveze da nešto uradi, predstavljalo nešto zaista posebno. Ova zadnja godina se nekako odužila, vreme nije nikako prolazilo, valjda zato što je više mislio na kraj svog boravka ovde. Što se tiče njegove obuke, stvari su išle bolje nego ikada. Sve mu je išlo od ruke. Snaga, brzina, veština, sve se u njemu razvilo do neverovatnog nivoa. Ni sam nije znao kako je to postigao. U borbi, bilo oružjem bilo golim rukama, nije imao dostojnog protivnika. U dizanju tereta pobedio je i samog velikog Dvojku, koji je izgledao kao pokretno brdo. Poslao je pismo ocu, da ga obavesti o skorom povratku. Dok je pisao sopstvene reči su mu delovale neverovatno. Kuća, odlazak odavde... Čak se i nasmejao glasno. Ali odgovor koji je stigao od oca delovao je mnogo stvarnije. Pročitao je pismo dvadeset puta i nije se odvajao od njega ni jednog trenutka.’’ Sine, znamo vremo tvoga izlaska. Brojali smo dane svih ovih godina. Čekamo te nestrpljivo. Poslaćemo slugu da te čeka sa konjima i svim što je potrebno ispred kapije komnokuma da te doprati do kuće. Tvoj gospodar otac i gospa majka. ,, Nisu ga zaboravili. Kako se sada stideo sebe što je sumnjao. Kada je osvanulo to jutro nije znao šta bi uradio da ga obeleži. Na kraju je uzeo nož i vrhom napisao na zidu ćelije: ’’ An Vindor godina 7998, mesec 9, dan 40 ,,. Više nikada neće biti broj. U dvorištu su se postrojili svi koji su boravili u komnokumu. Tako je uvek kada se ispraća vitez. I sam je mnogo puta stajao tako postrojen zavideći onome koji je izlazio i pitajući se kada će doći njegovo vreme. A evo ga danas, poslednji put u tom prašnjavom dvoristu. Nije imao šta da kaže. Stavi pesnicu na grudi da ih pozdravi, i svi učiniše isto. Okrenu se i krenu ka kapiji. Garavi Om i Kuka otvoriše teška hrastova vrata. – Srećno mali brate - reče Om nekako setno, kako je samo on umeo, a Kuka mu klimnu. Anu postade nekako teško dok je prolazio kroz kapiju i to ga pomalo iznenadi. Valjda je predugo bio na ovom mestu, a imao je i nekoliko prijatelja unutra. Teško je ostaviti nekoga na ovakvom mestu. Okrenu se još jednom. Svi su još uvek stajali kao kipovi sa pesnicama na grudima, čak i Kraba. Na nekoliko lica video je suze, ne zato što on odlazi, nego zato što oni ostaju. – Izdržite - viknu im. To je jedino što je mogao da im kaže. Okrenuo se i krenuo prema mestu na kome je stajao čovek sa tri konja, jednim tovarnim i dva jahaća, čekajući njega. Kapija se zatvori. Unutra je počinjao uobičajeni dan. On poslednji put pomisli na to i odbaci ta sećanja zauvek. Novi život ga čeka. Kada priđe konjima čovek koji je čekao pokloni se. - Mladi gospodare Vindore, zadovoljstvo je videti vas ponovo. - Reče sluga smeškajući se. Suvonjavi visok čovek, retke kratko ošišane smeđe kose i kratke brade sa dosta sedih. An klimnu. – Moj otac je gospodar, ja to još uvek nisam - ispravio je slugu - očigledno me poznajete, ali ja vas ne mogu da se setim. - Sluga se opet nasmeja. - Naravno da ne možete mladi gospodaru, davno ste otišli sa dvora vašeg oca, a i mladi ste bili - osmeh nije silazio sa lica tog čoveka koji je pregurao mnogo zima iako mu je telo još uvek bilo jako. - Plemić Pat Gudri je moje ime, kapetan sam garde na dvoru vašeg gospodara oca - sijao je osmeh - ako je po volji mom gospodaru. – dakle nije sluga. Ulizica znači, proceni An. - Šta se dogodilo plemić Uribu? - Upita. On je bio kapetan garde kada je An otišao. Surov i ćutljiv čovek, sušta suprotnost ovom što stoji ovde. - Plemić Urib je otišao sa jednim odredom koji je gospodar Obodz poslao kralju Kalistu za borbu u vatrenim gradovima pre četiri zime. Čuo sam da je Car posle završetka rata poslao te legije u istočna carstva - i osmeh naravno. E, pa moraće se pomiriti sa tim. Najbolje da krenu dok su ulice Mravinjaka još prohodne. Jutro je bilo crno od olovnih oblaka. Sevalo je neprekidno i čula se potmula grmljavina. Vazduh je bio težak, osećao se miris prašine. Oluja se mogla osetiti pod prstima. Plemić Gudri je napomenuo da bi bilo pametnije da odsednu u nekoj krčmi dok sve to prođe ali An se nije potrudio ni da odgovori. Nije čekao šest zima da bi mu oluja odložila put. Prejahali su dugački prosjački most, ali tog jutra na njemu nije bilo prosjaka. Bio je pust. Reka je narasla od plime i nemirno se njihala. U daljini se čula udaljena huka talasa što se razbijaju o visoke obale. Terao je konja što je brže mogao praznim ulicama. Pozdravi pogledom carevu palatu. Dugo će proći pre no što ponovo vidi te kamene mostove i visoke zidine. Nije nameravao da napušta kuću još dugo vremena. Zapadna kapija je bila prazna kao i ceo grad. Vojnici ogrnuti kožnim plaštevima sa kapuljačama gledali su u njih kao u aveti. Izvan zidina dočeka ih travnata ravnica prošarana šumarcima morskih borova, divljih kestenova i trnovitih badema. U daljini su je parale munje, a vetar je tako talasao visoku travu da je ličila na zeleno more. Iza sebe je čuo neko mumlanje koje je dopiralo od njegovog pratioca, ali reši da ga ignoriše. Čovek mu se nije dopadao. Jahali su dugo po pomrčini pre nego što je kiša počela da pada. Prava oluja. Iz oblaka kao da se prosulo more, a još je gore bilo zbog vetra. Teško je bilo održati se u sedlu. Kameni put se začas pretvorio u rečicu. Kapetan pristiže Ana i pokaza mu jedan šumarak malo dalje od puta koji se jedva video od guste kiše. An se po prvi put nasmeši od kada su krenuli, a kapetan je bio mrtav ozbiljan. Psovao je u sebi a mogao je i naglas jer se ništa nije čulo na dva lakta od njega. Dečko nastavi da jaše putem, a on je morao da ga prati. Prokleti ludak, poginuće po ovoj oluji. Obode i on konja. Nisu daleko odmakli a munja pogodi jedno drvo u onom šumarku. An se okrenu u sedlu i nakezi se kapetanu koji je otvorenih usta piljio u mesto udara. Posle jednog dlana vetar i grmljavina počeše da ostaju iza njih. Kiša je i dalje padala nesmanjenom žestinom. Najzad prestade i ona i oblaci odoše na istok, a sunce se probi do mokre zemlje. Kapetan Gudri je mahao glavom u neverici. – Kakvo vreme.. - mrmljao je. – Kod nas ili pada kiša ili greje sunce, a ovo? He, pa ko bi ga znao, zar ne? Sve je volja bogova... - Dok se zanimao razgovarajući sam sa sobom osmeh mu se ponovo navukao na lice. An nije obraćao pažnju na njega, više ga je zanimala Plava Šuma koja se prostirala sa južne strane puta. Ime je dobila po morskim borovima čije su iglice bile tamno plave. Njih je tu najviše bilo. Dugo su jahali njenom ivicom, a da nije video ni jednu životinju. Valjda su se povukle dublje u šumu zbog putnika koji su tuda često prolazili. Prošli su jedno selo i kameni krug Bela, iščezlih prastanovnika Kolonije, zarastao u mahovinu. Kapetan je neprestano pričao. Daleko su odmakli tog dana uprkos oluji koja ih je usporila. An je odbio da spavaju u krčmi sa čim se kapetan začudo složio bez prigovora, pa su za logor odabrali mesto ispod jednog velikog bora. Kapetan koji je na tovarnom konju vukao i posuđe, za večeru proprži suvo goveđe meso sa jajima, i mora se priznati, bilo je ukusno. Kada su večerali, izvuče i bocu vina pa im nasu u metalne krčage. Bio je potpuno novi osećaj sedeti sa tim čovekom i piti vino, bez obaveza, i bez bojazni da će neki zapovednik doći da se izdere. Putovao je kući i zaista je bio srećan. Da li zbog vina ili umora, u glavi poče da mu se muti. Nije umor, mora da je vino, prođe mu kroz glavu, trebao sam više trenirati ispijanje krčaga, pomisli. Već sledećeg trenutka je spavao. Udarac čizme u butinu ga trže iz sna. Buđenje mu je donelo glavobolju. Htede da ustane, ali nije mogao. Otvorio je otežale kapke i shvatio u čemu je problem. Ruke su mu bile vezane užetom oko zglobova, a konopcem je bio potpuno omotan. Noge su mu takođe bile vezane iznad stopala i oko kolena. Koje sranje, pomisli, a tek sam izašao iz komnokuma. Malo dalje od njega plamtjela je vatrica, a kraj nje je stajao kapetan sa osmehom na licu. Primeti da nisu na istom mestu gde su bili kada je zaspao. Plemić Gudri ih je premestio duboko u šumu, ako se tako uopšte zvao. – Vidim nisi iznenađen - reče Gudri – dobro je to, pomislio sam da ćeš glumiti iznenađenje, dobro je, dobro je, jedan korak manje ha? - iskezi se. An je ćutao, pojma nije imao o čemu priča. Radio je ono što su ga učili svih ovih godina. Diši mirno i spremi se za borbu. Uvek radi samo ono što će ti pomoći u datom trenutku. Pa opet, nije se mogao dosetiti šta bi mu sad moglo pomoći. Nekoliko vitezova u oklopima i sa mačevima možda... - Znam o čemu razmišljaš, ali neće ti ništa pomoći, ha. Možda jesi brz i jak, ali imao sam posla sa tvojom vrstom. - Doneo je kožni zavežljaj i spustio ga pored Ana. – Dečko, lepa budućnost ti se smešila, a vi uporno nastavljate da se opirete i verujete u bajke. Uporni ste, to priznajem. – Razmotao je zavežljaj i pojavio se drveni sanduk - Vaša vera i nije tako loša, samo verujete u pogrešno. Mogli bi jednostavno da se pridružite nama, sve bi bilo jednostavnije. – Sanduk je bio pun slame a u nju je bila ušuškana metalna kutijica, lepo obrađena. - Mogli bismo svi da živimo kao bogovi. – plemić Gudri stavi ruku u metalnu kutijicu i izvadi najneverovatniju stvar koju je An ikada video. Teško je opisati. Ličilo je na staklenu loptu koja se pomerala na dlanu, skupljala se, razvlačila i mrdala, kao... kao da je živa. Pritisak u glavi koji je najednom osetio kao da je dolazio iz toga.. – Hajde dečko, pusti svetlost, ostaviću te u životu. - Nasmeši se, ali nekako blago i iskreno, a ne kao do tada. Govorio je istinu. Dao bi mu sve što zatraži, ali nije imao šta. A on mu neće verovati da ne zna o čemu govori, jasno je kao dan. Ta stvar na njegovom dlanu je imala sada jajasti oblik i nekako se izdužila prema njemu plavkasto blješteći. Pat Gudri je čekao neko vreme, ali pošto An nije uradio ono što je traženo od njega, on vrati stvar u metalni sandučić, pa izvadi nož i stavi sečivo u žar. Više se nije smejao. Kada se vrh sečiva užario on ga izvadi i okrenu se svom zarobljeniku. Bogovi, šta sam vam se zamerio, pomisli An. – Reći ću vam istinu, morate mi verovati! Ja ne znam o čemu pričate... - Visoki suvi čovek tužno odmahnu glavom. – Mislio sam da si pametniji sinko. - Čovek ne poznaje bol dok ga ne oseti. Kada se užareni metal zalepio za kožu ispod levog oka, An je osetio bol za koji je mislio da ne može postojati. Vrištao je i vrištao, sve dok nije promukao. Kada bi se nož ohladio Pat Gudri bi ga vraćao u vatru, pa sve ponovo, dok mu cela jedna strana lica nije pretvorena u krvave opekotine. Ispred Anovog lica se pojavi lopta od živog stakla. – Hajde sinko, olakšaj nam obojici, predaj svetlost - snažan bol mu prostr uji glavom, pa izgubi svest. Nije dugo trajalo, bol ga i probudi. Otvori desno oko. Levo nije mogao. Mutio mu se vid, ali video je svog mučitelja u daljini kako skida neki zavežljaj sa konja, potom kako pretura po njemu. Bio mu je okrenut leđima. Ana je bolelo, ali bolja prilika mu se neće ukazati. Dokotrlja se nekako do vatre. Svaki je pokret boleo kao ono užareno željezo. Ignorisao je bol i gurnuo kolena u žar, poče da peče. Nije pustio ni glasa, ni najmanjeg uzdaha. Konopac konačno puče. Gurnu stopala. Bolelo je, bojao se da se ne onesvesti. Prsti su mu goreli, ali konopac puče. Otkotrlja se od vatre, pa se nekako podignu na ispečena koljena. Stopala su mu bila žive rane. Bojao se da ga svest ne izda kada se osloni na njih, ali morao je. Drugog načina nema. Stegnu zube. Jedna noga, druga. Svi paklovi božiji! Jedan korak, pa još jedan. Ne okreći se govorio je u sebi. A Gudri se nije okretao, iz zavežlja je vadio nekakve čudne noževe i kuke. Za mučenje očigledno. Šuma je bila retka, Gudri ih je doveo na proplanak. Kada mu je došao na korak iza leđa zastade. Gudri smota svoje alatke u jednu krpu, ustade i kada se okrenuo An ga udari čelom što je mogao jače, pravo u lice. Toliko se uneo u udarac da i on pade zajedno sa Gudrijem. Kroz glavu su mu prošli trnci, ali je ostao pri sveti. Bol od opekotina ga je otupela. Gudri nije mrdao. Bio je u dubokoj nesvesti. Nos mu je pukao kao i koža ispod oka. An dopuza do njega i zagrize vrat tačno ispod brade. Vukao je i vukao ne puštajući, sve dok nije iščupao grkljan. Potom je oslobodio ruke, zavio noge i uspeo se na konja. Znao je da neće dugo izdržati, ali nije hteo da se preda.

KOLEVKINE HRONIKE - TEODOR

Darko Savić / Stevan Šarčević

Jahali su na severozapad već nekoliko dana. Riđobradi je rekao da će šuma uskoro da se proredi i pređe u travnatu ravnicu prošaranu šumarcima, a oni će izaći na severni drum koji će ih preko teritorije Kroja dovesti do južne kapije Sarbanovog kraljevstva. Nije ga bilo briga za razbojnika. I njega bi zaklao i napio mu se krvi bez trunke žaljenja, ali nije želeo da dečak vidi. Teodor se bojao da ne poludi potpuno i ne pretvori se u zver pre nego što dođe do onih kojima je stalo do Ane. Nije mogao više da jede normalnu hranu. Trebalo mu je živo meso i krv svakih nekoliko dana. Kada bi ulovio nešto u šumi krišom bi se najeo životinjskog mesa, i napio vruće krvi. Bilo je tako teško odupreti se žeđi. Sanjao je ljudsku krv, kako je pije, kako se kupa u njoj i nije se osećao loše zbog toga. A kada bi se probudio žeđ bi bila još gora. Anin otac je kralj. Kada mu oda lokaciju razbojničkog utvrđenja izbaviće Anu zlatom ili oružjem, svejedno. On joj više neće biti potreban. Svake noći je žudno posmatrao svoj crveni mač. Bio je tako oštar, tako lep. Kada ga jednom zarije u svoje grudi sve će se završiti. Jedina milost koju je ikada sebi priuštio. Samo da već jednom skine taj poslednji teret sa svojih leđa. Kada su stigli na severni drum i ujahali u kraljevstvo Kroja, zemlja postade pitomija. Često su prolazili pored sela, susretali se sa ljudima koji obrađuju polja, brinu se o stoci i bave se svakodnevnim poslovima. Bilo je neobično to videti posle toliko dana provedenih u očekivanju da će ga svakog trenutka pogoditi strela u leđa. Teodor je sa tugom i zavišću posmatrao te ljude. Kada je krenuo sa četom očekivao je da će takav život pronaći za sebe. Nadao se da za njega još nije kasno da nađe mir na nekom parčetu zemlje sa nekom ženom, možda ne lepom, ali savakako onakvom da zasluži da bude voljena i koja bi ga volela onakvog kakav je. Možda je neko iz čete uspeo. Bar se nadao da jeste. On je imao samo jednu želju. Da smrt bude brza. Nije bilo više razloga da se skrivaju. Uporedo sa nastambama, prolazili su i pored brojnih krčmi, pa Teodor reši da noć provede u krevetu. Riđobradi mu više nije bio od koristi, pa mu posle kraćeg razmišljanja, saopšti da je slobodan. Razbojnik odjaha spuštene glave. Umalo da je poverovao kako mu je žao što se rastaju. Mali Juk se radovao krevetu, iako se trudio da to ne pokaže, a čorbica od povrća i svinjetine je predstavljala pravu poslasticu. Krčma nije bila velika, pa nije bilo ni puno gostiju, a to je bilo upravo ono što su i tražili. Gazda je delovao kao dobar i pošten čovek, ali je Teodor bio na oprezu. Ako je šumski kralj poslao ljude za njima neće im trebati mnogo da im nađu trag. Noć je bila mirna, i Teodor posle većanja sa Jukom odluči da ne drže stražu. Pred vrata su dovukli teški hrastov sto računajući da će to bar na kratko zadržati nepozvane goste. Dovoljno da Teodor isuče mač. Kišica koja je počela da pada u toku noći uspavala ih je kao dojenčad i oni se probudiše tek pošto je jutro već dobrano odmaklo. Udobnost kreveta je učinila svoje. Teodor se nije žalio. Posle svega što su prošli dobar san je bio neophodan, pogotovo za dete koje je uzeo na brigu. Na brzinu su doručkovali i izašli. Tu ih je čekalo iznenađenje. Konji već osedlani i spremni za put čekali su ispred štale, a pored njih je stajao Riđobrdi smešeći se- Šta ti radiš ovde? - Zareža Teodor osvrćući se – čekaš da se predomislim i otkinem ti tu lopovsku njušku? – Razbojnik verovatno ni sam nije znao zašto se vratio. - Nemam ’de da odem, šumska družina je jedino za što sam znao do sad’, a njima se ne mogu vratiti. – Otkači vreću sa pojasa i zagleda se u nju. – Sa ovim zlatom bi mog’o stići do nekog velikog grada i početi nešto, - najednom je baci pred Teodorove noge – ali neću, ’oću da jašem sa tobom, moj gospodaru, gospodare... mogu biti od pomoći, ne tražim ništa, mogu se brinuti o konjima i deranu...- Juk se namršti na ono „deran“, a Teodor podiže ruku da ga zaustavi.– Daću ti još jednom šansu da se predomisliš. Sinoć pre nego što sam ti rekao da ideš dva puta sam razmislio da li da te ubijem ili pustim. Ne sviđaš mi se i neću razmišljati ni trenutka da te skratim za glavu ako pomislim da je tako bolje za mene. Ako još uvek želiš sa nama, izvoli. Izgovorivši to Teodor uzjaha konja, a Juk krenu za njim. Riđobradi proguta knedlu, pokupi kesu koja je ostala onde gde ju je bacio, pa uzjaha svog konja i požuri da ih pristigne. Juk se okrenu i osmehnu mu se. Bar jedan dobar znak. Brzo su napredovali ka severu. Noći provedene pod krovom vraćale su im snagu, a konji su sa zadovoljstvom kaskali po putu koji je zaista bio dobar. Pravi carski drum. Povezani takvim drumovima kraljevstva Kolonije su zaista bila blizu jedno drugom i blizu caru. Osmog dana putovanja ugledaše Krakovište, veliki grad iznikao na raskršću. Malo iznad njega, na vrhu širokog travnatog brega nalazio se Neboj, tvrđava - zamak Kroja. Zastadoše da ga malo osmotre. Teodoru odmah bi jasno po čemu je dobio ime. Svaka bi vojska odustajala od boja kada bi se približila. Izgledalo je neosvojivo. Zidine nisu bile pravilnog oblika, jednostavno su pratile ravninu brega. Nije bilo lepote u njemu, ali način na koji je izgrađen i debljina zidova su bili ono što je davalo vrednost utvrđenju. Prvi spoljni zid je bio niži od unutrašnjeg koji je bio duplo viši, oko šezdeset lakata u visinu, samo je iznad kapije bio visočiji, oko osamdeset lakata. Građen od ogromnih blokova tako dobro isklesanih i uklopljenih, da se između njih nije mogla ni vlas provući. Kao ono poplavljeno okno, priseti se Teodor. Činilo se kao ostatak Starog sveta. Projektili iz katapulta su za ovakav zid verovatno isto što i komarci. Bilo ga je nemoguće oštetiti. Kapija je bila na pola zida visine oko trideset lakata. Do nje je vodio ne tako širok kameni most, ali se on nije spajao sa zidom, nego se prekidao na nekih deset lakata od njega, a taj je prekid spajao pokretni most koji se svako veče dizao. U zid su bile ugrađene kule na svakih šezdeset lakata, a pored kapije se dizala ogromna četvrtasta kula. Unutrašnji zid je bio pravilnijeg oblika, rađen od manjih kamenih blokova, isto tako savršeno uklopljenih. Delovao je vitko i elegantno, ali je Teodor znao da je isto tako čvrst kao i prvi i da ga ništa ne bi moglo prodrmati. Grad ispod zamka je takođe imao odbrambeni zid, visok oko dvadeset lakata i izidan od nemalterisanog kamena. Imao je male kule na svakih trideset lakata i bio širok dovoljno da tri čoveka hodaju uporedo po njemu, ali je Teodor sumnjao da bi zaustavio neku ozbiljniju vojsku. Bio je kružnog oblika i dug, što mu je bila najveća slabost. Brojna vojska bi ga jednostavno preplavila. Tvrđava Neboj se branila, grad se ostavljao neprijatelju, proceni vojnik u njemu. Grad se širio daleko izvan zidina. Spoljne ulice su bile široke, od tvrde nabijene gline koju skorašnje kiše nisu mnogo raskvasile. Kuće, pretežno dvospratnice, zidane su od istog kamena kao i zid, sa hrastovim gredama kao stubovima. Negde u blizini mora da je bio kamenolom, pomisli Teodor. Dojahaše do gradskih zidina i prođoše kapiju uz mnoštvo raznolikog naroda koji se tiskao oko njih. Riđobradi ih upozori na secikese, ali se Teodor samo osmehnu. On je odavno prošao tu školu i jedino što su mogli zaraditi od njega jeste odsečena šaka. Unutar zida izgled grada se promenio. Ulice su bile uže, zgrade više, a tvrdu zemlju je zamenio kamen, isti onaj od koga je sve bilo sagrađeno. Juk nikada nije video veliki grad i toliko ljudi sabijenih na jedno mesto. Razjapljenih čeljusti je upijao prizor. Noć se približavala, pa Teodor pronađe omanju krčmu u zabačenoj uličici. Sobe su bile skuplje nego na drumu, ali se nije predomišljao ni trenutka. Kada su ostavili stvari u sobi, Teodor obznani saputnicima da će malo pronjuškati po gradu. - Ostani ovde, pazi da neko ne upadne i odnese stvari dok nas nema - reče Juku ozbiljno - u ovim gradskim rupama nikada se ne zna - zapravo hteo je da dečak ostane u sobi i odmori se. Juk privuče sebi oružje koje je odložio na krevet i ozbiljno klimnu. - A ja, moj gospodaru? - upita Riđobradi kezeći svoje ružne zube. - Ti ćeš spavati u štali, za tebe me nije briga, ali ako planiraš da se nađeš sa svojom starom družinom i postaviš nam zasedu, budi siguran da ću se potruditi da te se dokopam i da te raskomadam. - Razbojnik prepadnut zamrsi jezik u pokušaju da kaže kako mu to nije padalo na pamet, ali pre no što je uspeo izgovoriti bilo šta, osim blah, bluh, Teodor izađe i zalupi vrata za sobom. Riđobradi neće ništa pokušati, znao je. Previše ga se plašio, ali nije škodilo da ga podseti. Spustio se na prvi sprat. Stolovi su bili prazni samo su u jednom ćošku sedela dva pijanca. On krenu za mirisom koji je osetio čim je izašao iz sobe. Ispod stepenica su bila vrata koja su vodila u kuhinju. On uđe unutra i zateče gostioničarevu ženu kako sa nekom devojkom čerupa kokoš. -Hej, ne možete ovamo! Na njen povik izroni gostioničar iza vrata. Krupan čovek, još u snazi. – Moj gospodaru, biće da ste zalutali, ovo je kuhinja. - reče ljubazno, stavljajući mu do znanja da mu nije mesto tu. – Nisam zalutao - odvrati mirno Teodor, pa zavuče ruku za pojas, izvuče srebrenjak i baci mu ga. Gostioničar ga spretno uhvati, ali se namršti ne shvatajući njegove namere. Pogleda u pravcu supruge koja je još bila lepa i devojke kraj nje, verovatno kćeri, pa zausti da nešto kaže.– Hoću kokoš. Živu - preseče ga Teodor. - Kokoš? - ponovi zbunjeno gostioničar koji je to najmanje očekivao. - I da odnesete večeru onom dečku u sobu. Nađite neku splačinu za onog ružnog, spavaće u štali. - Široko gostioničarevo lice ozari osmeh. Prepao se da njegov čudni gost ima nečasne namere. Koliki je, teško da bi ga mogao sprečiti u bilo čemu što bi naumio, ali čovek samo hoće večeru. Pogleda sada malo bolje srebro što je dobio i zaključi da je dobro. – Vaš sin će dobiti najbolju večeru moj gospodaru, a i vaš sluga, obecavam. A vama kokoš, lepa i debela. Ovaj... nećete je držati u sobi sa vama? Znaju da naprave nered, znate? - zamuca malo pri kraju gostioničar. - Nosim je odmah, - reče Teodor kratko – poješću je. - Još jedan zadovoljan osmeh ugnezdi se na gostioničarevom licu. – Marta! - viknu ženi - povedi gospodara u dvorište i izvuci mu jednu lepu debelu koku iz kokošinjca. A kada dođete večeras i vas će da čeka lepa večera – Teodor klimnu i krenu za Martom. Sviđao mu se gostioničar. Delovao je iskreno. Dvorište je bilo ograđeno visokim kamenim zidom. Tu je bila štala, pored nje kokošijac. U jednom ćošku, momak je cepao drva. Kokoš je zaista bila velika. Teodor se ljubazno zahvali i dobi osmejak od Marte koja se do tada mrštila. Stavi kokoš pod mišku i izađe na ulicu. Usput je u jednoj radnji koja je prodavala sve i svašta kupio stakla za oči tamne boje. Dok je on prolazio kroz gužvu razgledajući ulice, sumrak zameni noćna tama. Ljudi su palili baklje i lampe pred ulazima, a gužva se proredila. Teodor nađe jedan uzan prolaz i nađe se u slepoj ulici. Zapravo to je bilo ono i što je tražio. Izvuče nož i odseče kokoški glavu, pa poče da pije krv. Potom je raseče, izvadi utrobu i poče da jede sirovo meso. Kada se vratio u sobu zatekao je Juka kako spava sedeći u stolici sa mačem u krilu. Nekako ga pogodi taj prizor. Taj dečko je zasluživao bolji život. Sutradan kada su se probudili Teodor reče da će još jedan dan da ostanu u gradu.

Mala galerija br.92

KOLEVKINE HRONIKE - ANA

Darko Savić / Stevan Šarčević

Anu probudi golicanje po nogama. Pacov! Prođe je jeza i skoči na noge vrisnuvši prigušeno.– Ana! Jesi li dobro? - začu se zabrinuti Teov glas iz ćelije preko puta. Već je bio na nogama i zurio prema Aninoj ćeliji, lica priljubljenog uz debele gvozdene rešetke. Uljanica koja je tinjala u udubljenju isklesanom u zidu hodnika nije davala puno svetlosti, ali njemu je bilo dovoljno da vidi preko uskog hodnika uplašeno žensko lice koje je zurilo u pod. – Spavala sam, mislila sam da je pacov, ali to je samo pauk. - odgovori mu ona dok je ponovo sedala na kameni pod. Pogleda mršavo muško lice prekriveno bradom i masnicama. Ućebana kosa ležala mu je na ramenima, dok su ispucale usne pokušavale da se nasmeju. – Do sada nas sigurno već traži celo carstvo - pokuša da je uteši istom pričom po ko zna koji put. - Tvoj otac je... - poče on ali ona ga prekinu. - Dosta, dosta! Ne mogu više to da slušam! – viknu - Znaš da to nije istina, nikada nas neće naći – zajeca - Ništa neće biti u redu, ne mogu to da slušam više. Nije znala odakle joj suze, jer je pomislila da je sve odavno isplakala. Teo je ćutao. Povukao se u ćošak i tu slušao njeno jecanje bez reči. Držali su ih tu već pet dana. Svetlo dana nisu videli, ali su vreme računali po smeni dvojice tamničara koji su ih čuvali naizmenično po pola dana, obojica ogromni, nalik svinjama. Niti jedan nije progovarao. Doturali bi im tek hranu, koja je začudo bila izvrsna. Prvi put pomisliše da je otrovano, a onda shvatiše da im živote mogu uzeti kada i kako hoće. Šesti dan pojavila se privlačna žena zelenih očiju i crvene kose povezane u punđu. Tamničar otključa Aninu ćeliju i odmače se u stranu. - Pođi sa mnom princezice - progovori crvenokosa mačijim glasom - vreme je da te okupamo i sredimo, šteta je da tako lepo lice propada. - Ana se povukla do zida ćelije. Gošća joj se nije dopadala. - Hajde, hajde, nećemo te pojesti. Uostalom, ako nećeš sama mogu zamoliti simpatičnog Rubuka da te ponese. Možda bi to volela? – nasmeja se zlobno gledajući prema tamničaru. - U redu je Ana - dopre Teov glas iza nje - prijaće ti kupanje. Nije volela ideju da krene sa zlobnom strankinjom, ali je još manje želela da oseti odvratne tamničareve ruke na sebi– A Teo? – ponada se da će i njen pratilac poći. – Kada tebe vratimo - odreza nepoznata žena. Kupatilo nije imalo prozora. Bilo je dobro osvetljeno voštanim svećama i veoma raskošno uređeno. Da se ovde nije vodilo računa o rasnoj čistoti Ani postade jasno čim je ugledala nežna obličja dve mlade sluškinje nad kojima su treperila krila leptira. Priče da su Rusalke najlepša bića među svim narodima što hodaju uspravno nisu bile daleko od onoga što je videla, pa opet, jeza je podiđe od pogleda na njih. Pričalo se da su bespolne, jalove i smrtonosne. U njima je bilo toliko ženstvenosti da je osetila trnce kako joj mile niz kičmu. Pomogle su joj da se svuče, pa počeše da joj asistiraju pri kupanju u ogromnoj kadi smeštenoj u pod. Crvenokosu su oslovljavale sa Kir i ona ih ubrzo napusti. Devojačke su ruke bile vešte, ali su im usne bile sklopljene. Ana pretpostavi da im je zabranjeno da razgovaraju s njom. Prepusti se njihovim dodirima i na trenutke joj se činilo da su njihova milovanja mnogo intimnija no što bi to bilo normalno. Nije mogla biti sigurna šta znači njihovo kikotanje, niti u to da njihovi dodiri nisu tek potreba da joj svaku, pa i one najintimnije tačke, detaljno operu. Kada su završile već je bila pospana i pomalo zbunjena, ali one je povedoše u susednu prostoriju, gde ju je čekala devojka kože crne kao noć. Ana pretrnu. Krvopija! Kad se osmehnula, očnjaci poput vučjih ukazaše se pogledu unezverene zarobljenice. Kosa joj beše ošišana skoro do glave i bila je lepa, savršeno izvajanog tela. Pokaza joj ravan ležaj na sredini prostorije. Ana stade da uzmiče, a krvopija je uporno držala ruku ispruženu ka ležaju. Onda se Ana predomisli. Šta može da izgubi? Život? To se neće desiti. Pa oni žele otkup od njenog oca, zar nije tako? Najzad se ispružila plašljivo gledajući prema vratima. Devojka joj objasni da legne na stomak, pa kada to učini prosu joj neku tečnost umirujućeg mirisa po leđima, razmaza rukama i poče da radi nešto čudno svojim šakama. Umor je nestao a telo je postalo lagano poput pera. Rusalke se vratiše. Na red je došlo oblačenje. Duga tamnoplava svilena haljina, savršena. Kosa, lice, usne... Spremaju li to oni nju za nekog? Nekakvog razbojničkog kralja? Zar oni ne žele zlato? Poslaće ocu pismo, zatražiće otkup i to je sve.Otac će platiti otkup, a onda će se vratiti i sravniti ovu planinu sa zemljom. Biću tu da posmatram, obećala je sebi. Konačno je odvedoše u postoriju koja je za razliku od ostalih imala prozore, pa čak i terasu. Lagani vetrić je njihao debele zavese, dopirući kroz otvorena vrata. Desno od nje gorela je vatra u dubokom kaminu, a ispred su bile dve velike sofe sa vezenim prekrivačima, stolić sa ohlađenim vinom i dve čaše. Zavese se pomeriše i sa terase u prostoriju uđe domaćin. Dok je sedela u svojoj ćeliji i smišljala šta će mu reći kada se konačno vidi sa tim ’’kraljem’’ Ana je uvek zamišljala ružnog debelog razbojnika, ali čovek koji je stajao pred njom bio je sve drugo, samo ne ružan i debeo. Visok i vitak, snažnih ramena i ruku, korak mu je odavao snagu i sigurnost. Kratka smeđa kosa visokih zalisaka, mrke oči i orlovski nos davali su oštrinu njegovom licu, a usne, gotovo ženske, prosto su mamile na poljubac. Ana se postidi i podseti da pred njom stoji razbojnik i ubica, njen mučitelj, a ne neki vitez sa dvora njenog oca. Šumski kralj priđe i pokloni se učtivo, pa uze njenu ruku i dotače je čelom. - Ne mogu vam poželeti dobrodošlicu jer ste silom dovučeni u moj dom, ali mogu pokazati zadovoljstvo koje osećam što sam vas upoznao. - Ana koju zbuni takvo dvorsko ophođenje ne reče ništa. Čovek pred njom nije bio priglupi siledžija i našla se na vrlo tankom ledu. – Znam da sam vam pričinio mnogo nevolja, ali videćete da tome može doći kraj ovoga trenutka ako budete sarađivali. - nasmeši se šumski kralj.- Šta želite od mene? – upita Ana, sve manje ubeđena da je ovde zbog zlata. Lepe usne se osmehnuše, dok je nalivao vino. Pruži joj čašu. - Ispijte sa mnom, pa ćemo razgovarati. - Oklevala je. Čaša je čekala, pa konačno uze čašu i otpi gutljaj. – Kažite sada šta želite da bi nas pustili? - obrati se domaćinu koji se ponovo osmehnuo.- Cela čaša princezo, takav je naš običaj. Onda razgovor. - reče šumski kralj. U stomaku joj se zgrčilo. Najradije bi ga pogodila tom čašom u lice. Do đavola, pa Teo još uvek leži o onoj ćeliji. Natera sebe i gutljaj po gutljaj ispi čašu. Još pre no što je dovršila u glavi poče da se muti i najednom je noge izdaše. Pala je na pod, potpuno obamrla, ali svesna. Njen domaćin je podiže na ruke i smesti na jednu sofu. – Otrovali ste me - reče ona teško. - Ne brini princezo, ovo će da spase svet - reče joj blago i pomazi je po licu - ali svako spasenje zahteva žrtvu, ovoga puta moju i tvoju - nije imala pojma o čemu priča. Nije čak ni shvatila da joj svlači haljinu. - Ne, ne, ne... - mlatila je beživotnim rukama pokušavajući da se brani dok su joj se krupne suze slivale se niz lice, ali nije vredelo. Svukao ju je, a zatim je zbacio odeću sa sebe. Stajao je nad njom, sav u mišićima, ali njen se pogled prikovao za ono što mu se poput razdražene zveri napelo među nogama. Bilo je poput zvonika! Neće to valjda gurnuti u mene, panično pomisli, pocepaće me! Pa opet, nešto se opiralo tim mislima, to... To... To ispred nje je bilo tako... Tako... Uzbudljivo... Razum se opirao, ali telo je žudelo proizvodeći u njoj haos. Posmatrala je kako joj prilazi, nemoćna da se pokrene. Poljubio joj je usne, kliznuo niz vrat, pa joj stade ljubiti grudi i stomak. Onda se istražujući stade spuštati sve niže, sve do šume među njenim nogama. Naslada ju je istovremeno i ushićivala i sramotila. Njegov jezik ju je dodirivao baš tamo gde je bila najosetljivija, tamo gde bi se i sama mazila u vrelim besanim noćima. Uprkos oduzetosti, telo joj se stade trzati u grčevima kad ju je doveo do vrhunca. Potom se pomerio i najednom je bio iznad nje. Kad su se spojili, nije bilo bola. Učinio je to lagano, bez nasilja. Bio je nežan i ono što se dešavalo ličilo je na sve drugo, samo ne na silovanje. Želela je da boli, ali njeno izdajničko telo je privatilo tog, tog... Do vrhunca su stigli zajedno. Istovremeno sa grčevima ekstaze, osetila je i vrelo razlivanje po utrobi. Polusvesno je posmatrala kako se odeva i napušta prostoriju. Crvenokosa je dovela svoje sluškinje koje su je obrisale i odenule, posle čega se pojaviše dva ogromna stražara koji su je preneli u njenu ćeliju i smestili na udoban ležaj koji se tu nenadano pojavio, ali ona ništa nije primećivala. Samo se sklupčala i plakala. Negde iz daljine dopirao je Teov glas. Nekakvo histerisanje, nekakva pitanja, ništa ga nije razumela. Uskoro i toga nestade i ona zaspa snom bez snova. Kada se probudila sve ju je bolelo. Suze odmah potekoše kada se vratiše sećanja na ono što joj je uradio onaj monstrum. Teo se nije čuo. Pogleda preko hodnika i viđe kako nešto visi uz rešetke unutar njegove ćelije. Prođoše je trnci. Jedan kraj prljave tkanine Teo je vezao za vrh rešetki a drugi oko svog vrata. Znao je šta su uradili Ani i nije mogao živeti s tim. Dugo je umirao očiju uprtih prema onoj koju je voleo. Uspela je izgovoriti jedno tiho „ne“ pre nego što joj je um otplovio u blaženstvo nesvesti.

KOLEVKINE HRONIKE - VRELA DOLINA

Darko Savić / Stevan Šarčević

25 godina ranije Sever stolećima nije video takvu raskoš. Cela dolina ispred zamka bila je prekrivena šatorima, a u sredini doline podignuta je velika arena samo za tu priliku. Graditelji kralja Markosa nisu mogli napraviti lože za svu visoku gospodu. Bilo ih je svega za četrnaest prvih kuća carstva, a ostali visoki gospodari, vitezovi i ostala gospoda morali su se zadovoljiti svojim mestom na drvenim tribinama, kojih je takođe počelo da ponestaje onih dana kada je počeo da pristiže jug. Erik pomisli kako će i ogromna dolina postati tesna ako uskoro ne prestanu da niču novi šatori. Iako nije voleo turnire i slavlja koja su privlačila sve i svja, nije mogao da ne prizna sebi kako su uredno postavljeni redovi šatora sa džinovskim gejzirima u zaleđu predstavljali prelep prizor gledani sa vrha ružičaste kule Markosovog zamka. Gotovo da je poželeo da ode dole i noć provede u šatoru. Mogao je da se opkladi da će ležaj tamo biti mekši od onog na kome je spavao u Markosovom dvoru. Pa opet, njegov domaćin bi se smrtno uvredio kada bi napustio sigurnost i gostoprimstvo njegovog ognjišta. Mogao je samo da se nada da će uskoro svi stići i da će turnir uskoro početi. Dvorište je već odzvanjalo od udaraca mačeva i štitova, iako je bilo rano. Erik nije morao da gleda da bi znao kako su to gardisti koji nisu na dužnosti. Još kao dečak naučio je da su to ljudi koji se prvi bude na dvoru, pre svake služavke ili dadilje. Zapravo nije bio siguran da li oni uopšte spavaju. Okrenu se da pođe i zamalo se ne sudari sa Carem koji je stajao iza njega. – Oče ?! – Iznenađeno izusti. Car mu klimnu kao da ništa nije bilo i priđe onoj strani kule sa koje se videlo dvorište. Naslonio se na kameni rub i zagledao se dole. Erik je razmišljao da li da ode. Sećao se kako je otac sinoć pijano posrtao po Markosovoj prestonoj dvorani prosipajući po sebi vino iz vrča. Na leđima mu je još uvek bila crvena fleka od torte sa višnjama u koju se izvrnuo. Stomak mu je još uvek bio zgrčen zbog toga. Da je deda živ proterao bi oca zbog sramote koju nanosi porodici. Angus Burebist se sigurno prevrće u grobu. – Sigurno žale što čuvaju ovakvog cara - izusti njegov otac zamišljeno, a Erik se iznenadi. Nikada nije pričao o svojim pijanstvima. – Tvoj deda je oduvek znao da ne želim biti car. Ali kada su mu ostali sinovi poginuli u njegovim ratovima, ostao sam samo ja. – Čudno je bilo slušati ga tu kako priča nešto takvo. Bio je trezan. Erik naćuli uši. Verovatno nikada više neće čuti ovako nešto iz njegovih usta. – Nisam ono što je on želeo. Nije to ni očekivao, ali rekao je da ću dobiti sina, pravog naslednika - osmehnuo se. Erik je to znao, iako mu je video samo leđa. – Ponosan sam sine. Ti ćeš biti pravi dedin naslednik - reče još uvek se ne okrećući. Sa vrata skide dugi lanac i spusti ga na kamen pored sebe. Potom se okrenuo i otišao ne pogledavši Erika ni jednom. Erik baci pogled na nakit koji je ostao za njim. Bila je to crvena četvrtasta pločica sa čudnim oznakama na sebi. Pogleda dole u dvorište sa mesta na kome je stajao otac i vide Kralja Lava kako s mačem u ruci vežba sa gardistima. Odbijao ih je trojicu istovremeno i kretao je iz odbrane u napad. Strašan čovek. Uze privezak i krenu za ocem. Neke stvari će mu morati objasniti. Sledećeg dana konačno su sve uzvanice stigle. Venčanje je obavljeno i Markosov sin Atej mogao je konačno da zagrli svoju mladu iz gospodarske kuće Lata. Gozba je počela, ali su svi sa nestrpljenjem čekali početak turnira koji je bio glavni događaj. Najavljeni su najbolji borci carstva. Princ Losnaj nazvan Kosac, divlji sin kralja Mavrika, nadimak je zaradio u ratovima na istoku. Vitezovi koji su ratovali sa njim kažu da je naprosto kosio neprijatelje. Onda Timoks i Slav Kroj, braća kralja Lazara, neženje za kojima su uzdisale devojke. Naočiti princ orlovskog lika Martin Kalist, strašan borac mačem i kopljem, star svega dvadeset jednu zimu, pa Princ Set Baton, tihi crvenokosi i crvenooki mladić, jedan od najboljih, ako ne i najbolji mačevalac carstva i još mnogo prinčeva i gospodara u sjajnim oklopima koji su čekali svoj trenutak. Bilo je tu i onih koji nisu došli naoružani mačem nego flautom ili harfom kao princ Horston Sasalonac koji je svojim instrumentom i prelepim glasom izazivao jednaku pažnju, ženskih srdaca kao i borci. Ali i vitezovi i prinčevi su imali za čim da uzdišu. Kada su princeze počele da pristižu u lože u svojim lepršavim svilenim haljinama sa ukovrdžanim kosama i rumenih obraza, bila je to prava parada lepote. Erik je sedeo u carskoj loži zamišljen. Olena je navijala sa devojčicama, ali on im se nije pridružio. Oca je video dva tri puta od onog jutra, ali je bio večito pijan. Njegovo mesto u loži je bilo prazno. Sinoć je pozvao Elesara i pokazao mu pločicu, ali ništa nije mogao da mu kaže osim da je veoma stara, sudeći po znacima na njoj. Savetovao mu je da se kloni cara. Erik je znao da je to dobar savet, jer njegov otac nije bio poznat po milosti kada je bio pijan. Sluge podigoše sa peska jednog gospodara kojeg je oborio princ Ort Vrana, a na polje ujahaše novi borci, princ Glan Sevl u zelenom oklopu i sa crnim propetim konjem na štitu i gospodar Kutim Globokom vazal Kalista u uglačanom tamno sivom oklopu, sa belom mačkom i crnom potkovicom Kalista na štitu. Četiri puta su jahali jedan na drugog ali nijedan nije pao. Princ Glan je slomio ruku, a gospodar Kutim je obilno krvario iz posekotine na čelu koju je zaradio kada je prinčevo koplje skliznulo sa vrha njegovog štita i pogodilo ga u glavu. Nijedan nije hteo odustati. Na tribinama su svi bili na nogama. Ovo će biti najžešća borba tog dana. Princ je naredio štitonošama da mu vežu štit za ruku a gospodar je zavio čelo i zamenio kacigu, pa ponovo uzjahao. Ali nije im se dalo da još jednom krenu. U arenu ujaha car, ljuljajući se nesigurno u sedlu. Bio je u somotnom odelu, ali je preko njega zakačio grudni oklop. – Ko od vas ulizica ima hrabrosti da se bori sa mnom, ha? - podviknu. Erik je već bio na nogama, srce mu je lupalo da iskoči. Ovo više nije mogao podneti. Krenuo je prema stepenicama koje su se spuštale u arenu, ali ga neka ruka dohvati za rame i ukopa na mestu. – Razmisli Erik, pre nego što uradiš bilo šta. - Elesarov glas mu prošaputa na uvo. - Ono dole je car. Za onog ko ga uvredi pred svim ovim ljudima postoji samo jedna kazna.- Nikada me nije voleo, pomisli Erik. Postade mu jasno da bi ovo bila savršena prilika da ga se otac otarasi. Elesar je nestao. Vratio se na svoje mesto. Čuo je kako Olena ispušta dah koji je zadržavala. – Markose! – Vikao je car jašući pored pregrade – Jadan si turnir napravio kada na njemu nemaš ni jednog borca da se bori sa mnom! - U areni je vladala tišina. - Tvoj sin zna jahati, pošalji ga dole! - Kralj Markos koji je do tada sedeo u svojoj loži ustade. – Vaše veličanstvo, znate da među nama nema dostojnog da ukrsti koplje sa vama, a naši običaji su poznati, čovek koji se oženio četrdeset dana ne sme da uzima oružje, osim ako ne brani svoju kuću. - Kralj Markos se nadao da će se car dozvati pameti i progutao je ponos da spasi situaciju, što nije bio mali zalogaj, ali car nije odustajao. – Briga mene za tvoje običaje - viknu dok mu je pljuvačka curila sa kraja usana - ja sam došao na turnir da se borim, a pošto nema ni jedne kukavice da izađe, poslaćeš mi sina. - Erik pretrnu, znao je šta sledi. Prokleta pijana budala! Markos je znao da njegov sin ne bi digao koplje na cara, pa siđe u arenu i mahnu slugi koji mu dovede konja. – Gospodar kuće zaslužuje šansu pre svog sina veličanstvo. - Car se nasmeja pijano - Prvo ti, pa on .- Odjaha na kraj pregrade, uze štit i koplje i zavitla kacigu na štitonošu kada ovaj pokuša da mu je stavi. Markos je čekao na drugom kraju bez oklopa na sebi. Svilena košulja, kožne pantalone, koplje i štit. Cela arena je zamukla kao začarana. Car obode konja i krenu. Nekada dobar borac, sada je jedva držao koplje. Krenuo je i Markos, bez obzira kakav ishod borbe bude, znao je kakva ga sudbina čeka. Konji se sretoše, car ipak pogodi Markosov štit, ali Markosovo koplje pogodi tik iznad carevog spuštenog štita u nezaštićeni vrat, i skoro mu otkide glavu. Beživotno telo se sruši na zemlju, a krv u mlazevima stade isticati iz pokidane vratne žile, svakim otkucajem srca sve slabije i slabije. Careva garda pritrča i okruži ubicu isukanih mačeva, dok je on mirno sedeo na konju gledajući kako car umire. U loži Sarbana, vrisnu Elesarova žena i pade sa stolice. - Brzo po dosteja Geza! - viknu Elesar sluškinjama dok je klečao pored supruge i pridržavao joj glavu. - Porođaj je počeo pre vremena - Erik je u svojoj loži stajao uz ogradu i gledao očevo mrtvo telo. Plemić Tur Tajam zapovednik garde uđe i kleknu. – Veličanstvo... car je mrtav. Najbolje bi bilo da odmah pođete sa nama. Svi gardisti su ovde, naredio sam i da se dignu svih pedeset crvenih da budu uz vas... - - Pustite ga - preseče ga Erik. Plemić Tajam zbunjeno podiže glavu. - Pustite Markosa i kažite njemu i celom krugu da se okupe u prestonoj dvorani, crveni mi ne trebaju ovde, čuvaće dvoranu i zamak zajedno sa Markosovim vojnicima. Ničije više vojnke ne želim u zamku. - reče plemić Tajam, Crna Ruka samo klimnu i brzo se udalji. Markos se spusti u arenu čije su se tribine najednom ispraznile i kleknu kraj očevog tela. Olena koja ga je pratila kleknu pored njega i uze ga za ruku. – Dobro si uradio Eriče, Markos je dobar čovek - reče mu tiho.

Mala galerija br.91

KOLEVKINE HRONIKE - TEODOR

Darko Savić / Stevan Šarčević

Šuma je bila beskrajna. Jedino što je na kratko razbilo monotoniju bio je prelazak preko reke. Riđobradireče da je to reka Suza koja se spaja sa morem u carskom gradu. Kada su konačno ugledali planinu čija je gornja polovina bila zarivena u nebo i zaklonjena oblacima, svima bi lakše. Polutama prastare šume, počela je da ih guši i pritišće, kao neke nevidljive ruke koje su im se sklopile oko vratova. Teodor je bio posebno nervozan. I dani su postajali zelenkasti, a ne samo noći. Kada mu je Riđobradi prvi put ugledao oči u mraku, prosto je premro od straha. Teodor je na to računao, pa je dodatno podgrejao njegov strah, da bi mu naknadno ponudio šansu da spase svoj život tako što će im se pridružiti. Nije sumnjao da bi ih jedna takva hulja prvom prilikom odvela u klopku, ali sada kada je video samo sopstvenu korist, bilo je vreme da se okrene u pravcu u kome duva vetar. Teodor mu je izvadio strelu iz ramena i privio na njega lišće za koje se znalo da pomaže zarastanju rana. Doduše, ozlede su ga svrbele i pekle neizdrživo, ali bi za koji dan zacelile. Što se tiče Riđobradog, Teodor mu je zapušio usta starom košuljom. Njegov bi slučajni jauk mogao skupo da ih košta.
Na prvi proplanak naišli su već prvog dana penjanja uz planinu. Mirisna zelena trava prekrivala je zemlju, a videlo se i plavo nebo po kome su plovili bezbrižni beli oblačići. Konji koji su već mnogo dana živeli na lišću smesta se ukopaše i zaronuše složno glave u obilnu večeru. Iako je bilo još par sati do mraka odlučiše da prenoće. Riđobradi ih je vodio zaobilaznim putem do boravišta Šumskog Kralja. Svaki drugi put predstavljao je sigurnu smrt, rekao im je. Trebalo je da pokušaju da prestignu razbojnike koji su vodili Anu i Tea, te ih sačekaju na mestu za koje je Riđobradi rekao da je odlično za zasedu. Sledeći dan su proveli jašući. Konji su se teško borili noseći ljude uz planinu, pa su često pešačili kako bi ih malo odmorili. Ujutru su stigli do mesta zasede. Rečica je urezala hodnik dug pedesetak lakata kroz stenu. Bio je jedva dovoljno širok da čovek prođe jašuci kroz njega. Kada jednom povorka uđe u njega biće laka meta za strelce. Riđobradi se zadovoljno kezio, pokazujući retke žute zube. Ali kada Teodor sjaha lice mu se smrači. - Zakasnili smo. - procedi. Juk i Riđobradi se pogledaše. - Nemoguće! - Uzviknu razbojnik - jahali smo i dan i noć, nisi čak ni pogled’o mesto, ne mo’š da znaš - pobuni se, ali ubrzo poče da guta knedle i proklinje svoj jezik kada ga Teodor pogleda.– Oprost’ mi plemić, moj gospodaru, gospodare... - poče da muca bojeći se Teodorovog besa. - Zaveži budalo. – odseče on – ne moram da gledam, namirisao sam, prošli su ovuda još sinoć. Jahali su po mraku kao i mi. Zagleda se u razbojnika razmišljajući. - Pitam se zašto bi to radili sada kada su na svojoj teritoriji i osećaju se sigurno? Razbojnik se skupi, osećajući demonske oči na sebi. - Ne..ne znam - zamuca - možda žure zat’ što nose važan plen? - predloži. - Žure zato što znaju da smo im za petama - reče Juk očiglednu stvar, pritom se malo isprsivši u sedlu. Za razliku od njega Riđobradi nije bio tako hrabar. Vrteo se u sedlu kao da je sedeo na žaru. – Juk je u pravu - reče Teodor znajući da mališa voli da ga zove po imenu. – Znali ste i u ravnici da vas pratimo. - Ne, ne kunem se gospodaru, moj gospodaru... - poče da se pravda preplašeni razbojnik. - Tig nas je ostavio sam’ iz predostrožnosti tamo, nismo znali da nas pratite.- Koliko si puta sa njim jahao u vaše sklonište, sa plenom? - upita Teodor. Riđobradi se malo zamisli. – Šes’ puta.- odvrati najzad.- I koliko puta vas je ostavio da sačekate na tragu iz predostrožnosti? - Riđobradom je počelo da sviće u glavi - Ni jednom... do sada - reče shvatajući konačno. Teodor se gorko osmehnu. - Misliš da Šumski Kralj odaje svoje tajne takvima kao što si ti? Za njega ste samo crvi koje treba iskoristiti i posle zgaziti - bilo je tu nečeg ličnog u njegovom glasu. Teodor je obično delovao nedodirljiv kao planina, ali to je bio privid. Sećao se on dobro svoje službe, u stvari sve se uvek svodi na isto. Iskoristi vojnike, a kada više ne koriste - zgazi ih. Planirao je da ubije Riđobradog kada završi sa njim, ali u tom trenutku odluči da će mu pružiti šansu, onakvu kakvu njemu niko nije pružio. Kako je moguće da znaju za njih? Tig je demonsko stvorenje, očigledno. Razgledaće mu dobro utrobu kada ga prepolovi, obećao je sebi. Što se Riđobradog tiče, taj nije lagao. Mogao je da namiriše njegov strah na čitav lanac. Izdao bi taj i rođenu majku, ako je znao za nju. Napred više nisu mogli, logor je bio pola dana jahanja napred i uz malo sreće razbojnici su već u njemu, a to znači da će ih uskoro stotinu krvoločnih ljudi spremnih na sve tražiti po šumama koje poznaju kao svoj dlan. Iz njegovog grla se začu potmulo neljudsko režanje, od kog se razbojniku diže kosa na glavi, a konji nervozno zarzaše kopajući nogama spremni da umaknu. Čak se i Juk trgao, iako je duboko u sebi osećao da je bezbedan. – Uzmite konje i jašite što brže odavde, onako kako smo se dogovorili - obrati se saputnicima. – A ti ? - upita Juk. Razbojnik ga ljutito pogleda, proklinjući dečaka u sebi. Želeo je samo da nestane što pre odavde. Ako se to čudovište više i nikada ne pojavi u njihovom vidokrugu neće mu mnogo nedostajati. – Stići ću vas - reče Teodor da umiri dečaka. Riđobradi opsova u sebi. – Kako ako ti odvedemo konja? - Bio je uporan dečak.Teodor je prišao dečakovom konju koji se uznemirio i tek ga pritezanje uzdi umirilo. Otkačio je kesu zlatnika sa pojasa i pružio ju je dečaku. – Nemoj to da izgubiš. Jedina stvar po koju ću se sigurno vratiti. - dečak se osmehnu u sedlu gledajuci mu u leđa dok se gubio među drvećem. Tek što im nestade iz vidokruga Teodor oslobodi zver koju je sputavao u sebi. Stabla počeše da lete pored njega, a zemlju jedva da je doticao. Dok je trčao ptice kao da su se zaledile u vazduhu, a grane zanjihane vetrom se ukočiše. Kao da se svet zaustavio. Šume nestade i pred njim izniknu ogromna litica koja kao da je nestajala među oblacima. Visoko gore, petsto lakata iznad zemlje videle su se terase ograđene zidovima, a dole na zemlji, zid od nemalterisanog kamena visok četrdeset lakata štitio je ulaz u hodnike koji su vodili kroz stenu. Po zidu je hodalo mnoštvo vojnika, a između njih ratne sprave namenjene razbijanju opsade. Ispred kapije okruženi vojnicima stajali su ljudi koje je pratio. Iako je bilo daleko, oči su mu razaznale mršavo Anino lice. Vatra se ponovo podiže u njemu, i ruka mu krete ka dršci širokog mača. Žeđ za krvlju postade neizdrživa. Imao je potrebu da skoči među te ljude, da ih iseče, razbaca, raskida grkljane i krvi im se napije, ali neki tihi glasić mu se obrati: ,,Ne! Ne!“ Zastade neodlučno. Glas nije imao izvora, odjekivao je u njemu. ,,Pogledaj ih!“ odjeknu ponovo i on podiže pogled na vojnike koji su promicali zidom sa trostrelima u rukama ili stajali za škorpionima spremni da ih odapnu na svaki sumljiv pokret. ,,Bićeš kao jež dok pređeš pola puta, o da, kao jež načičkan strelama,“ šaptao je glasić iz njega. ,,Biće tvoji, ali ne sada, ne sada,“ odjekivalo mu je u umu. Posmatrao je kako sprovode dvoje zatvorenika kroz kapiju svestan svoje nemoći i pored sve snage koju je imao. „Nisam vas zaboravio“ reče u sebi Teodor. Ana se iznenada trže i pogleda kroz kapiju koja se zatvarala za njom. – Žao mi je Ana - prošapta joj slomljeni čovek koji je koračao pored nje. – Ne Teo, on je ovde - reče ona tiho.

KOLEVKINE HRONIKE - DEJON

Darko Savić / Stevan Šarčević
Dvorište je bilo izrovano od svadbene pratnje kralja Filipa. Štalski momci još uvek nisu uspeli da uklone tragove vatri onih koji su tu logorovali čekajući svadbu do koje nije došlo. Posle toliko ljudi koji su tu boravili poslednjih dana sve je delovalo nekako tiho. Ali Dejonu to nije smetalo. Voleo je tišinu. Izbegavao je krugove pepela dok je razmišljao o onome što je naumio. Nikada se nije slagao sa ocem, on jednostavno nikada ništa nije činio. Nije mogao da prihvati ravnodušno sedenje iza zidova Stene dok je Ana negde tamo napolju. Pogleda gore prema vrhu zamka usađenog u samu liticu i vide svetlo gde je porodica večerala. Oni se goste dok Ana pati. U grlu je osetio gorčinu, a onda se pokrenuo. Izveo je konja i dva lovačka psa, ne naišavši ni na koga. U vreme večere sva posluga je bila u zamku i sada je bilo najbolje vreme. Kraj male kapije su stajala četvorica gardista koji ga smesta prepoznaše. - Kraljevo naređenje je da ne otvaramo nikom kapiju po noći, moj prinče - reče ogromna ljudeskara sa helebardom u ruci. - Nikome spolja, ja izlazim - gardisti se nervozno pogledaše, ali nisu imali kud. Digoše rešetke i on izjaha. – A pratnja prinče? - Viknu bradati za njim ali se Dejon ne potrudi da odgovori. Jahao je na sever ali čim odmače u noć, dalje od pogleda stražara krenu ravno na jug. Razmišljao je šta bi on uradio da je oteo kraljevu kćer. Sigurno bi poželeo da ode što dalje, pa da traži otkup sa bezbednog mesta. A jedino bezbedno mesto za te ljude bi bilo negde izvan carstva. Otmica kćeri kralja znači sigurnu smrt u najgorim mukama. Otmičari bi morali u neku luku da potraže brod, a najbrži put do vode je kroz severnu kapiju pa rekom do Puhora. Ali to je previše rizično. Previše ljudi, previše očiju. Ostaje put koji vodi kroz veliku staru šumu, pa preko grbavih planina i velikih travnatih ravnica pravo na istok. Nije baš prometan. Krenuće na jug. Jahao je celu noć i tek pred zoru odspavao, da bi negde duboko u noći sledećeg dana stigao do južne kapije. Kameni zid dug oko četiri hiljade lakata, i visok devedeset spajao je dve strme stenovite litice koje su negde visoko gore prerastale u planinu. Jedna jedina kapija je bila u njemu i kroz nju je prolazio severni drum. Dejon se dobro sećao priče u kojoj se tvrdilo da je celo Ogorje nekada bilo more, ali je jednog dana majka voda zažalila što je njeno čedo odvojeno od drugih, pa je zamolila oca zemlju da joj pomogne da vrati more u okean. Tako je otac zemlja rascepio visoke planine na severu i jugu i more je otišlo svojoj majci u okean, a iza njega je ostala ravnica okružena gorama, i jedno zaboravljeno jezerce na sredini. Priča je možda i bila tačna. Gez ih je uveravao u to nekakvim kostima mrtvih riba koje je našao u blizini Tihe stene, ali nije ni bitno. Ono što jeste je da je Ogorje savršeno mesto za življenje. Prostrana plodna ravnica, okružena visokim neprohodnim planinama u obliku prstena kao prirodnom zidovima. U nju su vodila samo dva puta, severna i južna kapija, dve pukotine koje su razdvajale prsten planina na dva dela. Te pukotine počeo je da spaja još Karlo Sarban visokim zidovima, svestan da je to jedini put kojim vojska mora proći da bi osvojila Ogorje, a svaki sledeći kralj ih je nadograđivao. Pored ta dva puta postojao je još goli prelaz preko istočnih planina. Bio je to put nimalo širi od kozije staze, veoma opasan, koji je prolazio između visokih vrhova, retko korišten, ali ipak dobro čuvan. Sigurnost je bila najvažnija. Dejon je sve to prezirao. Kriti se iza zidova je bilo kukavički, pa će on prihvatiti izazov, a otac neka čini što mu je volja. Navukao je kapuljaču dugog crnog plašta preko glave i ujahao u gradić koji je nikao sa obe strane kapije. Umor od dugotrajnog jahanja ga je već poprilično ophrvao, pa mu se krčma sa leve strane puta učini posebno privlačnom. Iako je bilo kasno mogli su se čuti glasovi tu i tamo, a iz krčme je dopirala muzika. U štalama se moglo videti mnoštvo konja i tovarnih kola. Svi trgovci na putu za sever prolazili su tuda, pa se moglo i očekivati da mesto bude živo. Grad sa južne strane je bio mnogo veći, sa trgom, tucetom krčmi i radnji u kojima se prodavalo sve i svašta. Tu će početi da traži. Ako je neko trebao da se pripremi za put, spremao se ovde, gde je stranaca bilo bezbroj i gde niko nije obraćao pažnju na njih. Možda je neko nešto i ne znajući video. Dotera konja i pse u štalu krčme najbliže trgu. Gurnu nogom dečaka koji je spavao na senu i plati mu da se pobrine o životinjama, pa uđe u zadimljenu, još uvek punu krčmu. U jednom ćošku su sedela dva svirača sa flautom i harfom, a jedan je od njih pevao neku južnjacku slatkastu pesmu. Ne baš dobro, primeti. Stolovi su većinom bili zauzeti pripitim ljudima koji su ispijali vino i pivo, a neki su bacali kocke sa kesama istresenim po stolovima. Nađe sebi mesto za šankom pored jednog lovca na konje koji je dimio iz velike lule, naruči vino i poče da sluša okolne razgovore. Ćelavi niski krčmar samo ovlaš pogleda dugu dršku mača zamotanu u krpe koja mu je virila preko ramena, verovatno procenjujući da li bi moglo doći do nevolje sa te strane. Dejonovo mu se lice učini dovoljno pitomo, pa se udalji nasuvši piće. Popio je vino, ne načuvši ništa zanimljivo. Potom se preselio u sledeću krčmu. Obišao je još jednu pre no što je postao previše umoran i usporen zaslađenim vinom. Uzeo je sobu tamo gde je ostavio konja i zaspao čim je dotakao krevet. Sledeći dan proveo je obilazeći radnje i krčme naizmenično, pokušavajući da sazna bilo šta što bi ga uputilo na neki trag, ali bez uspeha. Noć ne donese ništa novo. Pričalo se o nestanku kraljeve kćeri, ali ni reč koja bi uputila na nekog ili na to gde bi se mogla nalaziti. Dok je plaćao vino, rešen da ide spavati, mlada zgodna služavka koja je celu noć vešto izbegavala ruke koje su se pružale prema njenim nogama i zadnjici, pokloni mu osmeh i pogled pun obećanja. Pomisli za trenutak da bi mogao ostati, ali se seti zašto je tu i postide se, pa se okrenu i izađe u noć. Misli su mu se rojile u glavi, mračne kao ulice kojima je koračao. Kuda dalje, nije znao. Sve je svoje nade polagao u ovo mesto. Istok ili jug, mogli su otići bilo gde. Gardisti su već prečešljali mesto, ali se nadao da bi mogao čuti nešto što vojsci niko ne bi rekao. Pogrešio je. Ostalo je samo da ode do Krakovišta, tu se putevi granaju. Ali Krakovište je veliki grad i šanse su bile mnogo manje. Uostalom, razbojnici su mogli preko ravnice direktno na istok odavde. Dok je skretao ka krčmi, učini mu se da u senci jednog bora kojih je bilo u izobilju po gradu neko pokušava da se sakrije. On ne odade ničim da je bilo šta video, nego produži pored krčme. Hodao je neko vreme dok ne izbi pred visoki hram oca i sinova, pa čim zamače iza njega, potrča praveći široki krug oko kuća da bi se vratio na put kojim je prošao. Stigao je taman na vreme da vidi kako se uhoda približava hramu hvatajući senke stabala i visokih spomenika. Izvukao je polako mač i približio mu se. Srce mu je ubrzano kucalo. Ipak je bio u pravu, nekome je zasmetalo što postavlja pitanja. Osmehnuo se u sebi. Čovek ispred njega je imao mač na boku, ali to ga nije ni najmanje uplašilo.- Mene tražiš? – Viknu kada se približio uhodi na par koraka opušteno držeći mač u ruci. Od sve braće, bio je najbolji borac. Kada uzme oružje u ruke niko mu nije ravan. Čovek ispred njega se brzo okrenu hvatajući mač desnom rukom. Na glavi je imao kapuljaču sličnu njegovoj koja je skrivala lice od oskudne mesečeve svetlosti što se probijala kroz oblake. Na Dejonovo iznenađenje čovek otpusti dršku. - Prevelika kukavica da digne mač - reče razočarano - ali to te neće spasiti. - Vrati mač u korice Dejone - reče dobro poznat glas ispod kapuljače - previše često ga vadiš bez razloga. - Vidin skide kapuljaču, osmehujući se bratovom iznenađenom licu.

Mala galerija br.90

KOLEVKINE HRONIKE - DVOR SARBANA

Darko Savić / Stevan Šarčević

Vetar je nosio dugu crnu kosu. Na uredno potkresanoj bradi dve linije sedih odavno su se ugnezdile. To je izduženom licu davalo notu ozbiljnosti koje je i bez toga možda bilo previše. Pogled sa vrha stene je bio zadivljujući. Večito beli vrhovi mamili su uzdahe, a ispred široka ravnica prošarana šumarcima, jezerce i grad koji se uzdizao na njegovoj obali. Levo i desno moglo se videti još stena koje su štrčale iz zemlje kao dugački kameni zubi. Čovek očigledno nije mario za lepote oko sebe. Oči su mu bile sklopljene. Sedeo je pravih leđa, prekrštenih nogu, sa rukama na kolenima. Ispred njega na hrapavom kamenu ležao je mač. Dugo crveno sečivo se presijavalo kao živi plamen iz dugačke zlatne drške u obliku tri isprepletane siluete, koje u ispruženim rukama drže nešto okruglo. Dobro je znao da je to simbol praotaca, onih koji su otišli i ponovo došli. I ne samo to. Bio je to ključ. Imao je moć u šakama, a drevni zaveti mu nisu dozvoljavali da je iskoristi. Ona koja zna neće progovoriti. Sama je sebe osudila na izgnanstvo i skrivanje među Vestalkama. Pa čak i da je nađu, ne može otvoriti misli bez njega. Ponekad bi pomišljao da je sve to idiotizam i da bi trebalo potražiti talisamane, otvoriti biblioteku i prestati se slepo pokoravati drevnim običajima, ali je tradicionalizam u njemu bio previše snažan. Zar bi se inače odekao najsvetije stvari u sopstvenom životu? Hram u Nebekim planinama, stari grob na zaboravljenom putu i carev talisman će ostati tamo gde jesu. Proročanstvo kaže da će se sami od sebe okupiti kad za to vreme dođe. Čovek konačno ustade. S četiri ispružena prsta dodirnu čelo i grudi, pa se pokloni daljini. Odao je počast pratvorcima, nebu, zemlji, vatri i vodi. Mač se našao u njegovoj ruci i poče da seče oko sebe. Negde gore u visini, beli orao je kružio i posmatrao skladne pokrete, tako brze da se nisu mogli jasno pratiti. - Elesare... - odjeknu mu kroz glavu poznat glas. Toliko se iznenadio da je otvorio oči. Okrenuo se i video ju je kako stoji. - Oprosti - reče Mejen - nisam htjela da te prekinem. – Nije ona, reče sebi dok je srce polako počelo da se smiruje. - Ljut si, otići ću. - naduri se pridošlica. - Ne, oprosti, iznenadila si me to je sve - vrati mač u korice - Šta te je dovelo ovde, znam da ne voliš ovo mesto? – Vitka žena se držala podalje od kamenih ograda i trudila se da ne gleda preko njih. Duga plava pletenica smotana u punđu odolevala je vetru, ali ne i tamno plavi plašt izvezen zlatom, koji je teškom mukom uspevala da ukroti. - Je li ovde uvek ovako vetrovito? - posmatrao ju je dok se mrštila i nervozno stajala pred njim. U misli mu se vratila slika jedne druge žene, kako stoji na tom istom mestu raspletene kose nošene vetrom, jedne i jedine odabrane. Njen glas kao da je još uvek odzvanjao po liticama.,,To mi je sudbina. Postaću knjiga i moć. Moraš me zaboraviti.“ rekla je i znao je da drugačije ne može biti. Samo jedna osoba u generaciji to može učiniti. Vestalke su je zvale.. - Ponekad, ne uvek - odgovori setno supruzi otresajući uspomene. Obuče košulju, uze mač u jednu ruku a drugu joj ponudi - Pomoći ću ti da siđeš moja gospo.- Ona ga pogleda ljutito.– Supruga sam ti, zar je tako teško izgovoriti moje ime? - Elesarove tamne oči se zagledaše u nju.– Ne, nije, oprosti Mej - ona spusti ruku u njegovu i pusti da je vodi beskrajnim stepenicama koje su kružile oko stene.,,Olivera.“ pomisli još jednom dok je gledao u usamljeno stablo bora kako se njiše na vetru. Silazak niz bezbrojne stepenike je potrajao, a Mejen je često zastajala da bi se odmorila, nije mnogo pričala usput, osim što se žalila na bolove u nogama, Teško je uspevao da vodi razgovor s njom. Jednostavno nisu voleli iste stvari. Ona je volela balove, dvor, lepotu i sjaj, a njegov svet su bili mir i tišina Tihe Stene, i usamljeni bor na njenom vrhu, nikao između neba i zemlje. Greh je bio što ju je vezao za sebe, ali njen otac je želeo ono što mu je davno obećano. Nikada nije uspeo da je zavoli, iako je bila najlepša kraljica carstva. Sudbina je čudna reka. Iako je Olivera već odavno postala legenda, on ju je još uvek voleo. Kada su konačno sišli u zamak sunce se već spustilo iza planina u zaleđu i straža je upalila baklje po vrhu zida. Ljudi su dovršavali poslove i tišina je gutala poslednje zvuke okasnelog kovača i uvek gladnih pasa iz štenare. Elesar je otpratio Mejen do njenih odaja da se okupa i presvuče, jer, kako je rekla, posle uspona na stenu zaudara kao seljanka. On je mogao da namiriše. Naravno i to je prećutao. Potom je otišao do muškog kupatila i sručio na sebe vedro vode, obukao čistu preobuku, pa sačekao Mejen da zajedno siđu na večeru. Ona je izgledala prelepo, kao i uvek. Duga svilena haljina boje neba pripila joj se uz savršeno telo, dok joj je kosa, prikupljena pozadi, padala kao slap preko leđa. Pre nego što ju je ugledao Elesar je osetio njen miris ruže u nosu. Dok ga je držala ispod ruke krišom mu je proučavala lice. Da li ikada primeti da je lepa? Da li ikada oseti koliko bi joj značio samo jedan njegov pogled u oči, a ne negde kroz nju. Jedan pogled koji bi joj stavio do znanja da je svestan njenog prisustva. Nijedna reč, samo pogled koji bi joj rekao da zna da ga voli, da živi zbog njega i pati. Kada su ušli u malu dvoranu zatekoše sve na okupu. Vidin i Lukije Elesarovi stariji sinovi stajali su pored razbuktalog kamina i razgovarali sa zetom, mladim gospodarom Jovanom. Malo dalje, na dugačkoj crvenoj sofi sedela je Jona, njegova najstarija ćerka, sada Jovanova žena sa Sivin i Lucijom svojim mlađim polusestrama držeći igle u ruci i pokazujući im neki vez, ali se Lucija očigledno više zanimala za Jonine ćerkice Maliju i Lidi koje su čupkale neko mače pored Joninih nogu. Rado bi im se pridružila, ali joj je sestra rekla da kao tetka mora da pazi na njih i uči ih pristojnosti. Bilo joj je krivo. Jona ima trideset zima, ona nije morala da bude pristojna tetka. Za stolom su sedeli Froton i Vibert, blizanci i bezuspešno pokušavali da nagovore Orina i Kibora, Jonine sinove na međusobnu tuču. Jedini je Dejon bio usamljen. Sedeo je na oknu velikog prozora i oštrio mač zamišljeno osmatrajući daljinu kroz debela puhorska stakla. Osim Ane, jedini je nasledio Oliverine tamno plave oči. Duga neukroćena smeđa kosa i brada na njemu činile su da izgleda kao neki vitez pustinjak, a ne kao kraljev sin. Kada Elesar i Mejen uđoše, svi osim Dejona ustadoše u znak pozdrava. Prvi mu pritrčaše unuci i unuke, vičući: „deda, deda!“ Elesar ih je obožavao, a oni su voleli da budu sa njim, jer je s njima razgovarao kao sa odraslima– Dođite deco - pozva Jona - deda će se kasnije igrati sa vama.- Mi se ne igramo - ratoborno objavi Orin, a večita pratnja, Kibor koga su svi zvali Čičak uzviknu u znak podrške. Malija i Lidi koje su pritrčale sa braćom dovukli su čupavo mače i sa zadovoljstvom pokazivale dedi plen. Mejeni živahna deca nisu bila po volji, pa se odmače u stranu. - Oče, plemić Evarije se vratio sa istoka. Nikakvih vesti. Niko nije video sumnjivih putnika. Išli su čak do sela na snežnim prevojima- podnese Vidin izvestaj. Najstariji sin i budući naslednik. - Kralj Filip nije bio srećan što si odbio njegovu pomoć oče - doda Lukije - ipak je to bila i njihova svadba.- Preboleće - reče Elesar dok je klečeći razgledao mače sa unukama. - Više ljudi znači da bi mogli pokriti veću teritoriju veličanstvo - usudi se da kaže gospodar Jovan, Jonin muž. - Ako je Ana oteta – Reče Elesar - velika vojska koja je traži učiniće njene otmičare samo opreznijim. Uostalom, ne želimo tuđu vojsku na našoj zemlji. - Tu nije imalo šta da se dodaje i svi se složiše. Sluge uskoro popuniše sto i svi posedaše. Dejon ostavi goli mač na prozoru i zauze mesto za stolom. – Stavi mač u korice, Dejone -upozori kralj. - Mačevi su nam predugo u koricama oče - odgovori ljutito - Ane nema, a mi sedimo skrštenih ruku! - odbrusi ovaj neljubazno. - Na koga bi ih digao? – Upita Elesar mirno - znaš li nešto što mi ne znamo? Ne znamo čak ni da li je uopšte oteta, a ti bi već da dižeš mačeve.- Šta to treba da znači - ljutito viknu Dejon - da nije možda otišla sama iz samostana? - za stolom je vladala tišina, deca su se uplašeno skupljala, dok su odrasli zurili u hranu ispred sebe. - Možda i jeste - reče mu Elesar. Dejon iznerviran ustade, uze mač sa prozora i izađe iz dvorane kao vihor. - Ne bi bila prva koja beži od neželjenog braka - doda zamišljeno kralj.