KOLEVKINE HRONIKE - TEODOR

Darko Savić / Stevan Šarčević

Jahao je na jug već punu sedmicu od kako je prešao ogromne vode reke Suze, a pre toga tri na zapad. Spavao je po krčmama noću, putovao danju. Od kako je osvojio turnir u Plavoj Reci imao je dovoljno novca. Gospodari su bili darežljivi, a borbe lagane. Učesnici su bili trapavi i nevešti. Očekivao je više od uglačanih oklopa, sjajnih mačeva i još sjajnijih imena, ali ispod čelika su bili ljudi mekani poput svile. Pitao se gde li su nestali prekaljeni ratnici koji su doneli slavu Koloniji? Možda je previše kritičan. To je ipak samo turnir u gradiću nekog neznanog gospodara na granici carstva. Nije ni blizu onog što ova zemlja ima da ponudi. Nije žurio. Često je zastajao da se divi lepoti prirode. Put je vodio pored rečice koja je krivudala kroz brežuljke prekrivene bujnom travom i malim gajevima stogodišnjih hrastova, lipa i visokana koji su svojim krunama visoko gore podsećali na ogromne pečurke. Najimpresivniji behu crveni, beli i plavi cvetovi koji su ponekad prekrivali čitave livade rastući u dugim trakama jedni pored drugih, ne mešajući se, kao da je nečija ogromna ruka povlačila četkicu praveći čudan lavirint. Faune je bilo u izobilju. Jeleni ogromnih rogova, lisice i zečevi od kojih je jednog ulovio za večeru. Silnim vrstama ptica ni naziv nije znao. Nije se kajao što je odabrao taj zabačeni putić. Istina, mnogo brže bi putovao po glavnom drumu, popločanom i posutom peskom, ali po njemu su stalno vrvela kola, putnici i lovci na divlje konje, a Teodor je voleo mir. Uostalom i nije imao neki cilj, rekli su mu da je sledeći turnir za trideset dana kod Plavih Dvorova. Noć se polako primicala. Sjaha ispod ogromne stare vrbe čije su žile zalazile u rečicu, naloži vatru, odra zeca i stavi ga na ražanj. Dovoljno mesa za četiri čoveka. Nedostajala mu je četa. Nikada nije imao porodicu i oni su bili najbliže tome. Čupavi Tom, sa bradom divljeg bivola i ogromnom kosom koju nikada nije šišao. Nervozni Bo i Tužni Rik, uvek u prepirci ali nikada jedan bez drugog. Ogromni Blindžer koji se nije odvajao od svog širokog mača, široka Dejzi. Varlos, Bili, Kaminos, Olimon i Ilon, nasmejani dečko, još zelen i pun života. Ali najviše mu je nedostajao kapetan, sedi starac mirnog lica i kada se pevalo i kada se bitka vodila. Star kao sami stubovi Orta. Bio im je svima otac. Konj uznemreno zarza i trgnu ga iz razmišljanja. Noć je obasjavao pun mesec a nebo prekriveno beskrajnim zvezdama treperilo je zanosno. Bilo je i previše tiho. Oslušnu malo bolje i začu topot kopita u približavanju. Bilo je prekasno da priguši vatru. Mogao je uzjahati i nestati u noći, ali je ipak logorovao na putu i mogli su to biti odocneli putnici. Rekoše mu da u ovoj zemlji nema razbojnika. Konji se zaustaviše pored njega. Četiri muškarca i jedna žena. Trojica muškaraca behu lako oklopljeni, sa mačevima o pasu, dok su mladić i devojka jahali vezanih ruku. Zatvorenici. - Bogovi s tobom putniče - zaškripa rmpalija crne brade nalik na četku - odocneli smo, pa bi rado prišli tvojoj vatri da nas ugreje. - Bogovi s nama večno prijatelji, samo priđite podelićemo ovaj skromi obrok u svetlu vatre - odgovori srdačno polažući za svaki slučaj mač na dohvat ruke. Vojnici, shvatio je odmah. Krpe koje su nosili momak i devojka nisu ga zavarale. Bili su plemenitog roda, Oboje. Negovana lica, otmene ruke i maniri naučeni od malih nogu. Teodor je odbacio svaku sumnju dodavši im meso. Tako jedu samo odrasli u zamku. Čekinjasti je pričao najviše, reče da se zove Džerom i da ih je gospodar Adrom Livuds poslao za ovim lopovima. Uhvatili su ih dan jahanja odavde, u krčmi na spavnju. Teodor je klimao ozbiljno i čestitao vojnicima na hrabrosti, ali im nije poverovao ni reč. Krišom je bacao pogled prema zatvorenicima. Bili su preplašeni i nisu progovarali, najverovatnije pod pretnjom surove kazne. Čekinjasti promeni temu razgovora pitajući Teodora ko je, odakle je i gde putuje. To je i očekivao pa je lagao sa zadovoljstvom. Zove se Rasoder Kalist Ruž, reče, vitez je izvan službe i sada malo putuje po carstvu a krenuo je na turnir kod Plavih Dvorova. Nagrade su velike, pa možda mu se i posreći sa kopljem, na što oni odmeriše podsmešljivo ostarelog riđana. Ili sa mačem, dodade na kraju. Tu odmeriše njega i ne nađoše mesta podsmehu njegovim sedam stopa visine i mišicama nalik kamenju koji su se nazirali ispod slojeva kože i somota. Teodor je bio gorostas. U priču se uključiše i druga dva vojnika hvaleći se pobedama na tunirima, svojim ili svojih srodnika, sve velikih vitezova. Jedan reče da je njegov rođak dospeo među prvih osam u borbi kopljima na velikom turniru u Prorečju pre par godina i da je tu pao od Turisa Sasalonca, sina kralja Barboda. Pominjao je mnogo poznatih imena i činilo se da je Teodor uživao slušajući. U stvari, sve je vreme pratio nemi govor između dvoje zapostavljenih zatvorenika. Uskoro vatra poče da se gasi, podsetivši ih da je došlo vreme za spavanje. Vojnici preuzeše stražu na sebe, rekavši da im je to dužnost. U stvari, nisu mu verovali. Nije ni on njima, pa odluči da drži sopstvenu stražu, s mačem pod sobom. Noć proteče mirno. Ujutru pre zore namernici tiho napustiše logor. Teodor tek tada usni.