Stevan Šarčević's Blog, page 52

KOLEVKINE HRONIKE - LOV

Darko Savić / Stevan Šarčević
Sunčica se stresla i pogledala oko sebe. Beskrajni pejsaž prekriven busenjem trske i plavičasta izmaglica štotornjevi nazirali kroz maglu. Nije dugo prošlo dok nije pronašla što je tražila. Prostor nalik pećini stvoren oko korenovog sistema jedne vrbe otvorio se iza jedva primetnog prolaza donekle utonulog u smrdljivu vodu. Proverivši prethodno ima li skrovište nekog neugodnog stanara gađajući kamenjem u unutrašnjost, oprezno se uvuče, stežući sablju za svaki slučaj. Imala je sreće. Jama je bila pusta. Mašivši se za pojas shvati da je i kesu sa novcem strpala u bisage. Sreća je varljiva stvar. Danas imaš sve, sutra ništa. Smestila se najugodnije što je mogla i dugo razmišljala o Andreasu. Nije ni primetila kada je zaspala. se proređivala u pravcu severa s vrlo malo visokog rastinja. Ogorčeno primeti da više ni nazreti ne može mesto gde je njena ždrebica nestala u živom blatu skupa sa svim zalihama. Toliko je bila željna Andreasa da je postala neoprezna. Samo budala može ući ovoliko duboko u nepoznatu močvaru. Sasvim slučajno je preživela, kad se, skočivši u zadnjem trenutku s kobile što je tonula u mulj, prizemljila na čvrstom tlu. Šta bilo da bilo, noć se brzo spuštala i nije bilo pametno mnogo se smucati negostoljubivim terenom po mraku. Stade pretraživati okolinu, tražeći neko skrovito mesto. Močvare su, naročito noću, bile prepune neugodnih stvorenja prema kojima su rojevi komaraca bili prava blagodet. Nije bila neiskusna i znala je da su najveće šanse da se sakrije korenovi ogromnih vrba koje su se tu i tamo kao Jutro je već uveliko odmaklo kad ju je probudio udaljeni lavež i dozivanje lovačkih rogova. Otvorila je oči i oprezno provirila kroz korenje. Ovakve jame su bile vrlo zgodne za proučavanje okoliša. Ona je mogla videti šta se napolju dešava, ali nju je bilo teško zapaziti. U prvi mah nije ništa zanimljivo videla. Ševari i trstike su se protezali u nedogled okovani teškom maglom, ali zvuci koji su je probudili postajali su sve razgovetniji. Negde u blizini se nalazila nekakva grupa lovaca. Doduše, nije bilo razloga za opreznost, ali Sunčica je bila nepoverljive prirode. Susreti sred divljine joj nikada ništa dobro nisu doneli. Uostalom, šta bi moglo biti plen lovaca sred ovakve močvare? Isukala je sablju i nastavila da osmatra prostor pred sobom. Ono što se trenutak kasnije pojavilo iz magle nateralo ju je da iskoči iz zaklona. Mogla je svašta da očekuje, ali da će ugledati dve prelepe devojke, gole kao od majke rođene, kako uspaničeno trče kroz blato do kolena, e to već nije mogla ni da zamisli. Šta se, za ime svih elemenata ovde dešava? Trenutak potom uspravila se preprečujući im put.- Ovamo cure, ovamo. Brzo! - uzviknu. Devojke vrisnuše i zastadoše neodlučno. Pogledi su im bili prepuni ludila. Sunčica ništa nije razumela, ali joj je bilo jasno da se tu odigrava nešto užasno, pa im priskoči.- Neću vam ništa. Pođite sa mnom, ako želite da vas sakrijem.- pokuša da deluje smireno, mada joj se stomak grčio od nervoze. Cure ustuknuše i nastaviše da oklevaju dok su zvuci potere odjekivali iz sve veće blizine. Najzad ih Sunčica dohvati za ruke i povuče za sobom u skrovište. Začudo, obe cure su je pitomo sledile. Najzad se sve tri nađoše među korenjem stare vrbe. Sunčica je znala da je neizvesno hoće li ostati skrivene, ako ove dve nesretnice slede lovački psi, ali ih nije mogla tek tako prepustiti sudbini. Steže balčak sablje i pomoli se da nema previše progonitelja. Sad je mogla pažljivije osmotriti dva uzdrhtala stvorenja kraj sebe. Starija je bila brineta zamamnih oblina, gotovo bucmasta, pa ipak dovoljno uzanog struka da bude privlačna. Gusta kosa popadala joj je preko lica nalik punom mesecu ističući senzualne usne. Oči joj je tek nazirala kao udaljene dragulje među rasutim uvojcima. Klečala joj je kraj nogu poput preplašene životinje, ruku oslonjenih o tlo jednu preko druge, kao da pokušava da sakrije sopstvenu golotinju.. Mlađa je bila mršavo devojče svetle kose, dugih udova i ogromnih očiju, još uvek nepotpuno formirana. Dojke i bokovi su tek počeli da dobijaju one prave ženske oblike i Sunčica se zapita koliko godina ta devojčica može imati. Ona je jednostavno pala na tlo skuturena poput mačeta i tiho je jecala. Obe devojke su bile prljave poput prasića i Sunčica zapazi da im je sa tela obema pažljivo uklonjena svaka dlačica. Trenutak potom iz magle izroni grupa ogromnih lovačkih pasa u punom trku i Sunčici se učini da će proći pokraj njih. Međutim, tren kasnije čelni pas zastade u nedoumici počevši da njuška tlo oko sebe. Čopor ga je sledio i raštrkaše se svega par koraka od njih. Sunčici srce stade jače udarati. Izgubili su trag. Velika je verovatnoća da će biti otkrivene. Najednom devojčica vrisnu i skoči prema izlazu. Sunčica pokuša da je zaustavi, ali vlažna koža zamazana žitkim blatom joj iskliznu iz ruke. Curetak izlete na otvoreno i psi je zapaziše. Sve se desilo u trenu. Devojčica poče da beži, a čopor krenu u poteru. Prvi pas ju je sustigao i ujeo za zapešće što je izazvalo njeno kolebanje, na šta ju je sustigao čopor. Svi stadoše da je dohvataju za gležnjeve sve dok nije vrišteći pala. Sunčica oseti nemir brinete kraj sebe, pa je dohvati u zagrljaj i čvrsto joj pritisnu dlanom usta. Devojčica je izgubljena, ali njih dve još imaju neku šansu da ostanu neprimećene, ma koliko mizerna ona bila. Psi su okružili plen, ali su samo nadzirali. Mala je ležala u blatu sred gotovo savršenog kruga oformljenog od tamnih kosmatih telesina i jedva čujno je jecala. Najednom sve postade mirno, kao da je sasvim normalno da ta curica leži u žitkom blatu okružena psinama isplaženih jezičina. Trenuci su prolazili poput večnosti sve dok iz neposredne blizine ne odjeknu lovački rog. Psi se uznemiriše, ali nisu menjali poziciju, a devojčica kao da se još više skupila. Delovalo je kao da pokušava da se zavuče što dublje u blato. A onda iz magle izroni grupa od desetak konjanika. Psi stadoše razdragano lajati i mahati repovima i dalje pažljivo osmatrajući plen, a lovci zastadoše na korak od njih. Sunčica podiže pogled na jahače. Lagano odeveni u odeću lovačkog kroja, naoružani kopljima i strelama zurili su u devojčicu koja nije dizala pogled. Nije bilo ničeg posebnog na njihovim licima. Mogli su biti seljaci iz obližnjeg sela, ali isto tako i velikaši iz nekog zamka. Jedina koja se izdvajala pojavom među njima beše predvodnica hajke. Visoka crvenokosa žena, sva u kožu odevena. Umesto strele, o sedlo joj je bio okačen dugački bič za goniče. Vešto je sjahala i krenula ka preplašenoj devojčici. Ostatak družine ostade u sedlima, ne menjajući izraz lica. Psi se odmakoše prepuštajući plen gazdarici. Žena zastade nad curicom i nasmeši se.- Ne boj se malecka, malo ćemo se poigrati i sve će biti dobro.- glas joj je bio mazan i pomalo promukao. Devojčica se nije micala pa lagano čučnu kraj nje i dohvati je za ruku. Sunčica s jezom zapazi da je drugom rukom iz kanije dohvatila tanani nož neobičnog izgleda.- Lepa koža, - nastavi žena mazno,- ali tako prljava. Nema veze dadne se to očistiti.- Cura i dalje nije podizala pogled, čak više nije ni jecala. Ruka joj je mirno počivala na ženinom dlanu kao da joj se prepušta. Lagano, gotovo nežno crvenokosina šaka joj se sklopi oko ruke, odvajajući mali prst. Devojčica podiže pogled i sad su obe zurile u njen uzdignuti prstić.- Dopada mi se tvoja koža, tako bleda i baršunasta.- ruka s nožem sve se više primicala devojčicinom prstu i oba pogleda se usmeriše na njega.- Slušaj, od tvoje kože ću načinitirukavice, lepe tanane.- nož zareza pri samoj osnovi prsta i devojčica vrisnu.- Odraću te polako i pažljivo da ne oštetim strukturu, pa ću kožu usoliti i leposložiti u bisage. - dok je to govorila lagano je povlačila nož kružnim pokretima i Sunčica razazna namenu neobičnog sečiva. Devojčicina koža se odvajala od mesa, kao da je crvenokosa ljuštila luk. Žena lovac je žrtvu čvrsto držala, pa se uprkos potresanju čitavog tela prst nesretnice nimalo nije pomicao. Devojka u Sunčicinom zagrljaju se stade otimati i ona baci pogled na nju. Prelepe oči joj behu raširene u užasu i malo je falilo da ne vrisne. Sunčica je pritisnu čvrsto uz sebe i toplina tog uznemirenog tela stade da je prožima. Mogla je osetiti snažne udarce njenog srca i krupne dojke pripijene uz sopstveni stomak. Pritisnu joj snažnije usne, kako bi ostala tiha.- Ali, vidiš, moramo se strpiti. - zaustavi crvenokosa nož kod drugog članka, pa kratkim rezom odreza odranu kožu koja pade na tlo. Ogoljeni deo prsta gotovo da i nije krvario, tek se izdvojio od ostatka curicine puti tamno ružičastom bojom. - Ovi ljudi hoće da ih zabaviš. Ako budeš dobra i oni budu zadovoljni, možda te i zakoljem poput ovčice pre no što te počnem derati. Hoćeš li biti dobra? Za mene? - Devojčica se nije oglašavala, samo joj je telo podrhtavalo, a oči joj se ispuniše suzama. Crvenokosin nož se vrati prstu i polako zareza.- Hoćeš li biti dobra?- Zapita ponovo i curica jeknu, pa klimnu glavom. Ruka s nožem se odmače.-Hajde curo, osmeh na lice, učini da se lovci dobro osećaju.- Nasmeši se crvenokosa dok ostatak družine stade da se spušta iz sedala. Žena se odmače od curice i ustupi mesto ostalim lovcima koji je časkom zaokoliše. Najednom jedan od njih je šutnu iz sve snage u stomak i devojče stade da kašlje. Čovek iza nje otkopča kajiš, spusti pantalone, pa je podiže grubo je grabeći za bokove. Devojčica ne stiže ni da se osloni na ruke još uvek se boreći za vazduh kad napasnik prodre u nju otpozadi. Cura poče da ciči na šta je dvojica muškaraca sa strane počeše tući štapovima koji im se odnekud stvoriše u rukama.- Osmeh na lice devojko, zar se nismo tako dogovorili!- dobaci joj crvenokosa i devojče je zaista pokušala da se nasmeši onako nemilosrdno batinana i grubo uzimana otpozadi. Onda i čovek pred njom odreši gaće, pa je dohvati za kosu i podiže joj glavu. Devojčica je i dalje na licu imala sumanuti osmeh kad puče šamar od koga joj glava odlete u stranu. Tren potom, dok se još uvek borila da se osloni na ruke, u usta joj je gurnut preveliki lovčev ud. Batinanje nikako nije prestajalo, ali sad je Sunčica nesretno stvorenje tek nazirala kao bledi obris među gomilom muškaraca. Otpozadi je došlo do smene i sledeći muškarac ju je uzeo drugačije, neprirodno. Devojčica se nije opirala, ali neprestano su je tukli dok su se na njoj smenjivali i spreda i pozadi. Brineta kraj Sunčice se sve više tresla i sve jače pripijala uz svoju zaštitnicu, pa je Sunčica sve intenzivnije osećala njene obline. Nije znala kako se to desilo, ali u jednom trenutku srednji prst ruke kojom joj je pritiskala usta skliznu među usne. Reakcija je bila neočekivana. Devojka stade da sisa prst poput odojčeta i Sunčica za trenutak požele da povuče ruku, ali se bojala da se cura ne oglasi. Ona nije prestajala i osećaj je bio neobičan, negde između nelagodnosti i prijatnosti, ali curino drhtanje je sve više slabilo, pa Sunčica zaključi da je taj postupak smiruje. Pusti je da nastavi i podiže pogled na scenu ispred sebe. Surovi prizor se menjao tek toliko da napasnici promene pozu, a curicino sitno telo izgubilo se u mnoštvu silovatelja. Najednom Sunčica postade svesna nečeg neobičnog. Nijedan od muškaraca nije ispuštao ni zvuka. Jedini zvuci koji su ukazivali na ono što se dešava bili su tupi odjeci batinanja, curičino stenjanje i povremena dobacivanja crvenokose žene. Nije mogla proceniti koliko je to trajalo, ali bilo je dugo. Predugo. U jednom trenutku pir se završio. Nasilnici su jednostavno pustili devojčicu da padne u blato i stali su se uređivati. Mala je drhturila u blatu tiho jecajući i neko vreme se ništa nije dešavalo. Najednom dvojica lovaca je dograbiše, svaki za po gležanj i stadoše je vući poput vreće. Drugoj dvojici se u rukama stvoriše kanapi koje su prebacili preko grana vrbe među čijim su se korenjem njih dve krile. Kad su devojčicu vezanu za gležnjeve raskrečenu okačili o granje i iz kanija potegli sečiva slična onima u crvenokose, obešeno telo je bilo toliko blizu da se Sunčici činilo da bi ga mogla dodirnuti kad bi pružila ruku. Najednom joj postade jasno šta se sprema. Crvenokosa je lagala, devojčica neće biti zaklana. Dohvati brineti glavu i pritisnu je uz sebe, ne dozvoljavajuči joj da posmatra, pa se obe spustiše na vlažno tlo što niže. Sunčica nekako nije bila uverena da će se veselo provesti ako ih primete. Zadnje što je videla bilo je kako dvojica muškaraca zavrću rukave svojih odora. Najednom cura poče da vrišti. Sunčici stomak poče da se grči, a njena štićenica je sve sve intenzivnije sisala, čak bi je na trenutke i blago gricnula, a telo joj se sve jače trzalo. Devojčino vrištanje nikako nije prestajalo, ali je vremenom postajalo sve isprekidanje, pa se najzad pretvorilo u nešto između jecanja i krkljanja. Sad je razgovetno mogla čuti poslovanje ljudi oko žrtve, ali se nije usuđivala da podigne glavu. Najzad šuškanje i pokreti utihnuše, jedino je cura dahtala poput pseta. Pokreti napolju postadoše užurbaniji, a rzanje dade do znanja Sunčici da su dovedeni i konji. Neko vreme je još osluškivala pokrete, a potom odjeknu zvuk roga, psi veselo zalajaše, pa štropot kopita po blatu najavi odlazak neprijatelja. Sunčica se još uvek nije usuđivala da podigne glavu, iako već neko vreme osim devojčinog krkljanja i dahtanja nikakvog šuma nije čula. Čak je ni oglašavanje barskih ptica nije ohrabrilo. Međutim kad je zujanje insekata postalo nepodnošljivo, ona lagano proviri i smesta se pokaja, jer gotovo je ispovratila sadržaj želuca. Ono što je donedavno bilo lepa devojčica, sad je bilo dahtava i krvava masa mesa i žilica okačeno o obližnju granu i prekriveno gomilom insekata. Brineta joj je i dalje sisala prst lica pritisnutog uz njene grudi. Pokuša da ignoriše jezivi prizor i zvirnu po okolini. Sve je bilo pusto.- Ne gledaj, devojko, ne gledaj. - obrati se tiho svojoj štićenici ustajući i ispuštajuči je iz zagrljaja. Cura jednostavno pade i skuturi se na tlu. Sunčica napusti zaklon i još jednom osmotri močvaru. Nigde nikoga. Potom pogleda curicu. Bila je živa i tiho je dahtala. Čak su joj i sa lica odrali kožu i njene ogromne plave oči su u Sunčicu zurile sa amorfne krvave lopte, a savršeni zubi nezakriveni usnama delovali su užasno. Nije mogla da je gleda kako pati. Trže sablju i naglim zamahom odrubi joj glavu. Potom prereže konopce i telo pade u blato. Nije mogla dopustiti da joj prijateljica ovo vidi, pa je odvukla telo do obližnje bare i gurnula ga u nju. I glavu je poslala za telom, pa se vratila u skrovište. Mala se nije ni mrdnula.- Hajde curo, gotovo je.- reče pružajući joj ruku.

PROMOCIJA KNJIGE "DOLAZAK TAME", BANATSKO ARANĐELOVO

Sve je počelo dolaskom u dom predivnih domaćina Angeline i Brace Dimitrijević.

Gde su nas lepo ugostili...

Posle čega smo otišli do biblioteke u Banatskom Aranđelovu...


Gde nas je dočekala Angelina Dimitrijević,,,

Koja je upravo objavila roman "Zrna",,,

Upoznala nas je sa svojim precima i rodoslovnim stablom...

I gosti počeše da stižu...



Pa se posvetismo predstavljanju knjige...


Milica je sretno fotkala događaj...

Gosti su pozirali sa mnom...

Ne primećujući nezvanog gosta...

Koji se iz nepoznatih razloga ustremio pravo na mog izdavača!

Morao sam ga utepati jedinim delotvornim oružjem...

Knjigom "Dolazak tame"!

Mala galerija br.86

KOLEVKINE HRONIKE - ZAROBLJENI

Darko Savić / Stevan Šarčević
Nejasno brundanje ljudskih glasova beše prvo što mu je doprlo do svesti. Teško mu je bilo da razdvoji kapke, pa je neko vreme kunjao. Zapahnu ga ustajali vlažni vonj truleži. Čudno, nije ga osetio kada je ušao u sobu. Naglo otvori oči i istog trenutka dve stvari mu postadoše jasne. Prvo, osećaj ga nije prevario, a drugo - ponovo je u okovima. Ruke i noge su mu bile vezane debelim kovanim lancima za divlje bivole. Da to nisu obične livene alke shvatio je kada je pokušao da ih pokida. Bio je sputan toliko vešto da je jedva prste pomerao.
Prostorija je bila bez prozora, krcata buradima, a grede je podupirao niz debelih, buđavih stubova. U jednom ćošku ugleda drvene stepenice koje su vodile na gore, a pokraj njih Juka upakovanog u konopce, gde spava dubokim snom. Princeza i momak su nestali.
Krčmar im je lepo smestio. Toliko je nasuo omamljujućeg sredstva u hranu da je i njega oborilo. A prokletnik je svo vreme bio na tavanu i gledao kroz skrivene otvore kada će da klone. Nadao se da je bar nažuljao kurvinsko dupe. Ako uspe da se oslobodi golim rukama će da mu iščupa glavu iz ramena. Da je njega kojim slučajem vezao konopcima pokidao bi ih kao od šale. Pitao se kako to da se oko njega toliko mučio? Moraće i to da ga pita kada mu padne šaka. Glasovi postaše malo razgovetniji i kao da su se približavali. Uskoro vrata zaškripaše i stepenice osvetli mutna svetlost. Pojaviše se debele noge u čeličnim štitnicima. Brzo sklopi oči. To nije krčmar. Bolje da mu ne vide oči u mraku, jer bi mu to zasigurno obezbedilo novih sedam namotaja lanca, ako ne i šta gore.
- Prokletstvo - progunđa duboki glas - ljudski si ih vez’o Lipine. 
- Kažem ti Burok, princeza je tako prisno pričala s’njima kao da su joj rod rođeni, a i oni su se tako brinuli o njoj, jašta, kažem ti čudni su mi to otmičari.
- Hm, ja, nego iskreno da ti kažem mnogo toga čudnog ima u ’voj čorbi. Al’ sad’ to nije naše da brigamo, Andreas reče da radimo s ovima šta nam volja. On je do'vatio princezu i momka pa odjahao sa desetinom k'o da ga demoni gone.
Koraci se sada zaustaviše iznad Teodora. - Godove mi bele kape - uzviknu krupni glas – kol’ke mišice, izgleda k’o bivo! 
- Omot’o sam ga sedam puta, jašta, neće raskinuti sveti broj - reče mirno krčmar - šta ćemo sas nji’ dvojice? Da i’ pogubimo? 
- Lipine, budalo - brecnu se na njega krupni glas - ovaj sam vredi pet duka zlata na pijaci robova u Datu, oteraćemo i’ u Puhor, tamo stižu Datski brodovi, jedna duka je tvoja. 
- ’fala Gito, ’fala - reče krčmar zadovoljno - znao sam da ćeš biti pošten.
- Ja... nadam se sam’ da i’ nisi pobio sa tim tvojim splačinama. Sutra krećemo.
- Ne brigaj, do sutra u noć će biti budni, jašta - reče zadovoljno krčmar.

KOLEVKINE HRONIKE - ŠUMSKI KRALJ

Darko Savić / Stevan Šarčević
Dok se uspinjao stepenicama, Andreas je mislio o Sunčicinom vitom telu. Sudbina baš i nije bila na njihovojstrani. Nije je video još otkako su sa Teodorom prešli preko pustinje. Većina bivših plaćenika je pošla u lov na čelik, ali ne i on. A ne, Andreas nije igrao po pravilima. Umesto da krene sa ostalima, ponudio je svoje usluge Šumskom Kralju. Pa opet, neko vreme se već pitao da li je dobro uradio. Previše je čudnih stvari video da ne bi znao istinu. Šumski Kralj je bio veštac najgore vrste. Ćutljivi tipovi koje je upravo doveo sa severa ispunjavali su ga užasom, baš kao i njihovi sunarodnici što su se naselili po gornjim nivoima utvrđenja i večito nešto petljali tražeći neobične sirovine, ćutljivi, jezivo hladnih pogleda i neobičnih pokreta. Nije ni želeo da zna kakvo je meso što su ga nosili u bisagama i pekli nad logorskom vatrom. Razbojnički ološ što je radio za šumskog kralja neprestano se žalio kako im je dosta potrage za šalitrom, bakrom, sumporom i ugljenom. Ko zna kakvim se vradžbinama bavio taj neobični soj.
Sunčica je bila njegova jedina prava ljubav, ali je bila divlja i nestalna poput njega samog. Niko njih dvoje nije mogao smiriti, a ponajmanje su jedno drugome mogli pružiti spokoj. Bili su lutalice i povremeni ljubavnici kad god bi im se putevi ukrstili, no ništa više od toga. Pa opet, sad mu je strašno nedostajala. Je li on to smekšao? Pati za curom? Odmahnu glavom, pristižući pred lučno zasvođena hrastova vrata. Lupnu, pa ne čekajući odgovor stupi u prostoriju ni nalik vojničkim spavaonicama na najnižem nivou. Imala je prozore sa čipkanim zavesama, čak i terasu. U dubokom kaminu gorela je vatra, a za stolićem kraj njega sedeo je čovek oštrih crta lica i nešto pisao umačući pero u mastionicu. Šumski kralj podiže na njega mrki pogled i Andreasu krete jeza niz kičmu. Na sofama sa vezenim prekrivačima sedele su dve žene. Jedno je bila kraljeva crvenokosa kučka Kir, odevena poput lovca na konje. Dobro je Andreas znao s kojom veštinom ona koristi svoj dugački bič. S lakoćom je njime svladavala i oklopnika sa trostrelom. Da li je kralju Kir bila ljubavnica ili telohranitelj, niko nije pouzdano mogao reći. Možda i jedno i drugo. Pa opet, Andreasa je mnogo više bunila prelepa plavuša bujnog tela nikako zakrivenog prozirnom spavaćicom. Kako li je kralj pripitomio Rusalku? Dok je posmatrao kako joj tanana krila nestašno drhture, priseti se koliko je to smrtonosna vrsta. Dobro se sećao pohoda na jedno njihovo naselje. Od trideset vrhunski obučenih i opremljenih ratničkih pasa samo su se njih dvojica izvukli živi.- Ovo je nagrada za dobro obavljen posao, nevezano za platu.- Obrati mu se šumski kralj bacajući trbušastu vrećicu prema njemu. Andreas je spretno zgrabi i skloni bez otvaranja. Možda bi mogao da zatraži slobodne dane, pomisli. Potražio bi Sunčicu. S ovoliko novca bi mogli iznajmiti neku luksuznu sobu u bilo kom velikom mestu i živeti neko vreme poput kraljeva. - Imam još jedan zadatak za tebe. Odmori se malo, pa u zoru uzmi jedan vod i jaši za Lipinovu krčmu. Ima jednu curu za mene. Pazi dobro, neću da je tvoje džukele diraju ili da joj se išta desi! Glavom mi odgovaraš da ovamo stigne živa, zdrava i nedirnuta. Razumeo? - Andreas klimnu glavom, savladavajući ogorčenost. Čemu toliki novac, ako ne može potražiti Sunčicu? Pa ipak je bio stari plaćenik, na njegovom licu se ništa nije dalo videti.- Slobodan si Andrease. – reče. pa dodade. - Zadovoljan sam tvojim uslugama. Kad se vratiš, porazgovaraćemo o tvom unapređenju.- Andreas ponovo klimnu glavom i napusti prostoriju. Kir se namršti i stade lupkati prstima po naslonu sofe.- Šta je bilo Kane? Zasvrbelo te za stranom pičkom? - zajedljivo reče. Šumski kralj je odmeri.- Cura je od Sarbanove loze. Skrati jezik kad ne znaš o čemu je reč. - odvrati mirno.- Sarban?! Dakle, ti ćeš to stvarno uraditi? Dovešćeš ih ovamo?- izbeči se Kir.- A šta misliš zašto sam Simeona obučio i doveo na vlast? Njegove horde su već upale na teritoriju Kolonije. Uskoro će leševa biti na pretek.- nasmeja se šumski kralj,- Uostalom, imam iznenađenje za tebe. Priredićemo lov u čast novopridošlih.- Kir ciknu, pljesnu rukama, pa se osovi na noge.- Divno, divno! Obožavam lov! - dok je to izgovarala prišla je Rusalki koja je sve vreme zurila u patos.- Proslavićemo to noćas, zar ne? - uštinu curu za dojku zavodljivo posmatrajući svoga kralja. Plavojka zastenja dok joj je bradavica pupela pod Kirinim nestašnim prstima. Osmehnuvši se kratko, kralj se vrati svojim pisanijama.

KOLEVKINE HRONIKE - KRČMA

Darko Savić / Stevan Šarčević

Pogled se pružao daleko sa šumovitog brežuljka na kome su se zaustavili. Malo dalje u travnatoj ravniciprošaranoj retkim drvećem ležao je istočni drum. Presecao je zeleno more kao ogromna siva zmija u pravcu zapad - istok dokle je pogled sezao. Taljige sa dva klimava točka i komkom koja ih je vukla Teodor je trampio za jednog od konja pre dva dana. Nikome se nije žurilo. Po drumu će brže putovati, ali će i radoznalih očiju biti previše.
Put je bio dobar. Ogromni blokovi kamena ukopavani su u tlo i onda izravnani po površini. Ivični kamenovi bili su visoki ceo lakat i zadržavali su sivi morski pesak koji je bio posut po kamenu u debelom sloju. Drum je bio širok dvadeset lakata. Putovali su po ceo dan bez zaustavljanja. Izbegavali su stanice i krčme. Zaustavljali bi se tek kada bi mrak padao i palili vatru pored puta. Tako je radio sav siromašniji svet, a njihova odeća i taljige takvim je trebalo da ih predstave. Trećeg dana na putu ponovo poče jaka kiša. Padala je celu noć i sledeći dan, a nije delovalo da će prestati. Drum je napunila voda i u dolinama su ga nanosi peska preplavili. Nije se moglo dalje. Ana je kašljala. Počelo je još dok su se probijali kroz planine. Kašalj se povukao kada su sišli u niže predele, ali se vratio gori nego ranije. Kada su se taljige najzad zaglavile u nanosu peska, a Ana počela da iskašljava krv, nije imao više kuda. Zaustaviše se pred prvom krčmom. Mala i zapuštena, olupane oplate, nalazila se podalje od puta zaklonjena brežuljkom sa istočne strane. Bar nije poštansko stajalište, pomisli Teodor. Prostrana štala bila je odmah pored, pa se tamo uputiše sami jer iz krčme niko ne izađe da im prihvati konje. Dok je skidao zavežljaje i krpe sa bojnog konja, koji je tako natovaren i umazan blatom više ličio na tegleću ragu, izbroja svega dva konja i jednu komku. Što manje putnika to bolje za njih. Pljusak nije posustajao pa im je odeća bila natopljena. Topao vazduh pun oporog zadaha masti zapuhnu ih, što izazva još jedan težak napad kašlja kod bolesnice. Na suprotnom zidu sa leve strane nalazio se šank, odmah do njega buktala je vatra u velikom kaminu i grejala prostoriju, a malo desno, uzane stepenice vodile su na gornji sprat sa sobama. Zvonce okačeno iznad ulaznih vrata dozva krčmara. Dovukoše klupu od susednog stola do vatre i tu smestiše Anu pa i sami stadoše da se malo zagreju. - Bogovi sa vama dragi putnici - guknu krčmar kada se dogegao do njih kroz prolaz iza šanka. Iskusnim pogledom osmotri odrpanu odeću na njima, ali mu to nije pokvarilo raspoloženje - Doneću vam vruću golubiju supu, jašta, da vam malo zagreje stomake, a imam nešto i za onaj kašalj koji sam čuo. - Priđe i blago se osmehujući opipa devojci čelo. Dok je on pričao, Teodor osmotri prostoriju. Za stolovima nije bilo nikoga, ali je primetio vlažan trag ispod jednog. Lokva još nije isparila. Kako gosti nisu bili impresionirani njegovim nastupom krčmar nestade u kuhinji. Za tako debelog čoveka brzo se kretao. Vratio se noseći u zemljanoj posudi gustu crnu tečnost i metalni levak. - Uz dopuštenje mladi gospodaru, ja bih... - poče ulizivački Teodoru, na šta ovaj kratko klimnu. Ana, još uvek budna polako razveza šal oko vrata i povuče gornji deo košulje. Kraljevski vidar ju je mnogo puta pregledao sličnim levkom kada je bila mala, pa je shvatila šta krčmar hoće. On se iznenađeno zagleda u nju, ali ništa ne reče. Stavio je uži kraj u uvo a širi na njene grudi i počeo da osluškuje. - Biće dobro, jašta - reče posle nekog vremena - ali mora odležati nekoliko dana bez kretanja. Teodor je to znao i bez krčmarevih pregleda, ali svako duže zadržavanje za njih je predstavljalo opasnost. Primetio je kako je krčmaru zapao za oko Anin mir pri pregledu. Seljaci nisu imali privilegiju da poznaju vidarske veštine. Opreznije ih je posmatrao, verovatno se pitajući da li je goste pogrešno procenio. U sobičku na kraju hodnika Ana se presvukla u suvo i sklupčala na uzanom ležaju napunjenom slamom i prekrivenom goveđom kožom. Od popijene tečnosti joj je zaista bilo bolje. Svaki put kada bi je progutala kroz grudi bi joj jurnuli vatreni pipci koji kao da su prikupljali deo bolesti koja se zalepila za nju. Uskoro je pala u dubok san, zamotana u gomilu grubih prekrivača i odeće. Teo i Juk su takođe zaspali sklupčani na podu jedan kraj drugog, samo je Teodor ostao da sedi pored prozora zagledan u daljinu, ne usuđujući se da usni. Nije bilo razloga da sumnja u gostioničara, ali instinkt mu je govorio da nešto nije kako treba da bude. Spustio je mač u krilo, a luk i strele je naslonio na zid, na dohvat ruke. Kiša je gusto padala i nije mogao videti daleko. Štropot kapi je delovao uspavljujuće. Iznad plafona na gredama čuo je neprestano grebanje. Pacovi su izgleda ogromni, pomisli, ali ni blizu onima u kanalizacijama Giriokeronsa. Ti su znali da ubiju pijanog čoveka, ili dete na spavanju. Možda to i nisu pacovi, nego sami crni demoni Rupe. Nije želeo toga da se seća. Odavno je odlučio da će dole samo mrtvog da ga vrate. Tama je bivala sve gušća i Teodoru pade na pamet kako bi trebalo obići konje, upaliti sveću i probuditi Tea da stražari. Žubor kiše zaguši mu misli. Nije ni osetio kada je otežala glava klonula na grudi.

Mala galerija br.85

KOLEVKINE HRONIKE - ANDREAS

Darko Savić / Stevan Šarčević
Nedugo po jezivomdogađaju Sunčica se dočepala carskog druma. Do Plavih Dvorova je stigla kasno uveče.Nije bilo baš impresivno mesto, ali posle probijanja kroz divljinu Sunčici je delovao kao prava blagodet. Utvrđenje je nije mnogo zanimalo, baš kao što je nikada nisu preterano interesovali ni nadmeni gospodari niti vitezovi. Doduše, navratiće ujutro do gospodarevih pasa da prijavi onaj užas, ali ovako kasno će pre završiti u tamnici, no što će je iko saslušati. Njen svet su bili mračnisokaci i sumnjive krčme. Prošavši glavnom ulicom zaustavila se pred zdanjem sa zapadne strane. Nad ulazom se klatila ofucanatabla s natpisom “Kod tri bitange“. Unutrašnjost krčme bila je neobična. Lukovi tavanice gubili su se u visini, azidovi su bili prekriveni freskama što su u zbrkanom redosledu prikazivali kraljeve, vitezove i ratnike. Podni mozaik je bio komplikovan i najvećma su ga sačinjavali grbovi gospodara. Centrom prostorije su se prostirale bogato izrezbarene klupe i stolovi sa, očito, pomalo podnapitim gostima, a između njih su se uzdizali stubovi na koje se oslanjala tavanica. Čak i u velikim naseljima ovako luksuzna izvedba najobičnije krčme bila je prava retkost. Obazrevši se po prostoriji Sunčica sa zadovoljstvom primeti da nigde nema nijednog vojnika, a samim tim ni neprijatnih pitanja. Doduše, bilo je tu nekoliko nalickanih tipova, koje je odmah prepoznala kao vitezove megdandžije. Šta li oni traže u ovakvoj rupesli? Za razliku od ambijenta podbuli tip sa brčićima u zamašćenoj kecelji je izgledao poput svih periferijskih ugostitelja. - Primaš li samo standardnu valutu, ili možemo i trgovati?- obrati mu se prišavši šanku. Krčmar je osmotri brišući čašu.- Čime trguješ, mala? - procedi kroz zube. Sunčica umesto odgovora položi na šank nekoliko dragulja povađenih iz ratne spreme mrtve Samovile. Krčmar žmirnu, pa se osvrte oko sebe.- Skloni to. Suviše je radoznalih očiju. - reče joj tiho. Sunčica vrati dragulje u kesu za pasom.- Imaš li neko bolje mesto za razgovor? - upita.- Pođi sa mnom.- odvrati krčmar, pa odloživši čašu nestade kroz vratašca iza pulta. Idućeg jutra svratište je napustila okupana, sita i naspavana, vodeći lepu ždrebicu u čijim je bisagama bilo dovoljno zaliha za nekoliko dana puta, a kesa za pojasom nabrekla je od srebrnjaka. Nije loše prošla. Uličice grada su vrile od drvodelja i majstora. Posvuda se nešto kuckalo i radilo. Nije mogla ni da pretpostavi kakvo se veselje ovde spremalo, ali je znala da se nedaleko odavde odigravaju jezive stvari, što je podseti da ima još jednu obavezu pre no što napusti mesto. Uputila se strmim usponom prema utvrđenju što se nadnosilo nad gradom. Neko je trebao da odjaše do one farme i pogleda šta se tamo dešava. Komandir straže ju je saslušao, ali je samo slegnuo ramenima.- Nemamo vremena da se bavimo smrdljivim seljačinama. Pripremamo turnir ovde. - odvrati nezainteresovano. Jebeš vitezove, pomisli Sunčica, pa napusti utvrđenje. Iz grada je izjahala s južne strane i nastavila putovanje, ovog puta mnogo lagodnije. Susretala je mnogo putnika koji su hitali ka Plavim Dvorovima. Gizdavošću opreme i konja isticali su se nadureni vitezovi što nisu gledali ni levo ni desno, no su jahali kao bleskasti, noseva u vis podignutih. Među njima su se probijale taljige trgovaca i seljaka što su terali svoju robu nadajući se da će profitirati od gospodarevog turnira. Sunčica stade drugim očima odmeravati komke koje su krajnjim naporom vukle pretovarene taljige nemilosrdno gonjene korbačima svojih gospodara. Vladalo je mišljenje da su to beslovesna stvorenja, nerazumnija od konja ili pasa. Izrodi, genetski osakaćeni naslednim faktorima još od vremena velikog praska. Manje se znalo o tome da su se u komke proizvodile veštice i kriminalci, baš kao i pobunjenici protiv gospodara. Svaki seoski starešina mogao je doneti sličnu presudu i prestupnika za smešnu sumu ustupiti prvom zainteresovanom ponuđaču. Zato su komke bile zaprežna grla sirotinje. Konji su bili skupi. Osim toga, šaptalo se da je pretvaranje neželjenog bračnog druga u komku po usamljenim farmama prilično uobičajena praksa. Koga još zanimaju seljačka posla? Kiša je počela kasno popodne. Dok je stigla do prve drumske krčme bila je nalik pokislom mačetu. Ždrebicu je ostavila u štali, prethodno je dobro istrljavši slamom, a zatim se zaputila ka lokalu. Ovog puta nije bilo ekstravagancija poput onih u plavim dvorovima. Šank se protezao duž cele prostorije. Zidovi u prostoriji bili su nemalterisani i grubo zidani od olupanog kamena. Do izvesne visine bili su prekriveni daskama. Sa leve strane kroz neku vrstu zasvođenih vrata bio je prolaz u relativno prostranu dvoranu gdesu bili raspoređeni stolovi i klupe grube izrade, a lučni plafon gotovo jemogao da se dodirne glavom. Kraj šanka klatilo se nekoliko pripitih lovaca na konje s kojima Sunčica nije želela da ima nikakva posla, pa se uputi u pokrajnju prostoriju. Za stolovima su tu i tamo sedeli ljudi uglavnom mračnog izgleda. Uobičajeni inventar drumskih kafana.- Sunčice! - odjeknu poznati glas iz mračnog ugla gde je sedela najsumnjivija ekipa u čitavoj kafani. Andreas? Nemoguće! Verovala je da je na jugu, plaćenički pas u nekom divljem koljačkom čoporu. Pa opet, kad je ustao i protegao svoje vižljaste udove, više nije bilo nikakve sumnje. Andreas, njena prokleta čežnja. Zaputio se k njoj dugim vučjim koracima i bez ikakvog prelaza je dohvatio u svoj medveđi zagrljaj.- Ne mogu da verujem da si se ovde stvorila! Otkad smo se razišli tamo u Međurečju samo sanjarim o tome da te ponovo dodirnem. Iz dana u dan. - reče kad je najzad prestao da je ljubi gledajući je u pravo u oči.- Zašto? - upita Sunčica, pokušavajući da obuzda vrtoglavicu.- Zašto?! – primaknu se i šapnu joj na uvo.- Zato što znaš magiju. – isceri potom svoje krupne bele zube.-I, evo nas sada malena. Ljubim ja tebe u te tvoje mekane usnice.- nasmeši se Andreas. - Imam sobu, ali ne i mnogo vremena…? - Andreas joj pruži ruku i ona je prihvati sa jedva primetnim oklevanjem. Uspeše se uz stepenice. Soba je bila mala. Andreas zatvori vrata za sobom, pa se okrenu Sunčici i provuče joj prste kroz kosu, jednom, pa drugi put. Lica su im se gotovo dodirivala. Sunčica se nasmešila, a Andreas joj je povukao prsteniz ivice ušnih školjki. Njene ruke poleteše da mu čvrsto stisnu lice i usne im se spojiše. Onda mu je podvukla ruke pod verižnjaču i dodir je bio vreo. Andreas joj stade usisavati donju usnu. " Tako je mirna", pomisli, a onda ju je zgrabio i povukao za sobom. Počeše se valjati kao kučići popatosu. Najednom Sunčica se nađe odozgo i Andreas joj otpusti kopču na kajišu. Nije se bunila. Još jednom su se okrenuli i Andreas se našaoodozgo. Zbacio je verižnjaču s nje, a košulju podigao. Povukao se naniže svlačeći joj pantalone. Poljubio joj jebutinu, pa koleno. Ni ona nije mirovala. Strgla je odeću sa partnera. On joj je ljubiostopalo, pa se penjaouz listove i butine, a Sunčica stade ubrzavati. Počela je da mu ljubi telo. Pronašla je ožiljke, skoncentrsala se na njih. Osećaj je bio neobičan, nešto između naslade i nelagodnosti. Ukrutio se dole poput kule osmatračnice. Sunčica mu uze muškost u svoja usta. Pogledao ju iznenađeno. Mazila se među nogama. "Mala je vulkan", pomislio je i sklopio oči. Onda je pukao kao prezrela dinja. Tren potom i Sunčica se stade grčiti u ekstazi. Zastadoše i neko vreme su samo dahtali.- Kad mene moje mače pogleda dok je volim neka mi se toplina razlije utrobom. - prekide Andreas tišinu.- Znaš li da nikad nikog nisam gledala? Tebe volim da gledam.- odvrati Sunčica- Volim da osetim tvoj pogled,- reče Andreas dok mu je ona smeštala glavu na rame.- I ne znam kakav je. Samo ono što mi ti kažeš.- mazno će Sunčica- Teško je to opisati. Prilično divalj pogled.- odvrati on.- Uvek me smiruje kada je muškarac koga volim kraj mene. A volim i da se dodirujemo jezikom..- Sunčica je bila planinka, a planinke vole da se maze. Andrej se najednom smrknu.- Ne mogu ostati s tobom. Uskoro polazim na neko imanje u blizini Plavih Dvorova. Pod ugovorom sam. Radim za šumskog kralja.- reče odsečno, pa ustade i poče da se oblači.- Tamo? Čuvaj se, jezive se stvari dešavaju. Videla sam neke tipove kako komadaju živu devojku, kao da spremaju meso za paprikaš.- Andrej se trže i divlje je pogleda.- Ne prilazi više nikada tim zverima!- prasnu, - Beži odavde Sunčice, beži što dalje na jug! Ne znaš šta sam sve ovim prokletim očima video i ne znaš šta će se uskoro dešavati ovde!- Pođimo zajedno.- Protegnu se Sunčica ka njemu, ali on ustuknu.- Ne, malena, za mene je prekasno. Proklet sam. Ali ti moraš pobeći! Slušaj me devojčice. Možeš ostati u sobi, javiću krčmaru, ali sutra beži s prvim svetlom ka jugu. Beži iz Kolonije za ime svih bogova! – izleteo je na vrata stureno, pometeno, uplašeno. Na hodniku se još jednom okrenuo prema njoj, mogla je da vidi staklasti odsjaj njegovih očiju. Malo se osmehnuo i pogledao je čudno, čežnjivokao da se pozdravlja poslednji put. Zbogom Sunčice, zbogom!

KOLEVKINE HRONIKE - JUKOVA PRIČA

Darko Savić / Stevan Šarčević
Vatra je veselo pucketala obasjavajući lica troje mladih. Teodor ja sedeo malo dalje, na vrhu brežuljka i posmatrao ih je. Teo je pričao priču, a ono dvoje su ga pažljivo slušali. Dečak je imao dvanaest zima. Tako je podsecao na... Milodisa. On bi sada imao dvadeset četiri, junak pravi. Bilo je lepo čuti veseo smeh, iskren i lišen briga. Bogovi su taj dar podarili deci, kako bi preboleli, zaboravili i preživeli uspomene. Njih troje su brzo zaboravljali. Dobro je to. Šta bi dao da i on to može. Dok ih je gledao, stare rane oživeše. Nekada se i on smejao, sinu priče pričao. Lilin bi im nacedila sok, sela mu u krilo, zagrlila ga i poljubila. Dečak bi skočio na njih i svo troje bi se tren potom valjali po podu kao mačke u igri. Kako mu je tada srce srećno udaralo! Zahvaljivao se bogovima na sreći i ništa nije tražio, a i šta bi? Pa sve su mu već dali.
Okrenu pogled od vatre. Bolje da prekine sa mislima dok je još vreme. Kako su se leta nizala sve je ređe mislio o tim vremenima, ali nikada ih nije zaboravio. I kad god bi se setio, bol bi mu razderao grudi. Bolje je ne misliti. Ako postoji božija kuća, sin mu je sada u njegovim vrtovima. Odagnao je misli i obrisao suze skupljene u uglovima očiju. Po ko zna koji put pomisli da su se bogovi čudno poigrali s njim kada mu nisu dozvolili da umre. Od kako je napustio Por i pridružio se četi prošao je bezbroj bitaka i isto toliko puta bio ranjen. Sve su rane zarasle osim one na duši. Deran se veselo prebacivao preko glave začuđujućom veštinom, čime je izmamio Aninine aplauze i Teove vesele povike. To se sigurno čulo i na samom dnu Rupe, pomisli nevoljno. Mali je zaista vešt, priznade u sebi. A preživeo je ono što im je nedugo pre ovog iznenadnog napada veselosti ispričao. Da li je duša tražila spas od straha, ili je jednostavno bio neozbiljan, bilo je teško dokučiti. Ono što im je rekao o događajima u selu bilo je suviše neobično da mu ne bi poverovao. Nikada nije čuo ništa slično. Tako nešto se jednostavno ne može izmisliti.
Iz iskustva je znao da ponekad oči lažu, tako da su dečaku sasvim obične stvari mogle delovati čudesno. Ali mališan je izgledao normalno, a tako se i ponašao. Teodor mu se divio s obzirom da je potpuno zdrav pregrmeo užas. Samu priču ponovio je nekoliko puta u razmaku od nekoliko dana, sve u detalj. Verovaće mu, rešio je, za sada. Posle Jukovog jezivog kazivanja, rešiše da što pre i što dalje odjašu iz sela. Valjda su shvatili da bez njega neće poživeti dugo. Ana i Teo su i dalje prezali od Teodora i izbegavali su njegov pogled. S valjanim razlogom pomisli. Pa opet, bolje je držati se poznatog zla, nego susresti mrtve. Ma kakav bio barem su ga upoznali.
Još jednom pomisli kako su ljudi čudni. Do nedavno ovo dvoje su vrebali trenutak da mu umaknu, a evo sad ga mole da ih ne napušta. Da li su se dozvali pameti i uvideli u kakvu su smrtnu opasnost uleteli? Ili ih je priča dečaka Juka toliko potresla?

PROMOCIJA "DOLASKA TAME" U BANATSKOM ARANĐELOVU

"Sećanje na nekog'', udruženje građana iz Banatskog Aranđelova Vas poziva na promociju knjige ''Dolazak tame'' autora Stevana Šarčevića

U programu učestvuju:
Dimitrijević Angelina kao domaćica i predstavnik udruženja građana 'Sećanje na nekog ', Stevan Šarčević, autor, koji je nedavno ovenčan "Subotičkim oskarom popularnosti", kao romanopisac godine u Subotici i Milica Joksimović, glavni urednik Izdavačke kuće "Nera".
Promocija će se održati u odajama Bilioteke Partizanska 56 na spratu, sa početkom u 18:00 jer tada dolazi tama...


Rekli su o "Dolasku tame":
Ljubiteljima domaće fantastike Šarčević je najpoznatiji po kratkim proznim ostvarenjima publikovanim u brojnim regionalnim tematskim zbirkama, elektronskim časopisima i fanzinima između 2010. i 2014. godine. Upravo Šarčevićeve odabrane kratke proze iz tog perioda, kao i nekoliko priča iz njegovog ranijeg stvaralačkog opusa (s početka 90-ih godina), našlo se i u zbirci "Dolazak tame".Na 230 strana, objavljeno je ukupno 25 priča: "Isto popodne, isti dan" (Znak Sagite br. 20, 2013), "Srce vatre", "Vučja nevesta", "Čuvar" (Meteor 46, 1990), "Obale Dunavske" (Slavin poj, 2013), "Tamo kraj vode podno vrbe" (Baton, 2012), "Neobični događaji u gradištanskom samostanu" (Bosna Srebrena, 2014), "Kosovka devojka", "Mračnije od mraka", "Dažd", "Osvajači" (Meteor 52, 1991), "Zidovi" (Libartes, 2011), "Kad gradova nestane", "Zauvek mlad" (ArtAnima, 2012), "Vilinska krv" (Argus magazine br.3, 2013), "Doba sabljozuba", "Dolazak tame" (Terra br. 16, 2013), "Baba Mara", "Lepa Jelena" (Eridan br. 10, 2010), "Ponoćna zvona" (Nešto diše u mojoj torti, 2012), "Iza pansiona" (Raketla br. 3, 2012), "Lejla" (Argus magazine br. 5, 2013), i "Poslednja Lunova avantura" (Terra br. 10, 2010). Sve neobeležene priče pojavile su se u zborniku "Volim da letim" (HellyCherry, 2014).
Art Anima
Priče Stevana Šarčevića nisu za svakoga. One su namenjene maštovitim, hrabrim i jakim ljudima. Dovoljno maštovitim da izgrade svet iz priča, hrabrim da uprkos strahu nastave dalje sa čitanjem i jakim da nakon čitanja ne pređu na drugu stranu, tj. da ostanu u svetlu.Isprepletanost istorije, sadašnjosti, fantastike, mitova, legendi, misticizma, sve to začinjeno erotikom, a u funkciji horora. Čitaju se sa puno adrenalina i zaokupljuju um i još neko vreme nakon pročitanog poslednjeg slova. Pretežno bazirane na bićima iz srpsko-slovenske mitologije, od kojih su posebno izdvojena bića povezana sa dugovečnošću, odnosno sa besmrtnoti kao lajtmotivom. Besmrtnost koja se obezbeđuje krvlju ili naslednikom kao osnovama teorije o krugu života. Krug života, simbolizovan u liku zmije koja grize svoj rep („Vučja nevesta“), održiv zahvaljujući stalnoj borbi suprotstavljenih strana - „Kao što postoji noć, postoji i dan, kao što postoji tama postoji i svetlo, kao protivteža straha stoji ljubav i dok bude zla biće i dobra“ („Čuvar“).Priče započinju uvertirom praiskonske borbe za vatru („Srce vatre“),da bi se razvijale kroz uskomešana osećanja - „I čežnja i mržnja, i ljubav i bol, i strast i surovost“ („Obale Dunavske“), preko Pračetovski uvrnutih raspleta događaja („Kosovka devojka“, „Dažd“), kroz začetke lascivnosti („Tamo kraj vode, podno vrbe“) i prvih intezivnijih ukusa horora („Neobični događaji u Gradištanskom manastiru“), pa sve do kulminacije u erotsko-horor žrtvenom obredu vrhovnom Slovenskom bogu Svarogu („Poslednja Lunova Avantura“).Moja preporuka je da priče treba konzumirati u malim dozama zbog velikog naboja energije.
Danijela Milosavljević
Pozicija urednika oduvek je donosila izvesne prednosti, kao i mane, uostalom, baš kao i svaki drugi posao, naravno. Mane se uglavnom tiču činjenice da ste prinuđeni da jedan tekst čitate i po nekoliko puta, ma koliko dosadan i nezanimljiv bio, ili da ga uređujete, kad su jezik, stil, gramatika, kompozicija, smisao... u pitanju.S druge strane, upravo vam taj višestruki ili višeslojni, kako god hoćete, uvid u tekst pruža mogućnost da na nekoliko različitih nivoa u njemu uživate. Prvo kao lektor/korektor, potom kao urednik i najzad kao čitalac. Dok dođete do ovog poslednjeg – naradite se pošteno. Ponekad toliko da vam nije do nanovnog čitanja, ali ponekad... Ponekad vam je pravi gušt i uživanje da uzmete knjigu u ruke, raskrilite je i uronite u svet u čijem ste nastajanju i kreiranju učestvovali.Upravo je takva zbirka priča „Dolazak tame“ Stevana Šarčevića. Kao dugogodišnji urednik elektronskog časopisa (fanzina, tačnije) Helly Cherry imala sam prilike i retko zadovoljstvo da radim na Šarčevićevim pričama, od prve do poslednje ruke.Zadovoljstvo koje sam osetila ljušteći nepotrebne slojeve u autorovim pričama, jeza koju sam osećala dok sam ih čitala i o kvalitetu i uspešnosti samih priča sudila, nije se uzgubila dok sam ih čitala kao „običan“ konzument proze. Izraz „običan“ stavljam pod navodnike, zato što niti jedan čitalac nije običan, još manje je naivan, naprotiv, čitaoci su zahtevna publika, možda čak zahtevnija od urednika.Kad neka priča uspe da zadovolji na svim poljima – i lektora i urednika i čitaoca – onda se takva priča može nazvati vrhunskom – a takvih u ovoj zbirci ima i više nego dovoljno: „Čuvar“, „Vučja nevesta“, „Obale dunavske“, „Kosovka devojka“, „Osvajači“, „Kad gradova nestane“, „Ponoćna zvona“...Ima i onih slabijih, da se razumemo, poput „Poslednje Lunove avanture“, koja je maestralno napisana detektivska priča, ali ne ostaje u vama, da bruji i krčka se, i izaziva vas da je ponovo pročitate. Usput, u ovoj je priči prikazana izuzetna maštovitost kad je kovanje novih psovki u pitanju – svaka čast!Ostaje mi samo da Stevanu Šarčeviću poželim još mnogo ovakvih i još boljih zbirki i priča, a vama da pronađete „Dolazak tame“ i u njoj otkrijete neku svoju, omiljenu priču.
Tamara Lujak