Stevan Šarčević's Blog, page 45

Mala galerija br.106

KOLEVKINE HRONIKE - SEVERIN

Darko savić / Stevan Šarčević

Kapija je sedmog dana već bila ozbiljno oštećena neprestanim udarima i sada su je branioci sa unutrašnje strane zatrpali kamenjem i građevinskim materijalom, no Esteban baš i nije verovao da će to mnogo uticati na konačno otvaranje prolaza pred divljim plemenima ispod zidina. Nisu imali drugog puta nego tuda. Naučio je da se ne pouzdaje suviše u misaone procese stvorenja pod sobom, pa je počeo pažljivije da koristi čulo vida. Njihova se organizacija zasnivala na malim grupama srodnih jedinki kojima su komandovali najstariji i najiskusniji pripadnici, a hijerarhija se protezala piramidalno kroz naizgled dezorganizovanu hordu do nekoga van njegovog domašaja. Kad bi pogledom otkrio vođu grupe koja bi isuviše odmakla u prebacivanju preko zidina, uskladio bi misaone frekvencije s njime i odaslao poruku njegovoj podsvesti, što nikako nije bilo jednostavno u situaciji kad bi ga svaki čas neko napadao ovdašnjim primitivnim oružjem. Međutim, nekoliko ljudi, izgleda vernih obličju koje je zauzeo, okružili su ga zaštitnički, shvativši da je njegovo oružje potpuno drugačije od onog na kakvo su navikli. Doduše, kad bi oslušnuo njihove misli, osetio bi grdan strah, a pojmovi poput „veštac“ i „vradžbine“ su postale opšte mesto u njihovim primitivnim glavama. Kako god bilo, niti su oni dozvolili da ih to omete u zaštiti koju su mu pružali, niti je uticalo na njegovu želju da im pomogne. Nevolja sa mentalnim udarima je bila da se nije nalazio u dobro zaštićenom oklopnom vozilu, nego posred primitivnih stvorenja koja su se međusobno mlatila toljagama i sečivima. To ga je činilo ranjivim, jer je njegov način zahtevao ozbiljnu koncentraciju. Tek što je ošinuo talasom straha vođu jedne od grupa tamnoputih mršavaca u čeliku koji su se, koristeći lestvice i rupu u odbrani nastalu neprestanim udarima neprijateljskih dalekometnih oružja, našle na zidinama, kadli iza njega odjeknu strahoviti tresak. Okrenuvši se ugledao je ogromnog varvarina koji se ustremio na njega pošto je udarcem močuge pretvorio u kašu glavu njegovog visokog suvonjavog saborca zvanog Riba. Primetio ga je taman u trenutku kad je zamahnuo da i na njemu primeni isti tretman, pa se sagao tačno na vreme da ovaj promaši i ponesen zaletom izgubi ravnotežu. Iskoristivši njegov debalans priskočio je i ramenom odgurnuo neprijatelja sa zidina prema unutrašnjosti utvrđenja. Zadnji pogled na palog protivnika dade mu do znanja da je pao među desetak građana Severina koji su ga smesta umlatili.- Dobro obavljeno, generale.- dobaci mu Dokat Stari, još jedan od njegovih najvernijih saboraca, pristižući tren pošto je eliminisao protivnika. Podiže pogled i shvati da misli na njegov mentalni udar. Panična reakcija neprijateljskih vitezova omogućila je braniocima da ih odbace sa zidina. Jednostavna telepatska manipulacija njegovim je saveznicima delovala čudesno, mada je za njega bila rutinski postupak. Najveći deo svog školovanja vežbao je upravo usađivanje panike u neprijateljske misli, a usavršio je svoju veštinu na bojištima u vreme širenja Konfederacije. Ugojeno i spokojno stanovništvo civilizovanih planeta nije ni pretpostavljalo koliko je krvi proliveno zarad njihovih „visokih moralnih vrednosti“ i što je još važnije, njihovog blagoutroblja. Pogleda duž zidina, pa spusti pogled na prostor ispod njih. Branioci su bili desetkovani i iscrpljeni. Nije bilo nikoga ko bi ih odmenio. Varvari su ginuli u mnogo većem broju, ali su neprestano pristizale sveže trupe i delovalo je kao da ne trpe nikakve gubitke. Ogromno deblo okačeno o lance na drvenoj konstrukciji neprestano je dumbaralo po kapiji, a branioci više gotovo da i nisu pokušavali da zaustave taj primitivni mehanizam. Bili su prezauzeti okršajima po zidinama. Nekoliko puta je upućivao mentalne udare ka posadi te sprave, ali bez ikakvog rezultata, pa je najzad odustao. Biće šta bude. Kao veteran psihičkih ratova i obučen u proceni diskontinuiteta, ubrzo je detektovao postojanje ozbiljnog raskoraka u emocijama neprijatelja. Od nečega su bežali, od nečega što je zračilo strahom, smrću i gladi. Užasavala ih je pomisao na čelik i zidine pred kojima su se našli, ali je još gore bilo ono što im je dahtalo za leđima. Nisu imali drugoga puta nego upravo ovaj kojim su krenuli. Na trenutke bi pomišljao kako ne bi bilo loše kad bi porazgovarao sa gospodarima Severina o tome, ali nikako nije uspevao da uhvati pogodan trenutak. Njegovi saveznici su neprijatelja opisivali kao necivilizovane divljake koji su krenuli u malo pljačke i razaranja, a on je znao da greše. Možda je dogovor bilo jednostavno postići, ali su obe strane bile zatvorene i bandoglave, zavedene običajima i tradicijom. Koja glupost! Trenutak potom obrt događaja je kulminirao poput eksplozije. Kapija je najzad popustila, vratnice uz tresak padoše, a varvari pokuljaše kroz njih. - Konjica!- dreknu neko i Esteban podiže pogled taman da ugleda kako iz šume izleće zastrašujuća masa ljudi u čeliku. - Svi ka unutrašnjoj tvrđavi- čule su se komande sa svih strana i ljudi se sjuriše ka kapiji koja se najednom zalupi pred njihovim nosevima. Sledećeg trenutka na njih se sručiše strelice sa zidina. A onda se odnekud pojavi sveštenik okrvavljena lica derući se:- Tunel! Iskopali su tunel! Unutra su!- idućeg trenutka čiču zgromi udarac buzdovana. Varvari su se izmešali sa braniocima i sve se pretvorilo u zveket, krv i samrtne urlike. U tom haosu, Dokat ga dograbi za ruku.- Bežimo! Severin je izgubljen. Jedina šansa nam je južna kapija!- viknu i stade ga vući kroz uzavrelu masu sekući mačem na sve strane. Esteban nije znao ni kuda idu, ni šta se dešava, da bi se najednom našao pred ogromnom životinjom pred kojom ga Dokat pusti.- Na konja, generale! Moramo pobeći!- doviknu mu. Esteban je s nevericom buljio u gomilu životinja na koje su njegovi ljudi poskakali. Nikako nije razumeo šta treba da učini.- Dođavola, pa on je izgubio pamćenje. Nije valjda zaboravio kako se jaše? - vrisnu Seket. Najpribranijim su se pokazali Kipot i Dugi Lon, koji su ga jednostavno dohvatili i bacili na konja, a zatim i sami uzjahali. Onda životinja pojuri i Esteban pokuša da se prilagodi situaciji. Životinja je na svu sreću bila dobro utrenirana pa ga nije zbacila i oni projuriše kroz kapiju gazivši pri tom i prijatelje i neprijatelje. Nastavili su jurnjavu širokim drumom i Esteban je izgubio svaku zamisao o onome što se dešava. Tek nešto kasnije usporiše, pa i Estebanova životinja prateći ritam grupe pređe u lagani kas. Esteban poče da se pribira i najzad je shvatio: Severin je pao u ruke neprijatelja i nema pojma šta ga čeka.

Novo u "Knjižari S"

"Knjižara S" se nalazi u Subotici, Cara Lazara 32 (ulica paralelno sa Radijalcem), a radno vreme je od 15.00 do 21.00 časova. Telefon je (024) 571-306. Knjige možete poručiti i pouzećem. Dovoljno je da nam na mejl design@tippnet.co.rs pošaljete spisak knjiga koje naručujete i svoju adresu, a mi ćemo Vam ih poslati otkupninom. Uvodimo i jednu posebnu pogodnost - do nove godine PTT troškovi idu na naš račun.


ALEKSANDAR LAMBROS, VORHOLOV KOD I DRUGE MISTERIJE POPA


Hardcore bajke pisane kao erotsko-satirični osvrt autora na aktuelne političke i društvene prilike danas u svetu.


400 dinara



MARKO BRAKOVIĆ, TABLET

„Tablet“ je svojevrstan triler koji se bavi temama farmakoindustrije i aferama koje se vezuju za proizvodnju i trgovinu lekovima, a cela priča je uklopljena u savremeni geopolitički kontekst. U romanu su opisane psihoterapijske seanse sa različitim tipovima ličnosti, a pisac otkriva i brojne tajne psihoterapijskog zanata. Glavni lik dela je Predrag Petrović, sredovečni psihoterapeut, čiji život doživljava dramatičan obrt nakon jedne patronažne posete i koktela na kom je promovisan medikament neuobičajenog dejstva.
400 dinara






DANIJEL APRO, TELEPAPATIJA Autor romana “Telepapatija”, zvanično najboljeg proznog izdanja Nove Poetike za period 2014/2015. Objavio zbirku žanrovski hibridnih priča “Reborneo – Proza jedne sezone monsuna nad Indonezijom” (Alma, Beograd). Nagrađivan na Nušićijadi za satiričnu priču „Igra sfernih oblika“ (2013), kao i na Dositejevom zlatnom peru (2015) za putopis “Autostoperski vodič kroz Borneo – Božić na ostrvu koje miriše na cimet”. Objavljuje kratke priče u zbornicima i književnoj periodici. Priprema novi roman – “Gari”.
Diplomirao žurnalistiku na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Proveo tri godine u Indoneziji: izučavao jezik i kulturu, napisao svoju prvu MA tezu o decentralizaciji u Jugoistočnoj Aziji. Drugu MA titulu stekao na CEU u Budimpešti; specializovao se za političku teoriju i transformativnu pravdu.400 dinara



ALEKSANDAR GUTOVIĆ, IZGUBLJENI INDIGO
Radeći na novinarskom zadatku Edvard Lindstorm će prisustvovati seansi hipnoze nakon koje će se zajedno sa ostalim učesnicima naći na meti tajanstvenog Reda Ana. Kult je u potrazi za Odabranim koji u sebi nosi tajnu zaboravljene ljudske prošlosti.
Edvardova kosmička sudbina neraskidivo će uplesti svoje niti u misteriju koja će ih odvesti na putovanje u zaboravljenu zemlju. Tumačenjem znakova koji se nalaze oko njih biće sve bliže izvoru znanja i istine koja hiljadama godina čeka na njihov dolazak.
Hoće li ih nevidljiva ruka Tragača i njihovih sledbenika sprečiti u nameri da prođu kroz kapiju bogova i da kroz nju povedu ostatak čovečanstva?
Izuzetno zaniljmljiv roman koji "drži" čitaoca do kraja, a da u njemu nema ni trunke nasilja. Napisan vrlo precizno, njegovi mnogobrojni detalji se u pravom trenutku uklapaju u skladnu celinu. Napisan lepim stilom, odaje autorovo široko obrazovanje i začuđujuće samouverenu gradnju radnje, koja tera čitaoca da nastavi čitanje da bi što pre došao do raspleta misterije. U vrlo interesantnim zapletima, autor pliva kao riba u vodi. Čitajući roman imate utisak kao da gledate film.
500 dinara




RADMILA SATARIĆ, STAKLENE STEPENICELjubav,Iskušenja,vernost,postojanost... U ovih par reči bi mogla da se opiše suština priča koje je autorka zdušno i sa puno strasti predstavila čitaocima.Priče o ženi,njenoj lepoti,inteligenciji,šarmu koje su poput bureta baruta koje može svakom varnicom da se zapali i rasprsne. Mnogo je iskušenja sa strane, Vanja,otmeni džentlmen, kome je teško odoleti, javlja se hronično kao test njene odanosti svome voljenom suprugu.Vanja je simbol izazova na putu ka slavi o kojoj Lara sanja. Vanja je poput đavolčića na njenom levom ramenu koji joj šapuće da je svet tvoren za nju i da je čeka večna slava. Ognjen je anđeo na desnom ramenu, samo svojoj čistom ljubavlju vraća Laru k sebi i njenoj suštinskoj sreći. Slava je lepa i privlačna, komplimenti laskaju, ali srce i onaj u njemu govore kojim putem treba da ide. Večna ljubav kao i sve dobro, nailazi na greh. Da li će se isprljati ili sačuvati zavisi od nje-žene, njene mudrosti,hrabrosti i večne ljubavi.

300 dinara


MARINA ADAMOVIĆ, SMRT PRIJATELJA
Poetske kratke priče.


Uhvatio se za glavu i ponavljao: "Teško mi je, teško mi je, teško, o..."Bledeo je, drhtao, a reč preko ovih nije izgovrio. Nadao je kako će mu neko prići, kako će ga zagrliti, kako će mu reći: "Ne boj se, dobro si, ja sam tu, ne brini." Nigde nikog, samo on i neizvesnost koja mu se prikradala venama.Sutra su ga proglasili krivim zbog smrti dragog prijatelja još od rođenja.


300 dinara



ANGELINA DIMITRIJEVIĆ, ZRNA
Romantičnu bajku o ciganki Zrni i njenom Emilijanu mlađem pročitala sam u dahu. I nije mi smetalo što nema uobičajenih i dramaturški preporučenih zlih prepreka na putu ostvarenja ljubavi. Nije mi smetalo što je sve dobro i lepo i mirno i onako kako bi trebalo uvek da bude. Konačno, sama spisateljica je na početku postavila tu rozlu boju kao filter kroz koji gledamo tu zamagljenu prošlost. Pomislila sam, toliko zla ima u svemu što vidimo, gledamo, čitamo i čujemo sa svih medija, da smo zaboravili da može da se uživa i prihvati naša osnovna istina – da smo mi dobrota i lepota, a ne zlo. I hvala Angelini što je svojim junacima darovala sreću, mir, ljubav, blagostanje, sreću koju su konačno zaslužili samim svojim postojanjem.

300 dinara




DEJAN JEREMIĆ, ČEKAJUĆI PISMO

Prvi put pomenuo sam te u jednoj kolumni pre mnogo godina, poigravajući se stilskom figurom i aludirajući pritom na Arsenovu „Ne daj se, Ines“ napisao sam u kontekstu jedne rečenice da je „... to bilo vreme kada je Mali Princ bio važniji od Paje Patka i kada se Ines razlikovala po boji papira svojih pisama...“ Uvek si se razlikovala.... ukoričena bela hartija inspirisana tvojim Mont Blanc nalivperom, tvojim rukopisom. Korice od pletene slame i umesto patenta na zatvaranje, mašna boje cinobera kojom, tako „zaključane“ korice čine jedan deo moje vremenske kapsule prošlosti. Nju si mi poklonio za jedan rođendan a kada sam je otvorila i videla da nema posvete, upitno sam nabrala obrve. Mahnuo si glavom što sam protumačila kao – nestrpljiva si, nije list koji gledaš jedini u tom poklonu. Zaista, na sledećoj strani, pesma.
500 dinara

ALEKSINA ĐORĐEVIĆ, PITA OD ŠITA

Junaci knjige su mala grupa likova iz male medijske kuće u provinciji, povezanih sa glavnom junakinjom, Azalejom Branković, koja proživljava razne tragične, dramatične, uvrnute i bolne stvari (kroz ljubavne odnose) orijentišući se u odnosu na tu malu grupu odabranih prijatelja, koji takođe proživljavaju svoje drame, pokušavajući da se orijentišu u svojim životima i ljubavnim odnosima. Sve je to mnogo strašno i bizarno, ali junakinja ima uvrnut smisao za humor, pa uspeva svemu da se smeje – sebi najčešće.
500 dinara




ANA RADUN-TOMIĆ, PRINC SA BOMBONJEROM

Kao što to često biva, muškarac juri za ženom dok ona diktira tempo kojim će je osvojiti… Ali, da li je svesna svojih fatalnih moći?


500 dinara

KOLEVKINE HRONIKE - SUNČICA

Darko savić / Stevan Šarčević
Otkada se Andreas pridružio grupi, Simonida je postala nemoguća. Odbijala je da razgovara sa Sunčicom, durila se i svaki čas brecala na nekog uključujući tu i prinčeve. U prvo vreme Sunčica je bila besna na nju, a potom je shvatila da je mala ljubomorna. Andreas nije krio da su njih dvoje imali lepih doživljaja, a Sunčica nikad nije bila ravnodušna prema njemu. Dugo se dvoumila šta da radi, ali je u njoj tokom puta sazrela odluka. Ljubav dve žene je bila poput labudove pesme, besciljna i jalova. Mora odbiti curicu od sebe, pre no što bude prekasno za nju. Bila je mlada i nedozrela. Koliko god joj bilo teško zbog toga, previše se neobičnih stvari ispodešavalo da bi mnogo mozgala o Simonidi. Počevši od pojave prinčeva iz kuće Sarban, preko saznanja da su oni u Carevoj nemilosti, sve do susreta s jednim vanukom i Andreasove pojave, događaji su se odvijali munjevitom brzinom. Gotovo da joj je promaklo vibriranje i plavetno zračenje medaljona ukradenog iz hrama Jednog Boga o njenom vratu. Kako su se približavali Tihoj Steni, sve su očigledniji bili tragovi prolaska velikog broja ljudi i konjanika, pa Vidin u jednom trenutku pomenu kako je velika verovatnoća da se armije severa okupljaju u Sarbanovom dvoru. Što se Simonide tiče, tokom puta je postajala sve manje jogunasta i sve se više motala oko princa Dejona. Sunčici se stomak grčio dok je posmatrala njihovo očijukanje, kao da je zaboravila da je nedugo pre toga sama odlučila da raskine svoju neobičnu vezu. Vile planinke ni u kom slučaju nisu bile imune na ljubomoru, pa se stoga nimalo nije obradovala činjenici da ni dugokosi princ azurno plavih očiju nije ravnodušan prema Simonidi. Vidin je bio u pravu, Tiha Stena je bila prepuna vojske. Sunčica nije imala ni približnu predstavu koliko je tu okupljeno ljudi, jer zamak je bio neprirodnih dimenzija i uobičajeni pojmovi o prostoru sa kojima se dotad susretala, ovde su gubili na značaju. Koliko god da je bila impresionirana monumentalnom građevinom, nije propustila da primeti da su Dejon i Simonida kroz ogromnu kapiju prošli jašući jedno uz drugo neprestano se smejuljeći. Hvala elementima, Andreas je bio obuzet maštanjem o zlatu Sarbanovih, pa mu nijedan Sunčicin ljubomorni pogled nije zapao za oko. Odmah po pristizanju, prinčevi ih preporučiše svojim slugama koji su ih dočekali, pa se sjuriše na ratno veće o kome su ih potčinjeni smesta izvestili. Trudnu princezu odvedoše, a Simonida, Sunčica, Juk i Andreas produžiše do svratišta koje su im opisali kao sasvim pristojno mesto. Prinčevske preporuke su im obezbedile smeštaj, pa sedoše i naručiše doručak. Dok je ispijala vino i pokušavala da nađe ravnotežu u osećajima prema Simonidi i Andreasu, najednom je medaljon o vratu ošinu nekakvim udarom energije, tako da joj srce gotovo stade. Ruka joj polete ka grudima, a čaša se razbi u paramparčad tresnuvši o patos. Istog trena Andreas psujući strže svoj medaljon sa vrata, pa ga odbaci na sto, a Sunčica zaprepašteno ugleda ono što joj se najednom našlo izloženo pogledu. Andreasov nakit je bio identičan njenom, ali su krajevi na njegovom pulsirali purpurom. Sunčica skide ogrlicu i položi je kraj Andreasove, shvativši istog trena da sada i njen medaljon pulsira istovetno kao i onaj drugi, pa se njih dvoje začuđeno pogledaše.- Kakve su ovo vradžbine, demona mu!- uzviknu Andreas- Ne znam. Ovo sam ukrala iz hrama Jednog Boga. Gde si ti svoj nabavio?- odvrati Sunčica.- Našao sam ga na najčudnijem mestu koje možeš zamisliti.- reče Andreas, pa ukratko prepriča događaje ispod tvrđave Šumskog Kralja.- Dakle, ovo ima veze s onim vanukom koji nas je odbranio na putu, zar ne?- upitno će Sunčica.- Ne znam. Mislim da vanuk prati princezu Anu. Ovi medaljoni su mnogo vredniji no što to zamišljamo.- zaključi Andreas, pa predloži Sunčici da ih ona čuva dok ne otkriju šta zapravo predstavljaju. Iste večeri po Simonidu su došle sluge kuće Sarbana i ona je otišla s njima. Sunčica je znala da će mala pronaći svoje mesto u ložnici princa Dejona i osećaji su se uskomešali u njoj. Utehu je našla u Andreasovim poljupcima i kad je malo bolje razmislila, bilo joj je drago zbog te devojčice. Možda se nikad neće udati, ali položaj dvorske dame je više no što bi jedna seljančica iz naselja bogu iza nogu ikada mogla očekivati.

Mala galerija br.105

KOLEVKINE HRONIKE - ŠUMSKI KRALJ

Darko savić / Stevan Šarčević
Kir ulete u odaju besna poput risa. Šumski Kralj podiže na nju mrzovoljni pogled.- Kako si se samo usudio da moju ljubimicu prepustiš gostima?- prodera se tresnuvši vratima i streljajući ga pogledom. Histerična kučka, pomisli Kan, jednom ću je prepustiti njenim pulenima. Isuviše se unela u svoju ulogu.- Da se nisi pomalo izgubila? Zar si zaboravila za koga radiš? Nestalo je zabave, posetioci su se žalili da im je dosadno. Jedino je atrakcija poput krilate devojke mogla koliko toliko umiriti duhove.- odvrati joj najmirnije što je mogao. Otkad su pristigli na planetu Kir je postajala sve neuravnoteženija i sad se već ozbiljno brinuo da može ugroziti interese Trgovačkog Esnafa. Znao je svoje dužnosti. Slabe karike se uklanjaju. Milom ili silom.- Pa šta? To je bila moja devojčica!- brecnu se Kir unoseći mu se u lice. - Prekini s time! Tvoja je dužnost da nabaviš dovoljno zabave za goste! Ćelije su prazne! Da i ne pričam o tome da je zahvaljujući tvojoj nepažnji jedan od gostiju ubijen! - podiže glas Kan. Gotovo da je i zaboravio sopstveno ime. Sem Kir niko ga više tako nije zvao. Bio je Šumski Kralj. To mu je postalo ime i prezime, najverovatnije do kraja života.- Odakle da ih dovedem? Sela i imanja u okolini su opustela, a ova bagra je nesposobna da napadne išta veće od kokošinjca. Pa šta su mislili ti idioti iz Trgovačkog Esnafa? Da postoji bezgranična količina življa koju ćemo im prineti na tacni?!- prešla je Kir u defanzivu.- U stvari, postoji, ali si ti nesposobna da razmišljaš. Uskoro ćemo popuniti ćelije, a i tebi ću ustupiti novu igračku.- odvrati zadovoljno Kan. U stvari, Kir je bilo lako kontrolisati, samo ju je trebalo dovesti u poziciju da počne preispitivati sopstvene postupke. Sećao se te devojke iz vremena kad su tek izašli iz kriogenih komora međuzvezdanog broda. Bila je naivna, prepuna poleta i optimizma, a pogledaj u šta se pretvorila. Nije bila ništa bolja od gostiju. Ovisila je o bolu svojih žrtava. Nisu je dobro procenili, jednostavno je bila premlada kad su je uputili ovamo.- Odakle?!- oči joj se raširiše u detinjoj začuđenosti i Kan se na jedvite jade suzdržao da se ne nasmeje. Pa ta cura se zaista ponekad ponaša kao balavica. Haotična je i nedorasla situaciji. - Videćeš. U međuvremenu mi reci, jesu li tvoji ljudi pronašli malu Sarbanovu?- bilo je mnogo važnijih poslova od Kirine ozlojeđenosti. Projekat „Prilagođavanje“ je bio ozbiljno ugrožen.- Poslala sam Andreasa za njom. Još uvek nema nikakvih vesti.- rastreseno odvrati Kir. Očito ju je zanimalo samo kako da se dokopa nove ljubavnice. Mala je imala životinjski libido. Kan se priseti igara u postelji koje su povremeno upražnjavali i oseti kako mu se gaće napinju od nagle uzbuđenosti. Veštica malena! - Mala, slušaj me dobro sada. Ti znaš ko su Sarbani. Znaš da su došli sa istog mesta kao i mi. Možeš li da zamisliš kakve će moći imati dete nastalo kombinovanjem njihovih i naših gena? Prilagođeni su ovom svetu, ne treba im jebeno fiksanje palijativima kao tebi i meni, niti tuđe telo koje bi hodalo planetom. Poprimili su sve osobine lokalnog stanovništva, ali su zbog nečega izgubili umnu superiornost iako imaju kapacitet. Ti dobro znaš da je to pokušavano sa lokalnim življem i da smo svaki put imali mrtvorođenčad. To dete će biti mentant prilagođen planeti. Ne sme pasti u ruke našim neprijateljima.- pokuša još jednom da joj objasni projekat „Prilagođavanje“, ali njena ravnodušnost je bila iritirajuća. Ponekad se pitao zanima li tu curu išta osim sopstvenog zadovoljstva.- Jebe mi se za tvcg natčoveka! Zašto bi mene zanimale stvari koje će se odigrati kad već odavno budem mrtva! Ubija me ova planeta Kane! Neću još dugo.- natmuri se Kir.- Potpisala si ugovor, curo. Znaš šta te čeka ako ne ispuniš svoje dužnosti.- odvrati staloženo.- Bila sam mlada i glupa. To je ogroman novac.- zamislila se spustivši pogled.- A trideset godina je dugo vreme. Mnogo duži no što možemo podneti. Tvoj novac će dobiti tvoja porodica. Znaš malena, nas dvoje se nikada nećemo vratiti. Za razliku od tebe, ja sam znao da ću ovde ostaviti kosti, ali na Septus Merigi imam ženu i dvoje dece. Hoću da oni budu obezbeđeni posle mene i odradiću ovde posao tako da Esnaf bude zadovoljan mojim učinkom. Obećani su mi bonusi za uspostavljanje loze i nema te sile koja će me u tome zaustaviti. Kapiraš?- reče najblažim glasom koji je mogao iscediti iz sebe. Mala možda i nije tako loša, ali je u konfuziji. Primitivizam koji ju je okruživao isuviše joj je rasložio psihu, pa je podlegla najnižim instiktima i postala ista kao i svet koji ju je okruživao. Kir zausti da mu odgovori, ali je prekide stražar koji je naglo stupio u prostoriju.- Samovile su stigle gospodaru. Predvodnica želi da vas vidi.- Obrati se Kanu zvaničnim tonom.- Uvedi je.- odgovorio mu je ništa manje zvanično.- Neka tvoji neprijatelji umru bez naslednika, Šumski Kralju!- stupi u odaju visoka ratnica u gizdavoj spremi. Kan je osmotri. Bile su poput lasica. Prelepe, ali krvoločne.- Moć neka je s tobom, Ljudmila. Šta imaš za mene?- odgovori na tradicionalni pozdrav divljih ratnica.- Dvesta šesnaest žena, sto i sedamdesetoro dece. Poklon iz Severina.- nasmeši se samovila.- Drago mi je što Simeon drži reč. Dok stignete do Tihe Stene, izgleda da će celokupni dug biti otplaćen.- odvrati joj Kan. Malko prisniji razgovor nikome ne može naškoditi.- Bilo bi to završeno i ranije da niste toliko izbirljivi.- sarkastično reče ratnica.- Ne sećam se da smo se raspravljali oko uslova kad ste preuzimali oružje i oklope od titanijuma. Koliko se sećam i ti si bila prisutna kad se Simeon gotovo upiškio od sreće dok su vaši ljudi istovarali kola.- ljutnu se Kan.- Opasan si ti trgovac, Kralju. Ko će preuzeti robu?- osmeh samovile je Kana podsetio na lisičji kez. Nije imalo svrhe zamerati joj se.- Kir će to obaviti. Hajde devojko i odaberi sebi neki lep primerak.- obrati se svojoj družbenici, najednom ignorišući posetioca. Kir diže pogled na visoku ratnicu.- Hajdemo Ljudmila.- obrati se gošći bespogovorno i njih dve napustiše prostoriju. Kan ih zamišljeno isprati pogledom. Te samovile su bile impresivna stvorenja, dopale bi se gostima, samo da su gole i okovane. Možda bi trebalo napraviti ugovor i sa kraljevima na severu. Nekako je sumnjao da Simeon ima daha da pohod istera do kraja. Ljudmila i Kir se ćutke spustiše niz silne stepenike, što je u Kir redovito budilo žal za liftovima na Septus Merigi. Serem im se u kulturni embargo, pomisli, život bi ovde mogao postati sasvim podnošljiv sa svega dve tri sitne intervencije. Ljudmila je hodala ispred nje i Kir se usresredi na njene misli. Na Kirino iznenađenje, Ljudmila se naglo osvrnu i odmeri je. Dođavola, proleti joj glavom, je li to ona upravo osetila da joj prodirem u glavu? U stvari, nikad nije istraženo kako primitivni mentalni sklop oseća telepatsko skeniranje. Malo koga je to i zanimalo. Jednostavno su koristili sopstvene sposobnosti, sasvim sigurni da im objekat ne može uzvratiti. Pa opet, ovo su bili pripadnici iste vrste kao i oni. Možda u njima postoji zametak mentalizma kojih ni sami nisu svesni. Nije želela da se zamera saveznicima, pa podiže empatske štitove. Iskoračiše u dvorište pretrpano ženama i decom popadaloj od scrpljenosti po kamenom popločanom središnjem trgu. Bili su bosi, izranjavljenih stopala i povezani na samovilski način. Svakome od njih je kroz zapešće desne noge prorezana rana kroz koju je bio provučen dugački konopac što ih je spajao u neprekidni niz. Oko njih se rasporedilo dvadesetak ratnica koje nisu ni sjahale sa svojih bornih atova.- Oslobodite ih.- zapovedi Kir i samovile poskakaše iz sedla sekući konopac na mnogim mestima. Povlačenje spona proizvelo je mnogo vrisaka i plača, ali to nimalo nije omelo usresređenost i efikasnost vilinskih ratnica. Završivši, odmakle su se i Kir se postavi pred prestravljenu gomilu- Nalazite se u našem posedu i od vas se očekuje poslušnost i skrušenost. Za početak hoću da se svučete i svrstate se u kolone da mogu da vas osmotrim.- reči je potkrepila umirujućim mentalnim talasom širokog opsega i zarobljenici stadoše da se komešaju. Nije imala niti volje, niti vremena da se predugo igra njihovim umovima, pa nestvarnom brzinom trže bič kojim je uz oštar pucanj najbližem dečkiću pokidala obraz. Njegovo vrištanje je pokrenulo sužnje i neodlučno se stadoše svlačiti.- Lepo složite odeću.- naredi, pa videvši kolebanje među zarobljenicima podviknu:- Do gola! Najzad robovi ispuniše njen zahtev i stadoše se kolebljivo svrstavati u kolone. Ratnice iz pratnje, primetivši kolebanje, pokazaše se veštim goničima. Razletele su se po gomili tukući i levo i desno, sve dok zarobljenu nejač nisu poslagale u savršeno ravne redove. Sačekavši mirno da samovile obave posao, Kir stade polako da šeta između redova, pažljivo osmatrajući obnažena tela. Bilo je tu prelepih primeraka i više puta se umalo odlučivala za neku lepoticu. Ipak je strpljivo obišla svaki raspoloživi primerak, da bi se najzad vratila gotovo do središta grupe i izdvojila jednu tanušnu devojčicu nežnih godina. Izvela ju je iz gomile držeći je za ruku, pa izdade naređenje svojim ljudima.- Vodite ih dole.- potom se okrenu curici kraj sebe, - Hajde dušo, jedva čekam da se malo bolje upoznamo.- reče. Nisu je više zanimale ni samovile što su uzjahivale spremajući se da napuste utvrđenje, niti njeni ljudi što su surovim batinanjem poterali stado ka tamnicama u najdubljim lagumima zamka. Želela je samo malo slobodnog vremena kako bi se posvetila novoj igrački.

Mala galerija br.104

KOLEVKINE HRONIKE - ZASEDA

Darko savić / Stevan Šarčević

Tri je dana Andreas uporno pratio odbeglu princezu. Da se vrati u tvrđavu nije smeo. Niko mu nije mogao obećati da neće proći kao i nepažljivi stražari. Kir je bila nemilosrdna kučka, a njena čudovišta su živela od bola svojih žrtava. Najpametnije je vratiti se obavljena zadatka. Doduše, nije više imao nikoga pod svojom komandom, ali nije nimalo sumnjao u svoju sposobnost da se obračuna sa otmičarima kojih je, sudeći po jasnim tragovima, bilo trojica. Mnogo ga je više mučilo nešto drugo. Sa tragovima begunaca neprestano su se preplitali tragovi neke grdne zveri, ni više ni manje nego, sad je već pouzdano znao, legendarnog užasa drevnog podzemlja. Kako se, dođavola jedan vanuk našao usred naseljenog područja i.kakve veze ima s tim ljudima? Što je još zanimljivije, zašto je zver njega poštedela kad je nemilosrdno poklala sve njegove saborce? Bila su to pitanja bez odgovora i jedino mu je ostalo da stisne zube i nada se da će ga vanuk i idući put poštedeti. Poklopilo se da je odbeglu princezu sustigao tek u Krakovištu, a naselje svakako nije bilo mesto za sukob bilo kakve vrste, a posebno ne za otmicu blagoslovene princeze. Ispratio ih je do biblioteke gde su se s nekim susreli i strpljivo čekao da se pojave. Kad je ugledao Sunčicu gde s nekom lepoticom prilazi biblioteci, umalo se nije odao. Nije razmišljao ni trenutka o tome otkud nje tamo, jednostavno ga je preplavila radost što je vidi. Istog trena je odlučio da će se u Krakovište vratiti čim obavi zadatak i vrati princezu Šumskom Kralju. Sukob koji se odigrao tren potom sve što mu se motalo po glavi je pretumbao do te mere da po prvi put u životu nije znao što mu je činiti. Naime, Sunčica se skupa s onom devojkom koja je došla s njom pridružila grupi koju je Andreas pratio! Dok se odigravala rasprava između gradske straže i ljudi koje je gonio, osetio je neobično vibriranje na grudima, pa dohvati nedavno pronađeni medaljon, koji je očito bio izvor tog nadražaja. Medaljon je bio izrađen od nekog nepoznatog metala u obliku četvorokrake zvezde, čiji je jedan krak bio zatupast i mnogo duži od ostalih. Andreas zapazi da su dva kraća zraka zvezde promenila boju i sada su se presijavali nekakvom plavkastom nijansom. Iako je neobjašnjivih stvari vezanih za te ljude bilo napretek, nije imao mnogo vremena za razmišljanje. Grupa je ubrzo napustila grad. Umesto da odluči kako bi se postavio, seo je na konja i krenuo za njima, verujući da će mu se naknadno pružiti prilika da razmrsi neočekivani sled događaja. Napustio je drum i jahao uporedo s njima koristeći gusto rastinje kao siguran zaklon. Iako je mogao da ih sledi i napamet, pošto je bilo više nego jasno da jašu ka Tihoj Steni, zadatak mu je olakšavala opuštenost begunaca. Neprestano je do njega dopiralo ćeretanje dveju žena, za koje je pretpostavljao da potiče od princeze i one devojke što im se pridružila zajedno sa Sunčicom. Osećali su se bezbedno, pa čak nisu previše ni žurili. Valjda su računali da ih štiti blizina Tihe Stene. Sunčicu i muškarce nije čuo, pa je pretpostavio da su oni oprezniji. Zašto nisu utišali svoje saputnice ni bogovi nisu znali. Šta bilo da bilo, Sunčicino prisustvo ga je nagnalo na razmišljanje. Mala nije guska. Ako se ona pridružila Sarbanovim ljudima, ima nekog interesa. Zlato Šumskog Kralja je bilo krvavo, a za plaćenike uvek ima posla. Sarbani su moćna porodica i informacije koje im može preneti imaju svoju cenu. U zlatu ili zahvalnosti, svejedno. Sad je među njima bila i osoba koja može garantovati za njega. U svakom slučaju, Sunčica je bila ključ. Ili će mu pomoći da otme princezu, ili će se Andreas pridružiti onima koje progoni. Tren kasnije, odluka je doneta i pre no što je razmislio.- U ime Cara i zakona naređujem da stanete!- začu grubi glas koji nije poticao od ljudi koje je gonio.- Sklanjajte se s puta! Plemenita smo roda iz Sarbanove kuće!- stiže odgovor posle kraće pauze. Dakle, ovo nisu bili tek pripadnici Sarbanovih trupa, nego članovi porodice! Uplesti se u sukob na njihovoj strani dalo bi mu mnogo prednosti. Sjahao je lagano, dohvatio trostrel sa sedla i prišunjao se dovoljno blizu da osmotri prizor. Grupa koju je pratio stajala je nasred druma nasuprot trojici pripadnika Carevih legija. Sudeći po suprotstavljenim stranama glas o tome da je nastao razdor među velikašima bio je istinit. Ni u snu ne bi pomislio da će se familija Sarban ikada suprotstaviti caru. - Znamo ko ste i naređeno nam je da vas bezbedno sprovedemo do Nega kako biste se zakleli na vernost caru i posetili oca!- oglasi se ponovo krupajlija, očito predvodnik Carevih ljudi. Andreas osmotri pažljivije prostor iza njega i primeti najpre jednu, pa drugu priliku sa trostrelima u rukama. Pa jasno! Radilo se o zasedi. Ona trojica su imali gomilu ljudi sa sobom.- Poslednji put vas opominjem. Sklonite se ili poginite! Birajte!- viknu visoki mladić što je jahao na čelu begunaca potežući mač. Ostali iz njegove grupe učiniše isto, uključivši i Sunčicu, dok se princeza i ona devojka stadoše povlačiti.- Hvatajte ih! Prinčeve poštedite, s ostalima po slobodnoj volji!- izdade naređenje predvodnik gardista potežući oružje. Sve se potom odigralo u trenu. Gardisti skriveni po žbunju ispališe strele i ostareli bradonja koga je Andreas odnekud poznavao pade iz sedla smrtno pogođen, a predvodniku Sarbanovih izniče strelica u ramenu. Andreas je takođe ispalio strelu koja je završila u grlu komandira Carevih ljudi. Istovremeno, begunci poteraše konje i nađoše se usred carevih ljudi koji istrčaše iz žbunja i stadoše seći i levo i desno. Andreas ispali preostale strele, odbaci trostrel, pa trže mač i pojuri ka žarištu sukoba. Vanuk se pojavio trenutak kasnije. Obe strane ustuknuše kad je počeo krvavi pir. Andreas zapanjeno zastade, ne znajući da li da se divi ili užasne nad lakoćom kojom je zver pobila Careve ljude. Nekako je znao da će Sarbani biti pošteđeni i bio je u pravu. Čim je raščistio put beguncima, vanuk je nestao u šumi. Nastade nestvarna tišina i neko vreme svi ostadoše nepomični. Potom se Sunčica osvrte i oči joj se raširiše u čudu kad ga je ugledala.

Mala galerija br.103

REZULTATI KONKURSA „PROMENA“

S uspehom je završen treći konkurs ,,Crne Ovce“ za kratku priču pod nazivom ,,Promena“. Na konkurs je stiglo 195 priča od 172 autora.  U prvom krugu manji broj pristiglih tekstova je eliminisan, jer nisu poslati prema propozicijama konkursa. Tako su se na kraju u konkurenciji našle 182 priče. Priče su stizale sa raznih strana – iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Makedonije, SAD, Nemačke.
Uredništvo je izdvojilo 88 priča koje će biti objavljene, od kojih su 3 pobedničke i 16 posebno pohvaljenih.Dinamika objavljivanja će biti sledeća: pobedničke i pohvaljene priče će se objavljivati svakodnevno na našem sajtu, po jedna priča dnevno, počevši od srede, 16.12.2015. Nakon toga će se objavljivati izdvojene priče tri puta nedeljno (ponedeljkom, sredom i petkom) po jedna priča dnevno.
Uredništvo je odlučilo da su pobedničke priče ovogodišnjeg konkursa, koje će biti  simbolično nagrađene, priče:
Marko Gilmor ,,Šolja“Nika Dušanov ,,Muva“Stevan Šarčević ,,Viva la revolucion“