Stevan Šarčević's Blog, page 49

KOLEVKINE HRONIKE - ELESAR

Darko Savić / Stevan Šarčević

Hodnici su bili prepuni. Sluškinje i dadilje koje su jurile za svojim uobičajenim poslovima ili nemirom decom. Štitonoše i mladi vitezovi, gospe i gospodari, gardisti i stražari. Stalni stanovnici palate koji su svakodnevno koračali istim hodnicima mimoilazili su se sa gostima i doprinosili gužvi. Trgovci, kovački šegrti, pisari, dosteji, sveštenici i mnogi drugi. Srećom, hodnici zamka su bili ogromni. Kao carev Prvi, Elesar je imao odaje smeštene najbliže carskim, ali iako su bile najbliže, trebalo je proći mnogo hodnika i stepeništa da bi se došlo do cara. Oni koji su bili najdalje smešteni u zamku sigurno su žalili što ne mogu uzjahati konja kada krenu u carevu malu palatu. Danas mu pešačenje kroz lepo ukrašene hodnike i lučno zasvođene prolaze nije teško palo. Razmišljao je o toliko stvari da nije ni primećivao naklone i pozdrave onih koji su ga susretali. Još uvek ga je mučio Anin odlazak. On je pogrešio, ali od kajanja nije imao ništa. Samo se nadao da je dobro. Grizlo ga je što je pokušao da ispravi grešku na najgori mogući način. On je kralj, i to prilično star. Trebalo je da zna bolje. Trebao je poslati put pakla i tradiciju i običaje i kraljeve. Trebao je udati ćerku za onoga koga je želela, bez obzira što je sin nižeg gospodara. Ali bar ih je pustio da odu zajedno, pošto ga je Mejen celu noć ubeđivala. Činilo mu se da je ispravno postupio dok ih je skriven gledao kako odlaze zajedno iz onog šumarka. Sada je znao da je trebao da ih venča pod svojim krovom. Molio se da ih Dejon i Vidin nađu, jer želeo je da ponovo vidi svoju devojčicu i da je zamoli za oproštaj. Veliku je ludost počinio prema svom rođenom detetu. ,,Olivera“, pomisli po ko zna koji put, ,,koliko si samo snage imala, koliko si mi samo puta oprostila“.
Negde na pola puta susrete ga Lazar Kroj. – Teška vremena Elesare. – Promrmlja nabranog čela od teških misli. Elesar klimnu. - Lazarev sestrić je upravo krunisan za budućeg cara, trebao bi biti sretan. – Trebao bi – ponovi on – Ali ako mi kažeš da u svemu tome ima sreće onda je jasno da se šališ sa mnom. – Elesar ponovo klimnu. Takav odgovor je i očekivao od čoveka kao što je Lazar Kroj. Dobro je znao da bi se većina kraljeva radovala na njegovom mestu, ali ne i on. - Rećiću ti Elesare, ovo ne miriše na dobro - reče tiho bradati kralj. - Govorio sam to i Eriku još pre nego što se išta dogodilo, ali nije hteo da sluša. - Elesar nije znao na šta on tačno misli, mada mu je bilo jasno da se deo odnosi na stanje koje je vladalo u krugu zadnjih godina. - Erik je previše bio jak, kao čovek mislim - nastavi Lazar, - ali i najjačeg čoveka mač obori. Pustio je kraljeve da previše ojačaju, zato što ih se nije plašio. Nije uzeo u obzir da otvorenu pobunu sprečava samo strah od njega. – Elesaru se razbistri pred očima. Pogleda oko sebe i vide da se gužva u hodnicima smanjivala kako su prilazili carevim odajama. – Misliš na Lava? – Upita ali Lazar odmahnu glavom. – Ne - reče brzo – Lav je uvek bio veran carstvu, a Eriku je bio posebno naklonjen, to znaš i sam. To je bilo tačno. Kralj Lav je bio hladan čovek, ali Eriku oduvek naklonjen, posebno nakon događaja koji su doveli do smrti Erikovog oca. To su svi znali a Lazar je očigledno znao nešto više. – Markos i ja smo provodili dosta vremena zajedno – reče konačno. Elesara to iznenadi. Bio je poznat kao nedruželjubiv čovek, a ni kralj Lazar nije bio naročito druželjubiv.– Poslednjih godinu dana smo radili na nečemu zajedno. - Ponovo je ućutao kao da se bojao da će reći previše, ili nešto što ne treba. – Mislim da je vreme da ti kažem. On reče da tebi mogu verovati. - Elesar je shvatio da je stvar ozbiljna. On i Markos nisu bili u dobrim odnosima, još od inicijalizacije njegove ćerke Olivere, a Elesarove prve žene, u red Vestalki. Dok se Lazar predomišljao, iz bočnog hodnika izleti kralj Rasoder Kalist i gotovo se sudari sa njima. Bio je zadihan i oznojen. Taj čovek nije znao hodati polako i nikad nije skidao smrknuti izraz sa lica. – Prokleti, hodnici i prokleta palata - opsova. – Vi Sarbani mora da ste nekada bili prokleto veliki kada ste zidali ovolike proklete zamkove! Svaki put ispljunem pola utrobe dok se popnem ovamo! - Elesar pogleda Lazara. Njihov razgovor je bio završen. Taj demon Kalist, kud baš sada da naiđe. – Tu si u pravu, moji preci jesu bili veliki ljudi. Po delima. - odgovori Elesar, vraćajući masku mira na lice. – Ja - podviknu Kalist – Veliki i po nedelima jer kol’ko se sećam jedan je otiša’ u onu rupu među planinama i nju ti ostavio u nasledstvo, a ovo veliko delo i carstvo ostavio drugima. – Taj čovek zaista nije pazio šta priča - Mogao si bar da mi povedeš i ’ćerku da se nadiše svežeg vazduha i oseti vetar da ne da trune na ustajalom vazduhu one tvoje proklete stene. – Elesar se pokajao bezbroj puta što se orodio sa ovim čovekom. Možda zato i nije mogao da voli Mejen. U njenim očima je bilo nečeg njegovog. Kao i mnogo puta pre toga proguta reči koje su mu bile na jeziku da se razgovor ne bi završio zaista loše. – Vašoj kćeri se sviđa naš ustajali vazduh, mislim - reče Elesar umesto onoga što je želeo. – To ti misliš - odvrati Kalist bez imalo razmišljanja. Lazar koji je do tada ćutao shvati da je vreme da se umeša pa upita Kalista šta misli o velikom carevom turniru. Naravno znao je šta ovaj misli, sve najgore, ali nekako je moralo proći vreme dok stignu do male dvorane. Konačno se pred njima pojaviše dvokrilna masivna vrata ispred kojih su stajali gardisti u lakiranim crnim oklopima ogrnuti tamnocrvenim plaštevima. Onog što je stajao desno lako su prepoznali uprkos spuštenom viziru. Bio je to plemić Bor Esfimen, sin gospodara Logota vazala Sevla. U carevoj gardi nije bilo dva čoveka sa tako širokim ramenima. Kada uđoše zatekoše Kralja Maksimina Vranu kako stoji pored prozora ruku skrštenih preko grudi. Pozdravi ih kratkim klimanjem glave. Car još nije stigao, ali nisu čekali dugo. Manja vrata koja su spajala dvoranu sa njegovim odajama otvoriše se i unesoše ga na onoj istoj nosiljci. Elesara zapanji prizor. Mala dvorana je imala velike prozore koji su gledali na dvorište i bilo je puno svetla za razliku od prestone dvorane. Prvi put je osmotrio Erika jasno i iz blizine. Ono što je video nije mu se svidelo. Lice mu je bilo belo kao u mrtvaca i uz to nekako ukočeno i nepokretno, tako da je jedva pomerao usta. Mora da mu se na licu očitalo iznenađenje jer ga je car oštro pogledao. Elesar to opazi i pomisli kako su oči u stvari jedino što je izgledalo živo na Eriku. Pre nekoliko noći kada je stigao u Neg, tražio je odmah da se vidi sa njim, ali Erik ga je odbio. Oduvek je bio ponosan i kao što reče Lazar Kroj, jak kao čovek. Sigurno mu teško pada da tako skrhan sedi pred svojim najboljim prijateljem. Stigoše pisari i razgovor se povede o budućem turniru. Kada je to bilo gotovo posle iscrpljujućih instrukcija i dogovora, red je došao na ozbiljnije stvari. Najzad se povede razgovor o napadu. Elesar je prvi počeo.Bio je nestrpljiv. Demona mu, sve što se desilo zadnjih decenija nije bilo tako ozbiljno! Od kako je došao u grad, svi se ponašaju kao da se ništa nije desilo. Napad na cara! Pričalo se da je to izvela grupa Julinskih pobunjenika koja je dugo vrebala takvu priliku. Većinu su ih pobili u toku napada, ali su dvojicu uhvatil žive i izvukli sve iz njih. Za većinu je to bila gotova stvar, krivci su pohvatani i pobijeni. Ne i za njega. To jednostavno ne može biti tako lako. Napad na najmoćnijeg cara ovog sveta ne izvodi se tako. Besneo je dok je koračao ispred Erikove nosiljke dole - gore. Ostali prisutni su ćutali, malo ko je video Elesara Sarbana iznerviranog, a ovako besnog skoro niko. Zato su njegove reči imale posebnu težinu. - Šta želiš da uradimo Elesare, - upita Car ukočenim ustima - Pre nekoliko dana su stigle ptice sa severa, iz Plavigrada. Varvari su napali naša utvrđenja. Sneg još nije pao, pa su izgeda to shvatili kao znak njihovih bogova da nas napadnu. Gospodar Moka mi piše da su mu iz Severina tražili da pošalje obadve legije. Ako to učini ostaviće reku bez odbrane. - Hoćeš da pošalješ još vojske na sever? – shvati Elesar. - Sedam legija imamo severno od Suze. Sedam! To bi trebalo biti dovoljno. Sneg možda nije padao dok je pismo pisano, ali sada već može biti pet lakata visok. Slanje vojske na sever je grška. Čak i da je leto trebalo bi im više od mesec dana da stignu do Plavigrada a odatle još ko zna koliko dana marša do Severina. možda još jedan mesec, pa i to samo ako je vreme dobro. Čak i da stignu gore pre nego što padne sneg, kad jednom obeli vojska će ostati zarobljena na severu. A sneg će pasti. Zima je odavno stigla. - Neću ostaviti narod nezaštićen – bio je tvrdoglav Erik, - severno od Suze je naša zemlja i naši ljudi! Već sam naredio da se tri legije spreme za put. - Tri! – Elesar nije mogao da veruje. To je ludilo! Svega je šest legija slobodno. Šest ih je bilo u istočnim carstvima, pet u vatrenim gradovima. Sedam severnih legija je takođe beskorisno. Jedino su dve legije koje su boravile u Julinu bile na dohvat ruke. Šest legija u prestonici je bio najmanji broj stolećima unazad a Erik je i to hteo da prepolovi. – Mislim da bi trebali još razmisliti o toj odluci veličanstvo - reče kralj Lazar, i na njemu se jasno čitala zabrinutost. Ovako nešto nepromišljeno nije ličilo na Erika. Bogova mu, svaki kralj kruga ima kao posadu zamka najmanje pet hiljada ljudi, a celo carstvo će da spadne na trideset.- Erik, najbolje da celu stvar stavimo pred krug. Problem pobunjenika u Julinu je ostao otvoren. Mislim da bi to trebali rešiti jednom za sva vremena. Otići dole, prečešljati planine i svu zemlju južno od granice. Uostalom, hoću da lično ispitam uhvaćene napadače. - Ovo je moja odluka i neću je menjati -procedi car -. Dobili ste svoje zadatke i potrudite se da ih obavite. Što se zarobljenih hulja tiče odavno su mrtvi. Lično sam naredio da se pogube. Potom dade znak jednom od gardista i ovaj pozva nosače koji brzo uleteše i iznesoše nosiljku. Elesarovo lice je bilo hladno, ali je iznutra ključao vulkan. Kada se vrata za carem zatvoriše, on se pokrenu ka izlazu. Laki svileni plašt vijorio je za njim. Dovraga sa Erikom, rane su mu pomutile razum. Uputio se u svoje odaje da razmisli na miru, ali za njega se dan još uvek nije završio. U njegovim odajama čekao ga je plemić Simon Arlik, kapetan njegove garde. Doneo je mnogo loših vesti. Ali najgora je bila dovođenje dve najamničke čete na tlo carstva. O tome se u krugu raspravljalo pre napada na cara. Većina u krugu su glasali za. Jedna je četa brojala trinaest a druga jedanaest hiljada ljudi, Dvadeset četiri hiljade! Više od dve legije. To jednostavno nije mogao dozvoliti. Mora dozvati Erika pameti. Dok je pokušavao da pojede nešto prvi put tog dana na insistiranje kuvarice Livli, koja ga je dopratila iz Tihe stene, uđe jedan njegov gardista noseći knjigu u ruci. - Jedan dečko je doneo, moj gospodaru, reče da ste ga vi poslali po nju. – Elesar je već zaustio da kaže da nije, ali oćuta. Uze knjigu i pročita naslov ,,Najbolje sorte vinovih loza sa istoka“, - A da, hteo sam da ponesem nove vinove loze od istočnih trgovaca kada krenemo natrag u Ogorje. – Mladi vitez se složi. Malo popričaše na tu temu, pa se vitez vrati na dužnost. Kada ostade sam Elesar se smrknu. Nije voleo da laže i glumi. ,,Loze sa istoka“,? Kakve su to igre i ko se s njime igra? Otvori knjigu i poče da prevrće požuteli papirus. Stranice su bile ispunjene opisima i detaljnim crtežima vinovih loza. Taman kada htede da sklopi knjigu, iza jedne stranice se pojavi presavijeni listić hartije. Elesar ga pogleda. ,,Stari vrtovi, u ponoć. Dođi sam.,,“ To je bilo sve. Šta se desilo sa ovim gradom? Spletke, tajnovitost i šaputanja! Trista mu paklova! Ostatak dana proveo je u svojim odajama razmišljajući. Lazar Kroj je hteo nešto važno da mu kaže kada ga je prekinuo prokleti Kalist. Poslao je jednog pouzdanog gardistu da ugovori sastanak, ali se vratio rekavši da je kralj negde otišao. Mrak je pao i ponoć se polako bližila. Nije imao šta da izgubi. Za svaki slučaj je ispod crne košulje i kožnog prsluka obukao fino kovanu verižnjaču, a o pojas zakačio svoj mač i bodež. Ogrnuo se plaštom i izašao na ulaz kojim su se služile sluge. Stari vrtovi, gde je od njega traženo da dođe, su i u toku dana retko bili posećivani. Bili su u severozapadnom delu zamka. Tu su nekada bile tamnice i skladišta, ali kada se grad proširio pre par hiljada godina, napravljena su nova gradska skladišta i gradski zatvor. Taj ogromni deo zamka je ostao bez namene. Sićušne baklje su slabo osvetljavale ogromne hodnike. Polumrak mu je sada odgovarao. Dobro je poznavao palatu pa mu nije bilo teško da se snalazi u mraku. Nije nikoga susretao. Jasno se videlo da je taj deo palate retko posećivan. Paučina se presevala na svetlosti retkih baklji. Neki su delovi bili u mraku bez i jedne svetiljke i bilo je jezivo koračati tim pustim i prašnjavim hodnicima. Elesar se nasmeja u sebi. Glupo je što sada misli na utvare. Valjda dečiji strah od mraka nikada potpuno ne umire u nama. Velika vrata su bila zaključana lancima, ali malo dalje od njih su bila mala vrata koja su se mogla otvarati. Elesar tek tada uvide koliko je palata slabo čuvana. Ovakvih nečuvanih prolaza je bilo nebrojeno. Znao je on da je deo u kome je boravio car tvrđava sama za sebe i da je i ovako kasno noću prepun čuvara, ali vešt ubica se mogao uvući u palatu i vrebati svoj trenutak sa nekog povoljnog mesta danima. Previše su se ušuškali u svojoj prividnoj sigurnosti. Trebao je da se dogodi napad na cara da nekome otvori oči. Prvom prilikom će tražiti od Erika da se svi ovi ulazi pokriju stražom, bez obzira koliko to ljudi zahtevalo. Iako je zid zamka za vojsku bio prepreka, za jednog čoveka nije predstavjao ništa, Pojedinac se mogao prerušen kao trgovac ili sluga lako uvući unutra u toku dana. Napolju nije bilo ništa vidljivije nego u zamku. Gusti oblaci prekrili su nebo i kiša samo što nije pala. Stari vrt je izgledao kao omanja šuma. Borovi su se gurali i pritiskali krošnjama jedni druge. Travnjaci koji su se prostirali uz šumicu bili su zarasli u visoku travu. Oivičene staze popločane kamenom bile su vidljive, ali je između kamenova prorasla travica. Vrt je bio prostran. Uputi se stazom prema sredini šumice sa rukom na balčaku. U sredini parka se nalazio proplanak na čijoj su sredini stajala četiri bela bora. To je bilo najstarije drveće u Negu i svaki je bio star preko četiri hiljade godina. Znao je to jer je nekoliko puta već tu bio. Nije prešao ni pola staze kada veliko zvono centralne kule zamka poče da zvoni. On se ukopa u mestu. Oslušnu još jednom, možda je pogrešio. Ali nije. Veliko zvono na centralnoj kuli imalo je zvuk različit od svih ostalih zvona na svetu i ko ga jednom čuje lako ga je prepoznavao. Elesar ga je poslednji put čuo kako zvoni pre dvadeset pet godina, kada su sahranjivali Erikovog oca. Odjednom je zaboravio zašto je tu, i gde je pošao. Noge same potrčaše u pravcu careve kule.

KOLEVKINE HRONIKE - ERIK

Darko Savić / Stevan Šarčević

Nosiljka je bila malo veća stolica sa zabačenim naslonom. Sa strana je imala pričvršćene duge motke tako da su četvorica ljudi mogli lako da je podignu. Unesoše je u dvoranu i postaviše pored prestola najbliže što su mogli. Svima je rečeno da Car neće ustajati. To je značilo samo jedno. Previše je slab. Svi kraljevi su dobili lične obavesti i naredbu da moraju prisustvovati današnjem imenovanju. Carstvo će dobiti naslednika. Svašta se pričalo posle one noći kada je carska kočija napadnuta. Da su i car i carica mrtvi, pa da je samo car mrtav, a potom da je car živ, ali je carica mrtva. Istina je bila da su oboje živi, samo je car teško ranjen. Imenovanje naslednika samo potvrđuje govorkanja. Car neće još dugo poživeti. Svi kraljevi ustadoše kada je nosiljka spuštena i naklonom pozdraviše cara. U stvari ne baš svi. Jedno mesto je ostalo prazno uprkos carevoj naredbi. Vremena je bilo dovoljno da svi doputuju. Čak su i Kralj Rožar Brikaston i Barbod Sasalonac stigli iz Julina pre nekoliko dana. Koliko god čekali stolica je ostala prazna. Nosači se udaljiše i pored cara ostade da stoji samo carica. Izraz lica joj je bio tvrđi, a oči nemirnije nego obično. Imenovanje se ne dešava često. Car je bio bled. Strašno bled. Lice mu se izobličilo, ali je ramena i vrat još držao uspravno. Možda rane i nisu tako strašne, možda je samo želeo da se osigura. Nije se moglo znati. Olena mu dodade pergament. Trubači trubnuše i Erik promuklim glasom poče da čita ceremonijalni govor. Potom uvedoše njegovog starijeg sina Markosa. Vrhovni sveštenik Jednog Boga, boga bez lica, kojem su se molili Burebisti, poče da čita ceremoniju. Cela dvorana kleknu. Blagosiljao je prestolonaslednika, potom dečko stade pred oca pa ga i on blagosilja. Majka ga zagrli pa poče da briše suze svilenom maramicom. Najzad novoproglašeni car sede na tron. Sada je bio red na kraljeve da jedan po jedan kleknu pred budućeg cara, čelom dodirnu mermer ispred njegovih nogu i izgovore zavete vernosti. Prvi se poklonio Lazar Kroj gospodar Raskršća, caričin brat, sa sinovima Lovrenom i Nikolom polažući zakletvu u svoje ime i ime svojih vazala. Potom Erikov ujak Maksimin Vrana gospodar Nakita, sa sinovima Ortom i Imonom. Potom je kleknuo Elesar Sarban, potomak prvih careva, sada gospodar Ogorja. S njim su kleknula trojica sinova, srednji sin od njegove prve žene Lukije i dvojica blizanaca od druge žene, Froton i Vibert. Najstariji sin Vidin i najmlađi sin iz prvog braka Dejon nisu došli, zbog čega se Kralj izvinio, rekavši da su oni pre vesti o imenovanju otišli na put. Posle kralja Sarbana na red je došao Rasoder Kalist sa mlađim sinom Roasom, gospodar Srećne Gore, pa Jordanis Baton gospodar Zlatne zemlje sa sinovima Setom i Motenom, pa redom svih dvanaest kraljeva. Car objavi četrdeset dana turnira i slavlja. Za one koji zakletvu ne obnove i prestolonasledniku se ne poklone, rušeći jedinstvo carstva, neće biti milosti. Na red je došlo prvo formalno zasedanje kruga kojim će stolovati budući car. Dečak, koga je krasio večiti osmeh, sada je bio ozbiljan. Zar je sedenje na tronu zaista toliki teret? Sve je išlo glatko. Dugo je pripreman za ovaj dan. Majka i otac, koji su ćutke posmatrali sa svojih mesta, mogli su biti zadovoljni. Kada je to bilo završeno, svi ustadoše da pozdrave Cara koji je odlazio sa trona. Pravu vlast dečak će imati tek kada postane punoletan, sa dvadeset i dve zime. Do tada će u njegovo ime vladati otac, ili neki namesnik koga on imenuje u slučaju očeve smrti. Imao je četrnaest zima. Još osam dugih zima do punoletstva. To je potvrđivalo da je Erik u teškom stanju. Imenovanja se nikada ne održavaju pre nego što prestolonaslednik ne napuni bar dvadeset zima. Nosači dođoše i podigoše nosiljku kada je mladi Car otišao. Pre nego što je napustio dvoranu Erik dozva svog Prvog, kralja Sarbana, prvog graditelja kralja Kalista, carskog rizničara Kralja Maksimina Vranu svog ujaka i kralja Lazara Kroja caričinog brata. Praznik od četrdeset dana se nije mogao tek tako organizovati. Poziv su očekivali i drugi kraljevi. Vreme koje je Erik proveo u postelji se moralo nadoknaditi. Dobro se znalo da carske poslove Car ne zanemaruje. Na njega takvog odavno su navikli.

Dve godine lutanja

Mala galerija br.95

KOLEVKINE HRONIKE - KRISTOFER

Darko Savić / Stevan Šarčević

Nije se probudio. Dostej je rekao da ne očekuju mnogo, ali su se ipak svi nadali da će bar nakratko otvoriti oči. U celom gradu pronašli su samo četiri bebe mlađe od sedam dana. Rana na vratu mu je očišćena i to malo krvi što su uzeli od tih beba Dostej je pomešao sa nekim prahom koji je čudno svetleo u mraku i ubrizgao mu u ruku uz pomoć neke staklene alatke. Rekao im je da bez tog praha ni krv beba ne bi valjala. Takođe je rekao da najveću ranu, onu na boku ne sme ni pipnuti dok ne nađu dovoljno krvi. Struna nije bila velika, ali kada tražiš nekoga jednostavno ga nisi mogao pronaći. Luvken mora da je pregledao bar deset krčmi i podruma gde se točilo vino i rakija od borovih šišarki pre nego što je u jednom bordelu ugledao Dokata sa dve polugole cure bujnih grudi. - Plemić Luvkene, upoznaj Mimi i Vuni, one su sestre - reče Dokat uz osmeh kada mu je Luvken prišao. Djevojke se nasmejaše, gotovo stidljivo. – Zadovoljstvo je što mogu da vas pozdravim moje gospe. - reče on i pokloni se. - Luvken je vitez, nemojte da vas to zbuni, ili čak da pomislite da se šali na vaš račun - poče da im objašnjava Dokat, pošto devojke ostadoše pometene vitezovim ozbiljnim pozdravom. – Mora da je ozbiljna muka kada si rešio da dođeš u bordel. Da varvari nisu pred zidinama? – Nastavi da se šali taj starac u telu mladića. Luvken sede na sofu pored one na kojoj se Dokat gurao sa sestrama. Trebao mu je taj čovek, ako planira da dođe do Severina. U legiji su se šalili da ga je smrt zaboravila. Imao je iza sebe bezbroj bitaka, ali uvek se vraćao živ i zdrav. Nije bio previše visok, niti nešto širok, ali je bio izdržljiv i jak kao medved. Samo mu je kosa posivela i dalje duga i gusta kao slap. Trebao mu je zbog ratničke veštine, ali više od svega su mu trebali njegovo iskustvo, saveti, hladnoća i staloženost koje nije mogla poremetiti ni najgora situacija. Pored njega su ljudi jednostavno bili mirniji. A to je upravo ono što mu treba. – Moramo odneti generala u Severin Dokate, umreće ovde. - Sa njim je najbolje biti direktan. Dokat otpi vino iz staklenog pehara, pa nastavi maziti jednu od sestara po kosi. – Cenim tog čoveka, zaista, ali moraćeš mi dati bolji razlog zbog kojeg bi se izložio takvoj opasnosti, plemiću - reče mu on.Luvken je to očekivao. - Dobićemo zemlju... i titulu, ako to uradimo. - Dokat ga pogleda, oči su mu bile crne, sa smeđim mrljicama, i pogled mu je imao težinu svih godina koje je proživeo. – Lažeš dečko - osmehnu se i okrenu glavu. Nije bilo svrhe ubjeđivati ga, pročitao ga je. – Razmisli Dokate, ovo nam je prilika, spasićemo carevog brata bogova mu, slaviće nas zbog toga!- Još se nisi prizvao pameti dečko. Da ti kažem ja nešto o tome: čestitaće nam na hrabrosti i pokazivati nas za primer, ali ćemo i dalje biti legionari, i umrećemo kao legionari. - Je li ti dovljno da uđeš u Mijasov krug prvih vitezova? – Zaigrao je na poslednju kartu. Dokat se zamisli. – Hoću to od njega da čujem. - reče posle kraćeg razmišljanja. Biti u krugu prvih vitezova gospodara Mijasa značilo bi imati topli dom u gradu i zemlju u okolini. Uživao bi do kraja života, a njegova dece bi nasledila titulu. To je ono što je godinama čekao. Naravno lepo je zvučalo ali previše puta se razočarao da bi se unapred radovao. Luvken je otišao napola zadovoljan. Ostalo je još da ubedi gospodara Mijasa da ono što će Dokat uraditi vredi takve nagrade. Nadao se da će biti ubedljiv. Generalu je isticalo vreme. Noć je već pala kada se grupa skupila u gospodarovoj velikoj dvorani. Dokat se nije iznenadio videvši grupu sa kojom je došao na okupu. Gospodaru se nisu slali sopstveni vojnici u skoro sigurnu smrt, pogotovu sad kada mu je svaki čovek trebao. Nije mogao dopustiti da carev brat tek tako umre, pa je pronašao najbolje rešenje. Poslaće ga sa njegovim vojnicima. Ako uspeju prisvojiće zaslugu. Ako padnu, neće biti nikoga ko bi ispričao drugačiju priču od njegove. Mudro. Luvken mu dade znak da bude strpljiv. Kada gospodar završi svoj govor i družina polako poče da izlazi, Dokat zaostade i priđe Luvkenu. Zajedno odoše do gospodara koji se vratio svom stolu i papirima. On podiže glavu i pogleda ih. - Imate dogovor, Ako sve prođe kako treba i kažete ono što smo se ja i plemić Luvken dogovorili, čekaće vas mesto u krugu. Ako nešto krene po zlu... pa, bolje vam je da zaboravite moje ime. To je bilo sve. gospodar Mijas se vrati svom poslu, a oni se pokloniše njegovim leđima i izađoše napolje. Hladni kučkin sin, pomisli Luvken. Vojnici su smestili Generala u dvokolicu, pripremljenu posebno za njega. Bila je natkrivena i podložena vunom i krznom da bi bila topla i udobna. Neko primeti da je bolje za generala da je brza. Kada je sve bilo spremno uzjahaše i krenuše. Noć je bila hladna, ali bez vetra. Pahulje su lagano lelujale i već stvorile tanak sloj snega na kamenu koji je prekrivao ulice. Izabrali su da izjašu noću, jer je tako bilo više šanse da se izvuku neopaženo ako neko motri na kapiju sa brda. Svi su bili tihi. Većina ih se nije potpuno oporavila, a već su morali da napuste sigurnost zidina. Neki su smrknuto gledali Luvkena smatrajući ga odgovornim što ih je gospodar pozvao. Ustvari, Luvken je samo tražio da Dokat pođe s njim. Nadao se da će im gospodar dati sveže vojnike, ali njemu se više svidelo da strance izbaci iz grada. Bar su bili dobro opremljeni. Novi oklopi, toplo krzno i kožni plaštevi sa kapuljačama. Dobili su i nove mačeve i trostrele. Bar neće biti lak plen, ko god da se nameri na njh. Jedino zaliha hrane nije bila najbolja. U gradu su se spremali za zimu, pa se na hrani štedelo. Uloviće nešto, nadao se. Jahali su celu noć držeći rastojanje od brda i šume da ne bi upali u zasedu. Ujutro sneg zameni kiša i konji su upadali do kolena u raskvašenu ravnicu. Dvokolica du se jedva vukla kroz blato. Magla ponovo pritisnu zemlju, ovaj put toliko gusta da nisu imali izbora nego da priđu šumi. Taj dan i celu noć nisu se zaustavljali. Kiša je prestajala, pa nastavljala, a magla bi se proređivala, pa postajala gusta kao zid. Ujutro zađoše u šumu i nađoše mesto ispod dva velika bora blizu jedan drugom, gusto isprepletanih grana, što je predstavljalo prilično dobar zaklon od kiše. Svi su bili ukočeni od jahanja i umorni. Luvken je bio posebno nervozan. Za tri dana bi trebalo da stignu do mesta gde je planirao da se odvoje od brda i ravnicom preseku pravo prema Severinu, ali ako vreme ostane ovakvo, nema im druge nego da nastave ivcom brda prema Steni. Put je tako duplo duži. Ravnicom je nemoguće stići po magli. Stena je veliko vojno utvrđenje. Možda će im dati pratnju do Severina. Pitanje je bilo hoće li General toliko izdržati i da li je stena još uvek u njihovim rukama? Posavetovao se sa ostalima. Riba i još dvojica, trojica su hteli da okušaju sreću. Ravnica, uprkos magli. Seket je predložio da sačekaju dan ili dva. Prokleta magla ne može da traje večno, reče. Ali mogla je da potraje jako dugo, a oni su se trkali sa vremenom. Dokat reče da je najbolje da krenu ka Steni, jer tako imaju najviše šanse da stignu živi. Generalov život je odavno u rukama bogova. Njegova reč je imala najveću težinu u grupi. S tim je Luvken i računao. Polovina ih se glasno složila, a druga polovina je potvrdno klimala glavama. Stvar je bila rešena. Kada dođoše do mesta odvajanja, magla se i dalje mogla nožem seći. Tvrđavu ugledaše tek kada su već prišli sasvim blizu. Zidine su bile visoke, sagrađene od velikih kamenih blokova. Morala je biti jaka jer je stajala na ulazu u Šareni klanac. To je bio jedini put koji je vodio na daleki sever i varvarske vojske pri pohodu na jug morale su proći njime. Unutar zidina su boravile uvek po dve legije. Što su se više bližili, uznemirenost u njima je rasla. Nešto nije bilo u redu. Na vrhovima zida nigde nisu primećivali stražare, niti jednog. Kada se primakoše bliže ugledali su tragove nedavne bitke. Odbačeni štitovi, polomljena koplja, u dnu zidina kamenje iz katapulta, polomljene i prevrnute opsadne kule i lestve. Najcrnje je bilo što su neke opsadne kule još uvek stajale prislonjene uza zid. Stena nije izdržala opsadu! Varvari su nadjačali! Pre no što su nagrnuli u beg Dokat se osvrte, pa podiže ruku i reče– Tvrđava je prazna. - Svi se zablenuše u njega. Čak ni Luvken nije poverovao. - Strah vas je naterao da previdite ono što bi inače vrlo lako shvatili - nastavi Dokat mirno. Taj čovek mora da je napravljen od leda, pomisli Luvken. – Dovoljno je da oslušnete – produži Dokat – Takva vojska bi se čula lanac daleko, posebno posle ovakve pobede. Ja ne čujem ni jedan jedini glas. Kule su još uvek prislonjene uza zid. Da ja zapovedam naredio bih da se razvale pošto bi zauzeo grad. I još nešto veoma čudno. Naokolo ima previše oružja. - Svi počeše da se okreću oko sebe i shvatiše da je u pravu. Bezbroj mačeva, oklopa, bodeža, kopalja, ležalo je naokolo jedno preko drugih. Bilo je mnogo krvi na kamenju koje kiša nije uspela da spere. – Nema šanse da su ostavili svo ovo oružje posle bitke, pogledajte onaj mač - i svi se okrenuše u pravcu koji je pokazivao Dugi Lon. Veliki dvoručni mač zlatnog balčaka sa povećim rubinom ugrađenim u jabuku stajao je zaboden u zemlju. – Njega ne bi zaboravili - dovrši on. - Ako su otišli u žurbi, gde su mrtvi? - To pitanje ih teško pogodi. Konji koji su osetili nervozu svojih jahača, pa počeše da kopaju zemlju i da ržu. - Ja kažem da se gubimo odavde - reče plemić Stim, čovek snažnih živaca i prekaljen vojnik. Ostali zabrundaše u znak slaganja. - Vragovi da, ali ne bez ovog poklona - reče Piskof. Čovek lasičijeg lica koji je došao u legiju tek pre nekoliko meseci. On odjaha do zlatnog mača koji je verovatno pripadao nekom visokom gospodaru i izvuče ga. – Dugi, delimo zaradu kad’ ga prodamo?- Nemam ja ništa s’tim - reče Dugi Lon i pljunu. – Bolje za mene - nasmeja se lasica i ponese mač. Dokat koji je u međuvremenu odjahao napred uskoro se vratio. – Kapija je otvorena. Unutra nema nikoga - vest više nije nikoga iznenadila. Pitanje je bilo da li da se ulazi unutra. Dokat objavi da on ulazi, pratio ga ko ili ne. Luvken bez reči pođe za njim. Ostali su gledali u nedoumici jedan trenutak za njima, a onda uz tihe psovke krenuše i sami. Tek kada uđoše postade jasno da je tvrđava pala. Stepeništa i zidovi poprskani krvlju. Oružja posvuda kao i napolju, ali leševa nigde. Šta se tu desilo? Niko nije video nikakvu stvarnu opasnost, ali svi kao po komandi nategnuše trostrele spremni da ih odapnu na sve što se pomeri. Obiđoše ulice na konjima, ali posvuda se ukazivao isti prizor. Na skladištu hrane vrata su bila otvorena. Dokat sjaha, Seket, Luvken i plemić Stim mu se pridružiše i zakoračiše u skladište. Ostali se rasporediše okolo. Unutra je vladao polumrak, ali se odmah videlo da je skladište netaknuto, bar što se zaliha tiče. Bilo je tu prevrnutih i polomljenih stvari, prolivene krvi, ali to je bilo sve. Dok su ostali pakovali sušeno meso, tvrdi hleb i sir u vreće, Luvken priđe Dokatu. – Šta se ovde desilo čoveče? - upita tiho. – Ne znam dečko, star jesam, ali još nisam ni video ni čuo za nešto slično. Mislim da je najbolje da se gubimo odavde što pre. - nije morao ponavljati. Predugo su vremena ovde proveli. Kada je hrana natovarena uzjahaše i žurno napustiše tvrđavu. Narednih nekoliko dana ništa se nije desilo. Svi su bili napeti i nikom nije odmor ni na kraj pameti padao sve dok ih Luvken ne bi kasno noću zaustavljao. Najradije bi nastavili jahati sve dok ne popadaju iz sedla od iscrpljenosti. Hteli su da budu što dalje od Stene. Kako je rekao Džiko, više bi voleli da su videli gomile leševa kako leže jedni preko drugih nego ono što su zatekli. Juson, koji je bio sin sveštenika stare vere rekao je da su to demonska posla. General je trenutno bio najspokojniji čovek među njima. Dok su gledali dvokolicu kako se ljulja između njih,, većina pratilaca mu je zavidela na tom blaženom spokoju. Dvanaesti dan jahanja na jugozapad od Stene, konačno ugledaše Severin. Magla se digla dva dana ranije, pa su ga videli sa velike daljine. Prvo visoku kulu, kao mač što para oblake. Od podnožja kule sa obe strane su se spuštale zidine niz strme padine brda. Severni zid je bio duži i činio je polukrug oko grada, pa se spajao sa južnim koji je išao uz obale Crne reke, koja je tu bila plovna za rečne lađe. Nešto severnije uzdizale su se planine u kojima je sliv desetina potoka i rečica stvarao reku. Za sever je to bio veliki grad. Najsevernija tačka do koje su trgovci redovno dolazili lađama u toku kratkog leta dok reka nije zaleđena. Zimi je bilo nemoguće probiti se od ušća Crne reke u Suzu gde je ležao Plavograd, najveći grad severnih zemalja. Visoka kula je često znala prevariti putnike. Kada bi je ugledali pomislili bi da su blizu, ali je do grada imalo da se jaše još ceo dan. Uskoro naiđoše i na prve stanovnike. Drvoseče, koji su vukli drva u volovskim zapregama, lovce koji su nosili ubijenog čupavog vepra i starice koje su po šumi tražile jesenje pečurke. Za njih je posle svega što su doživeli bilo neobično da vide ljude koji se bave svakodnevnim poslovima, iako je to bilo sasvim normalno.. U ovim krajevima varvari nisu viđeni više od sto godina. Iz razgovora sa seljacima shvatiše da niko pojma nema o tome šta se dešava severno. Bilo je prosto neverovatno da ni jedna ptica nije prošla sa vestima o napadu. Varvari su verovatno imali sokolove koji su lovili pismonoše, ali je opet bilo teško poverovati da su pohvatali baš sve golubove. Sto mu demona! Oni su se nadali da su legije iz Plavograda već na pola puta do Severina. Mrak je skoro pao kada su projahali kroz gradsku kapiju. Kapetanu straže su predali pismo koje je napisao gospodar Mijas i ovaj ih odmah uz pratnju povede gospodaru Duzoru, koji je bio zapovednik grada. Rečni šljunak kojim su bile posute ulice u ravnom delu grada prštao je ispod kopita, dok su oštrim kasom pratili kapetana. Za njega su vesti koje je čuo od došljaka bile poražavajuće i jedva se suzdržavao da ne potera konja u galop. Uskoro počeše da se penju uz padinu. Tu su ulice bile popločane sitnim kamenim kockama koje se konjima nimalo nisu dopadale. Gospodarev zamak je bio na pola padine, okružen debelim zidom skoro iste visine kao i onaj spoljni. Stotinu lakata od zida nije bilo nikakve kuće ni građevine. Gospodar je očigledno nameravao da brani zamak čak i u slučaju da grad padne. Svi se iznenadiše kada uđoše iza zidina. Dvorišta su bila lepo uređena i puna zelenila, staze lepo oivičene, a trava nisko pokošena i neugažena nemarnim vojničkim čizmama. Velika dvorana u koju ih uvede kapetan takođe je odisala redom i čistoćom. Tu ih dočeka kapetan dvorske garde, ogroman čovek obrijane glave, brade do grudi i duge pletenice što mu pada niz leđa. Imao je ruke debele kao buzdovane i nos kao krompir. Koračao je previše lakim korakom za tolikog čoveka. - Volja bogova - pozdravi hrapavim glasom, pa upita – Ko je starešina? – zagledaše se međusobno, pa svi pogledaše Luvkena i Dokata. – Ti si? – Upita ogromni gardista, ali kako je Luvken i dalje zbunjeno ćutao, Dokat istupi i reče da su njih dvojica najstariji po činu. To jeste bilo istina, ali su to nekako zaboravili posle one kobne bitke kada je legija zbrisana. Luvken je pre toga bio izviđač a Dokat zapovednik grupe. Među njima su bila još dva viteza konjanika, plemić Kipot i plemić Stim, ali to su bili niži činovi po zapovedništvu u četi. Ostali su bili obični vojnici. – Hmm... - probrunda krompirko i dade znak da ga slede, a ostali da čekaju u dvorani. Što se tiče generala njega su odmah odneli dosteju, kome je Luvken smesta predao pismo dosteja Vuga. Učinili su za generala što je bilo u njihovoj moći, ostalo je da se nadaju kako će se u Severinu naći dovoljno dojenčadi. Luvken i Dokat su se trudili da ne zaostaju za domaćinovim dugim koracima. Vodio ih je kroz visoke hodnike osvetljene bakljama zidova ukrašenim duborezima i prelepo vezenim ćilimima od retke tkanine dobijene od blatne trske. Njima dvojici iza leđa koračala su još trojica gardista sa halebardama u rukama i pod punim oklopom. Dokat je imao osećaj kao da ga vode na gubilište. Svi su bili nemi poput groba, grubih i smrknutih lica. Bar im nisu oduzeli mačeve. Pogleda prema Luvkenu i jasno mu pročita na licu da razmislja o sličnim stvarima. Hodnici i stepeništa se konačno završiše ispred velikih lučnih hrastovih vrata pod stražom. Trojica gardista iz pratnje ostadoše ispred vrata kada nastaviše za kapetanom garde. U svakom ćošku velike šestougaone prostorije je stajao po jedan stražar sličan kipu. Sto u centru prostorije je bio prekriven reljefom u obliku planina i ispresecan plavim krivudavim linijama. Sever! Shvatiše oni čim se približiše. Cela teritorija severno od Suze, sa planinama, gradovima, utvrđenjima, pa čak i selima koja su bila poznata. Nizak, a širok čovek sede kose i sedih zalizaka u somotnom prsluku krznene kragne priđe im sa rukama na leđima. Levo oko mu je bilo poluzatvoreno. Oni se pokloniše kao i kapetan.- Oni su starešine grupe moj gospodaru – gospodar Duzor klimnu. - Mir carstvu.- izgovori tradicionalni pozdrav. - Strah neprijateljima - otpozdraviše njih dvojica jednoglasno.- Želim da čujem šta se desilo sa vašom četom, ko vas je napao i kako. Potom šta ste videli kod Stene. - gospodar je bio strog i hladnokrvni nitkov, navikao da se radi kako zahteva. – Ali prvo - doda potom - Altome, neka donesu ovde ljudima hranu i piće, težak put su prošli. I njihovim saputnicima da se odnese isto. – Kapetan klimnu i ode. Možda i nije tako loš. Svi su čuli za gospodara Avtonku Duzora. Od svih zapovednika on je najduže bio na severu, i u mnogo je bitaka učestvovao. Počeli su da pričaju celu priču od početka dopunjujući se međusobno. Luvkenu se jezik razvezao, a Dokat je klimao potvrdno kada se to od njega tražilo. U međuvremenu stiže večera. Sluge stvoriše i neki manji sto koji smestiše pored onog sa reljefom i na njega postaviše hranu i vino. Gospodar nije bio dosadan čovek i nije ih prekidao, jedino bi ponekad postavljao kratka pitanja ako mu nešto nije bilo jasno. Stalno je nešto beležio. Kada su završili bilo je prilično kasno. Gospodar ih otpusti i reče da će ih potražiti ujutru ako mu zatrebaju. Otpratila su ih dvojica stražara preko dvorišta, do dela sa vojnim spavaonama. Pokazaše im krevete u prostoriji gde su već tiho hrkali njihovi saputici. Ako ništa drugo, bar je suvo. Gospodar Duzor je ostao budan do jutra sa perom u ruci pišući pisma. Tri legije zbrisane, trideset hiljada vojnika. Varvari spremaju nešto što niko još nije video.

KOLEVKINE HRONIKE - ESTEBAN

Darko Savić / Stevan Šarčević

Estebanovo mišljenje o Miranu se mnogo popravilo, mada ga je na onom sastanku prilično iznervirao svojim pseudo umetničkim stavom. U stvari, dobar deo sledećih šest meseci, koliko je bilo potrebno obaveštajnim službama da pronjuškaju po Konfederaciji i sakriju mu identitet, proveo je s Miranovom ekipom obučavajući se za upravljanje telom domaćina. Sate i sate je provodio u simulatoru, vežbao i vežbao, sve dok nije prešao na prave domaćine. Transfer je prilično jednostavna stvar i motorne funkcije svaka budala može kontrolisati, ali osetljivije stvari kao što su govor i mimika zahtevaju ozbiljnu pripremu. Doduše, ono što je Esteban trenirao prosečnom turisti najverovatnije nikada neće ustrebati, ali on ni po kom osnovu nije bio prosečan i Miran je bio izuzetno zadovoljan postignutim rezultatima. Zapravo, nije bilo prave potrebe za tim treningom, ali Esteban je, kao i svaki vojnik, želeo da bude pripremljen za svaki mogući scenario, Njegov zadatak je bio da otkrije predajnik i prijavi to Savetu Konfederacije koji će već preduzeti daljnje korake, ali je postojala i mogućnost da će ipak obaviti putovanje. Mnogo je zanimljiviji bio period učenja drevnih jezika, ne zbog jezika samih po sebi, već zbog predavača. Bez obzira na razloge zainteresovanosti, učio je predano pomoću hipnotičkih i direktno telepatskih metoda. Učiteljica je bila istoričarka Lilit koju je prvi put video na inicijalnom sastanku u Savetu Konfederacije i Esteban je voleo način na koji je u sasvim drugom smislu upotrebljavala jezik, a bogami i ostatak svog raskošnog tela. Gotovo mu je bilo žao kad je stiglo naređenje za pokret. Ono za šta je trebalo angažovanje najsloženijih prislušnih uređaja i diplomatskih zavrzlama i sam je mogao pretpostaviti. Odašiljač se nalazio na Septus Merigu. Kad se iskrcao na kosmodromu „Abraham Linkoln“, više nije bio Esteban Burebist, nego Maksimus Sokratus, gastarbajter pristigao trbuhom za kruhom na najbogatiju planetu Konfederacije. Kulturološki šok je bio žestok. Svet sa koga je poticao gajio je duhovne vrednoti i disciplinu uma, pa je veći deo moralnih obrazaca Konfederacije poticao upravo odatle. Regrutacija ga je odvela na izolovani vojnički svet koji je poznavao samo disciplinu i odanost, te je njegov svetonazor bio izgrađen na vrlo specifičan način koji je drastično odudarao od onoga sa čime se susreo na Septus Merigi. Septus Merigo je bio tehnološki orijentisana kultura, zajednica koja je iznedrila Trgovački Esnaf i svemirske brodove, a njihov doprinos konstrukciji prenosnika bio je nemerljiv. Možda upravo zbog toga njihova pozicija u Savetu Konfederacije bila je nadmoćna i bili su jedina članica sa pravom veta. Estebana su smesta zabljesnule ogromne građevine, nepregledni bulevari i roboti koju su se posvuda muvali obavljajući zamislive i nezamislive poslove. Sve je bilo savršeno ravno i čisto, nigde nijednog traga aljkavosti ili ljudske prisutnosti. Kao da je neko seo i nacrtao celu scenu uz pomoć lenjira i šestara. Za razliku od svih ostalih civilizovanih svetova, tamo je jedini pokretač bio profit i njihova glad za sirovinama je bila iritantna. Mnoga poznata imena su ih nazivali parazitima i štetočinama, ali obični ljudi su im se divili i upinjali su se svim silama da dospeju na tu prebogatu planetu. Pričalo se da upravo Trust Mozgova sa Septus Merige kontroliše armiju, ali Esteban je dobro znao da je istina malo drugačija. U armiji je postojalo mnogo frakcija. Nije bila nikakva tajna da je visoki oficirski kadar bezrezervno podržavao svaku instrukciju Trusta Mozgova, ali često su ta naređenja izvetravala dok bi stigla do jedinica zahvaljujući pristalicama Predsedavajućeg i Saveta Konfederacije. Među novotarijama sa Septus Merige naročito su se isticale magnetične Psi Projekcije i Turističke Agencije široko rasprostranjene preko svih planeta Konfederacije. Prva neobična stvar koja je Estebanu zapala za oko je bila povezana sa Psi Projekcijama. Režiseri sa Septus Merige bili su opsednuti herojskim sagama o svemirskim putovanjima, osvajanjem novih svetova i komplikovanim ljubavnim storijama, pa su shodno tome junaci njihovih projekcija bili uglavnom mišićavi konkvistadori i prsate plavušice, svi redom savršenih proporcija i vita stasa. Sad se Esteban, ili Maksimus što mu je bilo novo ime, pitao gde li su samo našli te glumce. Ljudi koje je susretao bili su uglavnom debeli, mlohavi i večito su se pritvorno smeškali. Mentalna blokada je svima bila podignuta na visoki nivo, što je značilo da kriju misli. Drugim rečima, bila je to kultura podgojenih i cerekavih lažova. Upotreba vozila i tehničkih spravica bila je tamo mnogo redovnija pojava nego na drugim planetama, pa se Maksimusu činilo da ovdašnje dustabanlije ni na toalet ne idu pešice. Hranili su se po restoranima i izgledalo je da uopšte ne poznaju ritual spremanja hrane, toliko omiljen na drugim svetovima Konfederacije. Čak su se i restorani zvučno reklamirali kao strana kulinarska umeća. Šta bilo da bilo, teren je za njega bio pripremljen i smesta je dobio posao kao održavalac video nadzora u Mičigenu, glavnom gradu Septus Merige. Radna dozvola mu je glasila na godinu dana i nimalo nije sumnjao da je to sasvim dovoljno vremena da obavi svoj zadatak. Kolega u smeni bio je simpatični čiča poreklom sa Neksus Nebule. Zvao se Gligorije i mnogo je voleo da priča o istoriji i zlatnim danima kad je Neksus Nebula bila vodeća tehnološka sila Konfederacije, a Septus Meriga tek gomila zabludelih verskih fanatika. Maksimus ga je rado slušao, iako je slične priče već čuo i ranije. Svaki od poznatih svetova bio je sklon preuveličavanju sopstvene prošlosti i s kim bi se drugim poredili nego sa najžešćom silom poznatog kosmosa. Potragu je počeo po okolišu koji mu je bio najbliži i najdalje od zakonskih okvira. Sve je bilo puno ilegalnih migranata što su se krili po slamovima koje zvaničnici Septus Merige niti su priznavali, niti poznavali. Izgled tih improvizovanih naselja bio je svetlosnim godinama od savršenstva koje je upoznao po dolasku na planetu i po prvi put u životu se susreo sa prostitucijom i siromaštvom. Voleo bi da čuje šta bi blagoglagoljiva doktorica Lilit rekla o eri moralne čistote kad bi videla maloletnice koje se nafiksane zabranjenim supstancama po tridesetak puta dnevno tucaju sa tipovima koje bi ona smatrala vrhunskim primercima Zlatne Ere. Mnogi pripadnici tog prezrenog sloja poreklom su bili sa Tricijus Pegasusa, njegove rodne planete, pa se često znao zapitati šta li sada misle o uranilovki koju su milion puta prozivali za razaranje preduzetničkog duha, a šta o tržišnoj privredi u kojoj imaju priliku da učestvuju. Ozbiljno je sumnjao da će njihova deca imati besplatno školovanje i zdrastvo. Pa opet, to nije bio svet koji bi mu išta koristio. Uskoro je shvatio da ti ljudi nikada nisu ni čuli za turističke agencije, a ako i jesu, za njih su bile tek nedostižni san dostupan samo debeloguzim milijarderima. Ubrzo je shvatio da je i sam pridružen toj obespravljenoj klasi. Posao koji je obavljao bio je od vrste koji nijedan rođeni žitelj Mičigena ne bi prihvatio, a plata je bila jedva dovoljna za preživljavanje. Doduše, njegovi resursi su bili bezgranični, a kreditni potencijal ogroman, no nije bio u prilici da se time hvališe. Od presudnog je značaja bilo da ga vide kao siromašnog useljenika. Zbog toga je prihvatio pravila igre i ispunjavao i najiritantnije zahteve nadzornika koji je sve češće obilazio noćnu smenu i posebno se obrušio upravo na njega. Bio je to klasični predstavnik stanovnika Mičigena, tip koji se jedva kretao i najviše je podsećao na balon kakvi su se mogli viđati po proslavama i praznicima. Jednostavno bi zaseo kraj njega i zahtevao da svaki čas jurca kako bi iskontrolisao kamere, a kad toga nije bilo slao bi ga da mu donese piće ili večeru iz najudaljenijeg mogućeg restorana. Posebno su ga nervirali prigovori zbog neuredne uniforme ili što je neobrijan, kao da se nalazi na smotri.. Tip se zvao Nikolson, a ništa se manje nije obrušavao ni na Gligorija, koji je večito bio u podrumu i proveravao kablove. Zabrinjavajuće vesti sa Nego Primusa počele su da se emituju svega mesec dana po njegovom prispeću na Septus Merigu. Predsedavajući je optužen za gušenje verskih sloboda i nezadovoljnici su protestovali po svim velikim gradovima. U početku je pažljivo pratio novosti, posebno kad su počele pristizati i vesti iz vojnog vrha, ali je posle nekog vremena shvatio da se radi o pritisku Trusta Mozgova i pokušao je da podigne empatičke štitove. Uzalud. Čak ni njegova disciplina i vrhunska obučenost nisu zaustavljali Psi Projekcije. Dok je očajavao nikako ne postižući nikakav prodor u istrazi, nije gotovo ni primetio promene u ponašanju svog nadzornika. Te noći mu je sve postalo jasno. Nikolson se ugegao nešto pre ponoći i otperjašio Gligorija da proveri kablove. Dok je Esteban uporno zurio u monitore, smestio je svoju debelu guzicu u sedište pokraj njega.- Ti si Maksimuse sa Nego Primusa, zar ne?- zapita nekim neobično napetim glasom, a Esteban klimnu glavom.- Kažu da je tamo nastalo veliko sranje. Ne bi želeo da se vratiš, jel'da?- nastavi da ga ispituje. Esteban odmahnu glavom i on nastavi da zuri u njega.- Znaš, uskoro ću morati predati izveštaj upravi. Nekako mi se čini da se ne trudiš dovoljno. Možda ćeš ipak morati kući.- Imao je vodnjikavo plave oči i Estebanu je postajalo sve neprijatnije trpeti njegov pogled. Tip je nešto imao na umu, a nije mogao ni da pretpostavi šta bi to moglo biti.- Kako to mislite? - zapita ga što je mirnije mogao. Nije mogao dozvoliti da mu se debeli umeša u posao. Nikako nije smeo privući pažnju na sebe.- Upotrebi maštu. - reče mlohavi spuštajući mu ruku na butinu. Dlan mu je bio vreo.- Slab sam sa maštom. Pomozite mi.- odgovori Esteban upotrebljavajući pri tom svu svoju disciplinu. Mogao ga je zadaviti.- Znaš, nedavno sam se vratio s jednog putovanja na mesto gde je sve dozvoljeno. Šest meseci igara. Imao sam tamo jednog dečkića. Ispunjavao mi je svaku želju sve dok ga nisam lagano ispekao na tihoj vatri.- Esteban najednom zaboravi ruku koja ga je mazila i naoštri se poput borbenog psa.- Zar biste me pekli na tihoj vatri?- upita hinjeno tihim glasom. Ignorisao je sve bezobraznije dodire pokušavajući da sazna što više.- Ne budi blesav. Samo bih voleo da povremeno svratiš i budeš dobar prema meni i mojoj supruzi. Ne bih te čak ni tukao.- debeljkova ruka se premesti na Estebanovo međunožje i dlanom mu obuhvati ud. - Tog dečka ste tukli?- nastavi Esteban da zapitkuje osećajući da se dole ukrućuje pod Nikolsonovim dodirom. Nadzornikovi prsti ga vešto prihvatiše za sam vrh intime, tamo gde je bio najosetljiviji. Nije takvu igru očekivao od muškarca. Još manje ovakvu reakciju sopstvenog tela.- Naravno i ne samo to. Palio sam ga, sekao, vešao za mošnice. Bilo je uzbudljivo, ali sve je to radio moj avatar. Moje telo je sve vreme bilo u agenciji „Luciferus“.- Esteban spusti pogled u sopstveno krilo. Ti su prsti bili kratki i debeli poput safalade, ali ono što su činili bilo je neverovatno uzbudljivo. A osećaj koji su reči te karikature od čoveka proizvodio bio je još čudniji. Zar je moguće da je na trenutak uzbudila pomisao na to kakav bol bi ta ruka mogla da nanese? - A zašto bih se ja tucao s vama i vašom ženom?- pogledi im se susretoše kad je to prostenjao i mlohavo Nikolsonovo lice se razli u zadovoljni kez, a njegovi prsti su se sve živahnije pomicali.- Bogato bih te platio, možda jako bogato ako nam dozvoliš da te ponekad išibamo ili se poigramo svećama.- Esteban stade da se izvija. Još malo i eksplodiraće.- Znate šta? - procedi crpeći poslednje trunke samodiscipline - Možda bih razmislio o vašem predlogu ako biste mi uplatili putovanje na svet koji ste pominjali.- vrisnu svršavajući.- Šta?! Znaš li ti koliko to košta?!- odskoči Nikolson sa stolice kao da nema stotinu kila.- Ne znam, niti me interesue. Ali to je moja cena.- reče Esteban dok mu se vruće seme slivalo niz nogavicu. Nikolson ga pažljivo odmeri, pa mu spusti poljubac na usne.- Videćemo. Moram se konsultovati sa suprugom.- reče pa napusti prostoriju.

KOLEVKINE HRONIKE - TEODOR

Darko Savić / Stevan Šarčević

Zvona su zvonila. Po hramovima sve tri religije molili su se za cara, ali običan narod to nije zanimalo. Zvona zvone čim se car prehladi, a ljudi umiru svaki dan. Stotine njh. Većini se čak ni grob ne zna, niti im ime ko pamti. Cara nije briga za njih, zašto bi se oni brinuli za njega. Znali su ga jedino po liku na srebrnim novčićima kakve većina njih nije nikada držala u rukama. Njihov car je kralj Lazar. On deli žito kad je godina teška, on im sudi kad se spore zbog međe, on ih blagosilja kad se žene, i ispraća kada odu ocu na Nebo. Za njega se mole da poživi, drugo ih ne zanima. Juk je koračao uskim, još uvek mračnim ulicama. Sunce još nije potpuno izašlo, ali se nekoliko zraka već probilo do hladnih kamenih zidova kraljevog visokog zamka gore na bregu. Zavežljaj nije bio težak, ali se trudio da ga čvrsto drži. Ne bi valjalo da prospe hranu po pločniku ulice. Metalne udarce koji su odzvanjali o nakovanj čuo je pre nego što je video kovačnicu. To je pretvorio u igru, svako jutro je naprezao uši ne bi li udarce čuo sa što veće daljine. Teodor ga nije primetio i dečak se zaustavio da posmatra ogromna leđa u kojima su se mišići pomerali poput zmija ispod kože, dok je velikim čekićem udarao po usijanom metalu. – Ponovo ne spavaš dečače? - upita ne okrećući se.- Doneo sam malo hrane, gostioničareva žena je spakovala sinoć. Dobro miriše, mmm, ona stvarno zna da kuva. – Teodor prestade da radi, pa se okrenu dečaku. Osmejak mu je krasio lice. Skide kožnu kecelju koja mu je štitila gole grudi, pa krenu za dečakom koji se uputio prema širokom panju u dvorištu. Razmotao je na njemu zavežljaj i rasporedio hranu. Zaista je lepo mirisala, a i zvona su konačno prestala da zvone. Teodor se nadao da će car uskoro umreti ili ozdraviti. Već deveti dan ceo grad se trese od zvonjave. - Nema vesti od Riđobradog? - upita Juka. Dečko samo odmahnu glavom. Trideset osmi dan kako je otišao ka Sarbanovom dvoru, do sada je trebalo da se vrati. Rekao je da će poslati pticu kada stigne, a to se trebalo desiti pre dvadeset dana sudeći po mapama koje je Teodor razgledao u biblioteci. Nije polagao puno nade u tog razbojnika, ali je hteo da učini nešto za devojku. Nije lično otišao iz više razloga. Krčmareva žena mu je povremeno grejala krevet, a i Juk se dobro osećao. U biblioteci je platio jednom starom dosteju da dečka nauči čitati i pisati, a krčmar ga je učio svom zanatu. Dečko je bio bistar i sve je lako savlađivao. Riđobradog je poslao na put ne samo da bi odneo poruku Kralju Sarbanu nego i da bi ga sklonio iz Jukove blizine. Bio je siguran da se neće vratiti, odneo poruku ili ne. Kovač kod koga je radio plaćao je dovoljno da on i Juk dobro žive. A i voleo je taj posao. Brkatog Brunka je zainteresovao njegov mač i tako su se upoznali, a zaposlio ga je zapazivši da Teodor jednom rukom zamahuje najvećim čekićem u kovačnici, onim s kojim se nabijaju obruči na burad i kolske točkove. Još uvek nije kovao oružje, ali je skoro sve drugo radio. Nije ga to brinulo, zabavljalo ga je udaranje po usijanom čeliku. Dok je to radio nekako su nestajale sve brige i misli, a kada bi završio ceo dan bi bio dobre volje. Kao da je nevolje i gorčinu utopio u tu vrelinu. Ponekad je razmišljao o Brunkovim rečima kako je njegov mač ostatak drevnih vremena i da se takvi više ne prave. Navodno je mač imao ime i samo oni koji ga znaju mogu potpuno s njime da se stope. Ha! Sekao je on sasvim lepo i ovako! Kada su zavrsili sa obrokom Teodor je ostao još malo da sedi a Juk je na zemlji crtao štapićem slova koja je naučio. Još malo i znaće celo pismo. Kada se Teodor vratio poslu Juk ode nazad u krčmu da pomogne gostioničaru oko čišćenja. Uskoro kovačnica ožive, kada dođoše i ostali koji su u njoj radili. Njegov dnevni raspored je bio završen oko podneva. Skide kecelju i uroni glavu u bure hladne vode u kojem su hladili gvožđe. Krčma je već bila puna kada je stigao. Trgovci i ljudi koji su dobro poznavali grad dolazili su ovde zbog ukusne i obilne hrane, a bilo je vreme ručku. Gostioničar koji je delio osmehe i pune činije pasulja sa suvim svinjskim mesom, pozdravi ga u prolazu i brzo se izgubi. Teodor se začudi. Obično bi zastao da popriča malo s njim, što je činio sa svim gostima koji su redovno plaćali. Da nije saznao da mu spava sa ženom? Ne, nije to. Dok se penjao uza stepenice prema sobi razmišljajući o tome, odjednom ga njegov novostečeni životinjski instinkt upozori na opasnost. Neba mu, nije poneo mač, previše se opustio. Bar je imao nož koji je spreman ležao u šaci. Sada mu sinu da nije video Juka. Obično bi stajao kraj šanka i dodavao krčmaru činije. Ako mu se dogodilo nešto... Ne! Preleti stepenište i stvori se ispred sobe! Pre no što je uleteo u sobu kao da je čuo nekakav detinji glasić kako šapuće ,, ne ulazi, možda je zamka... ,, Udario je vrata nogom tako jako da su se odvalila i udarila o suprotni zid, usput prevrnuvši stolicu na kojoj niko nije sedeo. Od udarca su prisutni u sobi poskakali. Juk i Riđobradi su do tada sedeli na krevetu, a dvojica mladića koji su stajali pored njih naglo isukaše mačeve. – Plemiću! Moj gospodaru, polako! – Uzviknu razbojnik i iskorači između njih. – Gospodaru, oni nisu loši... ovaj... nemoj ih ubiti. Saslušaj prvo - mucao je pokušavajući da smiri Teodora koji je imao na licu njemu dobro poznat izraz. – On nas da ubije, sa tim... priborom za jelo? - podsmehnu se bradati mladić duge kestenjste kose i plavih očiju. - Oprosti im gospodaru, - mucao je Riđobradi - oni te ne znaju dobro. - Teodor pogleda Juka, stajao je još uvek držeći u ruci kuvani kukuruz koji je jeo pre nego što je on upao. Dečko je primetio njegov pogled i klimnu mu glavom. - Dobro sam - reče. Teodor konačno opusti mišiće i polako vrati nož u korice. Još nije bio ubeđen da radi pravu stvar, ali nije hteo da rizikuje borbom. Dečko je bio između njih i mogao bi stradati. Stari razbojnik glasno odahnu. Mnogo je smršao od kako je otišao i usput je zaradio nekoliko masnica koje su mu se jasno videle na licu. – ’Ajde vraćajte te mačeve, ’ajde! - Viknu mladićima i oni ga poslušaše iako ne baš oduševljeno. - Juk, dođi ovamo - pozva Teodor, i dečak se smesti iza njegovih leđa - Šta ove njuške rade u mojoj sobi? – zareža na Riđobradog. Ovaj proguta knedlu, i zausti nešto da kaže, ali plavooki je bio brži. – Njuške?! Ja mislim da bi tvojoj razbojničkoj njuški trebalo skratiti jezik – i ponovo se maši za mač. - Ne!!! – viknu Riđobradi prestravljeno, pa drugi mladić uhvati plavookog za ruku. – Dejone! Obuzdaj se budalo! Plemić je u pravu, u njegovoj smo sobi nepozvani! - Dejon se namršti na brata. – Šta? Ako misliš... - Zaveži! - preseče ga Vidin. - Oprosti nam moj gospodaru - reče Teodoru i pokloni se. Ako želite otićićemo, ali verujem da imamo iste interese. Mi želimo pronaći našu sestru. A vaš sluga, nam je rekao da ste ga poslali našem ocu sa vešću o tome da znate gde je. – Teodor se iznenadi. Pred njim su stajali prinčevi, sinovi kralja Sarbana. Nije ni čudo što je plavooki onako drzak. Pogleda prema Riđobradom. Stari razbojnik je ipak uradio ono što je obećao. Otišao je pred kralja. – Gospodaru - promuca on kada vide da ga gleda - Krenuo sam na dvor al’ su me oni susreli u jednoj krčmi na pola puta... nisam ništa ’teo da kažem, i ako su me držali u podrumu... video sam kralja ...jednom ili dvaput, zato su mi bili poznati ... - uz dosta muke Teodor shvati iz njegove nepovezane priče šta se desilo. U jednoj krčmi prinčevi su čuli Riđobradog kako se hvali da ide na dvor Sarbana i da tamo ima neka posla, a kada su prinčevi shvatili o čemu je reč izvukli su ga odatle i pokušali da saznaju šta zna. Kako ih nije prepoznao, a oni se nisu predstavili, nije im hteo reći ništa, čak ni posle dobrih batina, pa su ga oni zatvorili u neki podrum na nekoliko dana. Konačno je Riđobradi iz razgovora shvatio koga ima pred sobom, pa im je obećao da će ih odvesti do gospodara. Kada je Riđobradi završio svoje izlaganje, princ, onaj stariji, maši se za kesu i baci je na sto. Plavooki brat je sledio njegov primer iako sa prezirom na licu. - Pune su zlatnika i to je sve što imamo sa sobom. Dobićeš duplo toliko ako nas odvedeš do naše sestre, imaš našu reč. - Plavoki klimnu u znak slaganja. Teodor zaključi dve stvari. Prvo, Riđobradi se neočekivano dobro poneo u svemu ovome. Možda je doživeo neku vrstu duhovnog preobražaja. Ko bi ga znao, za svojih sedamdeset sedam godina video je raznih ljudi. Drugo, od dvojice prinčeva mu ne preti opasnost. – Juk, idi kod krčmara i donesi krčag vina. - Dečko izleti kroz vrata. Teodor podiže odvaljena vrata i prisloni ih na otvor. Bolje i tako nego bez njih. Uspravi prevrnutu stolicu i pokaza gostima da sednu. Začudo obojica prihvatiše bez ustezanja, i iznenadiše ga još jednom. Malo koji čovek plemenitog porekla bi pristao da sedne sa običnim čovekom za stolom, makar na kratko. Riđobradi je bio jedini koji se ustezao da sedne, iako ga je Teodor pozvao. Na kraju je seo, ali je stalno ponavljao ,,hvala gospodaru,,. Moraće jednom utuviti tom čoveku u glavu da mu nije gospodar, niti vitez, niti ikakav drugi plemić. - Žao mi je što moram da vam kažem ali vaša sestra i njen saputnik su u veoma lošim rukama. - progovori najzad Teodor i braća se smrknuto pogledaše. - Saputnik? – upita stariji želeći da im kaže nešto više. Teodor je znao kakva sudbina čeka dečka kada jednom izađe pred kralja. Biće kriv za sve što se dogodilo princezi, ali to mu je najbolja prilika da preživi. Kada ga kralj uhvati biće osramoćen i proteran, a razbojnici će ga verovatno ubiti čim im više ne bude trebao i kada shvate da nije vredan bogatog otkupa. - To je sin jednog vašeg gospodara. Vaša sestra ga voli i zajedno su pobegli. - plavooki brat stegnu pesnice i kroz stisnute zube procedi. - To je nemoguće... hoćeš da kažeš da je Ana pristala... - Da. Mislim da se bekstvo vaše sestre dogodilo isključivo njenom voljom. - To je bio pravi šokć Braća su nemo piljila u sto. – Vodio sam ih natrag vašem ocu kada su nas razbojnici zarobili. Neko ju je prepoznao i u jednoj krčmi su nam otrovali hranu. Mene i dečka su poveli na jednu stranu, njih dvoje na drugu. Kada smo se oslobodili pokušao sam da ih stignem, ali bilo je prekasno. Sada ih drže u jednoj tvrđavi na padinama velike planine. - Misliš na svetu planinu? – upita stariji- Sveta, jeste. Zadnji put sam ih video kada su ih uvodili. Moj savet je da se vratite ocu i pođete sa vojskom. Čak i tako će biti teško, jer je mesto skoro nemoguće osvojiti. Najbolje bi bilo da ponesete zlato za otkup, jer tako bi verovatno sve najlakše prošlo. - Nismo od tebe tražili vojne savete. Tvoje je da nas odvedeš tamo, a mi ćemo naći načina da izvedemo sestru odatle - reče plavooki. Teodor se nasmeši. On je uradio više nego što je trebalo. Sviđala mu se devojka. Žalio je što će je bratova glupost verovatno koštati života. – Kako hoćete - reče im. Gurnu vreće sa zlatnicima prema Riđobradom. – On će vas voditi, zna put, njemu plaćate. Ja sam svoje uradio. – Stari razbojnik se ponovo unervozi, nije to očekivao. - Gospodaru, ja... - Teodor ga preseče pogledom. – Uzmi pare, krenućete kada prinčevi budu hteli. – Više nije imao o čemu da razgovara, pa im pokaza vrata. Oni bez reči ustadoše, pokloniše se i napustiše sobu. Zastadoše ispred vrata čekajući Riđobradog. – Krećemo odmah - doviknu plavooki. Riđobradom se nije tamo vraćalo. Znao je šta ga čeka kao izdajnika ako ga uhvate, ali nije imao izbora, Teodor je bio jasan, a njega se više plašio. Pogleda vrećice koje su ležale na stolu, a koje su sada pripadale njemu. Nekada bi ih zgrabio i prvom prilikom uhvatio maglu ostavljajući prinčeve negde na pola puta, ali sada je znao je da mora uraditi ono što se tražilo od njega. Nije želeo da izneveri Teodora. Ne, ovaj put neće ukaljati ruku koja ga vuče sa dna. – Gospodaru, neka zlato bude kod vas, tu je najsigurnije - natera sebe na kez i ako mu je želudac bio u grlu. Teodor ga pogleda pa kratko klimnu. – Čekaće te kad se vratiš. – odgovori. Razbojnik razbaruši Jukovu ionako čupavu kosu, pokloni se još jednom gospodaru i izađe iz sobe. Dečko pokuša da sakrije suzu koja mu je kliznula niz lice. Matori razbojnik mu je prirastao za srce. Demona mu, valjda uspeju da se vrate, pomisli, mada je zdrav razum govorio suprotno.Noć je prošla u treptaju oka. Teodoru su idućeg jutra misli opsedale glavu, većinom teške i zamorne. Čekić kojim je mlatio po užarenom gvozđu nije ni osetio, kao što je u nekim trenutcima zaboravio da se nalazi u kovačnici grada u zapadnom carstvu, daleko od pustinje i čete, daleko od robovskih podruma i sinovog groba. Kada se Juk pojavio na vratima noseći hranu u zavežljaju, pokušavajući bledo da se osmehne, znao je šta mora uraditi.

KOLEVKINE HRONIKE - ERIK

Darko Savić / Stevan Šarčević

Mrzeo je sebe. Iako je voleo tog čoveka, nije uradio ništa da mu pomogne. Slušao je dok se izruguju na njegov račun, tobože nesvesno, a onaj crv Longar se čak i smejao. Želeo je da iščezne iz dvorane, da se otvori bezdan pod njim i da ga nestane. Umesto toga promumlao je svoj pristanak na odluku. Svi su bili zadovoljni, samo je poniženi Markos sedeo ledenog lica. Odložio je pero i zagledao se u pismo. Redovi su mu promicali ispred očiju, slova sklopljena u reči bez smisla. Zgužvao ga je i bacio prema kaminu. Treće pismo. Ležala su na golom kamenu, tamnom od vatre. Zima retko pokuca ovde daleko na jugu, i toga se niko živ više i nije sećao. Plamen sveća neobično zatreperi i senke zaigraše po zidovima. Nije osetio vetar. Na vratima neko zakuca. Pogleda još jednom prema zgužvanim hartijama koje su ležale u kaminu. Niko ih neće čitati. Podiže težak srebrni svećnjak i zapali ih. Kucanje se ponovi, malo glasnije. – Šta je Blatane? – viknu Erik umorno. Vrata se otvoriše i glava u crnoj metalnoj kacigi proviri. – Veličanstvo, carica je rekla da vam napomenem za večeru... kod gospe Lidsivud. ,,Trista mu prokletih nebeskih pacova“, prokle u sebi – Blatane, jesam li rekao svima da me ne opominjete na ono što vam carica kaže? – upita gardistu čije se preplanulo solansko lice zagleda u sopstvena stopala. – Zapravo jeste veličanstvo – progunđa – ali je carica rekla da će da me skrati za dužinu stopala ako to ne učinim. - Erik se slatko nasmeja. Bilo je opšte poznato da plemić Blatan Jug ima najduža stopala na celom dvoru, zbog čega je imao nadimak Čun, jer je neko rekao da bi mogao da plovi u njegovoj čizmi po Suzi, kao u pravom čunu. Takođe se dobro znalo da sa strelom i kopljem nema mnogo ljudi koji bi ga nadmašili, ali kada su obične stvari u pitanju nije baš bio najbistriji. Erik pomisli da je pomalo okrutno od Olene što mu tako preti, jer on je to verovatno ozbiljno shvatio. – U redu je Blatane, vrati se na dužnost - jedan formalan naklon, pa ga nestade, a vrata se zatvoriše. Kada je Erik sišao u dvorište, Olena je već čekala u kočiji sa četiri bela ždrepca upregnuta. U pratnji je bilo raspoređeno dvadeset ljudi iz Prve čete, a dvojica gardista, plemić Viliot Moka i kapetan crne garde plemić Tur Tajam zvani Crna Ruka već su sedeli na konjima. Crni oklopi i plaštovi crnih gardista utapali su se u tamu oblačne noći. Sve je mirisalo na kišu. Kada mu sluga otvori vrata kočije, miris limuna mu ispuni nozdrve. Olena je gulila koru sa prezrelog ploda i sok joj se cedio niz prste. Na poslužavniku behu dve činije, jedna sa limunom, a jedna sa medom, donetog sa Starih planina, Erik ga je prepoznao po boji. - Oprosti što si čekala, moja gospo - izvinu se, zagledajući tanku crvenu haljinu od fine svile i somota. Bila je prelepa u njoj. – Čekam ovde pola dana a sve što dobijem je, oprosti moja gospo? Moraćeš da se potrudiš bolje od toga - reče Olena pa diže bradu glumeći nadurenost i neuspešno pokušavajući da sakrije osmeh. Ako za mene postoji bog, sigurno bi imao njeno lice, pomisli Erik. Smestio se pored nje na meke jastuke, pa joj dohvati ruku kako bi je celivao.– Ti baš ne znaš kako da se izvineš – reče mu pa ga poljubi u usta. - Obožavam ovakve lekcije. - razveselio se car. Kočija krenu polako i spusti se niz severni kameni most. Krupne kapi počeše da dobuju po krovu i uskoro jak pljusak zasu grad. Erik malo pomeri zavesu sa prozora i pogleda vojnike žaleći ih, ali oni su jahali pravih leđa očigledno ne pridajući mnogo značaja kiši. - Ljubavi izgledaš nervozno - reče mu Olena trljajući mu ruku svojim nežnim šakama. – Nisi ti kriv zbog kralja Markosa, radio si onako kako zakon kaže - pokuša da ga uteši.– Vesti se brzo šire. - prokleti lešinari, sigurno se pola dvora naslađuje Markosovim porazom. Taj čovek ništa nije radio slučajno. Zašto li je bez ikakvog objašnjenja podigao rukavicu? Kada ju je bacio jasno je rekao da će objasniti svoj postupak. – Taj čovek mi je ubio oca, ali nikada nisam mogao da ga mrzim. - Olena ga je previše dobro poznavala. Krio je on u sebi mnogo stvari. - Markos Lav je dobar čovek - podrži ga, ne znajući šta bi drugo rekla da mu olakša. Ali ona je to zaista mislila. Isto mu je rekla i onog dana kada su klečali pored mrtvog tela njegovog oca. Kočija iznenada stade i spolja se prolomi krik prigušen kišom. Jedna strela pogodi vrata i prođe dobra dva palca kroz drvo. Olena se trznu i poslužavnik sa medom i limunom se prevrnu na patos. Napolju otpoče prava bitka, mačevi su zvečali pomešani sa vikom ljudi i njiskom konja. Još nekoliko strela pogodi kola, ali njima ne bi ništa. Olena pobledela od straha molila je Erika da ne izlazi, ali on je nije slušao. Njegovi ljudi su ginuli. Iskočio je napolje. Kada ga ugledaše ispred kola njegovi najbliži vitezovi zavikaše da se vrati unutra, ali on uze mač od plemić Viliota Moka, gardiste koji je ležao mrtav i krenu da se pridruži obračunu koji je besneo posvuda po ulici. Nije prešao ni par koraka, a strela mu niče iz levog ramena. Čuo je Crnu Ruku kako viče nešto i ugleda dvojicu gardista kako trče prema njemu, a onda ga pogodi druga strela odmah ispod prve u levu stranu grudi. Neki poznat glas dopre do otupljene Olenine svesti, pa je ruke tog čoveka zgrabiše i odvukoše. Sve je bilo gotovo.

Mala galerija br.94

Mala galerija br.93