Stevan Šarčević's Blog, page 48

Mala galerija br.97

KOLEVKINE HRONIKE - SIMONIDA

Darko Savić / Stevan Šarčević
Što su dalje odmicale,strah u Sunčici je sve više rastao. Magla je bila neprirodno gusta i otežavala je napredovanje preko neugodnih bara koje su se u nepreglednom mnoštvu prostirale posvuda oko njih. Planinke nisu volele močvare, to je bilo prirodno okruženje Rusalki i Barskih Demona, a ni s jednom od tih vrsta se nije baš najbolje slagala. Još ju je više plašila mogućnost da se susretnu sa onim lovcima kojima su na jedvite jade umakle. Mudro jeprećutala svoje strahove i snažno stisnula devojčinu nadlakticu. Kužni zadah je njihovo disanje činilo teškim, pa suipak istrajno napredovale i Sunčica je verovala da u dogledno vreme moraju izbiti na čvrsto tle.. Devojka koja ju je sledila zvala se Simonida i sad se već navikla na nju. Sunčica nije imala rezervne preobuke koju bi joj ponudila, pa je cura ostala gola i njeno raskošno telo ju je postiđivalo. Doduše, Simonida je pomalo skrenula pameću, što i nije bilo neobično posle svega što je preživela. Kad joj je posle groznog događaja rekla da se vrati kući, ukopala se poput komke i stala je plakati. Neko vreme ju je ubeđivala, ali bez ikakvog rezultata. Kad ju je najzad, izgubivši strpljenje, ostavila i krenula dalje, cura je počela da je sledi.U početku se brecala na nju, posle je neprestano galamila pokušavajuči da je otera, pa ju je čak i gađala kamenjem, ali ništa nije pomagalo. Zastajala bi, pa bi opet kretala za njom. Posle izvesnog vremena, približila se sasvim i hodale su uporedo, što je Sunčicu izbezumljavalo. U jednom trenu je čak i odlomila vrbov prut i stala uljeza njime tući, ali sirotica se samo skupila i trpela je udarce bez ikakve reakcije. Posle toga se sažalila na neželjenog saputnika, pa su put nastavile zajedno. Nije mogla ostaviti tek tako bezumnu i golu devojku sred močvare. Isplanirala je da je odvede do carskog druma i ostavi u prvom naseljenom mestu. Valjda će se među ljudima nekako snaći. Tokom puta je saznala da se zove Simonida, ali na sva pitanja o njenom prethodnom životu devojka bi samo stala da šmrca i cmizdri, pa je Sunčici uskoro dosadilo da je ispituje. Tokom puta je često pomišljala na Andreasa. Znala je da se njen povremeni ljubavnik nikako ne može ubrojati u svilene momke, ali koliko god razmišljala, njegov trag je upućivao na to da je povezan sa ljudima koji su počinili onaj užas. Koliko god bila slaba na njegove dodire, pomisao na to je bila prilično ljigava. Nevolje sa Simonidom su počele već pri prvom noćenju. Zavukle su se među korenje velike vrbe i Sunčica je ubrzo zaspala. Probudio ju je neobičan osećaj i tek kad je došla sebi, shvatila je da joj družbenica sisa prst. Otrgla se i okrenula na drugu stranu, ali Simonida je bila uporna. Jednostavno ju je obišla i ponovo stavila Sunčicin prst među svoje usne. Odgurnula ju je, ali nije pomagalo. Ošamarila ju je, ali ona se vratila. Tukla ju je otkinutim korenom, ali ona je i posle svega dohvatala njen prst čim bi zadremala. Najzad joj je dozlogrdilo i pustila ju je da sisa koliko god to želi.Tako su zaspale, a sledećeg jutra se ništa nije promenilo. Sunčica je uporno hodala ka istoku, a Simonida ju je pratila u stopu. Glad su smirivale korenjem koje je Sunčica usput nalazila, ali stomaci su im uprkos tome sve vreme krčali. Najzad ševari i trstici počeše ustupati mesto sve snažnijim stablima, a magla se stade proređivati i Sunčici laknu jer je bilo izvesno da izlaze iz močvare. Teren je postajao sve suvlji i kad stigoše do jednog potoka, Sunčica osmotri svoju saputnicu, pa joj pokaza vodu.- Okupaj se Simonida, prljava si.- reče, ali cura je samo zurila u nju. Nekoliko puta je to ponovila, a onda pruži ruku ka njoj i povede je ka potoku. Kad je shvatila da hoće da je gurne u vodu, Simonida se stade otimati, ali joj Sunčica zavrnu ruku i natera je u vodu.- Operi se! Neću da te vodim tako blatnjavu!- naredi joj bez ikakvog rezultata. Stajala je u vodi, ne pomerajući se. Najzad Sunčica izu čizme i spusti se u potok iza Simonide. Najpre ju je samo prskala vodom, a onda stade da je pere. U početku je to bio rutinski postupak, no u jednom trenutku Sunčica poče da se oseća neobično. Simonidina preplanula koža je bila glatka i mekana na dodir. Usporila je pokrete i drugačijim očima osmotrila svoju pratilju. Drhturila joj je pod rukama i to je postajalo sve intrigantnije. Prevukla joj je šaku preko dojke i Simonida se najednom umiri. Prešla je istim putem ponovo i primetila da se Simonidi bradavice ukrućuju. Zaustavi šaku i uze jednu od njih u prste. Nalazila joj se iza leđa i preko ramena je posmatrala svoje prste kako se igraju nabreklom bradavicom. Drugom rukom ju je gladila po stomaku, spuštajući se sve niže. Simonida je bila mirna poput domaće životinje, tek je lagani trzaj tela propratio trenutak kada joj se Sunčicin prst zavukao među usmine. Pronašla je središte njene intime i mazila ju je uživajući u njenom laganom uvijanju. Nije ni sama znala kako su se pomerile i našle licem u lice. Prsti su joj i dalje držali devojčinu bradavicu, a drugom rukom ju je mazila tamo gde je najosetljivija, kad su im se usne spojile. Takav poljubac još nikada nije iskusila. Nežno, nežnije od dodira leptirovog krila. Nijednog trena nije osetila da čini nešto pogrešno, sve je to bilo poput neke nesvestice u kojoj je sve moguće. Onda Simonidino telo stade da se trza i kroz poljubac oseti njeno jecanje. Najednom joj postade nelagodno, pa ispusti devojku i iskorači iz potoka. Dok je navlačila čizme posmatrala je kako ju je Simonida najzad poslušala. Pljuskala se vodom i uporno se trljala sve dok svaki trag nečistoće nije nestao. Sunčica se zablenula u nju i bilo je neminovno da im se pogledi sretnu. Shvativši da je posmatra, Simonida se toplo nasmešila i time zbunila Sunčicu. Vođenje ljubavi među ženama Sunčica je oduvek povezivala sa Rusalkama. Nijedna druga vrsta tome nije bila sklona, pa opet, nikako nije mogla da se otme želji da dodiruje Simonidino podatno telo. Šta se to desilo? Suprotstavljeni osećaji su je razdirali kad je njena družbenica najzad izašla iz potoka i opružila se kraj nje.- Tamo je bio moj otac.- reče Simonida najednom. Sunčica podiže na nju začuđeni pogled.- Tamo? Gde tamo?- upita iznenađena naglom promenom kod te devojke. Najednom je delovala potpuno razumno.- Tamo među goniocima, ali to je neobična priča. Bojim se da mi nećeš poverovati.- Pričaj.- reče Sunčica jednostavno i položi ruku na njenu baršunastu kožu.- U selo su pre dva dana došli Carevi poreznici.- razveza se najednom Simonidi jezik - Suša nas je upropastila, bili smo gladni. Nismo imali šta da im damo. Obesili su čika Janiku za noge i tukli ga, tukli... - Glas joj je zadrhtao i suze su joj potekle niz lice - Seljani su pobesneli i napali Careve ljude. Bili su loše opremljeni i mnogi su izginuli pre no što su pobili sve poreznike. Ulica je bila pretrpana mrtvim ljudima. A onda, dok su skidali čika Janiku... - glas joj se slomi i nastade tajac. Neko vreme obe žene su ćutale, a Sunčicina ruka je lagano klizila preko družbenicinog boka. Posle nekog vremena Simonida uzdahnu, pa nastavi - Najednom se podiže vetar i kroz njega stigoše nekakve senke što su se spuštale na mrtve. A onda... Onda... Mrtvi stadoše da ustaju.- Simonida umuknu i pribi se uz Sunčicu. Ona je zagrli najnežnije što je umela i dve žene su potom dugo vremena ležale zagrljene. Sačekavši da se devojka smiri Sunčica se podiže i pruži joj ruku. Nastaviše ka šumi koja je počinjala nedaleko od potoka. Uskoro zađoše među stabla i Sunčici se vrati samopouzdanje. Šuma ju je smirivala, nju je poznavala. Predveče je ulovila dva skočimiša i po prvi put njih dve podeliše normalnu večeru. Simonida je postala razgovorljiva i Sunčica je najzad uspela da rekonstruiše događaje koji su doveli do njihovog susreta. Ono što je ustalo iz mrtvih pobilo je sve odrasle muškarce u Simonidinom selu, a žene i decu su odveli u nekakav zamak i oduzevši im i poslednju krpicu strpali su sužnje u podrumske ćelije, odakle su pojedince povremeno odvodili da ih nikad više ne vide.- Ali najstrašnije je bilo što su sve vreme ćutali. Nijednom, ali baš nijednom nisam ni glasa čula od njih. Ni kad su nas terali poput životinja, ni kad su izvodili moje komšije. Sve vreme su bili nemi i nasmejani. Te noći su se volele, a sledećeg jutra izašle iz šume i nedugo potom ugledale severni drum. Iduće noći Sunčica se uvukla u jednu seosku kuću i opelješila je. To je bio njen način. Simonida je dobila jednostavnu haljinu, a ona punu vreću hleba, slanine i sira. Možda u šumi nije bilo nikoga ko bi video nešto neobično u dve usamljene žene koje tabanaju kroz opasne predele, jedna u ratnoj opremi, a druga potpuno gola, ali bi u naseljima takva družina više no izvesno privlačilazačuđene poglede. Nažalost, za Simonidu nije našla nikakvu obuću, ali makar više nije bila naga. Tako su se njih dve našle u kraljevstvu Kroja. Susretale su se sa ljudima koji su se bavili svakodnevnim poslovima, ali to nimalo nije potresalo Sunčicu. Redovno je provaljivala u njihove domove, pa im hrane nije nedostajalo, a našlo se i nešto bakrenjaka po njenim džepovima. Nažalost, za Simonidu nikako nije nalazila odgovarajuću obuću. Kao da su ovde živeli samo nogati ljudi čije bi cipele slobodno mogle koristiti kao čunove. Kameni drum je pogubno delovao i Simonidina stopala postadoše izranjavljena od dugog putovanja, što je ozbiljno brinulo Sunčicu, iako se ona nije žalila. Kad je ispred jednog svratišta ugledala privezanog vranca nije se mnogo dvoumila, već se smesta odlučila za vrlo riskantan potez. Nije videla u blizini niti štale, niti druge konje, pa je pretpostavila da neće biti načina da ih gone. Konji su skupa stvar, a svratište je bilo više krčma za sirotinju iz okoline, nego mesto gde bi se okupljali plemeniti vitezovi. Jednostavno su prišle, odrešile uzde i odjahale. Posle toga su brzo napredovale. Čiji god da je konj bio, vlasnik se nikada nije pojavio, iako je sadržaj bisaga ozbiljno zabrinuo Sunčicu. Upućivao je na dželata, jer je bio prepun nekakvih čudnih noževa i kuka, više no očito namenjenih mučenju. Sve je to zakopala kraj puta izuzev jedne jedine stvari smeštene u predivnu metalnu kutijicu. Nije znala o čemu se radi, ali delovalo je skupoceno. Kao neka plavkasta lopta od živog stakla jajastog oblika. Sedam dana su uporno jahale ka severu, noćile u gajevima pokraj puta i nastavljale. Na Andreasa je Sunčica sve ređe pomišljala, a i tada bi njene misli više bile zaokupljene čuđenjem tome s kakvim se ljudima uhvatio, nego odraz čežnje. Simonidina uzavrela strast joj je bila sasvim dovoljna. Ponekad bi vadila onu staklenu loptu pronađenu u bisagama ukradenog konja i činilo joj se da to nije samo dragulj. Čudno je delovao na nju. Kao da joj se mutilo u glavi. Čak je imala i priviđenja. Povremeno bi izgledalo kao da joj se taj kristal pomera na dlanu. Kako Simonida ništa nije primećivala, pripisivala bi to svojoj uobrazilji i sumraku, pa bi vraćala dragulj u kutijicu. Još tri dana prepuna ljubavi im je trebalo do Krakovišta.Grad se širio daleko izvan zidina i posle putovanja kroz divljinu činilo im se da je vreva nesnosna. Kad su prošle gradske vratnice postalo je još gore. Narod se rojio i gurao u nepreglednom mnoštvu, što je bilo sasvim uobičajeno za trgovački centar poput Krakovišta. Pokušavajući da se sklone iz gužve, stadoše se zavlačiti po zabačenim uličicama i najzad se zaustaviše pred jednom malenom krčmom. Konja su smestile u štalu, što im je odnelo polovinu bakrenjaka. Ispraćene zadivljenim pogledom štalskog momka uđoše u krčmu, gde su privukle nepodeljenu pažnju ološa što se napijao za grubim stolovima. Pa opet, verižnjača i sablja na Sunčici su ih zadžali na odstojanju. Za sobu nisu imale ni izdaleka dovoljno, te Sunčica potroši i poslednji bakrenjak na vino i pasulj. Dok su čekale jelo osmotri prostoriju. Prvobitnu zamisao da odžepari nekog od prisutnih napustila je ugledavši grupu vitezova sa Krojevim oznakama. Nije želela da iskusi njihove ćelije namenjene lopovima. Uzdahnu i stade razmišljati kako je stiglo vreme da proda nešto od svog nakita. Dijadema, prstenje i ogrlica su se mogle dobro unovčiti, mada bi dobila možda tek stoti deo njihove prave vrednosti. Osim vojnika ljudi u krčmi se ni po čemu nisu međusobno razlikovali, pa opet, dvojica ljudi su joj privukli pažnju. Obojiica su bili odeveni u jednostavnu odeću gradskog kroja, ali u stavu onog starijeg je bilo nečeg plemenitog. Sedeo je uspravno i uzdignute glave, a ruke položene na sto bile su negovane. Izduženo lice pravilnih crta razlikovalo se od pacovskih njuški pijanaca u krčmi kao da se radi o udavu što se smestio posred gomile žaba. Mladić pokraj njega je delovao tupavo. Pegav, prevelikih klempavih ušiju, krakat i vlažnih očiju, bio je veoma mlad i zurio je sve vreme u Simonidu razjapljenih čeljusti. Stariji mu se povremeno obraćao, a mali bi odvraćao ne skrećući pogled sa Sunčicine ljubavnice. Neko vreme je proučavala neobični tandem ispijajući vino, da bi se najzad posvetila obroku kad im ga je lepuškasta sluškinja najzad donela. Ako je ona i izgubila interesovanje za neobični par, oni nisu za njih dve. Tek što završiše večeru, sluškinja im donese još jednu flašu vina s napomenom da ih časte upravo ta dva gospodina. Pogleda u njihovom pravcu i stari podiže čašu nazdravivši im. Simonida mu otpozdravi, a čiča ustade i zakorači prema njima. Istog trena Sunčica je znala da matori niti je trgovac, niti zanatlija. Bio je to korak ratnika. Isluženog, najverovatnije.- Smem li se nakratko pridružiti damama?- obrati se Simonidi i Sunčica postade obazriva. Nazvati damom bosonogu curu u seljačkoj haljini i to posred vrlo sumnjivog lokala je bilo daleko od razuma. Tek što je zaustila da opsuje nametnika, Simonida se nasmeši i reče:- Ali naravno! Ionako nikog ovde ne poznajemo. - Sunčica prokle u sebi, a čiča spusti guzicu u stolicu pokraj nje i smesta ih zasu gomilom formalnosti. Te se raspitivao odakle su stigle, te se hvalisao kako je on je Lakan Isaros, pa ako nisu čule za njega ima veliku kuću na samoj glavnoj ulici. Simonida se sve vreme priglupo smeškala i odgovarala na pitanja, doduše neiskreno. Najzad se stari uozbiljio i okrenuo Sunčici.- Vidi, drugačija si i želim s tobom da razgovaram.- bilo je neke odlučnosti u njegovom glasu i Sunčica klimnu glavom, pa je nastavio:- Pogledaj ono dete za stolom, - pokaza na mladića s kojim je delio sto, - To mi je unuk. Reci, koja bi ga žena odabrala za partnera? - Sunčica odmeri malog. Zaista nije bilo nikakve privlačnosti u njemu.- Naći će se valjda neka koja će se u njega zaljubiti.- slaga bez razmišljanja, što natera čiču da se setno nasmeje.- Lepo od tebe što to kažeš, ali nisam slep. Niti je odvažan, niti lep. Pa opet, unuk mi je i hoću da ga načinim muškarcem. - čiča posegnu u džep i spusti tri zlatnika na sto.- Otkad ste ušle, ništa drugo ne radi nego bleji u tvoju prijateljicu. Mislim da se zaljubio.- Sunčica se trže i spusti ruku na balčak, ali to nije pokolebalo čiču.- Slušaj, nenaoružan sam i ništa neću siliti. Osećam se obaveznim i znam da rizikujem glavu. Predugo sam bio na jugu da ne bih znao kakav je podvig oteti ratnu opremu Samovili. Vidim ko si i duboko te poštujem, ali nemam drugog izlaza. Mali za drugu neće ni da čuje. Molim te, razmisli dobro. Ovo je dovoljno zlata - pri tom izvadi još tri zlatnika i pridruži ih onima na stolu,- da lagodno živite mesec dana. Sve što želim je da tvoja prijateljica načini malog muškarcem. Sunčici je psovka bila navrh jezika, ali ju je Simonida, najednom potpuno pribrana, dohvatila i pomerila joj je ruku prema zlatnicima.sve dok ih Sunčicina šaka nije potpuno prekrila.- Dovoljno si uradila za mene. Sad je moj red.- reče i pre no što je Sunčica uspela da reaguje ustade i krenu prema momčiću. Sunčica je posmatrala njihanje njenih bokova dok je odmicala pomešanih osećaja, ne znajući da li je mrzi ili voli zbog ovoga što čini. Kad je nasmešena Simonida sela kraj klinca, ovom se lice ozarilo. Razmenili su par reči, pa ustadoše i drvenim stepeništem se uspeše na sprat. Sve to vreme za stolom je vladao muk. Ni starac ni Sunčica se nisu oglašavali sve dok im se dvoje mladih nije izgubilo iz vidokruga.- Slušaj, nemam nečasne namere. Ako mala želi da se uda, dajem ti svoju reč da će je moj unuk oženiti., a reč Lakana Isarosa ima težinu u Krakovištu. Soba vam je plaćena nedelju dana unapred, krčmar će ti dati ključ. Pozdravljam te i dobrodošla si u svako doba u moj dom.- rekavši to, starac ustade, pa se nakloni. Potom laganim korakom krenu ka vratima i napusti krčmu. Sunčica je dugo sedela sama za stolom i popila je svo vino. Na kraju je bila već prilično nacvrckana, pa uze ključ od krčmara i pope se do svoje sobe. Zaspala je čim joj je glava dodirnula jastuk. Simonida se pojavila negde pred zoru. Ušla je tiho i sklupčala se kraj Sunčice.

KOLEVKINE HRONIKE - KOLEVKA

Darko Savić / Stevan Šarčević

Senzacija bola pri aktivaciji nervnog sistema bila je mnogo snažnija nego pri standardnoj proceduri. Telo je oštećeno, pomisli Esteban. Pokrenuo je neurosken i prateći skerletne linije sepse stigao je do oštećenja... Na boku! Ovo je ljudsko telo! Nisam ni tako loše prošao, prolete misao Estebanom. Mada naizgled na visokom stupnju razvoja, urođene rezerve organizma nisu ni izdaleka bile iskorišćene uprkos podataka o vrlo snažnom organizmu. Izdade komandu nervima i imunološki sistem zasu izvor zaraze antitelima. Prepusti potom organizmu da odradi posao i potraži nerve koji kontrolišu vizuelizaciju. Oči se otvoriše i Esteban osmotri prostoriju u kojoj se nalazio. Zamračena odaja primitivne izvedbe od grubo tesanog kamena. Prozori i vrata su bili šarmantan prizor, sva u lukovima, a po svemu sudeći izrađena od neke vrste egzotičnog drveta. Sve je bilo izvedeno od prirodnog materijala, što se moglo objasniti dvojako. Ili su bili veoma bogati, ili nisu poznavali metalnu plastiku. Ležao je na nekakvom stolu, a jedini izvor svetlosti behu četiri sveće postavljene u visoke svećnjake od livenog gvožđa. Čulo njuha aktiviralo se tren potom i osetio je neugodam miris plesni i ustajalosti. Neko vreme je mirovao, dozvoljavajući telu da se oporavi. Trošio je mnogo energije i trebaće mu ozbiljna količina hrane kad ustane.Kao poslednje čulo potražio je sluh, ali ono što je čuo nije mu se dopalo. Zvuci koji su do njga izvana dopirali upućivali su na ekstremnu količinu nasilja. Ako ga nisu prevarili, trebalo bi da se nalazi na Kolevci, koja se nalazila na vrlo niskom stepenu razvitka. Pomisli potom da je ovde nasilje najverovatnije sasvim legitimna stvar. Spusti pogled i osmotri povredu. Sepsa je potisnuta i počelo je ubrzano zarastanje. Načini test motornih funkcija. Pomeri prst, pa drugi. Pomeri nogu, podiže ruku. Sve je u redu. Još malo i moraće se susresti s onim što se nalazi izvan ove prostorije. Nadao se da je spreman za to.

KOLEVKINE HRONIKE - TEODOR

Darko Savić / Stevan Šarčević

Teodoru je rastanak sa dečakom baš teško pao. Ni je ni slutio da je u njemu još uvek ostalo toliko ljudskosti. U jednom trenu je pomislio da odustane od svega. Neka svi idu u hiljadu paklova. Onda se dozvao pameti. Povratka nema. Dok je dečak stajao na pragu krčme, on se osvrtao i mahao. A onda ga je konačno izgubio iz vida skrećući za ugao uličice. Napustio je Krakovište, a da ni jednom nije podigao pogled da pozdravi poznate ulice. Kada je odmakao i od najdaljih kuća, okrenu se da pogleda tvrđavu na bregu pri prvom jutarnjem svetlu. Bila je ružna, ali jaka. - Čuvaj ga dok se ne vratim.- Obrati se utvrdi. Gore na zidinama vetar rasplamsa baklju na kratko. Teodoru se učini da mu je ogromno kameno zdanje namignulo. Kao da mu je poručilo da ne brine, dobro će paziti Juka. Klimnu glavom, pa potera konja brzim kasom. Dva dana je žustro jahao, pa ipak nije stigao Riđobradog i prinčeve. Bio je težak i ma koliko je bio snažan njegov konj, umarao se brzo pod njim. Sve je češće koračao pored njega da ga odmori. Jasno se sećao puta i lako je prepoznao mesto na kome su se popeli na carev drum. Kiša koja je uporno rominjala već drugi dan sprala je mirise. Brzo su jahali, ali ni on se nije štedeo. Spavao je svega tri dlana dnevno, a noću je jahao jednakim tempom kao i po danu. Trećeg dana pošto je sišao sa severnog druma skrenuo je prema planini, a devetog dana konj se sruši pod njim i crče sav u peni. Teodor ga je pogledao namršteno. U prvom trenutku pomisli da ga je pogodila strela, ali uginuo je od umora. Šta da se radi. Napio se konjske krvi, pokupio stvari i prebacio ih preko leđa, pa je nastavio put koračujući. Onda reši da potrči. Bar na kratko, dok se ne umori, pa će opet polako. A kad je počeo trčati, više nije zastajao. Težinu prtljaga nije osećao. Dan je odmicao, pejzaž se menjao i retko usamljeno drveće zameniše šumarci. Noć ništa nije promenila. U Teodorovim očima trava postade svetlo zelena i sviđala mu se. Negde pred zoru vetar sa zapada nanese mu u nozdrve slab ljudski miris. Dovoljno da prepozna smrad Riđobradog. Zastade malo. Ako miris stiže sa zapada onda je ispred njih. To je značilo da ih je Riđobradi poveo zaobilaznim putevima pokušavajući da izbegne patrole Šumskog kralja. Krećući se kraćim putem ne samo da ih je prestigao nego je dospeo daleko ispred njih. Dok je tako razmišljao primeti da se od silnog trčanja uopšte nije oznojio, čak ni zagrejao. Lice i čelo su mu bili hladni. Jedino je osećao glad i žeđ za krvlju. Uđe u jedan šumarak izrastao na malom bregu i poče da zbacuje stvari koje je nosio na leđima. Riđobradi će ovuda provesti prinčeve, pa je najbolje da ih sačeka skriven. Dok oni stignu, što će se desiti negde tek pred kraj dana sudeći po jačini mirisa, može uloviti neku životinju. Ubrzo je ulovio jelena. Kada se pošteno najeo živog mesa i napio krvi otišao je tamo gde je ostavio prtljag i udobno se smestio. Jedna mu stvar nije dala mira. Još dok je bio u lovu nekoliko puta mu se učinilo da ga neko posmatra, ali u blizini nije bilo ničega. Njegove uši su čule mnoge zvukove. U daljini je sova kleptala krilima krećući u poslednji lov pred zoru, veliki jelen je negde trljao rogove o drvo, dva ježa su žurila jedan za drugim kroz suvu travu, ali ni traga od čoveka. Njegov osetljivi nos je njušio isto. Ipak, dok je tako ležao i zurio u krošnje, imao je osećaj da ga nešto posmatra. Zagleda se pažljivije u hrastove i lipe koji su rasli zbijeni jedni uz druge, ali ne vide ništa. Lako je mogao da prebroji list na svakoj grančici uz zelenkasti odsjaj koji se odbijao sa njih. Uspeo je da vidi čak i nekoliko buba, ali to je bilo sve. Počeo je da umišlja. Osećaj ga i dalje nije napustao ali on reši da se ne obazire. Potom je zaspao. Probudio se naglo. Bio je na istom mestu gde je i zaspao samo što nije mogao da se pomeri. Ležao je obamrlih udova na leđima. Želeo je da pomeri bar jednu ruku ali nije mogao. A onda iznad sebe primeti nešto kao neku maglu u obliku ljudske siluete, tamnosivu, bezobličnih udova i glave bez lica. Lebdelo je tako neko vreme, a on je osećao da će se dogoditi nešto loše. To iznad njega je bilo zlo. Providna ruka od dima se pokrenu i dodirnu mu grudi, kao da je htela da mu obavije srce i da ga zaustavi, ali nešto je sprečava. On je sa užasom sve to posmatrao. Pokušao je da viče ali iz stisnutog grla je dopiralo samo mumlanje. Jecao je i jecao dok mu se konačno vrisak ne prolomi iz usta. Probudio se u sedećem položaju shvatajući da i dalje viče ili bolje rečeno riče jer je šuma odjekivala okolo. Teško je disao, a srce mu je tuklo kao ludo. Košmar. Zadnji put je imao strašan san, kada? Kada je našao crvenu ogrlicu, seti se, tamo u planinama. Pomeri se malo ali oseti da ga bole grudi. Brzo skide kožni prsluk pa košulju. Na grudima je bio crvenkasti otisak pet duguljastih prstiju i dlana, tačno iznad njegovog srca. Ne, to nije moguće. Možda sanjam? Tek tada vide da je prošlo možda dlan od kako je zaspao. Sunce još nije počelo izlaziti iza istočnih brežuljaka prošaranih šumom. Još je sa nevericom posmatrao crveni otisak na svojim grudima pitajući se šta se desilo. Pogleda naokolo. Osećaj da ga neko posmatra ga je napustio. Je li moguće da je nešto zaista bilo tu?! „Naravno da je moguće“, viknu glasić u njegovoj glavi, „Pogledaj svoje grudi, pogledaj! Napao te je slobodni avatar! Vi bi to nazvali duhom!“ Otisak je bio tu i nikako da ispari. Duh? Zapita se u sebi prisećajući se bestelesne stvari. Nasmeja se na tu pomisao, ali kada je malo bolje porazmislio, više mu nije bilo smešno. Sve se uklapalo. Po psima su ljudi znali da se sprema nevreme mnogo pre no što bi se naoblačilo, a on se pretvarao u životinju i osetio je TO. U tom trenutku mu nešto krcnu u glavi. Pa naravno! Jukova priča! Ono što se desilo u selu imalo je veze s onim što ga je napalo. Duh što pokušava da zaposedne nečije telo, eto o čemu se tu radi! A onda se priseti kako su razbojnici kao čudom otkrili da im je na tragu. E, pa evo im tog čuda. Šumski kralj se očigledno udružio sa mnogo ozbiljnijim zlom nego što su obične ubice. Ali ni ja nisam za baciti, pomisli. Brzo je spakovao sve što je imao, dobro pričvrstio na leđa, pa se dao u trk što je mogao brže u pravcu iz koga su dolazili prinčevi i Riđobradi.

KOLEVKINE HRONIKE - OLENA

Darko Savić / Stevan Šarčević

Neugledna kočija se brzo kretala po zapadnom drumu. Debele kamene ploče kojima je bio popločan nisu puno marile za kišu i nevreme, a nije ni kočija. Retko se zaustavljala. Kada bi se jedan konj umorio upregli bi drugog koji je kaskao odpozadi,. a ako bi se kočijaš umorio menjao bi ga suvozač. Krov kočije je bio prekriven zavežljajima, sanducima i još mnogo čime. Carevim drumovima prolazilo je hiljade takvih svaki dan. Ali, u ovoj je dremala carica odevena u iznošenu crnu odeću sveštenice boga bez lica. Bilo je teško prepoznati je takvu, ali je kralj Lav tako i želeo. Sam se obukao u prljave i iskrpljene pantalone i košulju, pustio bradu koja mu je, iako kratka, prekrivala gotovo celo lice. Uz malo sreće, niko neće obratiti pažnju na njih. Čovek koji je ležao na suprotnom sedalu zastenja i Olena otvori oči. Trpio je strašne bolove. Tek stasali mladić shvatili su kada su malo bolje pogledali zdravu stranu lica onog dana kada su ga pokupili. Markos je mislio da će sigurno izdahnuti do večeri, ali mu je ipak očistio rane koliko je umeo i namazao ih svinjskom mašću. Stopala je bilo posebno teško previti. Svi prsti su bili teško opečeni, samo je mali prst na desnoj nozi nekim čudom ostao nepovređen. Krpe kojima su rane zavijene bile su prljave i od njih su se opekotine zagadile i zagnojile. Markos je naučio dosta o lečenju od sveštenika starih bogova. Prisilio je dečka da proguta pošten gutljaj rakije, pa je dozvao jednog od kočijaša i rekao mu da drži bolesnika. Potom je uzeo bodež, sečivo spalio na plamenu, pa stao seći zagnojene patrljke prstiju. Dečko je vrištao, ali onako slab brzo je izgubio svest. Okončavši to, zbrinuo je i te rane. Olena ga je zadivljeno osmotrila. Kralj, a tako jednostavan i pun dobrote svojstvene samo ljudima nepokvarenim titulama i moći. Sve je krio iza kamenog lica i šturih reči. Toliko truda oko unakaženog beskućnika, koji će verovatno umreti iste noći. Svi ostali kraljevi, gospodari ili vitezovi koje je poznavala samo bi mu prekratili muke i nastavili dalje. Neki ni to. Iste noći ranjenika dohvati groznica. Vikao je i buncao u snu. Sledeća dva dana se nije budio, ali su stvari krenule nabolje za njega. Groznica je popustila, a uspeo je progutati i nekoliko kapi meda razmućenog vodom koje je Olena uporno kapala na njegove suve i ispucale usne. Plakala je. Da je Erik bar i takav ležao pored nje, samo da je živ. Plakala je i zbog svojih sinova i kćeri. Markos ju je smirivao i govorio da su bezbedni, ali ona jednostavno nije verovala u to. Markos joj je objasno u kakvoj su situaciji. Protiv cara se godinama kovala zavera, ali on je to prekasno otkrio. Rasoder Kalist je u Vatrenim gradovima uspeo da pridobije pola kraljeva za svoju krvavu rabotu. Kako je hulja poput njega uspela da ubedi gorde budale još nije znao, kao što nije znao ni ko je uz njega. Ali jedno je znao. Rasoder Kalist se neće zaustaviti. Želi da bude apsolutni car. Svi su se dobro sećali mračnog doba koje je trajalo pet vekova, a koje je počelo onog trenutka kada je kralj Prokon Baladeriks pre hiljadu i dvesta godina ubio cara Filipa Burebista maloletnog naslednika koji je carstvo vodio u propast. Kraljevi su tada stvorili zaveru da uklone cara. Vođa je bio kralj Prokon, vladar Satere, što je na starom jeziku značilo šarene zemlje, velikog kraljevstva od kojeg su kasnije nastale Srećna Gora i Solana. Borbe su vođene tri dana oko careve tvrđave. Mladom caru su doušnici javili da se nešto sprema, pa je uspeo da dovede prvu legiju u tvrđavu koja je posle toga prozvana krvava. Udruženi kraljevi su tada sa četrdeset hiljada vitezova krenuli u napad. Carev pad dočekalo je samo šest hiljada. Odbranu tvrđave predvodio je kapetan careve garde princ Vetar Lav, mlađi brat kralja Andera Lava, Markosovog pretka. Iako mu je brat bio u redovima pobunjenih kraljeva, kapetan Vetar nije pogazio zakletvu da će braniti cara svojim životom. Tri hiljade i dvesta mačeva koliko je brojala odbrana tvrđave, pobili su trideset četiri hiljade vitezova pre nego što su i sami pali. Na kraju su dvadeset četvorica carevih gardista predvođeni kapetanom Vetrom pola dana odolevali napadima blokirani u carevoj kuli. Kada ih je ostalo samo šest, skupili su se u grupu i krenuli u juriš na šest hiljada vojnika. Sahranili su ih kao heroje sve do jednoga. Na zlatni presto je zaseo Prokon Baladeriks i otpočeo mračno doba. Raspustio je krug, želeći da postane apsolutni vladar, a zemlju stadoše uzdrmavati bune i ratovi. Loza Baladeriksa ugasila se pet stotina godina kasnije u Dastinovoj buni. Trgovac Dastin, kome je porodica pobijena zato što je njegov konj zakačio dvorskog viteza u gradskoj gužvi, podigao je bunu koja se rasplamsala od istoka do zapada i od severa ka jugu. Posle početnih uspeha u bitkama sa carskim legijama, pridružili su im se i tadašnji kraljevi. Kada je posle devetogodišnjih borbi Neg osvojen a cela porodica Baladeriks pobijena, Dastin kojem je kao vođi bune presto pripadao, odbio je da ga zauzme, na tron se vratila porodica Burebist i ostala na njemu sve do danas. Njihova je vladavina Koloniji donela ponovni procvat. Kočija se nije zaustavljala ni dan ni noć. Brzo su ostavljali lanac po lanac za sobom. Dvadeset četvrti dan po napuštanju Nega, teritorija Kalista ostala je za njima i prešli su na teritoriju Oleninog pokojnog gospodara oca, a kojom je gospodario njen brat . Olena je želela tu i da ostane. U tvrđavi gde je rođena lakše bi podnela gubitak, a bila bi bezbedna. Neboj je jaka tvrđava. Markos se nije slagao sa njom. Brat i njegovi sinovi su još u Negu, a kada bi se vratili u Neboj i kada bi se saznalo da je ona tu, dovela bi ih u opasnost. Sada jednostavno nemaju dovoljno snage da se suprotstave Rasoderu. Sve dok ne skupe armiju moraju biti nevidljivi. Na severu je do sada sigurno već pao snjeg. Kada zima stigne, gore će biti bezbedni. Imaće dovoljno vremena da nađu saveznike i na proleće se obračunaju sa Kalistom. Nije bilo teško ubediti je. Nije imala ni snage ni volje za prepirku, a nije je više mnogo ni zanimalo šta se zbiva. Erik je mrtav. Samo je želela decu kraj sebe, nije važno gde. Markos Lav se zakleo da će ih dovesti. Tog dana predveče, dok su prolazili kroz dobro poznate predele, sustiže ih grupa od četiri vojnika. Pozdraviše kočijaše i počeše da se raspituju ko su, odakle idu i gde. Dvojica prerušenih gardista su odrecitovala dobro uvežban govor, a Markos je smrknuto slušao iza zastrtih prozora, desne ruke položene na balčak vitkog dvoručnog mača. Vojnici su bili prilično uporni, ali začudo nisu zahtevali da pregledaju unutrašnjost kočije. Posle nekog vremena pozdraviše i odjahaše u pravcu iz kojeg su došli. Kada se izgubiše iz vida Markos viknu gardiste i kočija stade. Sva trojica skočiše na zemlju. - Znaju ko smo - reče oštro. Gardisti se složiše. Verovatno su otišli su po pojačanje. Ako nastave putem, neće im trebati mnogo vremena da ih stignu. Na zapadu su bile duge planine čiji se večito beli vrhovi nisu mogli preći. Ostalo im je samo da skrenu ka istoku. Kočijom nema mnogo šanse da se dokopaju šume i reke. Olena je neko vreme ravnodušno slušala raspravu, pa odgurnu zavesu sa prozora i reče da nedaleko postoji velika gostiona. Tu bi sa gostoničarem mogli lako zameniti kočiju i stvari za konje, pa da odmah odatle krenu na zapad prema planinama. Lako će promeniti pravac kada malo odmaknu od radoznalih pogleda, pa odjahati na istok prema velikoj šumi. To će zbuniti i zadržati progonitelje koji će od gostioničara saznati u kom su pravcu otišli. Kralj i dvojica gardista se pogledaše. Plan je bio brilijantan. Smesta poskakaše na kočiju i uputiše se u pravcu gostionice. Kako je carica rekla, mesto nije bilo daleko. Sa gostioničarem je prošlo glatko. Brzo je pregledao robu i utvrdio da za nju i kočiju vredi dati dva prilično ostarela, ali još sposobna konja. Kako gostioničar nije hteo da primi ranjenog beskućnika, oni nekako pričvrstiše nešto slično ležaljci na najvećeg konja, pa ga povedoše sa sobom. Gostioničar ih je sa zanimajem pratio sve dok se nisu izgubili među šumarcima jašući u pravcu zapada.

KOLEVKINE HRONIKE - ESTEBAN

Darko Savić / Stevan Šarčević

Esteban nije video Nikolsona nekoliko dana, ali su vesti sa Nego Primusa bile sve gore. Na planetu su se spustili armijski brodovi i bilo je nejasno na čiju su se stranu svrstali. Nije znao šta bi trebalo preduzeti. Kontaktirati komandu je pod ovakvim uslovima bilo neprihvatljivo. Savet i Trust su se sukobili i na Negu se vodila bitka za prevlast. Pa opet, on je imao svoj zadatak i bio je na korak od uspeha. Često se sa gađenjem prisećao Nikolsonovih dodira i bila mu je odvratna i sama pomisao da ga ponovo sretne, ali mu je debeljko bio jedini put ka rešenju slagalice. Ako je mislio da je gospodin Nikolson najružnije stvorenje u poznatom kosmosu, bio je prinuđen da preispita svoj stav kad je upoznao njegovu suprugu sedmi dan od one odvratne noći. Salo joj se iz najmodernije odeće prelivalo na sve strane, nosurda joj je podsećala na klisurine Kej Barana, a oči su joj se pogubile u podočnjacima i šminki. Svejedno se zadovoljno cerekala i štipnula ga je za guzicu pre no što su otišli. Dan kasnije Nikolson ga je odveo kod najizvikanijeg advokata u Mičigenu i Esteban je shvatio kako mehanizam funkcioniše. Većina doseljenika više nije bila u stanju da napusti planetu. Kreditna sposobnost je najčešće bila dovoljna za kartu u jednom pravcu, a kad bi shvatili da od blagoutroblja i zadovoljstva nema ništa, postajalo je pitanje trenutka i opstanka kad će susresti lešinare poput bračnog para Nikolson. Elem, ugovor koji mu je ponuđen bukvalno ga je pretvarao u roba. Morao se odreći boravišne dozvole i zaposlenja i pristati da jedini garant njegovog boravka na Septus Merigu bude gospođa Nikolson. Takođe je svojim potpisom pristajao na to da ne može imati nikakve prihode. O svim njegovim potrebama brinuće se ista ta gospođa Nikolson, uz obavezu da ni u kom slučaju ne sme napuštati njenu rezidenciju. Prva varijanta ugovora je prepuštala slobodnoj volji njegove „zaštitnice“ termin kad će mu putovanje u trajanju od dve nedelje biti odobreno, ali na to već nije pristao. Putovanje se mora obaviti pre stupanja u ugovorni odnos i tačka. Advokat se mrštio, a Nikolsonovi su se raskukali tvrdeći da će ih takav trošak upropastiti, ali Esteban nije odustajao. Najzad je bračni par popustio pod uslovom da se u ugovor doda da im njegovo telo pripada čak i kad je avatar na putovanju. Esteban pristade i pomisli da će biti što šta o ljudskim pravima na Septus Merigu prijavljeno Savetu kad misija bude obavljena. Noć posle toga neće brzo zaboraviti. Nije verovao da je moguće podneti poniženja koja je doživeo, ali to je bila cena ulaska u agenciju "Luciferus" idućeg jutra. Službenica je bila prava lepotica, prijazna i nasmešena sa snažno podignutim empatičkim štitovima. Čim je obavljen kreditni prenos, službenica isprati njegove nove gospodare, pa ga zamoli da pođe s njom. Našli su se u dvorani opremljenoj zapanjujućom gomilom tehnike u kojoj su svaki slobodni kutak zauzimali medicinski ležaji gotovo svaki zauzet nepomičnim telima.- Ovi ljudi... Svi putuju?- upita Esteban, iskreno iznenađen. Iako je znao šta se dešava, ovo nije očekivao. Tu je bilo na stotine pacijenata. Nije ni slutio da su ilegalna putovanja uzela toliki zamah.- Naravno. Svi su na Kolevci. Uostalom, uskoro ćete ih upoznati. Zauzmite svoje mesto.- reče službenica pokazujući mu jedan ležaj. Legao je i aktivirao komunikacioni implant proverivši prethodno još jednom službenicine štitove. Bili su podignuti i nije ga mogla ispratiti. Bila je zauzeta povezivanjem njegovih udova kaiševima ugrađenim u ležaj i Esteban prestade da obraća pažnju na nju. Osetio je prijem i odaslao misao.- Lokacija je poznata. Agencija „Luciferus“, Aleja Velikana 128, Mičigen. Smesta pošaljite ekipu, transfer je u toku. Dok je slao poruku, službenica mu je uvezala i ruke i noge i najednom izraz lica joj se promenio.- Mislim da ćete se uskoro iznenaditi, generale Burebist.- reče, a Esteban istovremeno zapazi četvoricu ljudi u uniformama kako im prilaze.- General? Kakav general?- odvrati najmirnijim mogućim glasom. Provaljen je! Ona četvorica se zaustaviše kraj njega i predvodnik mu se obrati.- Generale, niste valjda mislili da je operacija ovakvog obima ilegalna? „Luciferus“ je vladina agencija i radi sa svim ovlašćenjima planetarnih vlasti.- pogled govornika je bio prodoran i surov. Esteban pokuša da oslobodi ruke, ali veze su bile prejake. Nije više bilo razloga za tajnovitost.- Radim po naređenjima Saveta. Smesta me oslobodite ili ću biti prinuđen da ovo prijavim!- Komunikacioni kanal je blokiran. Ja sam primio vašu poruku. Niko ne zna gde se nalazite. Uostalom, pitanje je dana kad će Predsedavajući i njegova svita biti uhapšeni. Pa ipak, ne mogu vas pustiti da odavde odete.- nasmeši se pridošlica.- Počinićete ubistvo na planeti Konfederacije? - osmotri ga u neverici Esteban.- Ah ne, nikako. To bi prizvalo gomilu nevolja. Postoje implanti koje čak ni mi ne možemo kontrolisati. Nasilno oduzimanje života automatski aktivira alarm, a to može štetiti našoj operaciji na Primus Negu. Smislili smo nešto mnogo bolje.- osmeh mu je postao širi.- Vidite, ona konzola je kontrolna tabla putovanja i svaki avatar ima sopstveni tajming. Dakle, svako određuje kad se ovamo vraća. Znate, na vašem putovanju vremena povratka nema. Ostaćete zauvek na Kolevci.- dok je govorio, službenica poče da petlja po konzoli. Ljubičasti i plavi svetlosni zraci stadoše da padaju na Estebana, a vojnici se odmakoše. Esteban vrisnu i svega nestade.

Mala galerija br.96

Gde možete naći moje pisanije

ANOMALIJA - Izabrane priče fantastike, knjiga 2

Izdavač: Društvo ljubitelja fantastike Lazar Komarčić; Beograd, 2015

Naslovnica: Aleksa Gajić








SADRŽAJ:

„Der Tunnel“, Oto Oltvanji, ilustrovao David Širkoski„Vreme/novac“, Miloš Petrik, ilustrovao Toša Tošić„Gde duhovi dolaze“, Predrag Tomić, ilustrovali Bojan Jurišić, Goce Balković i Saša Arsenić„Dve karte za brod do Njujorka“, Aleksandra Đuričić, ilustrovao Marko Šerer„Na rtu“, Aleksandra Đuričić, ilustrovali Goce Balković i Saša Arsenić„Tamo gde živi sunce“, Željko Obrenović, ilustrovao Siniša Banović„Mesec malog marabua“, Radovan Pavlović, ilustrovao Toša Tošić„Hromi pastir“, Mihajlo Vitezović, ilustrovao Saša Arsenić„Poslednje putovanje Čubra Čojkovića“, Dragić Cvjetinović, ilustrovao Saša Arsenić„Sa one strane reke, gradovi“, Stevan Šarčević, ilustrovali Goce Balković i Saša Arsenić„Novo Jabukovo“, Đerđ Marečko, ilustrovao Bojan Glišić„Andro-mnemonik“, Mateja Vidaković, ilustrovao Saša Ćatić„Jedan susret i dve priče“, Filip Rogović, ilustrovao Zvonimir Grabić„Noć tišine“, Sanja Pavošević Alisa, ilustrovala Ana Milojković„Pastir“, Ivica Milarić, ilustrovao Ivan Šainović„Pre i posle smrti“, Darko Tuševljaković, ilustrovala Ivana Lazić„Largo al factotum“, [Radoslav Slavnić], ilustrovao Vid Todović

KOLEVKINE HRONIKE - ELESAR

Darko Savić / Stevan Šarčević

Povorka se protezala kroz grad. Ceo Neg i sve što je moglo da hoda u njemu došlo je da isprati Cara na večni počinak. Ceo mravinjak je bio tu. Obični ljudi su voleli Erika. Iskreno su plakali za njim. Da su kraljevi i veliki gospodari i upola tako tugovali za njim sve bi bilo drugačije. One noći kada je umro, četiri kralja su napustila prestonicu. Markos Lav nije ni dolazio od kako je nestao u noći napada, a Rožar Brikaston je juče otišao put Julina po izričitom namesnikovom naređenju. Šest ukupno. Šestorica nisu došla da daju zadnju počast svome caru. On carev Prvi, tek posle smrti je saznao ko je namesnik koji će stolovati umesto maloletnog cara. Neko se potrudio da to bude skriveno od njega. Sad je shvatio zašto su četiri kralja otišla put svojih utvrđenja, a verovatno i sam Markos Lav. Niko od njih se nije hteo zakleti kopiletu na vernost. U dvoru se napetost mogla opipati. Nije mogao poverovati da je Erik namesništvo poverio Rasoderu Kalistu, iako je svojim očima video carevo pismeno imenovanje i čuo potvrdu carice Olene. Pismo se moglo krivotvriti, a Olena zastrašiti. Morao je nasamo pričati sa njom. Sada mu je bilo drago što je Erik poslao tri legije na sever. Sa samo tri legije Rasoder se nije mogao pouzdati da će uz pomoć vojske zadržati presto. A to je upravo ono što je očekivao da će učiniti. Poznavao ga je jako dobro. Morao je pridobiti nekoga na svoju stranu. I to brzo. Ako Kalist ostane na prestolu mirnim danima će doći kraj. Čak i da svi kraljevi dođu u Neg i priznaju mu vrhovnu vlast mira neće biti. Rasoder nikada neće dopustiti da ima suvladare. A što se tiče maloletnog cara, on neće poživeti dovoljno dugo da ostvari svoje pravo. Apsolutna vlast je ono što Rasoder Kalist želi. Erik, kunem ti se, reče on po ko zna koj put u sebi, dok je pogledom ispraćao telo mrtvog prijatelja. Dok je u glavi prizivao imena ljudi kojima je mogao verovati, shvati da ih je u Negu ostalo veoma malo. Ime gospodara Džerimonda mu je stalno padalo na pamet. Bio je to čovek kome je Erik beskrajno verovao, ali stari gospodar je nestao bez traga. Od kako je došao u grad nije čuo ni reči o tome gde bi mogao biti. Od šestorice kraljeva koji su ostali, mogao je verovati potpuno samo Lazaru Kroju. Elesar se po ko zna koji put seti njihovog nedovršenog razgovora. Pitao se dali ga je one noći u vrtu čekao upravo on? Trebalo je ipak da ode na taj sastanak. Kako je jutro odmicalo vrućina je postajala sve nesnošljivija. Uskoro postade tako vruće da su stisnuti ljudi u povorci povraćali jedni po drugima i padali bez svesti. Narod ubrzo poče da se osipa. Potom poče da sipi kiša iz nekoliko oblačaka, dok je sunce i dalje sijalo nesmanjenom jačinom. Bio je to kratki pljusak, tek toliko da disanje učini nemogućim čak i za one na konjima. Loša znamenja povuda, pomisli. Video je kako ljudi dodiruju čela i beže glavom bez obzira. Kada su dojahali do severozapadne kapije kroz koju je trebalo da se iznese telo, u povorci su ostali samo kraljevi sa porodicama, gospodari i njihove pratnje. Sveštenik boga bez lica još jednom glasno pročita molitvu. Pokloniše se majci planini. Neki stari običaji se ipak nisu smeli zaboraviti. Garda okruži kočiju na kojoj je telo bilo položeno i krenu put Morskog dvora, mesta u kome su Burebisti stolovali vekovima. Tu su sahranjeni njegovi pretci, tu će im se i on pridružiti. Kada i to bi gotovo Olena sa sinovima u Kalistovoj pratnji krenu put zamka. Ostali krenuše za njima u grupicama. Nisu daleko odmakli a Elesar primeti kako Rasoder odjaha napred prema dvoru sa grupom sražara ostavljajući ostale. To je bila njegova prilika. On reče plemiću Arliku da nastavi polako sa njegovim sinovima, a sam obode konja da sustigne caricu. Primeti da nije bio jedini koji uvideo trenutak. Caričin brat, kralj Lazar, je takođe potjerao konja. Pre nego što su je stigli pogledi im se sretoše. Elesar je odlučio da u njemu potraži saveznika. Klimnuše jedan drugom glavama. Sve je bilo dogovoreno. Dođoše do carice istovremeno. Stražari ih propustiše bez ikakvog pitanja. – Olena, moramo da razgovaramo - tiho joj reče brat. Promenila se, primeti Elesar. Oči su joj bile crvene i natekle, a lice dosta mršavije no što je pamtio. Ona pusti da joj sinovi i ćerke odmaknu malo. – Znam da je teško vreme za tebe, posebno sada, ali moramo pričati o carevoj poslednjoj volji. - reče joj brat. - Olena, kaži nam otvoreno sada. Da li treba da sumnjamo u ovo namesništvo, jer tako mi bogova, ako je to Erikova volja onda je na kraju života napravio svoju prvu grešku - reče joj tiho Elesar. Lazar Kroj je klimao u znak slaganja sa Elesarom. – Posledice se već vide. Većina kraljeva neće nikada prihvaiti Kalista na prestolu - doda Lazar – a tvoj sin nikada neće doživeti da ostvari svoje pravo. – Elesar je kroz ove reči dobio svoju potvrdu o savezništvu. –Moramo brzo da učinimo nešto, jer svaki dan više koji Rasoder provede na prestolu, čini ga jačim protivnikom. Svi znamo da se on neće lako predati - završi on. Olena je stalno zverala naokolo vidno preplašena. Konačno tiho prošaputa. – Dođite večeras u stare vrtove, Sada je previše opasno da pričamo. Povedite sve kojima se može verovati. – Potvrda! To im je trebalo. Njihove sumnje su potvrđene. Stari vrtovi. Tu noć mu je znači Olena tražila pomoć, ali on nije došao. Da je došao možda bi sada već sve bilo gotovo. Ona odjaha i pridruži se deci, a njih dvojica ostadoše još malo da jašu zajedno da ne bi bili sumnjivi, ako već nisu, pomisli Elesar. Oči su posvuda. Kada je došao u svoje odaje odmah je počeo da se sprema za predstojeću noć. Više nije smeo gubiti ni trenutka. plemić Simonu Ariku je naredio da svih šezdeset njegovih ljudi iz Tihe stene moraju biti budni i spremni. Potom se spremi da izađe u grad. Mora da nađe gospodara Jovana, svoga zeta. On je sa sobom imao dvadeset vojnika. Ako uspe da ih neopaženo uvuče u tvrđavu, imali bi znatno veće šanse ako dođe do borbe. A do ohršaja će doći, u to je bio siguran. Dobro je bilo što je careva garda otišla u pratnju posmrtne povorke, jer bi bitka s njima koštala mnogo života. I Kroj je sa sobom imao pedesetak vitezova. Stotinu trideset mačeva bi trebalo biti dovoljno. Mora biti dovoljno, ispravi sebe. Dan je prosto leteo. Našao je zeta u jednoj velkoj krčmi ispod zelenog brda. Taj kraj je bio poznat po otmenim krčmama u kojima su odsedala velika gospoda. Izložio mu je situaciju i plan. Nije se ni trenutak premišljao. Elesar Sarban je bio njegov sizeren i on mu se zakleo na vernost, a uz to je i otac njegove žene. Sve je brzo dogovoreno. Noć je pala i čekali su da zamru poslednji zvuci u zamku. Elesarova primaća dvorana je bila puna. Gospodar Jovan i njegovi vojnici su ušli u taljigama prekriveni senom, a kada se smračilo ušunjali su se. Što se tiče štalskih momaka, Elesar je još ranije sredio da to budu njegovi ljudi. Plan je bio da Elesar sa Jovanom i njegovim vojnicima ode do starih vrtova, a Elesarovi vojnici će na zvuk roga da slete na južnu kapiju i blokiraju je. Desetorica će ostati da čuvaju ulaz u kule sa ženama i decom. Uskoro stražar dođe i najavi Kralja Lazara. Stigao je sa porodicom i deset vojnika, a još četrdeset je bilo spremno da na zvuk trube blokira severnu kapiju, kako reče. Porodice su spojili kako bi što manje ljudi morali da odvoje na njihovo čuvanje. Elesar se najviše plašio da ih neko ne primeti dok budu dolazili, ali Lazar reče da nije bilo ni žive duše. Kao podmazano, pomisli Elesar. Sa Krojem su bila oba sina, Lovren i Nikola. Elesarov sin Lukije će takođe sa njima u stare vrtove, ali su blizanci, Froton i Vibert morali ostati u kuli. Došlo je najzad vreme da se krene. Krenuli su u razmaku, jedan iza drugog, bar dok ne stignu u napušteni deo, ali izgleda da za tom merom predostrožnosti nije bilo potrebe. Kao da je ceo zamak opusteo. Većina ljudi iz dvora se premestilo na ravnicu izvan zapadne kapije, gde će se ipak održati turnir. Prvobitno otkazan zbog careve smrti, sad je ponovo Rasoderovom zapovešću uspostavljen, navodno u čast njegovog cara i zato što je to bila njegova zadnja volja. Gospodar Olt Norik, upravitelj zamka odveo je polovinu sluga da dižu tribine i šatore. Kada dođoše do starog vrta iz šumarka izroni Batonsa svojih trideset vitezova. Elesar je rešio da i njega uključe. Kroj je smatrao da im je potreban, i bio je u pravu. To što mu se on nije dopadao, morao je da ostavi po strani u ime viših ciljeva. Tu noć mesec je bio pun i jasno je osvetljavao stazicu koja je vijugala ka proplanku. Elesar i Kroj su stupali spreda sa svojim ljudima, Batoniza njih. Kada izbiše na čistinu ugledaše osobu ogrnutu crnim plaštom kapuljače navučene preko glave. Ispod ogrtača virila je svetloplava haljina. - Olena! – pozva je Lazar, ona se okrenu i skide kapuljaču. Kosa joj je bila sređena u punđu. Ni traga raspuštenoj udovičkoj kosi i tužnom licu. Ona je osmotrila njihova zaprepaštena lica, a onda poče da se smeje. Jedan tren zastadoše potpuno zbunjeni, ne znajući šta da misle. Šištanje tren potom su prekasno prepoznali. Elesar je stigao da pomisli NE, pre no što su se sručili na njih sa sviju strana. Strele su pobile četvrtinu ljudi, ali i da nisu ništa ne bi promenilo. Elesar i Lazar Kroj su stali leđa uz leđa i tako se borili, neko viknu, izdaja! Tek tada primetiše da se Batonovivitezovi bore protiv njih, zajedno sa onima što su ih čekali u zasedi. Neko od vojnika je uspeo dvaput da dune u rog, ali je bilo kasno. Nisu dugo izdržali. gospodara Jovana je jedna teška sekira pogodila u vrat i gotovo mu odsekla glavu. Njegov sin Lukije je sekao levo i desno, sve dok mu se koplje na zabi u levu butinu a onda ga tri - četiri mača probodoše. Krojeva oba sina takođe padoše. Mlađeg Nikolu je strela odmah na početku pogodila u oko, a starji Lovren je ubio bar šestoricu pre no što su mu presekli desnu nogu u koljenu a potom ga kopljem prikucali za zemlju. Na kraju su ostali samo on i Lazar, leđa uz leđa, plačući, krvavi, izranjavani i željni da se što pre pridruže svojim sinovima. Ali njih su želeli žive. Prebaciše preko njih mrežu od debelih konopaca,. pa počeše da ih udaraju drškama od kopalja. Obojica su odavno bila bez svesti i prebijeni skoro na smrt pre nego što jedan glas rece - Dosta! - Olena, Batoni Rasoder su stali iznad polumrtvih tela dvojice kraljeva. Odjeci borbe na južnoj i severnoj kapiji još su se mogli čuti, ali je Rasoder Kalist već znao da je pobedio. Osmehnu se u mraku i pođe ka zamku.