Stevan Šarčević's Blog, page 54

KOLEVKINE HRONIKE - TEODOR

Darko Savić / Stevan Šarčević

Jahao je na jug već punu sedmicu od kako je prešao ogromne vode reke Suze, a pre toga tri na zapad. Spavao je po krčmama noću, putovao danju. Od kako je osvojio turnir u Plavoj Reci imao je dovoljno novca. Gospodari su bili darežljivi, a borbe lagane. Učesnici su bili trapavi i nevešti. Očekivao je više od uglačanih oklopa, sjajnih mačeva i još sjajnijih imena, ali ispod čelika su bili ljudi mekani poput svile. Pitao se gde li su nestali prekaljeni ratnici koji su doneli slavu Koloniji? Možda je previše kritičan. To je ipak samo turnir u gradiću nekog neznanog gospodara na granici carstva. Nije ni blizu onog što ova zemlja ima da ponudi. Nije žurio. Često je zastajao da se divi lepoti prirode. Put je vodio pored rečice koja je krivudala kroz brežuljke prekrivene bujnom travom i malim gajevima stogodišnjih hrastova, lipa i visokana koji su svojim krunama visoko gore podsećali na ogromne pečurke. Najimpresivniji behu crveni, beli i plavi cvetovi koji su ponekad prekrivali čitave livade rastući u dugim trakama jedni pored drugih, ne mešajući se, kao da je nečija ogromna ruka povlačila četkicu praveći čudan lavirint. Faune je bilo u izobilju. Jeleni ogromnih rogova, lisice i zečevi od kojih je jednog ulovio za večeru. Silnim vrstama ptica ni naziv nije znao. Nije se kajao što je odabrao taj zabačeni putić. Istina, mnogo brže bi putovao po glavnom drumu, popločanom i posutom peskom, ali po njemu su stalno vrvela kola, putnici i lovci na divlje konje, a Teodor je voleo mir. Uostalom i nije imao neki cilj, rekli su mu da je sledeći turnir za trideset dana kod Plavih Dvorova. Noć se polako primicala. Sjaha ispod ogromne stare vrbe čije su žile zalazile u rečicu, naloži vatru, odra zeca i stavi ga na ražanj. Dovoljno mesa za četiri čoveka. Nedostajala mu je četa. Nikada nije imao porodicu i oni su bili najbliže tome. Čupavi Tom, sa bradom divljeg bivola i ogromnom kosom koju nikada nije šišao. Nervozni Bo i Tužni Rik, uvek u prepirci ali nikada jedan bez drugog. Ogromni Blindžer koji se nije odvajao od svog širokog mača, široka Dejzi. Varlos, Bili, Kaminos, Olimon i Ilon, nasmejani dečko, još zelen i pun života. Ali najviše mu je nedostajao kapetan, sedi starac mirnog lica i kada se pevalo i kada se bitka vodila. Star kao sami stubovi Orta. Bio im je svima otac. Konj uznemreno zarza i trgnu ga iz razmišljanja. Noć je obasjavao pun mesec a nebo prekriveno beskrajnim zvezdama treperilo je zanosno. Bilo je i previše tiho. Oslušnu malo bolje i začu topot kopita u približavanju. Bilo je prekasno da priguši vatru. Mogao je uzjahati i nestati u noći, ali je ipak logorovao na putu i mogli su to biti odocneli putnici. Rekoše mu da u ovoj zemlji nema razbojnika. Konji se zaustaviše pored njega. Četiri muškarca i jedna žena. Trojica muškaraca behu lako oklopljeni, sa mačevima o pasu, dok su mladić i devojka jahali vezanih ruku. Zatvorenici. - Bogovi s tobom putniče - zaškripa rmpalija crne brade nalik na četku - odocneli smo, pa bi rado prišli tvojoj vatri da nas ugreje. - Bogovi s nama večno prijatelji, samo priđite podelićemo ovaj skromi obrok u svetlu vatre - odgovori srdačno polažući za svaki slučaj mač na dohvat ruke. Vojnici, shvatio je odmah. Krpe koje su nosili momak i devojka nisu ga zavarale. Bili su plemenitog roda, Oboje. Negovana lica, otmene ruke i maniri naučeni od malih nogu. Teodor je odbacio svaku sumnju dodavši im meso. Tako jedu samo odrasli u zamku. Čekinjasti je pričao najviše, reče da se zove Džerom i da ih je gospodar Adrom Livuds poslao za ovim lopovima. Uhvatili su ih dan jahanja odavde, u krčmi na spavnju. Teodor je klimao ozbiljno i čestitao vojnicima na hrabrosti, ali im nije poverovao ni reč. Krišom je bacao pogled prema zatvorenicima. Bili su preplašeni i nisu progovarali, najverovatnije pod pretnjom surove kazne. Čekinjasti promeni temu razgovora pitajući Teodora ko je, odakle je i gde putuje. To je i očekivao pa je lagao sa zadovoljstvom. Zove se Rasoder Kalist Ruž, reče, vitez je izvan službe i sada malo putuje po carstvu a krenuo je na turnir kod Plavih Dvorova. Nagrade su velike, pa možda mu se i posreći sa kopljem, na što oni odmeriše podsmešljivo ostarelog riđana. Ili sa mačem, dodade na kraju. Tu odmeriše njega i ne nađoše mesta podsmehu njegovim sedam stopa visine i mišicama nalik kamenju koji su se nazirali ispod slojeva kože i somota. Teodor je bio gorostas. U priču se uključiše i druga dva vojnika hvaleći se pobedama na tunirima, svojim ili svojih srodnika, sve velikih vitezova. Jedan reče da je njegov rođak dospeo među prvih osam u borbi kopljima na velikom turniru u Prorečju pre par godina i da je tu pao od Turisa Sasalonca, sina kralja Barboda. Pominjao je mnogo poznatih imena i činilo se da je Teodor uživao slušajući. U stvari, sve je vreme pratio nemi govor između dvoje zapostavljenih zatvorenika. Uskoro vatra poče da se gasi, podsetivši ih da je došlo vreme za spavanje. Vojnici preuzeše stražu na sebe, rekavši da im je to dužnost. U stvari, nisu mu verovali. Nije ni on njima, pa odluči da drži sopstvenu stražu, s mačem pod sobom. Noć proteče mirno. Ujutru pre zore namernici tiho napustiše logor. Teodor tek tada usni.

NOVO U KNJIŽARI "S"

ALEKSANDAR LAMBROS - MADONADaleke 1985. godine, kada je Madona kretala na svoju prvu turneju, nijedan dalekovidi prorok nije, metar i šezdeset četiri centimetara visokoj, dežmekastoj pevačici sa američkog Srednjeg zapada, koji nije izrodio ništa veće i značajnije od Dženeral Motorsa, predviđao dugotrajnu karijeru, a nijedan kritičar nije smeo da se opkladi da će izdati još bar dva albuma. Opklade su padale na Sindi Loper, koja je baš u to vreme započinjala ozbiljnu karijeru. Godinu dana ranije je Sindi, a ne Madona, dobila MTV nagradu, u kategoriji Najbolje mlade nade. Zaista, ne može im se zameriti. ČinIlo se da je konceptualna Sindi, solidnih glasovnih mogućnosti i sa zdravom dozom spremnosti za eksperimentisanje,ta koja obećava i pred kojom je budućnost. Harizmatična Madona (ljudi iz muzičke industrije,kao ni veći deo publike, još uvek nisu imali pojma da je to njeno pravo, a ne umetničko ime), jednoglasno je proglašena za one-hit-wonder, diskolutkicu koja će pasti u zaborav brzinom kojom se bude izlizao njen imidž.
2.500 Din


OTKRIVANJE SVETADINOSAURUSI I DRUGE IZUMRLE ŽIVOTINJE

Edicija Otkrivanje sveta. Novi Sad 2001, tvrdi povez, kolor ilustracije, strana 123, format 24cm, cirilicaIzdavač: ZMAJ, Novi Sad


400 Din
MLADEN TRNSKI, PROKLETSTVO HISTORIJE

Izdavač - školska knjiga /Zagreb 1984., povez - tvrd, 25x17 cm, ilustrovana, strana 322


500 din

Alberto Moravija RIMLJANKA

Minerva Subotica 1990 , edicija Velike ljubavi, ljubavni roman, tvrd povez, zaštitni omot, latinica, 443 strane
500 din
GUY BRETON, LJUBAV U SJENI GILJOTINE

latinica, Biblioteka Ljubavni romani, izdavač Globus Zagreb, 1977, tvrd povez, platno, sa ilustr pl omotom, 362 strane, 21.5cm


500 din

GUY BRETON, JOSEPHINE I MARIJA WALEWSKA

Ljubavne zgode u francuskoj povijesti , Biblioteka ljubavni romani, Globus, Zagreb, Godina izdanja: 1977, Uvez: tvrdi s omotom, Broj stranica: 368, Format: 13,5 x 21,5 cm


500 din

GUY BRETON, I ŽENA STVORI CARSTVO

Ljubavne zgode u francuskoj povijesti, Biblioteka Ljubavni romani, Globus, Zagreb, Godina izdanja: 1977, Uvez: tvrdi s omotom, Broj stranica: 285, Format: 13,5 x 21,5 cm

500 din


ŠRI ŠIMAD - ŠRIMAD BHAGAVATAM Treće pevanje - prvi deo 300 din
ŠRI ŠIMAD - ŠRIMAD BHAGAVATAMČetvrto pevanje- prvi deo  400 din
ŠRI ŠIMAD - ŠRIMAD BHAGAVATAM Sedmo pevanje - prvi deo 300 din
ŠRI ŠIMAD - ŠRIMAD BHAGAVATAM Sedmo pevanje - drugi deo 300 din
ŠRI ŠIMAD - ŠRIMAD BHAGAVATAM Osmo pevanje - prvi deo 300 dinŠRI ŠIMAD - ŠRIMAD BHAGAVATAM Osmo pevanje - drugi deo 300 dinŠRI ŠIMAD - ŠRIMAD BHAGAVATAM Deveto pevanje - prvi deo 500 dinŠrimad bhagavatam se svrstava u takozvane satvik Purane, spise namenjene osobama koje se nalaze pod uticajem odlike (gune) vrline. Bhagavatam je takođe poznat kao Maha (velika) Purana, veličanstvena Purana. Bhagavatam se smatra sazrelim plodom drveta svih vedskih spisa. Mnogi svetci i filozofi ga svrstavaju kao najviši oblik i krajnji zaključak svih Veda i vedskih spisa. Na njegovim stranicama možemo otkriti ogromno, neprocenjivo i enciklopedijsko znanje vrlo širokog spektra, uključujući istoriju, psihologiju, kosmologiju, filozofiju, metafiziku i teologiju. Poznati američki književnik i mislilac Ralf Valdo Emerson iz 19. veka je za Bhagavatam napisao da je to delo koje bi čovek trebalo da čita na kolenima. Inače Šrimad Bhagavatam se sastoji iz 12 pevanja. Šrila Prabhupad je sa sanskrita preveo i dao komentare na prvih 9 pevanja. Deseto pevanje je Šrila Prabhupad preveo zaključno sa 13. pominanoglavljem , ali ga je prethodno objavio u sažetoj varijanti kao knjigu »Krišna, izvor svog zadovoljstva». Njegovi učenici su nakon njegovog odlaska (Novembra, 1977.) nastavili sa prevodom ovog epskog dela

Mala galerija br.82

KOLEVKINE HRONIKE - NAJEZDA

Darko Savić / Stevan Šarčević

Jahači su brzo galopirali kroz šumu rizikujući koban pad ako se konji sapletu o korenje ili mahovinomprekrivene uvale i stene. Neke od stena su bile ogromne, kao mala ostrva u moru četinara, a neke toliko bile prekrivene mahovinom da je tek ponegde ispod nje virio sivi kamen, samo toliko da oda svoje postojanje. Većina jahača je bila teško oklopljena, ili im je falio tek po neki deo oklopa koji su izgubili u borbi. Uskoro se ogromni borovi i prelepe belike širokih grana i kao sneg belih iglica prorediše i pred jahačima se ukaza ogroman stenoviti bedem koji se pružao i levo i desno u nedogled, i više od lanca u visinu potpuno vertikalno kao da je odsečen nekim ogromnim nožem. Jahali su pravo prema njemu terajući konje još i više preko travnate ravnice u koju se šuma pretvorila. Posle destak minuta jahanja pojavi se uska pukotina na litici koja se nije primećivala iz daljine i za koju su jahači očigledno znali jer su se uputili pravo prema njoj. Na ulazu je bilo tako uzano da su jedva tri čoveka uporedo jahali, ali se posle nekih trista lakata naglo proširila u omanju dolinu dužine jednog lanca pa se ponovo skupljala toliko da se nije moglo jahati, nego se konj morao voditi kroz procep. Kolona se razvukla dok je ulazila. Kada je njih oko pet stotina konačno ujahalo, kanjon je bio za trećinu ispunjen. Tu se zaustaviše. Za kratko vreme se rasporediše u vrste okrenuti ka ulazu. General izjaha pred njih, skinu izgrebanu crnu kacigu da bi mu svi videli lice. Bogovi, kako ih je malo ostalo, jedva pet stotina od deset hiljada koliko ih se postrojilo jutros da dočeka neprijatelja. Cela jedna armija izbrisana. Još su mu odzvanjali u glavi njihovi glasovi. Umrli su slavno.

Znao je od prvog trenutka kada je sa ivice padine ugledao veličinu sile varvara kakva ih sudbina čeka. Sve njih i njega zajedno sa njima. Učinili su sve što su mogli. Sačekali su ih u dolini rečice, među strmim brdima obraslih niskim borovima u kojima se sakrila konjica i strelci, dok je pešadija čekala, spremna. Nisu dugo čekali.
Izviđači izvestiše, a konjica varvara sva u čeliku, potsrojena za napad poče da ujahuje u dolinu. Kristofer se nadao da će ih podceniti. Krenuli su u napad bez razmišljanja očekujući brzu pobedu, a nasukali su se na duga koplja napravljena po njegovoj naredbi, a koja su čekala skrivena u travi sve dok nije bilo kasno da se konji u punom trku zaustave. Napad je bio zaustavljen. Potom je nastao pakao. Zasipali su ih strelama, a pešadija u liniji ih je prosto gazila. Oni koji su još uvek bili na konjima postadoše idealna meta za koplja i strelce. Kada su ih ponovo pritisnuli svežim snagama, konjica koja je čekala skrivena izjahala je i povratila polje.
Ali neprijatelj je stalno dovodio sveže snage koje su jedva čekale da okuse krv. Posle nekoliko sati potpuno su okružili poslednju grupu i od njih hiljadu tek se polovina probila do klanca. Nadao se da su dovoljno usporili napredovanje neprijatelja da bi organizovao odbranu. Glasnik mora stići na vreme. Poslali su ptice, najbolje golubove, na dvor.
Car je morao saznati. Rat je počeo.

KOLEVKINE HRONIKE - ERIK

Darko Savić / Stevan Šarčević
Dvorana je bila prepuna. Dugačke stolove pretrpane hranom i pićem okupirali su brojni gospodari, gospe isvakovrsni visoki plemići i vitezovi. Između njih su krstarile bezbrojne sluge raznoseći jelo i puneći prazne čaše. Pokraj Cara je sedela Olena, prelepa kao i uvek, u beloj pripijenoj svilenoj haljini visokog okovratnika. Crna kosa beše spletena u pletenice smotane u krugove preko ušiju a uz vrat je svetlucala ogrlica od sitnih bisera koji su odbijali svetlo bezbrojnih sveća raspoređenih po dvorani. Sa Careve leve strane sedeo je Markos, njegov stariji sin, a pored Olene mlađi, Kalon. Obojici je očigledno bilo dosadno, najeli su se i pogledom šarali po dvorani tražeći nešto zanimljivo. Car pogleda preko Markosa očekujući da ugleda svoju večitu senku gospodara Džerimonda, ali njegovo mesto je zauzimao plemić Aros Vud, drugi po zapovedništvu u prvoj legiji, stari vitez koji je još uvek bio čvrst kao stena. Ni u redu ispred njega nije bilo onoga koga je tražio. Prokleti Elesar, prokleti svi Sarbani hiljadama godina unazad i svi njihovi običaji. Najstarija porodica u Koloniji je Sarban. Sedam hiljada godina stara loza.Odakle su došli niko tačno ne zna, ali su sasvim sigurno bili prvi naseljenici u koloniji, a Samon Sarban prvi kralj. Sa sobom su doneli najstarije pisane tekstove, sada čuvane u centralnoj kuli pod danonoćnom stražom. Priča se da se u tim knjigama krije istorija i da iz tih tekstova potiče proročanstvo o Knjizi Predaka. Ako je to istina, podrum je morao biti srušen i put do podzemnih odaja zatvoren zauvek. Pitao se šta se desilo tim ljudima? Ako su bili tako moćni, ako su stvarali takva čuda, kako su mogli da nestanu? Nije mogao da zamisli, a nije želeo ni da zna. Od tada, pristup spisima nema ni car. Niko osim Elesara samog koji je zakonima kuće Sarban zaklet na ćutanje o njiihovom sadržaju. Za njega je najbolje da zaboravi na te knjige. Trebao je jednostavno da ode. Zašto služe svi ovi kraljevi? Svako je mogo da stavi svoje dupe na njegovo mesto. Ionako su svi to želeli. Morao je da sedi u ovom paklu i kezi se pijanim nakazama, dok je njegov Prvi udavao kćer. Dok je razmišljao o tome, pogled mu se smrači i požele da je Jan prisutan. Stari vitez je sigurno već daleko odmakao. Još uvek nije mogao poverovati u ono što mu je rekao tog jutra.
- Moj gospodaru, vreme je za ples - šapnu mu Olena, trgnuvši ga iz razmišljanja. - To mi je omiljeni deo večeri - reče gledajući je zavodljivo. Ona ga uhvati pod ruku uzvrativši pogled. Red je čekao, pa ga prođoše celom dužinom i pokloniše se. Flaute zasviraše i prvi ples posvećen bogu Blagorodu mogao je da počne.

KOLEVKINE HRONIKE - KRISTOFER

Darko Savić / Stevan Šarčević
Konj zarza kopajući zemlju. Hteo je da se vrati. Ni drugi nisu mirovali, kao ni vojnici koji su nervozno ćutali čekajući naređenja.
- Tome, naredi pokret, vraćamo se - gospodar Heron klimnu glavom, odjaha malo nazad prema vojnicima i izda naređenje. Ubrzo su jedan iza drugog počeli da nestaju ispod krošnji visokih borova. Na kraju je ostao samo visoki proćelavi gospodar, kome je hladni vetar otimao zeleni vuneni ogrtač, čekajući svoga generala koji je i dalje bio zagledan u daljinu. - Moj gospodaru? - viknu konačno. General se okrenu gledajući ga pomalo iznenađeno, kao da je zaboravio na njega. - Vojnici su otišli? - upita Kristofer polako kada je uzjahao konja. - Odavno - reče Tom strpljivo.
Naredna tri dana su naporno jahali i konačno se logor ukaza pred njima. Bili su iscrpljeni, mokri i promrzli od kiše, koja je dva dana padala neprekidno i potpuno raskvasila zemlju, a potočiće pretvorila u rečice koje su pretile da postanu prave bujice. Čim su ujahali, oko njih se skupio ceo logor. Neki su očigledno bili razočarani, jer su videli da ne vode zarobljenke. Gomila se razdvoji da propusti gospodara Verosa sa vojnicima koji su nosili kuvano vino i med za generala i družinu.
- Izgledate iscrpljeno moj gospodaru - reče on poklonivši se generalu. - Loše vreme Verose, ništa drugo. - Niste vratili zarobljenike - primeti. Kristofer ga pogleda ledeno, vraćajući vrč sa vinom vojniku pored sebe. - Nismo - reče krato i prođe pored njega prema šatoru. Uz put reče svom štitonoši da pozove sve starešine kod njega večeras, ali prvo da mu pripremi toplu vodu. Želeo je da spere sa sebe blato i mulj skupljen proteklih dana. Većanje je dugo trajalo i noć je pala, ali niko nije spavao, Vojnici su se skupili oko vatri u manjim grupama i često okretali glave prema sredini logora gde je bio smešten generalov šator. Napetost se mogla osetiti u vazduhu. Desetorica vojnika koji su pratili generala nisu rekli ni reč kada su došli. Smešteni su u odvojen šator i naređeno je da niko ne ulazi, da bi se navodno odmorili od iscrpljujućeg jahanja. iako su svi znali istinu; odvojeni su da bi ćutali. Kada su izjahali u poteru pre sedam dana, svi su očekivali da će se vratiti na večeru završenog posla. General je krenuo s njima da bi izvidio teren severno od logora. Večera je prošla i još šest posle nje pre no što su se vratili, praznih ruku, iscrpljeni i tmurnih lica koja su odavala duboku zabrinutost. A sada je general sazvao gospodare. Nešto se desilo, nešto veliko, i oni će sigurno saznati šta je to. General nije čovek koji beži šta god da se desi, pa je očekivao da i njegovi vojnici podnesu isto što i on sam, ponosno uzdignute glave i u slavu Carstva. Konačno, nešto pre ponoći, krznena vrata na šatoru se podigoše i šator poče da se prazni. Gospodarima, nekima u oklopima, nekima u somotu ili krznu bila je zajednička zabrinutost koja se ogledala na njihovim licima.
Kada je general idućeg jutra izašao iz šatora ceo logor je bio postrojen. Vojnici i vitezovi su čekali željni da čuju ono što su gospodari uporno odbijali da kažu. Prošao je od početka do kraja prve vrste pozdravljajući vojnike i vitezove koje je većinom znao po imenu, kao što je uvek činio u takvim prilikama. Za razliku od gospodara, na njegovom je licu igrao osmejak koji je hrabrio ljude dok se rukovao sa njima i pitao za zdravlje. Najzad se popeo na veliki panj koji će poslužiti kao govornica i neko vreme je posmatrao svoje ljude. Sve su oči bile uprte u njega, tišina je bila potpuna.
- Vojnici, čeka nas slava!

KOLEVKINE HRONIKE - ZAVERENICI

Darko Savić / Stevan Šarčević
Kula starog svetionika bila je oronula i vrh se opasno naginjao. Vreme je još uvek nije razorilo, ali vatre već vekovima ne sijaju sa visoke kupole. More je već dobar lanac odmaklo, a mlađi i visočiji svetionik je pozdravljao mornare s vatrenom krunom na glavi i nogama duboko u moru. Iako nije više svetleo, stari svetionik nije zaboravljen. U najvećoj odaji na dnu kule stajala su četiri čoveka i nervozno razgovarala.- Sluga mi je prišao pred celom pratnjom - zareža Rasoder - morao sam da ostavim konja u konjušnici kraj bordela i izađem kroz prozor kako bih bio siguran da me neko ne prati. Rekao sam da mi niko ne prilazi javno, nisam li? - Svako od nas je uradio što je potrebno - reče širok oniži čovek bez kose, ogrnut neuglednim sivim plaštom sa kapuljačom ispod koga je virio balčak mača optočen rubinima. - A ti još i manje od ostalih.- Bes tvoje žene zbog odlaska u bordel neka ti bude zadnja briga Rasodere, trenutno ima mnogo važnijih stvari - reče visoki zgodni čovek, duge crne kose vezane u rep uredno potkresanih tankih brkova koji su mu isticali usne. Bio je u prljavom iskrpljenom odelu, a u rukama je držao iskrzan šešir širokog oboda. Lice mu je bilo ozbiljno, ali su oči podsmešljivo gledale u Rasodera, kojem se lice smrači još više i utonu u senke pod treperavom svetlosti baklji. - Dosta gospodo - progovori dubok, smiren glas i svi se utišaše - Mavriče, nadam se da je to što imaš da nam kažeš vredno rizika kojem si nas sve izložio. - Mavrikovi lepi brkovi počeše nervozno da se pomeraju. - Da, vredno je, mislim - konačno progovori, pošto je dobro pročistio grlo. - Knjiga Predaka je nađena - u prostoriji se vazduh zgusnu, i plamen baklji kao da zadrhta. Niko se nije pomerao. - Knjiga Predaka? Jesi li siguran? - Upita ponovo duboki glas smireno što ostale učini još nervoznijim. - Potpuno siguran - odgovori Mavrik premeštajući se s noge na nogu. - Jutros je kod Cara bio gospodar Džerimond, izgledao je kao da ga je terao sam Veliki Vrag lično. Videlo se da je jahao do iscrpljenosti. Tražio je da bude sam sa Carem. Otpušteni smo svi, ali je služavka prisluškivala, jer je naslutila da je nešto važno. Čula je toliko kako gospodar Džerimond izgovara da je Knjiga Predaka nađena, ali su je za malo uhvatili, pa nije čula ništa više. - Nadam se da je ne mogu povezati sa tobom ako bi je uhvatili - reče duboki glas. - Ne, naravno - brzo odgovori Mavrik. Svi su ponovo zaćutali razmišljajući. Knjiga Predaka. Proročanstvo toliko staro da je preraslo u legendu, a legenda u priču za malu decu. Ta bajka o tami što dolazi, o muškarcu bez lica koji će ukrasti svetlo Vestalkama, proći kroz vatru i pokloniti ga ljudima, o detetu što će izjednačiti vrste što hodaju uspravno i pokoriti Vanuke... Svi u prostoriji se zgledaše.- Gospodar zaštitnik nije doneo ono što je pronašao, inače bi je bacio Eriku pod noge - izgovori najzad široki Rožar ono što su svi mislili. - Misliš da bi se njegovo časno dupe usudilo da bilo šta uradi pre nego obavesti svog jebenog Cara čija guzica počiva u zlatnoj stolici? - ispljunu Rasoder gorko. - Uostalom, kakve bi koristi Erik imao od knjige? Kristal se nalazi kod nas. Stolica koju je pominjao u stvari je bio tron, sav od čistog zlata. Prelepo ugravirani detalji krasili su ogromnu površinu, a u naslon je bilo ugrađeno pet baklji i sa strana pored naslona za ruke još po tri. Neprestano su gorele u polutamnoj prestonoj dvorani, tako da se zlato presijavalo kako bi car, kada je stolovao, uvek bio u svetlu. - Možda postoje i drugi načini da se knjiga otvori. Elesar je na Erikovoj strani. Kako bilo da bilo, nemamo mnogo vremena. Mavrik, nadam se da si ostavio nekog da motri na gospodara zaštitnika, on će uskoro ponovo krenuti na put. Car veruje samo dvojici ljudi, Janu Džerimondu i Elesaru Sarbanu, a Elesar je u Tihoj steni. Kada krene po knjigu moramo ga pratiti i oteti mu je kada je preuzme. Svi znate da odavde više nema povratka - tri kralja su napeto slušala i kada duboki glas završi, oni klimnuše. - I još nešto, poći će samo Rasoder i Rožar sa po tri najodanija čoveka - Mavrik namrgođeno htede da protestuje, ali ga preseče oštar pogled - Mavriče korisniji si mi ovde, još uvek nas je samo četvorica, a krug sa Erikom broji četrnaest kraljeva, što znači da su nam potrebna bar još četiri kralja iz kruga, kako bi mogli da mu se suprotstavimo i da imamo realne šanse za pobedu. Uostalom, bilo bi sumnjivo da izostanete sva trojica. - Ako knjiga daje onakvu moć kao što se veruje, ne treba nam niko više - reče Rožar. - Jebe se meni u šta se veruje, možda si ti spreman da založiš svoj život na priče stare dvadeset hiljada godina, ali ne i ja - procedi Rasoder - ja verujem u ono što vidim, a to je vojska koju dovedeš na bojno polje. Koliko ja znam, sam Erik ima vojnika skoro kao nas trojica zajedno, dovoljna mu je još jedna budala uz njega da nas smrvi. Zato razmisli još jednom pre nego što ispljuneš neku glupost. - Rožarovo lice pocrveni od besa.- Zaboravio si na Šumskog Kralja.- pokuša Rožar da se odbrani, ali njegov odgovor je više nalikovao durenju no odgovoru.- Vradžbinar nema više od stotinjak ljudi. Ne vredi nam taj ništa u borbi.- odvrati Rasoder.- Šumski Kralj vlada nepojamnim mračnim silama. Osim toga, upravo on kontroliše Simeona.- umeša se Mavrik, pokušavajući da smiri situaciju.- Simeon? Jebeni varvarin će nam biti sledeća glavolomka kad sjebemo Erika!- odbrusi Rasoder, pa odmaršira niz stazicu i nestade u tami. Ostali se zgledaše, pa se jedan za drugim povedoše njegovim primerom.

KOLEVKINE HRONIKE - SUNČICA

Darko Savić / Stevan Šarčević
Naslonjena leđima na ogromno jasenovo deblo, Sunčica je sedeći posmatrala beskrajno prostranstvo šume koju je još morala da prođe.
Vijugavi rascep u nepreglednom zelenilu jasno je pokazivao put kojim se kroz divljinu probijala Suza i povremeno bi joj se učinilo da nazire i samu brzu vodu. Bila je na uzvišici sa koje je pogled nadaleko pucao, ali u prizoru pred njome nije bilo baš nijednoga nagoveštaja optimizma.
 Čak ni za njenu lakonogu vrstu tri dana pešačenja, još od obale Suze, nije bilo lagodan poduhvat, naročito ne u kicoškoj gradskoj odeći u kakvu je bila odevena. Na šta li će tek, ionako poprilično izdronjana, nekada elegantna haljina, ličiti posle probijanja kroz močvaru, nije smela ni da pomisli, a opet, to je bio najkraći put koji je mogla odabrati. Kroz um joj proleti da odlazak iz Plavigrada nije bio baš onakav kakvim ga je zamišljala, ali kada nekom gori pod nogama, nije baš u poziciji da bira saveznike. Jednostavno ih prihvati onakvima kakvima ih bogovi ponude. Već je hiljaditi put jadikovala naglas, nikako ne razumevajući zbog čega je oduvek bila prokleta osobinom da joj je nož brži od pameti. Sada je sve ono zbog čega je rizikovala glavu, i zbog čega neće skoro smeti da se pojavi u trgovačkom centru severa, bilo izgubljeno, osim par sitnica koje je povešala po sebi. Kada su je žreci boga bez lica otkrili, i to u trenutku kada je već preskočila i spoljnju ogradu, bežeći sa bogatim plenom iz riznice proročišta, jednostavno nije imala drugoga izbora nego da, razbacavši iluzije na sve strane, uskoči na prvi varjaški brod koji je dizao sidro i podeli sa njima plen u zamenu za to da je, bez mnogo ispitivanja, sakriju u potpalublje i povedu sa sobom u Skretište. Dok su gradski legionari po mračnim uličicama Plavigrada progonili njene astralne dvojnike, ona je skrivena u potpalublju lađe koja isplovljava, zadovoljno pregledala zlato i dragulje kojima se obilato poslužila iz hrama Jednog Boga. I taj zaostatak, preostao posle brze isplate njenih zlehudih domaćina, bio bi sasvim dovoljan za nekoliko meseci valjanja u luksuzu u kojima Negnije oskudevao.
Putovanje je proticalo mirno sve dok se gojazna ruka jednog podbulog mornara nije našla ispod njene haljine. Kada je shvatila da se nož, zariven u njegov stomak, ni najmanje nije dopadao njegovim prijateljima, već je uveliko savladavala brzake u nabujaloj reci.
Nažalost torba sa plenom je ostala na brodu i provod u Negu je morao biti odložen za neku srećniju priliku. Uzdahnuvši duboko ustala je i krenula niz blagi obronak. U svakom slučaju spuštanje je bilo mnogo lagodnije nego prethodno dugotrajno uspinjanje. Leto je bilo u zenitu i hodala je kroz bujno zelenilo. Visoka trava i paprat dopirali su joj gotovo do kolena, a krošnje moćnih stabala, što su gusto rasla, bacala su duboku senku štiteći je od ubistvenog sunca.
Za obične ljude bi ovakva količina vlage bila nepodnošljiva, ali njena vrsta je bila naviknuta na šumu i disanje joj je bilo lagodno.
Najednom njen lagani korak se uspori, a zatim je, osetivši zebnju, počela oprezno da se osvrće. Iako je i previše vremena provodila u ljudskim naseljima, još uvek je bila dete šume i sad je osećala njen nemir. U ovo doba godine sve bi trebalo da zuji od insekata i da se ori od ptičje pesme, ali umesto toga šuma beše utonula u muk. Nešto neuobičajeno se dešavalo, i napregla je svoja uvežbana čula na tihu okolinu. Bila je u pravu - nešto je dolazilo, negde sa njene desne strane.
Spustila se oprezno u visoku paprat i izvukla nož, proklinjući Varjage, na čijem brodu je, zajedno sa plenom, ostavila i svoj luk sa strelama. Još uvek nije videla tajanstvenu pretnju, ali ono što se približavalo nije bilo ništa slabije sviknuto na šumu od nje same. Više ih je osećala nego čula, jer njihovo je napredovanje bilo veoma oprezno.
Kada su dva ogromna ata izronila iz čestara, Sunčica se još više skupila, gorko se kajući što je tako olako odbacila lagodnost rečnih puteva. Jahačice prelepih životinja nikako nisu spadale ovamo. Samovile! Šta li one, za ime Četiri Elementa rade ovde? Uspravne na svojim životinjama, tamne kose i svetlih očiju, sa tananim sabljama privezanim preko leđa, njihovi napregnuti pogledi izučavali su prostor pred njima i Sunčica je bila sigurna da njihov pohod nije nimalo bezazlen. Lopov u njoj je odmah zapazio njihovu dragim kamenjem ukrašenu ratnu spremu, ali nije videla nijedan način da se dokopa tih skupocenih stvari, a da istovremeno ostane živa. Visoke, tanane i snažno istaknutih ženskih atributa, dve Samovile su zastale toliko blizu nje da je gotovo zaustavila disanje.
Proklete ratnice su nešto tražile, pa iako je bila sigurna da im se nikada nije zamerila, isto je tako bila sigurna i u to, da će je, ako je ugledaju kako se krije, bez mnogo rasprave smesta iseći svojim sabljama zloslutnoga izgleda. Srce joj je gotovo stalo kada je falsetni urlik odjeknuo, a ruke samovila strelovito krenule ka balčacima sablji. Otkrile su me, ovo je kraj, pomislila je samo trenutak pre no što su, zazujavši iz krošnji obližnjeg drveća, uz tupe udarce desetak strelica nepogrešivo pronašle neoklopljene delove na telima ratnica pred njome.
Dok su dve vile - strankinje padale smrtno ranjene, njihove životinje odskočiše moćnim odskokom i nestaše među gustim rastinjem. Sunčica je zbunjeno digla pogled ka krošnjama odakle je tako nenadano došlo rešenje svih njenih problema i pre no što je išta videla začula je da joj se neko obraća :
- Ne boj se, planinko. Ti nam nisi neprijatelj.
I pre no što je ugledala nežna obličja kako se nošena krilima leptira lagano spuštaju, po melodičnim glasovima je znala ko je presudio ratnicama sa juga. Za Sunčicu je bilo prosto neobjašnjivo kako su se, samo trenutak ranije, te tanane bele haljine i blješteće zlatne kose što im se presipaju niz prsa i leđa, bile sasvim nevidljive u gustim krošnjama, iako je znala da je to odlika neodvojiva od njihove vrste.
Sve do jedne su bile lepih lica i prekrasna stasa, najlepša bića među svim narodima što hodaju uspravno. Nije ni očekivala da će osvetoljubiva stvorenja poput Rusalki mirno posmatrati vile – ratnice gde se šepure njihovom teritorijom, ali napad je bio toliko iznenadan da ju je ostavio bez daha.
Posmatrala je njihovo otmeno spuštanje. Rusalke nikad nije mnogo volela.
- Sunčica!- oglasi se jedna od pridošlica - Sestre, moraćemo dobro čuvati na svoje stvarčice!
Niko ko je pri zdravoj pameti nikada ništa ne bi ukrao iz priobalnih drevnih naselja u kojima obitavaju zlobna i osvetoljubiva stvorenja poput Rusalki, ali obraćanje njihove predvodnice joj je jasno davalo do znanja da je ovde itekako dobro poznata. Androgina lica priobalnih vila su joj oduvek otežavale raspoznavanje među njima i trebalo joj je neko vreme dok se prisetila njenog imena. Ona je, međutim, spustivši se, nastavila da govori, nehajno pri tome odlažući ubojiti luk u tobolac za pojasom :
- Pa, Sunčice, dugo te nije bilo, a bojim se da goreg trenutka za povratak nisi mogla odabrati. Kao što vidiš ima mnogo uljeza u okolini.
Za narod sa planine šume nisu bile zanimljive, ali koliko je znala, obično ni Rusalke nisu rado odmicale ovoliko daleko od svojih staništa na obalama. Ipak, bile su ovde. Nije bilo pametno izazivati ih i prihvatila je razgovor.
- Bila sam gore do Plavigrada, Daro.- Bilo je besmisleno kriti svoje putovanje.
- Ah, blago Boga Bez Lica ! Nisi daleko odmakla od oca, meleskinjo. Pa opet ne vidim nikakav teret na tebi.- Nije propustila priliku da napomene njeno poluljudsko poreklo. Rusalkama je u prirodi da čačkaju tamo gde najviše boli. Ne samo da je dirnula u njeno poreklo, nego je lukavo spomenula i neuspeh njenoga oca u pokušaju pljačke proročišta. Pa, za razliku od oca, ona je još uvek živa.
- Pa, istina, imala sam mali nesporazum sa njhovim žrecima, ali eto me.- odvrati oprezno.
- Slušaj Sunčice, nije da mi je mnogo stalo do lopova koji se posle tri godine odsustvovanja vraća nadomak moje imovine, ali vremena su se promenila i sada mi je potreban svaki saveznik. Isto tako mi nije stalo ni do ljudi i njihovih sukoba, ali ovoga puta oni su za sobom povukli i druge stvari.
- O čemu ti to pričaš Daro? Dobro znaš da sam bila daleko odavde i stvari koje su se ovde događale ne mogu poznavati. - Sunčicu njen ton nije obradovao.
- Sve je počelo kad je Simeon ujedinio severna plemena i počeo da se ponaša kao kralj. Neko vreme je to bilo nametanje discipline kao što to svi od njihove vrste čine, pa ipak, Simeon je bio drugačiji. Uskoro je počeo trošiti svoje zlato na dovođenje kitajskih kovača koji su ih stali uvoditi u tajne obrade čelika, a nešto kasnije su počeli pristizati veterani južnih prostranstava koji su varvarske horde počeli obučavali u ratničkim veštinama. Šest je godina od tada prošlo i Simeon je najzad dovoljno ojačao. Njegova armija se skuplja pred Severnim Vratima i pitanje je trena kad će udariti na Koloniju. Njihove akidžije već uveliko operišu po graničnim oblastima. Međutim, Simeonove prethodnice nisu ljudi, nego bastardi. Po šumama su se počele pojavljivati njihove grupe i napadi na nebranjena sela su učestala. U početku mi se sve to čak i dopadalo, jer sam mislila da će posle toga mnogo manje radoznalaca lutati blizu mojih obala. Pogrešila sam. Krvopije ne prave razliku među vrstama. Posle pokolja nad Moravkinim plemenom objavila sam im rat do istrebljenja. Pa ipak, Simeon nije najveća pretnja našem opstanku.
Sunčici se cela priča nije ni najmanje dopadala. Još jednom je proklela svoj prebrzi nož i setno se prisetila ulica Nega. Umesto luksuza i provoda našla se usred rata. Pa opet, jeza ju je hvatala od poslednje rečenice koju je Dara izgovorila. Šta može biti gore od rođenih ubica kakve su Samovile bile? Rusalka ju je pogledala zamišljeno i mahnula je svojima:
- Budi oprezna na putu, planinko. Mrtvi ustaju. - Rusalke su laganim hodom krenule ostavljajući Sunčicu zabezeknutu i preplašenu. Nije ih zadržavala, jer su joj već rekle ono što su naumile. Nije bilo načina da iz njihovog roda izvuče išta više od onoga što su namerile da joj saopšte. Uostalom, njihovo ju je prisustvo oduvek činilo nervoznom i laknulo joj je kada su nestale u šumi. Iznenadni osećaj hladnoće i grč u stomaku ovoga puta nije izazvalo njihovo neprijatno društvo.
Od svih vila, njena je vrsta jedina volela ljude. Rusalke se nikada nisu mešale sa njima, a samovile su najčešće radile za njih kao plaćene ubice, retko se upuštajući u ljubavne zanose. Teško onom ko sa samovilom ljubaviše, jer njihova je ljubomora smrtonosna.
Ali planinke su bile nešto drugo. Nije ona bila nikakav izuzetak, pola njenog naroda je bilo rezultat mešanja dve vrste. Planinke, poput nje, nasleđivale su mnogo osobina od svojih ljudskih roditelja, ali divlja strast u njima je bila neuništiva. Ponekad je to bilo u granicama prihvatljivosti, a ponekad je njihova telesna ljubav prema ljudima prevazilazila ono što je bilo dopušteno.
Prišla je leševima samovila i pažljivo ih je odmerila. Sitnija je bila njene građe. Svukla je opremu sa nje i isprobala njene čizme. Bila je u pravu, savršeno su joj odgovarale. Zbacila je sa sebe neudobnu gradsku haljinu i za trenutak je zastala osmatrajući svoje telo. Nikad nije sumnjala u svoju privlačnost, jer je u svakoj drumskoj krčmi imala ponekog ljubavnika. Doduše bila je vitka i visoka na majku, ali imala je preširoke bokove i ogromne dojke, nasleđe ljudske krvi. Stopala i šake su joj bili nekako preveliki. I te njene žilave ruke i noge...
Pustolovni život je na njoj ostavio traga i telo joj je bilo preterano mišićavo i čvornovato za nekoga ko je vilinskoga roda. Kosa joj beše zlatna, ali ona ju je kratko, gotovo muški šišala. Možda je nesvesno bežala od svoga porekla, možda je nesvesno bežala od svoga spola. Ratnička odežda samovila joj se oduvek dopadala. Nije bila onako napadno ženstvena kao što je to bio običaj kod rusalki, niti nepraktična kao kod planinki. Tesno pripijena tunika od tvrde kože, ojačana metalnim pločicama i neupadljivo ukrašena dragim kamenjem. Njen tip odeće. Pantalone su bile izrađene od istoga materijala i zavukla ih je u visoke sare udobnih čizmica.
Najzad je podigla i jednu od njihovih sablji. Zamahnula je nekoliko puta i sa divljenjem pažljivo osmotrila predivno oružje. Lagano, savršeno izbalansirano i oštro poput britve. Sečivo ubica. Ipak se nije odrekla ni ono par dragocenosti koje su slučajno zaostale iz njenog nesretnoga pohoda u Plavigrad. Dijadema od beloga zlata joj je ostala na glavi, a teška zlatna ogrlica sa čudnim amuletom ležala joj je položena na grudi. Prsti su joj bili okovani teškim prstenjem i volela je njihov sjaj.
Pokupila je oružje i nakit samovila, a zatim se potrudila da sa opreme one druge ratnice povadi svaki, pa i najmanji dragulj. Ako su Rusalke bile dovoljno lude da ostave ovoliko blago, njoj neće biti teško da ga pokupi. Kupaca se za ovakve stvari uvek nalazilo.
Rat možda i nije loša stvar za jednog lopova.

Mala galerija br.81

KOLEVKINE HRONIKE - KOLONIJA

Darko Savić / Stevan Šarčević

Pivo je izgledalo sasvim pristojno. Svetlo žuto sa lepom belom penom na površini, ali ukus je podsećao na pišaćku. Teodor je skupio obrve mršteći se na crvenokosu krčmaricu sedeći za grubo istesanim stolom, a ona mu je uzvraćala istom merom, zajedno sa još tri štalska momka, tamo iza šanka.Crvena kosa. Odavno nije video crvenokosu ženu. Zapravo, video je samo jednu do sada, onda kada je dezertirao sa četom. Divlji ratnički psi su se posle prelaska preko pustinje sjurili na prvo selo da siluju i ubijaju. Žene, deca, koze, ovce...
Svejedno.
Dogas i Smrad su uleteli u lokalni hram i izvukli sveštenicu zamotanu u plavu svilu od glave do pete. Kad je ostala gola, razleteše se na sve strane podjednako bujne dojke i riđa kosa. Jeste da je vrištala i otimala se, ali su joj očas svezali ruke i stavili omču oko vrata. Smrad je legao ispod, a Dogas odozgo i tako su jahali istovremeno. Teodor je gledao kako joj lije krv niz butine dok su je cepali i divlje se smejali. Jedno vreme se žestoko borila i vrištala, ali je Dogas sve jače stezao omču, pa je konačno prestala. Zabavljali su se još dugo pre no što su shvatili da je mrtva.
- `Oćeš još nešto? – viknu nimalo ljubazno ogromi momak koji se osećao na balegu i znoj. Valjda mu se nije svidela divlja brada do stomaka i preduga ućebana kosa. Prljave krpe koje su visile sa njega izgleda nisu popravljale utisak i kao da je sumnjao da nema ni bakrenjaka kod sebe sve i da mu stomak raspore.
- Pečenja i vina momče, nadam se da je vino bolje od ove kisele kišnice što je zovete pivom. - reče Teodor pogledavši ga hladno, pa baci srebrenjak na sto. Pečenje je bilo najbolje koje je probao u životu ili se njemu bar tako učinilo posle gotovo godinu dana u planini.
Ostade u krčmi trideset dana. Meka postelja i topla hrana prijali su, pa mu se uskoro vratilo nešto mesa na kosti.
Selo nije bilo nešto naročito, tek trgovačko središte područja prenapučenog Carskim krotiteljskim farmama. Gaučosi i krotitelji konja su sa svojim širokoobodnim šeširima i jahaćim čizmama neprestano špartali selom, opijajući se ili kupujući zalihe pre no što bi kretali natrag ka pampasima na zapadu i severozapadu, gde su obitavala nepregledna krda divljih konja od kojih su živeli.
Teodor je uprkos traumatičnog iskustva spasao dosta novca napljačkanog u divljem pohodu, pa je kupio sebi pristojno odelo, a mač naručio kod kovača. Lično je nadgledao izradu i davao uputstva. Kovač je znao posao i uradio je onako kako Teodor zapoveda. Oružje urađeno iz jednog komada čelika savršeno je ležalo u ruci i glatko je seklo vazduh završavajući uvek tamo gde je želeo.
Bilo je vreme da krene. Ostatak para otišao je na luk, tobolac i konja, pa krenu iz Plašta, kako se selo zvalo.
Kuda dalje nije znao.
Zapadno, putem koji je prolazio pored sela rekoše mu da se nalaze farme i omanji grad, a dalje preko brda, Kraljevstvo Lodes i velika reka Suza. Istočno i južno je bio Prijamon, bogato kraljevstvo velikih gradova. U početku je put krivudao severnom granicom i podnožjem Nebeskih Planina, potom prolazio pored farmi, a kasnije skretao južno i istočno prema jugu i velikoj luci u kraljevstvu Puhor. Izvadio je novčić i bacio ga u vazuh.

Zapadili istok, odlučiće sreća.