Stevan Šarčević's Blog, page 55

KOLEVKINE HRONIKE - OLENA

 Dvor je bio mesto koje je oduvek mrzela. Sećala se prvog dolaska. Za razliku od nje, sestre su bile oduševljene. Sedam dana pre polaska samo su o tome pričale i kada su se konačno s ocem našle iza ogromnih zidina do čijih su kapija dojahali uz jedan od četiri velika kamena mosta, zanemele su. Veličina kula i samog dvorca premašivali su sve o čemu su maštale. Šest kula, koje su virile iz džinovske građevine okruživale su ogromnu središnju i svaka je malo iznad polovine bila spojena mostom sa susednom. Samo jedna, malo veća od ostalih, bila je spojena sa velikom kulom u sredini. Bezbrojna granitna čudovista, koja su nazivali Skorte, raspoređena po spoljašnjem zidu palate, držala su večitu stražu i pratila svaki njen korak. Činilo joj se da su živa i da je ne vole. Ali nisu čudovista bila ono što je najviše mrzela u zamku. Bila je to sama njegova veličina prema kojoj se oduvek osećala ništavno. Ogromna dvorišta, fontane, kipovi, vrata, dvorane, zidine i kule, sve je bilo nenormalno veliko. Oduvek joj se činilo da su ljudi premali za to mesto, previše sitni, kao da tamo i ne pripadaju. Niko osim cara, šapnu joj neki glas duboko u glavi, niko osim cara, ponovi ona u sebi. Erik je bio veliki. Veliki, ne zbog svoga tela, ili zbog toga što je car, kralj svih kraljeva, nego zbog nečeg sto je imao u sebi. Kada bi on stajao, svi ljudi izgledali su manji, čak i plemić Domien koji je bio skoro šest lakata visok i isto toliko širok nekako bi se skupljao u Erikovoj blizini. Kada bi Erik hodao izvan palate i kamena bi čudovišta nekako obarala poglede pred njim i klanjala se. A poklonila se i Olena, onog dana kada ga je ugledala u prestonoj dvorani kako sedi pored svog oca, velikog cara. Sve što je do tada videla iščezlo je i ostavilo mesta samo njemu. Potpuno ju je opčinio. Kada ju je otac, nekoliko meseci kasnije, jedne jesenje večeri uzeo pod ruku i poveo je u šetnju kroz prelep vrt palate kako bi je upitao bi li želela da se uda za mladog cara, zatreptala je ne verujući. O da, želela je to, želela je jako, ali se nije usuđivala da moli bogove, ne za tako nešto. Ali bilo je stvarno, otac se nasmejao jednim od svojih retkih osmeha. Znao ju je dobro.
Svadba je bila veličanstvena. I dan danas se priča o njoj, ali ona osim svog muža koji je stajao pored nje i blago se smešio ništa nije videla. Uvek je bio takav. Mogao je da bude mekan poput svile kada je hteo ali je mogao da bude i kao led, tvrd, hladan i opasan. Takvog Erika svi su se plašili. Ali uglavnom je bio pravedan i smiren.
- Veličanstvo - služavka se duboko pokloni - vreme je da vas obučemo - reče tiho.
- Lari ustani, koliko sam ti puta rekla da ne klečiš?
- Vi ste moja carica - reče devojka.
- Poznajemo se od malih nogu - uzviknu Olena – ponekad me izluđuješ. Zar ti svi oni kolači od blata što smo ih zajedno pravile ništa ne znače?
- Naravno da mi znače! To nikada ne bih mogla zaboraviti! - Uzviknu Lari uzbuđenim glasom.
- Onda ne budi dosadna i ne zovi me caricom kada smo same! Ja sam za tebe još uvek čupava Oli! - Viknu carica gađajući je plavim svilenim jastukom poruba izvezenog zlatnim koncem. Služavka ga uhvati i smejući se zavitla ga na caricu, pa su ubrzo jastuci i guščije perje ispunjavali sobu dopunjujući veselu ciku i smeh. Nisu ni primetile upraviteljicu koja je stajala i zgranuto posmatrala kako se carica drškom od metle i pozlaćenom vaznicom brani od buzdovana punjenog perjem.
- Veličanstvo!! - Viknu ona - u ime bogova, šta...?! - Na trenutak obe se ukočiše iznenađeno na uzvik ali kad su videle preneražen izraz lica stare upraviteljice nisu se mogle suzdržati. Lari se okrenula i prekrivši lice rukama pokušavala je da sakrije navalu smeha, a carica se uhvatila za stomak glasno se smejući. Kada se konačno malo smirila, upita staru upraviteljicu šta je htjela?
- Veličanstvo, svi vas čekaju - reče ona kratko poklonivši se, pri tom smrknuto gledajući prema mladoj služavki, koja se trznu preplašeno primetivši pogled. Dobro je znala da to znači neku surovu kaznu od koje se neće dugo oporaviti. Primetila je i Olena i naglo se uozbilji.
- Lari će biti moja lična služavka od sada - viknu glasno prema upraviteljici.
- Ali to je nemoguće veličanstvo - brzo se pobuni starica lasičijeg lica, popravljajući tanka stakla u obliku polumeseca na vrhu nosa - ona je tek kratko na dvoru i ne poznaje ophođenje, što je osnovno, a o mnogo drugih stvari da ne pričam. Uostalom već imate lične služavke i...
- Dosta - hladno reče carica. Načula je ona dosta priča o naravi te naizgled bezazlene stare gospe i nije htela prepustiti Lari toj zmiji - hoću da se smesti u odaje blizu mojih i da mi bude uvek na raspolaganju. Nadam se da nije potrebno da trošim još reči na to - starica klimnu, stegnutih vilica, besna kao pas posle otete koske. - A sada je vreme je da se obučem. Car čeka.

KOLEVKINE HRONIKE - OGRLICA

Stomak probudi Teodora glasnim krčanjem. Nevoljko otvori natekle očne kapke i ugleda sunce visoko na vedrom nebu po kome je plovio tek po koji usamljeni oblačak. Lepše je bilo sanjati nego posmatrati gole planine prekrivene tamnim stenama i retkom travom. Već se sedam dana penjao, a vrh još uvek nije ugledao. Dva dana kako je napustio borove šume, a ništa pristojno nije pojeo. Vodu je topio od snega koji je nalazio u dubokim usecima stena.
Ispeo se na ogroman kamen i seo zamišljeno gledajući niz padinu. Što se više peo, postajalo je sve hladnije, a njegova odeća se sastojala od par krpa koje su pretile da se uskoro raspadnu. Hrane i vode je bilo sve manje i ako nastavi u istom pravcu za par dana će sigurno biti mrtav. Šta ovde vredi ušiveni novac koji je samim čudom ostao u žalosnim ostacima odeće na njemu? Tek će ga u Koloniji moći upotrebiti. A ona je tamo negde, iza ovih planina.
Trag čete, ili onog što je od nje ostalo, odavno je izgubio. Vratio se do ivice šume, i bacio novčić koji pade na ružnu kraljevu glavu. Teodor krenu na desno po rubu šume, ni sam ne znajući čemu se nada. Narednih dana uporno je hodao, hranio se živim, ljigavim puževima, raznobojnim gljivama i ptičjim jajima. Taman kad mu pade na pamet da možda obilazi krugove oko planine, naleti na nešto što bi se moglo nazvati putem.
Izgledao je kao da njime niko nije zadugo prošao. Protezao se odozdo pravo na gore i on reši da ga prati pa makar se i smrzao. Odluči da pre uspona skupi nešto hrane kakve-takve. Sada je znao da u stenama neće naći ništa. Kad je konačno krenuo uz stazu osećao se neobično i često se osvrtao iza sebe, iako je znao da nema nikoga stotinama lanaca unaokolo.
Četvrtog jutra naišao je na još jedan napušteni grad uz stazu. Oslanjao se na ogromnu liticu koja se gubila u izmaglici. Spoljni zid nije bio urušen. Stajao je čvrsto kao da je iznikao iz kamena. Mahovina ga je prekrila, ali oštećenja nije bilo i predstavljao je neobičan kontrast uništenoj unutrašnjosti.
Posedeo je malo na velikom kamenu i razgledao ruine u dolini ispod sebe. Stade ozbiljno razmišljati šta činiti. Hrane je imao još sasvim malo, ali niti mu se vraćalo natrag, niti je u ovoj pustoši bilo ičega u izgledu. Nadao se da staza vodi preko planina. Nastaviće njome pa dokle stigne, ali po mraku nije mogao dalje.
Kako nije primetio ništa što bi moglo da predstavlja opasnost, reši da se spusti i detaljnije razgleda ruševine. Što se više približavao, bio je sve sigurniji da ovde dugo vremena niko nije kročio. Glavnu kapiju prekrili su bršljan i paučina, a od samih vrata nije bilo ni traga. Kada se probio i našao unutar zidina, mesto je delovalo još jezivije nego odozgo. Ulice su većim delom prekrili trava i mahovina, a prozori na zgradama koje još nisu bile srušene behu ispunjeni tamom i kao da ga je odatle nešto posmatralo.
Prisetivši se Vanuka koji se krio u sličnim mračnim zdanjima, povukao se izvan bedema, pa je tek u podnožju jedne stene zapalio vatru i nedugo potom zaspao.
Ostalo je tek nekoliko ugaraka kada se probudio. Preko puta ugleda nepomičnu priliku. Čvornati štap koji je vukao sa sobom u nedostatku boljeg oružja ležao je pored njega, ali nije posezao za njim. Da je hteo, stranac bi ga odavno ubio.
- Odavno nije bilo vatre ovde - reče pridošlica tihim glasom ne dižući pogled. Teodor je ćutao ne znajući šta da kaže. Diže se polako pažljivije zagledajući gosta. Posle nekog vremena stranac diže oči prema njemu. - Možete li još malo naložiti vatru? - upita. On bez reči baci ostatak grančica na žar i vatra planu. Sada je mogao bolje da ga vidi. Nije izgledao zapušteno. Odeća mu je bila čudna, ali nova. Kratka seda kosa i brada delovali su sređeno i negovano, a najčudnije su bile njegove tužne oči neodređene boje.
- Nisam očekivao da ću sresti stanovnike na ovakvom mestu. - reče Teodor. Stranac kao da ga nije čuo, samo je gledao u vatru.
- Teodore - reče iznenada - uzmi ovo - i baci mu ogrlicu od svetlocrvenog metala na kojoj je bila pločica sa urezanim čudnim runama. On se naježi. Otkud stranac zna njegovo ime?
- Veliki događaji dolaze, Teodore. Moraš naći još dve ovakve pločice, pa poći do Sarbanovih dvora i pronaći vrata od čelika u njihovim temeljima. Slušaj poruke u glavi i sve će biti dobro.... - Teodor taman zinu da pita otkud ga poznaje, kad onaj ispusti glasan uzdah i lice poče da mu se menja. Starilo je neverovatnom brzinom, kosa je opadala, koža se skupljala i borala sve dok kraju ne ostade samo lobanja sa ogromnim tužnim očima zagledanim u njega, pa se raspade u prašinu.
Probudio se uz glasan krik. Sunce se dizalo na istoku, ali je dolina bila još uvek u polumraku. Sedeo je mokar od znoja i teško disao. Samo košmar, ponavljao je glasno. Vatra se odavno ugasila. Pogleda malo dalje i vide ostatak grana na gomili. Samo san pomisli još jednom, i pogleda prema zidinama. Ovde neće zanoćiti ponovo, sigurno.
Popi nekoliko jaja na brzinu, uze štap i zavežljaj i taman kada je hteo da krene, pogled mu privukoše čudne linije upola prekrivene mahovinom, baš iznad mesta gde je spavao sinoć. Nije ih primetio zbog mraka. Zašto bi neko pisao po steni i crtao znakove osim ako nije...
Nadgrobni spomenik!!
Ponovo ga prođoše trnci, Nije valjda spavao na nečijem grobu? Obiđe stenu i kao što je i očekivao na drugoj strani nađe poluzatrpani otvor.
Razmišljao je trenutak, a onda poče da raščišćava stene kako bi se uvukao. Unutra je bilo mračno i mirisalo je na buđ, ali posle nekog vremena oči se privikoše. Prostorija je bila mala, okrugla i bez ikakvih detalja. Na sredini je bila kamena stolica u kojoj je sedeo kostur. Paučina i prašina prekrile su ga potpuno. Lobanja je bila malo nakrivljena u stranu, a oko vrata je visila ogrlica! Teodor priđe biže i dok je pokušavao da je skine kostur se sruši i raspade. Obrisa prašinu sa ogrlice i spusti je ka svetlosti koja je dopirala kroz otvor. Sunce vatreno zaiskri na svetlocrvenom metalu.

Mala galerija br.80

KOLEVKINE HRONIKE - DVA POGLAVLJA

GROTLO
Teodor nije znao šta ga je probudilo. Bol, vrelina ili smrad. Možda sve to združeno. Uspeo je da otvori jedno oko i odmah se pokajao, jer poče tako da ga peče da bi vrištao iz sveg glasa. Samo da je mogao. Pokuša da ga zatvori, ali onda postade još gore, ako je to ikako bilo moguće. Glavu mu je probadalo hiljadu užarenih kopalja. Potom potonu u blagoslovenu nesvesticu. Kada se ponovo probudio glava i još mnogo toga ga je bolelo. Otvori oba oka, i prvo što je ugledao beše jezero vrele krvi ispod njega. Ključala krv?! Lava!! Sinu mu kroz natečenu glavu. Ali to nije moguće, zašto visi iznad jezera lave? Pogleda oko sebe i vide da stoji zakačen za izbočinu na zidu što se nadvija svuda uokolo, a nad njim se uzdiže.vulkansko grotlo. Okrenu se i pogleda uvis. Stravičan prizor. Bezbroj leševa i otkinutih udova visilo je iznad njega u poodmaklom stadijumu raspadanja. Nije znao koliko su tu ležali, ali vrelina je bez imalo sumnje znatno uticala na stanje leševa. Stomak mu se zgrči, pa povrati pravo sebi na grudi nešto što je ličilo na zgrušalu krv. Morao je da se izvuče odatle. Uspon do litice po oštrim i vrelim vulkanskim stenama bio je jeziv. U prvih nekoliko metara pocepao je i dlanove i bosa stopala sa kojih je neko svukao čizme. Padao je nekoliko puta u nesvest zakačen o izbočine, pa ipak nekako stiže do vrha, odakle mu se ukazao pogled na padinu prepunu ruiniranih građevina. Opipa vrat, ali više nije bilo ožiljka od sekire.

ANA
Volela je leto. Sve je bilo puno jarkih boja, mirisa cveća, života... Život. Jahala bi belu ždrebicu, zatvorila oči i raširila ruke, pustila da je vetar miluje, mrsi kosu, lice... Život. Nekada je postojao ali više nema ničega za nju. Noćima je plakala, plakala do iznemoglosti a danju je sedela na božijem izvoru u gaju. Molila se tiho, uporno, iz dana u dan, ali vreme je prolazilo a njen gospodar otac ostao je čvrst kao stena, kao što je uvek bio. Nije smela da mu kaže razlog zbog kog ne želi da se uda. Sama je kriva, sama je rekla da je princ Iviron lep. Kako je mogla da zna da će upoznati Tea? Ono što je otac rekao i nameravao je učiniti. A vreme se bližilo. - Bogovi, kako to da učinim? - Pitala je po ko zna koji put vodu koja je tiho žuborila ispod nje. - Da ostavim onog koga volim, onog koji me je ljubio prvi, kome sam dala telo i dušu, kako? Kako provesti život sa strancem, kako mu dati telo kad pripada drugom? Kako? Kako? Kako? - Ana - prošaputa glas iza nje - ljubavi moja... oprosti mi - reče visoki plavokosi mladić plačući. Devojka se iznenada okrenu, i pošto ga za trenutak zbunjeno osmotri, baci mu se u zagrljaj jecajući. Stajali su tako u svetu izvan vremena, puštajući slobodno osećaje koje su krili pred drugima. Čvrsto su se zagrlili, željni jedno grugog, plašeći se da, ako se puste, nikada više neće biti zajedno. - Mili moj, ljubavi moja... - govorila je kada je konačno digla glavu sa njegovog ramena, prelazeći mu rukom preko lica zagledana u njegove oči boje meda. - Poljubi me ljubavi - i on ju je ljubio, ljubio i grlio a onda su legli na ležaj od opalog lišća breze i borovih iglica. Dok mu je kasnije ležala na golim grudima slušajući kako mu srce kuca, poželela je da uđe nekako u njega da budu jedno telo i da se nikada ne razdvoje. - Devojčice moja, šta ćemo da radimo? - prošaputa on - Nemamo mnogo vremena, tvoj gospodar otac, kralj Elesar, sinoć se vratio i sa njim je došao i kralj Filip Lodes sa svojim sinom, prestolonaslednikom, tvojim budućim mužem i još mnogo gospodara i vitezova kao svadbenom pratnjom. Doći će po tebe večeras - govorio je tiho i nežno, pokušavajući da ublaži težinu onoga što je morala čuti. - Kaži mi šta želiš da uradim i ja ću to uraditi. - Ana je znala šta hoće, znala je to istog momenta kada joj je otac rekao svoje namere. Odavno bi to i uradila da je nije doveo ovde, da je čuvaju kao zatvorenika. Prokleti običaji. Ali sada kada ju je Teo našao, njen dragi Teo, otići će s njim. - Teo, moramo pobeći, što dalje, da nas nikada ne nađu - mladić se nasmeja sa očiglednim olakšanjem. - Poveo sam još jednog konja sa sobom i odeću za tebe. Svila i somot bi upadali u oči. - Planirao si ovo - reče ona osmehujući se. - Poznajem te dobro, pa sam pomislio da bi nešto ovako moglo da ti padne na pamet. A i voliš me previše da bi se udala za drugog - reče on uz širok osmeh. Ona mu skoči na stomak radosno ga ujedajući i smejući se. Kada su stigli do ivice gaja gde su ih čekali konji, Ana je odevajući mušku jahaću odeždu napravljenu po njenim merama, pitala Tea kako ju je našao. On se duboko zamisli za trenutak kao da razmišlja, ali joj na kraju reče. Zurila je u njega i sa nevericom ponavljala. - Moja maćeha?

KOLEVKINE HRONIKE - RASODER

Kralj!
Šta znači biti kralj kada postoji Car iznad tebe? Klanjaju ti se i govore ti veličanstvo, a iza leđa pričaju viceve.
Kraljići. Tako zovu skup od trinaest budala, obučenih u somot i svilu, koji sede u prestonoj dvorani i danima brbljaju i kokodaču o nečemu važnom. Na kraju dođe Car i vikne:
– Rasodere, pročitaj moju odluku - gurne mu u šake svitak i ode. Svo kvocanje i žuljanje dupeta danima, na hladnim mermernim stolicama u ogromnoj mračnoj dvorani, nalik na grobnicu, ode u vetar.
Najgore od svega je što je većina njih uživala u tome. Embronik, taj pacov mrtvačkog lica, svaki je govor držao kao da mu je poslednji, a ona debela svinja Barbod, toliko bi vikao, mahao i pljuvao kao da od njegovog govora zavisi sudbina sveta. U stvari mogao je i da prdi, isto bi bilo. Udarac žezla odjeknu dvoranom. Prvi ustade. Za danas je kokošinjac raspušten.
Kada se digao primeti da mu se svila zalepila za oznojenu guzicu. To mu je samo pogoršalo ionako loše raspoloženje.
Zapravo se više i nije sećao kada je bio dobro raspoložen. U kulu mu se nije išlo. Tamo ga čeka namirisana kučka od supruge, koja bi ga svaki put pogledala kiselo kao da se upišao u čaškire. Da nije bilo dece, koju je voleo i koja su volela njega, ubio bi kurvu, ali je znao da bi im nedostajala. Trpiće je još malo, dok porastu, a onda će joj lično proburaziti strelom te zmijske zelene oči i reći da je bila nesreća u lovu. Reći će da ju je zamenio za zmiju!
Glasno se nasmeja na tu misao a njegovi vitezovi i gospodari savetnici koji su koračali pored njega čudno ga pogledaše. Kurvini sinovi, svi do jednog, pomisli i ubrza ka dvorištu kroz ogroman hol palate prošaran debelim mermernim stubovima, ne bi li se što pre udaljio od prestone dvorane.

Na samom izlazu pritrča mu jedan sluga koji ga je očigledno čekao i duboko se pokloni držeći u ruci komad presavijenog papira. Rasoder iščupa papir i režeći otpusti golobradog mladića koji se jedva suzdrža da ne potrči. Gurnu papir u džep i reče Martinu, svom štitonoši da mu pripremi konja. – Gospodaru opasno je da sami jašete u grad - pobuni se vitez, a njegov pegavi brat istupi i reče da će ga njih dvojica pratiti i čuvati mu leđa. Kralj ih i ne pogleda, već nastavi prema štalama besnim korakom.

Mala galerija br.79

Leonard Cohen - NIJE VAŽNO

Rat je izgubljensporazum potpisannisam uhvaćen,prešao sam granicu
Nisu me uhvatili,pokušali su.Tu sam, među vama,dobro prerušen
Morao sam ostavitiživot iza sebeiskopao sam grobovekoje nećete naći.
Priča se raspredas činjenicama i lažimaMogao bih nekog odati,ali nema veze
Nije važnonije važnorat je izgubljensporazum potpisan
Neke istine žive,neke umirune mogu razabratipa nema veze
Vaša pobedabila je potpunapa su neki od vasdošli na ideju da vodeevidencijunaših beznačajnih života.Odeće koju smo nosili,naših kašika, naših noževaigara na srećukoje su vojnici igrali,kamenja koje smo klesalipesama koje smo pevalinašeg zakona o mirukoji tvrdida muž vodi,a supruga naređuje.
I sve izjaveslatke ravnodušnostikoju neki nazivaju Ljubavljui neke više ravnodušnostikoju neki nazivaju Sudbinom.Ali mi smo imali imenaintimnija,imena tako dubokoumnaimena toliko prava da su za mene krv,a za vas prašina.
Nema potrebeda ovo opstane.Neke istine žive,a neke umiru
Nije važno,nije važnoja živim životkoji sam zaboravio.
Istina živi…
Ja ne mogu ubitikao što ti ubijaš.Ja ne mogu mrzeti.Pokušao sam, nisam uspeo
Ti si me prijavila,makar pokušala.Na njihovu stranu staješ,a prezireš ih.
Ovo je bilo tvoje srce,ovaj roj mušica,ovo su nekad bila tvoja usta,ova gomila laži.
Ti im odgovaraš,nisam iznenađen,ti si njihova,ista kao oni.
Nije važnonije važno,priča je ispričana,sve činjenice i laži,ceo svet je sada tvoj,pa stoga zaboravi
Nije važnonije važnoja živim životkoji sam zaboravio
Živim ga punim plućima.

Stiglo u "Knjižaru S"

MAJA VOLK „KOTLIĆI SU U PAKLU, U RAJU NEMA KUVANJA“Maja Volk je žena koja je uspjela da se izbori sa opakom bolešću, sa rakom grla.Knjiga sadrži recepte za spremanje hrane.Reč autorice:Ovdje se neću previše baviti pitanjem zašto treba pročitati „Kotlići su u paklu" a treba. Ne samo da je poželjno, nego je i neophodno, jer je autorka sada trajno zdrava žena koja hoda, zahvaljujući činjenici da je sama (doslovno) shvatila da ,,U raju nema kotlića". Iz ovoga proizilazi zaključak da je Maja, i metaforički i doslovno rečeno, bila mrtva žena koja hoda, ali i da je sada živa da življa ne može biti. Svakako i da hoda. Dugim koracima. Toliko o „Kotlićima". Ipak je lirika nekako prostor u kome se osjećam „udobno", te ću se nadalje baviti isključivo Majinom lirikom.Maja piše jasno koristeći riječi krajnje precizno. Na momente se čak stiče utisak da škrtari na riječima. Ne razbacuje ih. To nikako ne znači da njena misao, njene raskošno prosute emocije, nisu zaokružene ili da su nedorečene. Naprotiv. Na ovaj način ona postiže da je njena poezija dobija neki čudno opor „ukus", neku čudnu zgusnutost. Njene pjesme dobijaju na zamahu, snazi, često i na jetkosti, po nekada postaju toliko bolne da se teško podnose. Stoga predlažem oprez kod čitanja, neophodno je čuvati se, jer nije nemoguće da pogodi pravo u pleksus. Ako mi neko od čitalaca ne povjeruje, biće dovoljno da pročita makar jednu pjesmu, na primjer pjesmu „Deset godina braka".
500 din

 IVAN BAČIĆ „KRVAVO ZELENO“Fiktivna radnja romana se većim delom odvija u Kuli, rodnom mestu autora, a priča je oblikovana oko života slikarskog wunderkinda Strahinje Vukića, njegovog prijatelja Milana Mišića i njima bliskih ljudi. Akcenat je stavljen na varvarske uslove u ratom pogođenoj Jugoslaviji u kojima su slikar i njegov prijatelj odrastali i stasali u ljude. Iako se njihovi životi nakon jednog događaja razilaze, njihova sudbina se ne razlikuje mnogo, baš kao ni sudbina većine pripadnika njihove generacije, koji su sebe pronašli upleteni u mrežu beznađa, nemaštine, otuđenosti iz koje je svako na svoj način pronašao izlaz ili nije.Autor je roman posvetio svom pokojnom ujaku, a u posveti, između ostalog kaže: „U znak sećanja na svog ujaka, Zoltana Prella, da se njegovo ime nikada ne zaboravi, a ujedno u znak svih čiji su životi upropašteni u prašumskim uslovima života ovog podneblja, napisao sam roman Krvavo zeleno.“ Ako bi se motivacija za pisanje romana mogla tražiti isključivo na jednom mestu, onda je ono navedeno u citatu iznad.Kula i njena okolina, ponajviše Crvenka, u romanu su opisane po detinjim sećanjima autora, ali i u zrelijim sećanjima500 din
KOĐO VANGORSKI„GOLDBERG I ROZALINDA“Mada naizgled Goldberg i Rozalinda nije ništa drugo, već jedna pravolinijska, naivna, pa čak i skaradna ispovest pomalo prituljenog mladog čoveka koji kuka nad onim najobičnijim, svakodnevnim iskustvima kakva su nas tobože ranjavala tokom odrastanja, ova knjiga nije ispovest o svakodnevnim stvarima, jer biti svedok kreiranja istorijskih desavanja, biti svedok masovnih ubistava, krvavih zlocina i demonstracije revolucionarne svesti jednog drustva, sve je drugo osim svakodnevnog, i to pogotovu za danasnjeg prosecnog citaoca. 500 din




LAZAR JANIĆ „KUĆA OBRASLA BRŠLJANOM“
Prvi deo trilogije „Oni su ovde sa nama“
Glavnog junaka romana „Kuća obrasla bršljanom“, Aleksu Lakića Lakija, autor Lazar Janić na prvi je pogled opisao kao vrlo kontroverznu ličnost. Vraća se iz inostranstva u pravo vreme da budzašto otkupi obezvređenu imovinu nekog društvenog preduzeća i beskurpulozno zloupotrebljava hiperinflaciju da bi je pretvorio u sopstveni lokal. Robu nabavlja koristeći sluđenost tranzicionih gubitnika. Prema mušterijama nastupa sa prezirom i nipodoštavanjem, a njegovo društvo čini polusvet opasno blizak beogradskom podzemlju. Pa opet, isti taj Laki je čovek koji sanja. Sanja kuću obraslu bršljanom, kuću iz koje je pobegao još 1985-te po očevoj sahrani, kuću u koju nije smeo da se vrati. Svet po kome hodi postaje tek skrovište od užasnog zaveštanja što mu ga otac ostavlja. Verovao u kletve ili ne, poslušao je majku i ostao daleko od rodnog sela. Vrativši se iz potucanja po svetu, naseljava se u Beogradu 1993. godine. Dve godine kasnije upoznaje ljubav svog života, Mariju Ranitijević. Nažalost, s njom se budi i staro prokletstvo. Nehotice, stižu u Lakićevo, gde u vanvremenskom obračunu ginu Marijina baka Magdalena, obdarena veštičjim moćima, ali i Lakijevi najrođeniji. Tek tada Laki spoznaje da je Marijina loza važna karika drevne kletve. Rastaju se, možda zauvek. Marija odlazi u Pariz. Možda bi već i to bilo sasvim dovoljno za jednu napetu priču, ali daleko od toga da se pripovest tu završava. Lakijev prijatelj Mile Desertić počinje da sanja istu opustelu kuću, sustižu ga naizgled natprirodne nevolje, a Lakija kroz snove vodi tajanstveni dečak i upućuje ga na sve jasnije tragove, na sitnice koje će pokrenuti potragu i Lakija dovesti generacijama unatrag, sve do pretka s kojim je sve započelo. Jedino rešenje je sahraniti mošti njegovih nesrećnih žrtava. Da li će uspeti u svom naumu i samim tim spasiti svog najboljeg prijatelja i povratiti ljubav, saznaćete u ovom vrtoglavom romanu.350 din LAZAR JANIĆ „VEŠTIČJE LUDILO“
Drugi deo trilogije „Oni su ovde sa nama“
U drugom delu sage „Oni su ovde sa nama“, autor nas storijom „Veštičje ludilo“ vraća u prošlost porodice Lakić, ne bi li razjasnio zamršena pitanja ostavljena otvorenim u „Kući obrasloj bršljanom“.
Roman započinje izvodom iz “Letopisa Lakićke parohije”, paroha Nikodija Stefanovića. Kroz Letopise se upoznajemo sa životom Lakijevog pretka Aranđela Lakića i njegovog sina Alekse, od koga je prokletstvo, kako izgleda, i započelo. Laki stranicu za stranicom letopisa prati avanture svog pretka Alekse Lakića i njegovog vernog pratioca Vučka Lukovića. Međutim, u knjizi parohije Lakićke postoji skriveno mesto, koje Laki slučajno otkriva, gotovo istovremeno kad mu postaje jasno da je njegov prijatelj Milo, ne samo povezan sa prokletstvom, nego mu je najverovatnije i rođak.
I zaista, „Veštičje ludilo“ je svojevrsni letopis prokletstva familije Lakić. Tokom Lakijeve potrage i odmicanja po pisanijama Nikodija Stefanovića, sve je jasnija povezanost prošlosti sa dalekom budućnošću i roman lagano zaokreće ka trećem delu sage.
Prateći tragove iz letopisa i probijajući se kroz ponovljena snoviđenja, Laki shvata da njegova rodna kuća, za koju je verovao da je stožer drevnog prokletstva, u stvari nije izvorni dom Lakića. Proučavajući Letopise, otkriva da je Aranđelova kuća, uništena u požaru, bila locirana na brežuljku, podalje od kuće obrasle bršljanom. Iz pripovesti o Vukadinu Lukoviću, takođe delu zapisa koji prati, otkriva da je ulaz u prvobitni podrum obeležen.
Pa opet, možda „Veštičje ludilo“ i ne bi bila prava pripovest o kletvama i duhovima, da tu nije umešan Orhan Kalamperović, medijum, naizgled komičan lik i saradnik „Trećeg oka“ (sic!), posrednik između sveta živih i sveta mrtvih. On Lakiju kroz razgovore sa pokojnicima odaje dragocene informacije i najzad na videlo izlaze svi beočuzi komplikovane slagalice. Potraga se usmerava stotinjak metara dalje, vođena hrastom zasađenim rukom Vukadina Lukovića.
I naposletku, „Veštičje ludilo“ se završava hepiendom, otkrićem izvora zla, koje se kao zagonetka provlači kroz obe knjige ove sage. Pronalaskom originalnih zapisa Lazara Lakića, čoveka od koga je prokletstvo krenulo, sve se kristalizuje i upokojenjem mošti njegovih žrtava demon osvete nestaje, ali...
Da li je sve tako jednostavno? Jer, tajanstveni Lakijev vodič se još jednom pojavljuje, valjda tek da bi otvorio novu zagonetku: Kakve veze daleka budućnost može imati sa drevnim prokletstvom?
Pitanja, pitanja, pitanja... Ovo je knjiga prepuna pitanja.
Na neka je odgovoreno, a neka tek počinju da odjekuju u očekivanju odgovora!350 din


LAZAR JANIĆ / STEVAN ŠARČEVIĆ „SAM, ISPOD ŠLJIVE“
Završnica trilogije „Oni su ovde sa nama“
Treći deo romana nas vodi trista godina u budućnost, tačnije u 2311. godinu. Svet je isparčan na nekoliko velikih geopolitičkih celina, među kojima se po izuzetnom blagostanju ističe Evropa, jedinstvena republika naseljena jednim narodom. Njeni stanovnici žive gotovo isključivo u megalopolisima. Čak i ako nisu zaposleni, uživaju visoke apanaže koje im omogućavaju luksuzan život. Poslove koje niko ne želi, obavljaju roboti i dolpengengeri, beslovesna klonirana čovekolika bića upravljana sistemima iz gradova. Negde na granicama Evrope vode se ratovi, o kojima se uglavnom zna preko herojskih saga emitovanih kroz mas-medije, ali to je na margini interesovanja zadovoljnih Evropljana. U tom i takvom svetu, detektiv Milivoj Jovanović dobija zadatak da istraži krađu uređaja za putovanje kroz vreme, ali, takođe, i eliminiše kradljivca, nekadašnjeg agenta Međudimenzionalnog odseka (MDO) Anu Simonović, koja, izvesno, stoji iza zločina. Trag vodi van grada i on izlazi da bi otkrio da je svet mnogo drugačiji od onoga kakvim ga je zamišljao... Da stvari nisu onakve kakvim se izdaju, shvatiće ubrzo i drugi MDO agent, Aleksa Lakić, koji se otiskuje na vremensko putovanje u nameri da zaustavi odbeglu Anu Simonović, s kojom je bio u emotivnoj vezi. Velika jurnjava po vremenskoj osi, jurnjava u realnom vremenu, Kremansko proročanstvo i neočekivana otkrića smenjuju se bez ikakve kontrole. U vrtoglavoj akcionoj priči mešaju se likovi iz različitih epoha tokom gotovo 500 godina, a super-agenti, žrtve genetskih manipulacija i tehnologija budućnosti sukobljavaju se na čvornim vremenskim petljama sadašnjosti i alternativnih budućnosti.350 din



LAZAR JANIĆ „MISLI OČEŠLJANE VETROM“
Naziv ovog neobičnog dela, "Misli češljane vetrom", savršeno opisuje ono što ćete naći unutar korica jedne vrlo zanimljive knjige. Na prvi pogled čitaoca može zbuniti nedefinisana forma iskaza, jer se radi o nesortiranim mislima nastalim kao statusi po fejsbuku. Uglavnom se radi o aforizmima, donekle složenim u smislenu celinu, ali ima tu i nekoliko poetskih momenata, pa i nekoliko priča. Ipak, postoji zajednički imenitelj svih ovih raznorodnih tekstova, a to je Janićeva žal za prošlošću. Nostalgična atmosfera neprestano upućuje na taj zaključak, čak i kada se radi o najžešćim žaokama kritički okrenutim prema svetu koji nas okružuje. Najsažetiji smisao i ideja ove knjige nalazi se u kreščendu, možda najsjajnije tačke ove zbirke, priče “Zdravo snovi, zbogom”: “ Samo, zašto ja ne znam koji je danas datum…? Samo, zašto ja ne znam gde se nalazim…? Samo, zašto ja sada, u stvari, nisam više ja?!” Ako bismo sudili po ovoj zbirci, mogli bismo zaključiti da je Janić izuzetno razočaran svetom koji ga okružuje. Niko tu nije pošteđen, ni prijatelji, niti ljubavnice bivše i buduće, o vladajućoj nomenklaturi da i ne pričam... Čak je i deda mraz dobio svoje u jednoj od Janićevih satiričnih tirada. I za kraj bih još dodao nešto vrlo neobično, što će upasti u oči svakome ko je pratio Janićev rad. U zbirci "Misli češljane vetrom" nejednom se pojavljuje Aleksa Lakić! Za one koji ne znaju, dodaću da je Aleksa Lakić glavni junak Janićevog ključnog dela, trilogije „Oni su ovde, sa nama“. Ne mogu, a da se ne upitam, ko je u stvari Aleksa Lakić? Radi li se o Janiću lično, pa bi u tom slučaju dogodovštine Alekse Lakića mogli podvesti pod svojevrsnu romantiziranu autobiografiju. Ili je to samo njegov alter ego, ličnost koju je autor glorifikovao kao osobu koja bi želeo da bude? Odgovor na to pitanje zna samo Lazar Janić, autor ovog interesantnog dela. Kakav god on bio, taj nedobijeni odgovor plete mrežu tajnovitosti oko autorovog stvaralačkog opusa. I ko zna? Možda je baš tako i najbolje.350 din


Za one koji to još ne znaju: "Knjižara S" se nalazi u Subotici, Cara Lazara 32 (ulica paralelno sa Radijalcem), a radno vreme je od 15.00 do 21.00 časova. Telefon je (024) 571-306.
Knjige možete poručiti i pouzećem. Dovoljno je da nam na mejl design@tippnet.co.rs pošaljete spisak knjiga koje naručujete i svoju adresu, a mi ćemo Vam ih poslati otkupninom. Računajte na oko 200 dinara PTT troškova pri svakoj narudžbi.   

Mala galerija br.79

REZULTATI KONKURSA ZA TREĆI BROJ E-ČASOPISA ZA UMETNOST I KULTURU „ZVEZDANI KOLODVOR“

Izvor: Zvezdani Kolodvor


Redakcija e-časopisa za umetnost i kulturu Zvezdani Kolodvor objavljuje da je završen konkurs za treći broj časopisa. Časopis će biti objavljen krajem avgusta meseca i postavljen na blogu: http://klubzvezdanikolodvor.blogspot.com/, takođe i na platformi za magazine issuu.com.Promocija će se održati 17. oktobra 2015. godine s početkom u 19:00 časova u Beogradu, u kući Đure Jakšića, Skadarska 34.Za sve dodatne informacije možete kontaktirati e-mail: klubumetnika.zvezdanikolodvor@gmail.com


Abdurahman HalilovićAleksandar NovakovićAlma MuharemovićAmila AlićAnel MušanovićAvdulah RamčilovićBiljana DimčićBojana NikoletićBoris MaksimovićBranisalv TođerČiko Ružica,Damir OcvirkDaniela VrškovaDanilo KocićDejan P. NikolićDijana RedžićDragan MaljikDušan VarićakDuško DražićĐorđe MaksimovićFranjo FrančićGoran LazarevićGordan ĆosićGordana LazićHelena HimelIlija IlićIvan ŠarčevićJana TošićJelena DimitrijevićJelena ŠkrobićJovan BajcLadislav BabićLazar UskokovićLuka ĐorđevićLuka KatančićLjiljana HimelLjiljana Pantelić NovakovićMaja MitrovićMarija LjevnaićMarijan FalicaMarina BaošićMarina MilosavljevićMario LovrekovićMartin BezinarevićMaša SpasojevićMikica JankovićMilan KosovićMilen ŠlemićMiloš PetronijevićMimica Stefanović KostićMirjana MaguraMladen MihailovićMomčilo JanjičićNada VučičićNenad LančuškiNikola VukojeNikolina DinićOlivera DražićOlivera ŠestakovRadojka UšurelRamona Adriana VukelićSanja MaksimovićSanja RadulovićSara HuskićSaša ĐorđevićSelma SokolovićSlađana StošićSnežana Marko MusinovSpomenka Denda HamovićStefan ImreStefan Simonović Stevan Šarčević Sunčica TorbicaSuzana VemićTatjana DebeljačkiVedran VolarićVeljko BosnićVesna JovanovićVitomir Ćurčin Vojislav Durmanović