Stevan Šarčević's Blog, page 53

KOLEVKINE HRONIKE - OBOR

Darko Savić / Stevan Šarčević
Sunčica je pratila zaboravljene maršrute drevnog naroda koje su prosecale Nebeske Planine i uporno je napredovala ka jugu. Nije mogla odabrati gore mesto za iskrcavanje, pomisli u sebi. Gusta kleka i paprat su povremenu upotrebu sablje činili neophodnom operacijom kako bi se prolaz pred njom otvorio. Stari put vekovima je korišten samo u krajnjoj nuždi, što je i bilo normalno, jer je malo ko bio raspoložen da susreće užase drevnog sveta. Kroz beskrajne formacije lipe i visokana, razoreni drum je pratio rečni tok Suze i Sunčica je neko vreme duž njega postojano napredovala, sve dok nije stao postepeno da se rastače u močvarni i neugodni teren. Sve se ćešće prisećala Darinih reči o „mrtvima koji ustaju“, pa ipak nije oklevala. Cilj joj je bila careva luka Neg, prepuna primamljivih lokala i bogatih riznica koje bi rado opelješila.Gusta magla, što se uvijala oko nje u vitičastim pramenovima, povremeno bi se toliko zgušnjavala da nije videla dalje od vrha sopstvenog nosa. Tu su negde i započela njena neugodna iskustva. Povremeno bi imala utisak da oseća nečije poglede na sebi, ali koliko god da se osvrtala i zurila, viđala bi samo nešto tamnije nijanse magle. "Postajem paranoična", pomišljala bi i nastavljala dalje, ali neprijatan osećaj je nikako nije napuštao. Kao da to nije bilo dovoljno, komarci su je neumorno napadali, a teška vlaga u vazduhu i ogavni zadah truleži umrtvljavali su joj sva čula. Tu su se u reku ulivali mnogi potočići i rečice i to je putovanje činilo još težim. U nekoliko navrata je imala osećaj kao da je nečije hladne ruke dodiruju i uobražavala je da vidi senke koje promiču oko nje, ali nije nikako uspevala da odredi niti njihovu poziciju, niti njihove oblike. Postajala je sve nemirnija. Stari svet je imao svoje tajne, koje je bilo bolje ne dirati. Kad se najzad teren, posle dugotrajnog i iscrpljujućeg probijanja kroz neprijatni okoliš, stao uzdizati i postajati sve šumovitiji, Sunčica zadovoljno odahnu. Zatravnjen put jedva da se nazirao, a oko nje su se sve češće uzdizali čitavi šumarci jove i vrbe, koji su sve više prelazili u četinarsku šumu. Najednom Sunčica zastade, zbunjena tutnjavom koja je dopirala negde sa leve strane. Premestila se do šipražja, isukala sablju i stala oprezno da napreduje, da bi se najzad ispela na jednu uzvisinu odakle joj pred očima puče neočekivani prizor. Čitava dolina pred njom vrvela je nebrojenim konjskim telesima koja su postojanim kasom napredovala ka severu. Do trenutka kad su odjeknuli prvi pucnji bičeva, nije imala predstavu odakle su se tu stvorile tolike životinje, a onda je shvatila da ih to lovci na konje teraju ka farmama razbacanim duž istočne granice sa Prijamonom. Iako su lovci na konje bili poprilično divlji soj, pa je bilo pametnije izbegavati susrete sa njima, Sunčica se susretu neizmerno obradovala. Nije bilo boljeg dokaza da je najzad napustila neispitane predele i dospela do naseljenih delova Kolonije. Šta bilo da bilo, odlučila je da se pritaji i pusti ih da prođu.Neko vreme krdo je prolazilo i sve ju je to podsećalo na beskrajno talasanje životinjskih obrisa uz zaglušujuću tutnjavu nebrojenih kopita. Kad su najzad i poslednja grla prošla, tišina je delovala nestvarno.Nastavila je niz dolinu tragom stada. Tlo je bilo raskvašeno i bilo je više no očito da su ovde nedavno padale obilne kiše. Na putu preko planina vreme je bilo stabilno, ali tu je sve bilo drugačije. Nebo se natmurilo i bilo je pitanje trenutka kad će kiša nastaviti da pada. Kada je, prateći lovce na konje, naišla na stazu koja se od njihovog širokog puta odvajala kroz pitomo četinarsko rastinje, smesta je donela odluku. Kud god ta staza vodila, bila je često korišćena, što znači da je vodila ka nekom selu ili imanju, što je nadalje značilo da se tu može skloniti od kiše koja samo što nije počela. Nedugo potom ugleda strme krovove imanja, pa najzad i ogradu od kolja kojom je ono bilo ograđeno. Međutim, što je više prilazila farmi, u njoj se sve više budio loš predosećaj. Zastade i pažljivije osmotri prizor pred sobom. Kapija je bila širom otvorena i oštećena, a trenutak potom zapazila je i nekoliko strela zarivenih u zidove glavne zgrade. Ne, tu nešto definitivno nije bilo u redu. Povukla se prezno do šumarka i zavukla među borove. U jednom oboru je dremalo dvadesetak komki, a odžak se pušio. Naizgled sve je bilo mirno. Možda je imanje bilo napadnuto, pa su razbojnici odbijeni? To bi bilo najjednostavnije objašnjenje, ali je Sunčica i previše puta na sopstvenoj koži osetila da jednostavna rešenja nikada nisu ispravna. Neko vreme nad farmom je vladao mir, a onda jedan legionar u punoj ratnoj spremi koji je nosio olupani lavor i dvojica seljaka sa prutovima u rukama izađoše iz kuće i zaputiše se prema oboru. Hod im je bio neobičan, više nalik plesu nego normalnom koračanju. Životinje se uznemiriše i pre no što su dva seljaka zašla među njih. Kad su jednu od ženki stali šibati odvajajući je od ostatka stada, Sunčica najednom shvati da ono u oboru nisu komke. Stvorenje što su terali ka izlasku iz obora stalo je sasvim razgovetno zapomagati i moliti za milost. Čula je Sunčica da nije nikakva retkost da se po selima neželjeni ukućani proizvode u komke, ali čak i tada bi im čupali jezike kako ne bi bili otkriveni. Ovo je bilo proporcionalno razvijeno i potpuno svesno biće, ni nalik beslovesnim idiotima iz azila za umobolne po farmama na istoku. Nemilosrdno terana promišljenim udarcima svojih gospodara, devojka je koračala prema trećem muškarcu koji je zastao kraj jednog panja i sa osmehom posmatrao njihovo prilaženje. Sunčica osmotri curu. Bila je veoma lepa, dugih nogu i skladnih oblina, pa je u prvi mah pomislila da će biti silovana. Međutim desilo se nešto sasvim drugo. Uplakanu devojku njeni gonioci polegoše preko panja čvrsto je držeći za udove, a treći muškarac dohvati nož i stade je seći odmerenim potezima. Sva trojica su bila apsolutno ravnodušna prema devojčinom jezivom vrištanju. Komad po komad mesa joj je pažljivo odsecan sa tela i bacan u lavor. Tek posle nekog vremena cura izgubi svest i vrištanje prestade, ali mesarski posao oko njenog tela nije prestajao. Najzad legionar dohvati krcati lavor i uđe u kuću, a ona dvojica odvukoše devojčine ostatke negde iza kuće. Kad se i oni vratiše u zgradu, u dvorištu je zavladala tišina.Sunčica ponovo osmotri obor. Sve dotle nije mnogo pažnje obraćala na njega. Jednostavno je registrovala da su tu smeštene komke, ali sad su se okolnosti promenile. Sve su to bile mlade žene, gole k'o od majke rođene. Polegale su ponovo u raskvašenu ilovaču ispod sebe, spokojne poput domaćih životinja, kao da se ništa nije desilo. Bogovi, šta se to ovde dešava?!Nigde nije videla nikakvu stražu, ograda obora nije bila naročito visoka. Zašto te cure ne beže? Pa opet, nije bilo na njoj da o tome razmišlja. Oprezno se stala povlačiti, pa se najzad okrenu i potrča u pravcu odakle je ovamo i stigla. Prijaviće stvar vlastima u najbližem gradiću i toliko od nje.

OBOR

Darko Savić / Stevan Šarčević
Sunčica je pratila zaboravljene maršrute drevnog naroda koje su prosecale Nebeske Planine i uporno je napredovala ka jugu. Nije mogla odabrati gore mesto za iskrcavanje, pomisli u sebi. Gusta kleka i paprat su povremenu upotrebu sablje činili neophodnom operacijom kako bi se prolaz pred njom otvorio. Stari put vekovima je korišten samo u krajnjoj nuždi, što je i bilo normalno, jer je malo ko bio raspoložen da susreće užase drevnog sveta. Kroz beskrajne formacije lipe i visokana, razoreni drum je pratio rečni tok Suze i Sunčica je neko vreme duž njega postojano napredovala, sve dok nije stao postepeno da se rastače u močvarni i neugodni teren. Sve se ćešće prisećala Darinih reči o „mrtvima koji ustaju“, pa ipak nije oklevala. Cilj joj je bila careva luka Neg, prepuna primamljivih lokala i bogatih riznica koje bi rado opelješila. Gusta magla, što se uvijala oko nje u vitičastim pramenovima, povremeno bi se toliko zgušnjavala da nije videla dalje od vrha sopstvenog nosa. Tu su negde i započela njena neugodna iskustva. Povremeno bi imala utisak da oseća nečije poglede na sebi, ali koliko god da se osvrtala i zurila, viđala bi samo nešto tamnije nijanse magle. "Postajem paranoična", pomišljala bi i nastavljala dalje, ali neprijatan osećaj je nikako nije napuštao. Kao da to nije bilo dovoljno, komarci su je neumorno napadali, a teška vlaga u vazduhu i ogavni zadah truleži umrtvljavali su joj sva čula. Tu su se u reku ulivali mnogi potočići i rečice i to je putovanje činilo još težim. U nekoliko navrata je imala osećaj kao da je nečije hladne ruke dodiruju i uobražavala je da vidi senke koje promiču oko nje, ali nije nikako uspevala da odredi niti njihovu poziciju, niti njihove oblike. Postajala je sve nemirnija. Stari svet je imao svoje tajne, koje je bilo bolje ne dirati. Kad se najzad teren, posle dugotrajnog i iscrpljujućeg probijanja kroz neprijatni okoliš, stao uzdizati i postajati sve šumovitiji, Sunčica zadovoljno odahnu. Zatravnjen put jedva da se nazirao, a oko nje su se sve češće uzdizali čitavi šumarci jove i vrbe, koji su sve više prelazili u četinarsku šumu. Najednom Sunčica zastade, zbunjena tutnjavom koja je dopirala negde sa leve strane. Premestila se do šipražja, isukala sablju i stala oprezno da napreduje, da bi se najzad ispela na jednu uzvisinu odakle joj pred očima puče neočekivani prizor. Čitava dolina pred njom vrvela je nebrojenim konjskim telesima koja su postojanim kasom napredovala ka severu. Do trenutka kad su odjeknuli prvi pucnji bičeva, nije imala predstavu odakle su se tu stvorile tolike životinje, a onda je shvatila da ih to lovci na konje teraju ka farmama razbacanim duž istočne granice sa Prijamonom. Iako su lovci na konje bili poprilično divlji soj, pa je bilo pametnije izbegavati susrete sa njima, Sunčica se susretu neizmerno obradovala. Nije bilo boljeg dokaza da je najzad napustila neispitane predele i dospela do naseljenih delova Kolonije. Šta bilo da bilo, odlučila je da se pritaji i pusti ih da prođu.Neko vreme krdo je prolazilo i sve ju je to podsećalo na beskrajno talasanje životinjskih obrisa uz zaglušujuću tutnjavu nebrojenih kopita. Kad su najzad i poslednja grla prošla, tišina je delovala nestvarno. Nastavila je niz dolinu tragom stada. Tlo je bilo raskvašeno i bilo je više no očito da su ovde nedavno padale obilne kiše. Na putu preko planina vreme je bilo stabilno, ali tu je sve bilo drugačije. Nebo se natmurilo i bilo je pitanje trenutka kad će kiša nastaviti da pada. Kada je, prateći lovce na konje, naišla na stazu koja se od njihovog širokog puta odvajala kroz pitomo četinarsko rastinje, smesta je donela odluku. Kud god ta staza vodila, bila je često korišćena, što znači da je vodila ka nekom selu ili imanju, što je nadalje značilo da se tu može skloniti od kiše koja samo što nije počela. Nedugo potom ugleda strme krovove imanja, pa najzad i ogradu od kolja kojom je ono bilo ograđeno. Međutim, što je više prilazila farmi, u njoj se sve više budio loš predosećaj. Zastade i pažljivije osmotri prizor pred sobom. Kapija je bila širom otvorena i oštećena, a trenutak potom zapazila je i nekoliko strela zarivenih u zidove glavne zgrade. Ne, tu nešto definitivno nije bilo u redu. Povukla se prezno do šumarka i zavukla među borove. U jednom oboru je dremalo dvadesetak komki, a odžak se pušio. Naizgled sve je bilo mirno. Možda je imanje bilo napadnuto, pa su razbojnici odbijeni? To bi bilo najjednostavnije objašnjenje, ali je Sunčica i previše puta na sopstvenoj koži osetila da jednostavna rešenja nikada nisu ispravna. Neko vreme nad farmom je vladao mir, a onda jedan legionar u punoj ratnoj spremi koji je nosio olupani lavor i dvojica seljaka sa prutovima u rukama izađoše iz kuće i zaputiše se prema oboru. Hod im je bio neobičan, više nalik plesu nego normalnom koračanju. Životinje se uznemiriše i pre no što su dva seljaka zašla među njih. Kad su jednu od ženki stali šibati odvajajući je od ostatka stada, Sunčica najednom shvati da ono u oboru nisu komke. Stvorenje što su terali ka izlasku iz obora stalo je sasvim razgovetno zapomagati i moliti za milost. Čula je Sunčica da nije nikakva retkost da se po selima neželjeni ukućani proizvode u komke, ali čak i tada bi im čupali jezike kako ne bi bili otkriveni. Ovo je bilo proporcionalno razvijeno i potpuno svesno biće, ni nalik beslovesnim idiotima iz azila za umobolne po farmama na istoku. Nemilosrdno terana promišljenim udarcima svojih gospodara, devojka je koračala prema trećem muškarcu koji je zastao kraj jednog panja i sa osmehom posmatrao njihovo prilaženje. Sunčica osmotri curu. Bila je veoma lepa, dugih nogu i skladnih oblina, pa je u prvi mah pomislila da će biti silovana. Međutim desilo se nešto sasvim drugo. Uplakanu devojku njeni gonioci polegoše preko panja čvrsto je držeći za udove, a treći muškarac dohvati nož i stade je seći odmerenim potezima. Sva trojica su bila apsolutno ravnodušna prema devojčinom jezivom vrištanju. Komad po komad mesa joj je pažljivo odsecan sa tela i bacan u lavor. Tek posle nekog vremena cura izgubi svest i vrištanje prestade, ali mesarski posao oko njenog tela nije prestajao. Najzad legionar dohvati krcati lavor i uđe u kuću, a ona dvojica odvukoše devojčine ostatke negde iza kuće. Kad se i oni vratiše u zgradu, u dvorištu je zavladala tišina. Sunčica ponovo osmotri obor. Sve dotle nije mnogo pažnje obraćala na njega. Jednostavno je registrovala da su tu smeštene komke, ali sad su se okolnosti promenile. Sve su to bile mlade žene, gole k'o od majke rođene. Polegale su ponovo u raskvašenu ilovaču ispod sebe, spokojne poput domaćih životinja, kao da se ništa nije desilo. Bogovi, šta se to ovde dešava?! Nigde nije videla nikakvu stražu, ograda obora nije bila naročito visoka. Zašto te cure ne beže? Pa opet, nije bilo na njoj da o tome razmišlja. Oprezno se stala povlačiti, pa se najzad okrenu i potrča u pravcu odakle je ovamo i stigla. Prijaviće stvar vlastima u najbližem gradiću i toliko od nje.

KOLEVKINE HRONIKE - DEČAK

Darko Savić / Stevan Šarčević
Satima je sedeo u gustoj krošnji visoke jele. Ništa se nije dogodilo. Drvo je odabrao tako da jasno vidi ulaz u štalu i veći deo sela. Napravio je ogrtač od medveđeg krzna koji ga je odlično štitio od kiše, a i grejao je prijatno. Spreman luk sa strelom na tetivi ležao mu je u levoj ruci. Neko je bio tu osim njih. Osećaj je bio tu, tanak kao vlas kose. Osećaj zveri. Osmehnu se kiselo u mraku. Trebalo je da ostane i spava u toplom senu. Onaj koji bi ga proburazio mačem učinio bi mu uslugu. Da, njemu možda, ali to dvoje su želeli da žive. Mogli bi i biti srećni negde. Za njega je ljubav bila samo reč, još jedna iluzija koju su ljudi stvorili da daju smisao bezvrednom životu. Ako možeš uhvatiti vetar, možeš biti i srećan u ljubavi. Ali oni su još verovali. Učiniće što može. Ako njihovi bogovi budu hteli, živeće. Tamo u najdaljem kutku sela jedan pokret privuče mu pažnju. Jedna omalena prilika se prikradala ivicom puta u njihovom pravcu. Mogao je već sada lako da je pogodi strelom, pa je ipak oklevao. Još kada je prvi put pretraživao kuće, posumnjao je da se neko od seljana krije u blizini. Kada se popeo na tavan, još je mirisao na sušeno meso. Sumnjao je da su ga poneli sa sobom kada su rešili da beže. Čisto je sumnjao da su napadači pokupili meso, zatvorili poklopac i sklonili merdevine. Pljačkaši to ne rade Logično je da su se seljani vratili posle par dana. Nigde nije bilo leševa iako je video mnogo krvi po kućama. Neko se pobrinuo za njih. Niko se više nije pojavljivao i Teodor zaključi da je tek najhrabriji krenuo u izvidnicu. Spremi strelu i luk na leđa i zategnu krzneni ogrtač. Bio je spreman za skok. Čovek koji se polako približavao očigledno se oslanjao na poznavanje terena. Prilika skrenu malo u desno u nameri da priđe štali sa zadnje strane što ga je dovelo pred drvo. Teodor više nije oklevao. Bacio se sa grane na kojoj je stajao i dočekao se tačno iza namernika. Čovek nije stigao ni da se pomeri a ruka nalik na kandžu mu se sklopila oko vrata i podigla ga u vazduh kao da je od slame. Sada je bio red na Teodora da se iznenadi, jer prilika koja se gušila u njegovom stisku bio je dečak! Pusti ga naglo i on se prostre po raskvasenoj zemlji u nesvesnom stanju. Jutro je dobro odmaklo kada se dečak promeškolji u svom ležaju od vunenih deka i sena. Napolju je još bilo tmurno ali je kiša konačno stala. Mali predah od upornog rominjanja je delovao umirujuće. Devojka mu prinese vodu u glinenom krčagu. Otpio je malo i polako otvorio oči. Kada ugleda devojku ispred sebe trznu se snažno i poče da uzmiče unatraške po senu. Kada je osetio drveni zid iza sebe stade da gleda levo i desno tražeći način da pobegne. - Nećemo te povrediti - reče mu devojka, pa pogleda prema Teodoru koji je stajao u otvoru vrata prekrštenih ruku, ramenom naslonjen na njih. - Nismo neprijatelji - reče mu mladić koji je stajao pored Ane. - Slučajni smo prolaznici i ne želimo ti zlo - nastavi. – Ne znam šta se ovde dogodilo ali pomoći ćemo ti koliko možemo. Dečak je i dalje ćutao i bacao preplašene poglede prema vratima gde je stajao ogromni čovek sa strelom i mačem na leđima, a velikim nožem za pasom. - Nije hteo da te povredi, šunjao si se po mraku, pa te je zato uhvatio - reče mu Ana blago. Još neko vreme je potrajalo dok ga ona nije uzela za ruku i izvukla iz sena. Kada je konačno seo pored njih, ponudiše mu ostatke večere za jelo, ali se on samo namršti, a onda skoči i pojuri prema vratima. Tu je još uvjek stajao Teodor. Dečak se zaustavi i podiže pogled na njega. - Idem da donesem prave hrane - usplahireno promuca. Teodor ga možda još nedavno i ne bi pustio, nikome on nije verovao, ali sada mu je bilo svejedno. Pomerio se u stranu. Kada dečak projuri kraj njega, on se uputi prema konjima i poče da sedla velikog crnog ata otetog jednom od vojnika koje je pobio. Vreme je da se krene. Ako je dečak skinuo svo ono meso, imaće više nego dovoljno hrane da stignu do prvog gradića. Dečak uleti sa povećim komadom dimljene veprovine. Teodor koji je upravo završio sedlanje priđe dečaku i izvadi pet srebrnih novčića iz kožne vrećice - Trebalo bi mi par takvih komada, platiću pošteno. - dečak pogleda osedlanog konja - A mi? - upita očajno, pa se okrenu prema momku i devojci koji su stajali i nervozno posmatrali pripreme za odlazak. - Idemo li mi sa tobom? - ponovo upita dečak. Teodor to svakako nije očekivao.

Mala galerija br.84

KOLEVKINE HRONIKE - TEODOR

Darko Savić / Stevan Šarčević
Djevojka je ponovo plakala. Zadnja dva dana je postalo nepodnošljivo. Zapretio je da će joj zapušiti usta, pa ju je dečko počeo smirivati. Hrabro se držala dok su ih vojnici držali u zarobljeništvu, valjda je bila spremna na to kada je odlučila pobeći, ali pošto je dobila slobodu. pa je ponovo izgubila, živci su joj popustili. Toliko se radovala kada ih je oslobodio, da je plakala od sreće. Momak je bio oprezniji ali nakon dva dana i on je popustio. Teodor je dobro igrao svoju ulogu. Sedam dana mu je trebalo da izvuče od njih istinu, a kada ju je konačno čuo, nije puno razmišljao. Dečko je pokušao da mu se suprotstavi, ali je samo zaradio iščašeno rame. dok ga je vezao cura ih je samo tupo gledala, a kada se konačno osvestila počela je da plače. To je bilo pre pet dana. Kiša koja je stigla nekako zajedno sa suzama nije prestajala, ponekad bi utihnula i prerastala u maglu, ali samo malo kasnije lila bi opet kao da se nebo otvorilo. Kako su odmicali na sever pejzaž se menjao. Raskošne listopadne šume ustupile su mesto visokim i tmurnim četinarima ispod kojih je vladao večiti sumrak. Ogromne crne stene virile su iz zemlje, pa je čak i voda bila tamna i zloslutna. Hladnoća i vlaga su se uvlačili pod kožu. Uskoro im se na putu isprečila prava mala bujica, brza i mutna, koja je pre kiša verovatno bila tek potočić. Morao je preko, što mu je donelo novu glavolomku. Vezanih ruku sužnji nisu mogli preko, a ako ih odveže pokušaće pobeći.- Ideš prva preko - reče on devojci. Ona ga je pogleda tupo a Teo poče da viče pokušavajući da se oslobodi konopca. - Ne! Udaviće se! Huljo, ne smeš to da uradiš! - Teodor mu odvali takav šamar da je pao na zemlju. Ana vrisnu, pa krenu da pomogne voljenom ali tek što je zakoračila oko vrata joj se sklopila čelična kandža odvajajući je od zemlje. Gušila se. Pluća stadoše da gore i da urlaju! Počela je da gubi svest kada je hladno blato i udarac od zemlju povratiše. Kad je napad kašlja prošao, okrenula se Teu. Stranac mu je stao nogom za vrat gurajuci mu lice u blato, dok se on grčio gušeći se. - Možete da gledate jedno drugo kako patite ili da ovaj put učinite bezbolnim. Dobili ste izbor koji drugima obično ne dajem. - Prestani - prošapta Ana kroz jecaje - učiniću kako želiš. Noga se istog časa ukloni i lice crno od blata duboko udahnu grabeći vlažni šumski vazduh. Sledećeg jutra pred njima izronuše visoka brda prekrivena gustom neprirodno pustom šumom. Hodali su skoro ceo dan ivicama nabujalih potoka probijajući se prema severu, promrzli i gladni. Nikakve lovine nadaleko nije bilo. Bez obzira na teškoće Teodor nije nameravao da se vrati na drum. Preduboko je zabrazdio da bi mu neki radoznalac pokvario planove. Pružila mu se prilika i nije nameravao da je ispusti. Nagrada za zalutale ovčice neće biti samo zlato. Ne, to je on mogao svugde da nanjuši. Prava nagrada je Carev oprost. Ono zbog čega su krenuli po sirovi čelik. Ono zbog čega se suočio sa Vanukom. Neka ih, neka ga mrze. Ne znaju oni šta bi bilo da ih je pustio da odu u najdublje ponore Rupe! Skembali bi ih u prvom gradiću. Prodavali bi ih komad po komad, samo da što više dobiju, a devojku bi silovali toliko puta da bi joj se ogadio sav muški rod, pa i njen lepotan zbog koga je napustila sigurnost očevog ognjišta Uskoro se kiša ponovo pretopila u tešku i lepljivu izmaglicu, pa su prve kuće primetili tek kad su prišli savim blizu selu. Beli bor i belika što su ga okruživali bili su ovolko južno prava retkost i bili su samo bleda senka veličine i raskoši svojih severnih rođaka. Ana i Teo zaustaviše konje preplašeno šarajući pogledom po kućicama. Žudili su za suvim i toplim. Znali su da on ne želi da budu viđeni. U prvom trenutku je pomislio da zaobiđe selo, ali imao je osećaj da nešto nije kako treba da bude. Vreme je bilo prilično hladno. a nigde nije video dim ognjišta. Stade pažljivije zagledati. Prevrnute kotarice u jednom dvorištu, otvorena štala u drugom, pogažena bašta u trećem... Bilo je tu borbe i to nedavno. Nije više oklevao. pogledvši zarobljenike krenu ka najbližoj kući. Oni se zgledaše, pa krenuše oprezno za njim. Obišao je zgradu i pozadi ugledao štalu kao što je i očekivao. Bila je prazna i on uvede konje, skinu mokra sedla i poče da ih trlja suvom travom. Ana i Teo su jedva dočekali da se sklone sa kiše, pa im se sada štala činila ljepša od dvorca kraljice San. Završivši sa konjima Teodor reši da pretraži kuće. Možda i pronađe nešto što bi im moglo koristiti. Suvu odeću, vunene prekrivače, možda i nešto za jelo, ko zna? Ana i Teo se sručiše u plast sena i osloniše jedno na drugo. Napolju je kiša i dalje lila. Mrak se zgušnjavao ranije nego obično zbog tamnih oblaka koji su prekrili plavu haljinu boginje Dan. Teodor požuri prema najbližoj kući. Unutra beše lom kao što je i očekivao. Građevina se sastojala od tri prostorije. U najvećoj sa ognjištem nije bilo ničeg korisnog. U druge dve se ulazilo iz nje. U jednoj su verovatno spavali odrasli a u drugoj deca. Tu je bilo mnogo dobre posteljine, ali su na obe sobe prozori bili provaljeni, pa je kiša koju je vetar naneo kroz široke prozore sve pokvasila. U velikoj prostoriji ugleda na drvenom plafonu otvor ka potkrovlju. Lestve su ležale par koraka dalje. Oprezno podigavši poklopac zastade i trže povijeni nož brže od misli. Umesto polumraka tavanske prostorije, sve se ukazalo sablasno jasno. Krovne grede, kameni odžak, drvene kuke, sve je imalo neprirodni zelenkasti odsjaj. Pažljivo osmotri ima li kakve pretnje, ali čak ni miša na tavanu nije bilo. Od izvora smaragdne fosforescencije ni traga. Previše se toga nagledao da bi u njemu bilo mesta za magije, vradžbine i duhove. Da postoje na ovom svetu odavno bi se susreo sa njima. Pope se najzad i čučnu pod niski krov, pa se naglo uspravio. Snopovi rogozine se razleteše i kroz rupu se probi mutna dnevna svetlost. Zelenkastog sjaja nestade. Naježio se. U sledećoj kući je imao više sreće. Pronašao je dva debela vunena ćebeta i lanenu odeću, pa čak i jedno medveđe krzno. Smotao je sve u klupko i potrčao ka štali. Najednom mu se učini da ga neko posmatra, ali se nije zaustavljao. Tek kada je ušao u štalu okrenuo se na vratima i osmotro selo. Osećaj ga je retko varao. Moraće da pripazi večeras. Večerali su ostatke pečenih žaba koje je nahvatao pre dva dana. Vatru nisu palili. Tama je bila jednako gusta i unutra i vani. Stomaci su im još krčali kada su završili sa oskudnim obrokom. Posle nekog vemena Teodor promrmlja - Spavajte. - Nećeš nas ubiti? - Upita dečko uplašeno. Teodor se okrenu, na šta dečko jeknu stiskajući devojku uza sebe. - Bogovi, šta si ti? - uzviknu klinac. Teodor ga odmeri, pa se okrenu, priđe vratima i zagleda se u selo. Tama je bila gusta kao mastilo, ali sve je jasno video. Više nije sumnjao. Transformacija je poodmakla. U stvari, već je odavno trebao biti mrtav, pomisli prisećajući se Vanukovih očiju one noći. Okrenu se sužnjima.- Večeras ćete prenoćiti ovde, a kada svane jutro daću vam konje, pa idite gde vam je volja - reče preko ramena i izađe u noć.

Mala galerija br.83

STIGAO AVANGRAD Br. 19!

Pozivamo sve zainteresovane da navrate u "Knjižaru S" u Subotici, Cara Lazara 32 (ulica paralelno sa Radijalcem) i podignu besplatni primerak "AVANGRADA Br. 19. Radno vreme je od 15.00do 21.00 časova, a.telefon (024) 571-306.
Devetnaesti broj lista za kulturu Avangrad između ostalog, donosi intervju sa književnicom Jelenom Lengold, mišljenja o odnosu krize i stvaralaštva (Ivana Peško, Vladimir B. Perić, Desya Lovorov, Zlatko Mušić, Oliver Milijić), te pregled novih knjiga (Ruku na srce Nenada Grujičića, Noćne vesti Dušana Mitane, Sedam razgovora sa H.L. Borhesom Fernanda Sorentina...). Deo posvećen drami bavi se delom HalFlajf Filipa Vujoševića, a rubrika namenjana filozofiji umetnosti kao umetniku. Film je zastupljen tekstom koji analizira društvenu stigmu, zatim je tu tekst o životu i radu velikog glumca Radeta Markovića i nastavak priče o kinematografiji Trećeg rajha. Kodagain, Soft Moon, Blind Idiot God, Cannibal Ox, Benoit Pioulard, Kh’lulu, Sensartika nalaze se na stranicima namenjenim muzici. Ovaj broj bavi se i karakteristikama kalvarija u Vojvodini, a kroz esej meri vrednosti sadašnjice i bliske prošlosti. U novom Avangradu čitalac može pronaći i putopis o neobičnim posetama selima nedaleko od Zagreba. U literarnom sokaku Proesis zastupljeni su tekstovi o Kafki iz Dnevnika pisanog noću Gustava Herlinga-Gruđinskog i pesme Tadeuša Pajpera (u prevodu Biserke Rajčić). Tu su i priče Ivana Potića, Marka Galića, Tanje Mlađen, pesme Slavka Malog, Slobodanke Živković, Sovjete Grubešić. Vizuelni prilozi stižu od Jelene Kršić (naslovna strana), Bojana Šimunovića, Momčila Bjekovića, Siniše Trifunovića...

KOLEVKINE HRONIKE - OLENA

Darko Savić / Stevan Šarčević

Olena je jecala od zadovoljstva glave zabijene u perjani jastuk dok ju je on uzimao od pozadi. Njegove snažne šake stezale su joj zadnjicu i povlačile napred nazad kao da je i sama od perja. Treći put noćas. I svaki put carski. U dnu stomaka bockalo je hiljade sitnih iglica, poče da je trese slatka jeza, a kad je ubrzao jeknula je glasno i ispustila dah. Legoše jedno pored drugog na krevet glasno dišući. Ona se prva pomeri, spusti mu glavu na rame i ruku prebaci preko širokih grudi.
Probudi ih panično lupanje na vratima. Nije znala koliko su spavali, ali je ponoć odavno prošla. 
- Veličanstvo! - viknu poznati hrapavi glas kroz vrata. Kralj Markos Lav koji je vršio dužnost čuvara dok je Elesar bio odsutan. Najstariji kralj u koloniji brojao je stotinu pedeset devet godina, ali je izgledao kao suvo čelik - drvo. Visok i žilav, nosio je svoj oklop lako kao pero, a um mu beše oštar kao i mač, dodatno prekaljen godinama iskustva. Šta li je nateralo kralj Lava, hladnog kao stena, da sizerenu lupa na vrata u pola noći?
Noć tamna i bez mesečine beše kao stvorena za crne vesti. Erik joj pruži svilenu posteljinu i ona je navuče do nosa, a on ustade i sveza crni plašt oko struka.
- Napred - viknu konačno. Vrata se otvoriše i Lav uđe u odaju kamenog lica. Pokloni se caru ne obraćajući pažnju na Olenu koja je virila iz posteljine.
- Veličanstvo - reče mirnim glasom - žao mi je što ometam san, ali moram vas obavestiti o pismu koje je doletelo noćas.
- Pričaj otvoreno.
- Loše vesti veličanstvo. Ptica je iz Julina. Napadnuti smo. Krug je na okupu, čekamo vašu zapovest - reče mirno kao da je reč o najobičnijoj stvari na svetu. Olenu prođoše trnci. Julin je bio u miru već dvesta godina, ali poslednji rat koji je predhodio miru trajao je četrdeset i bio je jedan od najkrvavijih koji je Kolonija videla. U to vreme Julinom je vladala porodica Elot. Raširili su trgovinu i teritoriju trostruko za samo dvadeset godina. Kada je krug shvatio da će kolonija dobiti ravnopravnog konkurenta, dovoljno snažnog da predstavlja pretnju, predložiše trgovinski sporazum u korist Carstva koji bi zaustavio Julinovo širenje. Car Angus, Erikov deda, poznavao je samo zakon mača i odbacio ga je. Odlučiće rat. Pokoriće ih ili će biti pokoreni. Eš Elot, tadašnji kralj Julina, čovek mudar, ali takođe neustrašiv ratnik, odavno je znao da uspon njegovog kraljevstva znači neizbežan rat. Godinama se spremao i kada su nebrojeni brodovi Kolonije sa desetinama hiljada ratnika prispeli na Bisernu Obalu, Julinci su im poželeli vatrenu dobrodošlicu. Šuma džinovskih trbušeta zasula ih je sa zapaljenim uljem, more je gorelo i samo se nekolicina brodova izvuklo. Carstvo se teško oporavilo od poraza. Rat je kasnije dobijen, nakon mnogo godina krvi, ali je cena plaćena. Na tronu Julina sedi porodica Brikaston od kad je osvojen. Najmlađe, četrnaesto kraljevstvo pripojeno carstvu.
- Pobunjenici ili Pustinjaci? - Upita Erik namršteno. I posle dvesta godina bilo je mnogo pristalica starog kraljevstva. Više je voleo divlja pustinjska plemena. Bar je znao protiv koga se bori.
- Veličanstvo - reče stari kralj zloslutno - bojim se da je situacija malo komplikovanija, najbolje bi bilo da dođete u prestonu dvoranu, tamo ćemo vam sve objasniti - reče Lav.

***
Erik je čuo žamor pre nego što su ušli u prestonu dvoranu. Od kad su napustili kraljevu kulu nisu progovorili ni reči. Dvorana je bila puna. Na uglačanom mermernom podu ispred prestola, koji je obasjan plamenom baklji delovao kao da se talasa, stajali su kraljevi. Skupili su se u grupice i živahno raspravljali. Neki ogrnuti teškim krznenim ogrtačima preko košulje i pantalona, što je dovoljno govorilo u kakvoj su žurbi došli. Dalje od njih uz mermerne stolice izmešali su se ljudi iz pratnje, prvi vitezovi, gospodari i savetnici. Niko nije primetio da je Car ušao. Tek kada je stigao do prestola najbliži kraljevi ga primetiše i pokloniše se. Ubrzo su svi pali u naklon. Zasede u presto i svi zauzeše mesta. Četiri stolice su ostale prazne.

KOLEVKINE HRONIKE - ANA

Darko Savić / Stevan Šarčević
Moram biti jaka, govorila je sebi. Moram zbog njega. Malo dalje od nje sedeo je Teo ruku vezanih iza leđa
. Plavi podočnjaci i svetlosmeđa brada od nekoliko dana. Nije skidao pogled sa nje, brinuo se. Videla je koliko mu je teško i koliko se muči što ne može da joj pomogne. ali se trudio da je ohrabri. Šaputao je da će sve biti u redu. Bio je u težem položaju, ali nije obraćao pažnju na to. Nije znala ko su dželati, ali je bila sigurna da ne rade za njenog oca. On nikada ne bi poslao nepoznate ljude da je traže. A ipak su bili vojnici i imali su očito jasna naređenja. Bili su grubi, ali su pazili da ih ne povrede. Nisu im se obraćali, ni reč.

Bradonja je bio vođa. Čovek gadne naravi, koji ume da se kontroliše kada zatreba, kao ono pre dve noći kada su naišli na onog viteza lutalicu. Čula je kako tiho razgovaraju dok su prilazili njegovoj vatri. Nisu znali da li da obiđu logor ili da priđu i ubiju viteza. Samo ako nešto pođe naopako, reče bradonja. Čovek je div, pogledajte mu mišiće. Mora da je snažan poput samog Loma. Mada nas je trojica, nećemo rizikovati ako ne moramo. Najmanji od njih, crn čovek trulih zuba, slomljenog nosa i pokreta koji su podsećali na mačije, predloži da ga gađaju strelom, ali iz bradonjinog grla se samo začulo preteće režanje. Kad je ugledala viteza, iznenada je osetila nadu. Delovao je kao od planine odvaljen. Lica oštrog, ali lepog, sive kratko ošišane kose i istaknutih tamnih očiju u kojima je igrao plamen logorske vatre. Kada bi mu samo mogla reći...
Smestili su ih podalje od vatre. Vitez je s njima podelio zeca i nije mnogo zapitkivao. Za njega je to tek još jedna patrola carevih vojnika koja je uhvatila lopove.
Napustili su logor pre svitanja, još dok je tiho hrkao. Od tada su sišli sa puta, plašeći se da još nekoga ne sretnu. Putovali su divljim stazama i prelepim livadama punim mirisnog cveća, kroz šume hrastova i galika preko tepiha guste mahovine. Pratili su rubove dubokih klisura u čijem su dnu svetlucale kristalne reke, uvek prema severu. Znači vode ih kući. Te večeri zanoćiše ispod ogromne stene prekrivene bršljanom. Okolo je raslo retko drveće, koje se u daljini pretvaralo u šumu. Ulovili su mladu srnu i stavili je na ražanj. Glasno su se smejali, jer lancima uokolo nije bilo čoveka. Noć je odavno pala kada su skinuli meso sa vatre. Njima su odrezali po komad, koji su morali kidati vezanih ruku i zubima. U sred jela, crnom čoveku koga su zvali Smrad, zbog usta iz kojih je smrdelo kao da su vrata pakla, izniče strela iz vrata i on se izvrnu na leđa bez glasa. Pre no što su uspeli da se pomaknu, druga strela završi u oku ćelavog vojnika. Bradonja se osvestio, bacio na zemlju i otkotrljao do štita i mača koji su ležali par koraka od njega. Podiže štit i okrenu ga u pravcu odakle je pretpostavljao da dolaze strele. Međutim niko više nije gađao, samo se jedna senka odvoji od drveta i krenu lagano u pravcu logora. Ana ga je prepoznala i pre no što ga je vatra obasjala. Bio je to vitez lutalica od pre neke noći. Kada stade naspram bradonje uze mač sa obe ruke.
- Trebao sam pustiti Smrada da probuši tvoj kukavički vrat - zareža i pljunu.
- Trebao si - odgovori vitez smireno.
- Ne, ovako je bolje, odrubiću ti kopilansku glavu lično - viknu i zaleti se spuštajući mač u divljem udarcu odozgo na dole. Vitez ga lako odbi iako je i bradonja bio ogroman čovek. Pokuša da ga udari štitom u naletu, ali on okrenu vrh mača prema štitu takvom brzinom i snagom da je sečivo proletelo kroz debelu hrastovinu i stomak kao da je od slame. Mač neprijatelja ispade, ruke se opustiše i jedan trenutak se zagleda vitezu u oči, a onda klonu. Kad se na samrtnikovim čaškirama pojavila mrlja osetio se strašan smrad. Vitez izvuče mač i telo se stropšta na zemlju. Skinuvši štit sa sečiva okrenuo se prema zatvorenicima. Ana pogleda Tea koji je buljio u stranca.
- Slobodni smo - prošapta – slobodni!

KOLEVKINE HRONIKE - PORAZ

Darko Savić / Stevan Šarčević

Već treći dan izdržavali su napade u kanjonu. Varvari nisu odustajali. Izgubio je sedamdeset vojnika, još toliko ih je bilo ranjeno, od toga dvadeset njih se nije više moglo boriti. Ljude je stizao umor, zima i glad. Bili su iscrpljeni. Videlo se na licima, po hodu i govoru. Jedva da su progovorili kada bi dobili priliku za odmor. Samo bi se sručili onde gde su stajali i gledali izgubljeno u daljinu. Oklope nisu skidali, spavali su u njima. Mala dolina pretvorila se u klanicu. Nisu više sklanjali lešine, jer nisu imali gde da ih sklone. Krv je tekla u potocima po stenovitom tlu skupljajući se u barice. Smrad je bio nepodnošljiv. 
Posle prvog dana ljudi su povraćali. Drugog je sunce doseglo zenit i zagrejalo prosuta creva i mozgove na vrelom kamenu. Kada je napad prestao neki su se srušili pravo na leševe i tu zaspali, podsećajući i sami na mrtvace. Ne bi ih ni razlikovali kada bi upali, pomisli Kristofer, samo kad bi ostali da leže. Pogrešio je, kako je samo pogrešio u proceni. Izdržite, rekao je ljudima. Njihova brojnost ne znači ništa, ovde mogu napasti samo koliko ih mi pustimo da uđu. 
Prvi napad biće najjači, ali kad ih izgine dovoljno, odustaće. Onda je napad počeo i odbili su ga. Pola konja su oslobodili, pola sklonili u zadnji deo doline i borili su se kao pešadija. Bili su teško oklopljeni. Grudni oklop, leđa, ramena, podlaktice, cevanice, kaciga, sve od punog čelika. Tamo gde nije moglo, čvrsta verižnjača preko kožnog odela. Ispred sebe su imali teške hrastove štitove. Liniju je činilo šezdeset ljudi, toliko je teren dopuštao, četiri linije štitova. Napadači su bili takođe u dobrim oklopima, ali ljudi su se borili za život i prosto su ih zbrisali u prvom naletu. Još od samog ulaska u dolinu zasuli su ih kišom strela. Skoro stotinu mrtvih varvara pri prvom napadu, preko pet stotina za tri dana, ali nisu odustajali. Sada je previše krvi prosuto da bi otišli. Pokušali su čak i noću da napadnu, ali su lako ginuli od strela. Kristofer je to predvideo pa je postavio strelce na izbočine kanjona. Uz malo sreće glasnik kojeg je poslao niz dugu stazu izašao je jjuče iz kanjona i sada je već u Steni, glavnom severnom logoru. Ako su se gospodar Aron i Pan Kalador vratili sa svojim ljudima iz izvidnice, onda je skupa tu bilo dvadeset dve hiljade ljudi, pa ipak nije bilo dovoljno. Znao je to vrlo dobro, zato je i rekao glasniku, da ne dolaze da ih spasu. Znao je da čak i da pomoć krene prema njima istog trenutka kada prime poruku trebalo bi im dva dana jahanja do njih. Sutra će svi umreti.Plemić Marin Karpan, najbolji jahač kojeg je imao, plakao je kada je čuo njegovu poslednju odluku. Vojska mora na jug, dvadeset dana marša do prvog grada Severina. Najbrže ptice poleteće sa naredbom da se pripremi odbrana i sa zahtevom za još tri desetine vojske. 
Napad se tamo mora zaustaviti.
Na njih moraju zaboraviti, oni su uspeli u onom što su naumili, čak i više. Zasužili su slavu. 
Dodir ga trže iz sna. Ponovo je osetio užasan smrad, ali nije otvarao oči. Mušice su milele po njemu i zujale mu oko glave, velike crne, ceo roj. Nisam još mrtav pomisli. Evo ponovo, neko ga dodiruje po licu. Natera sebe da otvori oči. Pacov ! Skočio je kao opečen. Ogroman, debeli pacov mu je njušio lice, a još tri su se muvala uokolo. Zgrabi mač i poče da ih seče u divljem besu.
- Generale! - Viknu neko - generale, jeste li dobro?
- Prokleti pacovi! - Viknu on još uvek mlateći mačem - to su bili moji ljudi! Žderu ih! Moje ljude!
- Generale?
- Šta je pakla mu?! - Konačno se okrenu prema upornom glasu, i ugleda sve preostale vojnike kako stoje u polutami zore i gledaju u njega.
- Generale, pomoć je već na putu. Izvućićemo se odavde - reče ubeđeno glas iz gomile.
Kristofer je bespomoćno stajao, stajao i stajao.