OBOR

Darko Savić / Stevan Šarčević
Sunčica je pratila zaboravljene maršrute drevnog naroda koje su prosecale Nebeske Planine i uporno je napredovala ka jugu. Nije mogla odabrati gore mesto za iskrcavanje, pomisli u sebi. Gusta kleka i paprat su povremenu upotrebu sablje činili neophodnom operacijom kako bi se prolaz pred njom otvorio. Stari put vekovima je korišten samo u krajnjoj nuždi, što je i bilo normalno, jer je malo ko bio raspoložen da susreće užase drevnog sveta. Kroz beskrajne formacije lipe i visokana, razoreni drum je pratio rečni tok Suze i Sunčica je neko vreme duž njega postojano napredovala, sve dok nije stao postepeno da se rastače u močvarni i neugodni teren. Sve se ćešće prisećala Darinih reči o „mrtvima koji ustaju“, pa ipak nije oklevala. Cilj joj je bila careva luka Neg, prepuna primamljivih lokala i bogatih riznica koje bi rado opelješila. Gusta magla, što se uvijala oko nje u vitičastim pramenovima, povremeno bi se toliko zgušnjavala da nije videla dalje od vrha sopstvenog nosa. Tu su negde i započela njena neugodna iskustva. Povremeno bi imala utisak da oseća nečije poglede na sebi, ali koliko god da se osvrtala i zurila, viđala bi samo nešto tamnije nijanse magle. "Postajem paranoična", pomišljala bi i nastavljala dalje, ali neprijatan osećaj je nikako nije napuštao. Kao da to nije bilo dovoljno, komarci su je neumorno napadali, a teška vlaga u vazduhu i ogavni zadah truleži umrtvljavali su joj sva čula. Tu su se u reku ulivali mnogi potočići i rečice i to je putovanje činilo još težim. U nekoliko navrata je imala osećaj kao da je nečije hladne ruke dodiruju i uobražavala je da vidi senke koje promiču oko nje, ali nije nikako uspevala da odredi niti njihovu poziciju, niti njihove oblike. Postajala je sve nemirnija. Stari svet je imao svoje tajne, koje je bilo bolje ne dirati. Kad se najzad teren, posle dugotrajnog i iscrpljujućeg probijanja kroz neprijatni okoliš, stao uzdizati i postajati sve šumovitiji, Sunčica zadovoljno odahnu. Zatravnjen put jedva da se nazirao, a oko nje su se sve češće uzdizali čitavi šumarci jove i vrbe, koji su sve više prelazili u četinarsku šumu. Najednom Sunčica zastade, zbunjena tutnjavom koja je dopirala negde sa leve strane. Premestila se do šipražja, isukala sablju i stala oprezno da napreduje, da bi se najzad ispela na jednu uzvisinu odakle joj pred očima puče neočekivani prizor. Čitava dolina pred njom vrvela je nebrojenim konjskim telesima koja su postojanim kasom napredovala ka severu. Do trenutka kad su odjeknuli prvi pucnji bičeva, nije imala predstavu odakle su se tu stvorile tolike životinje, a onda je shvatila da ih to lovci na konje teraju ka farmama razbacanim duž istočne granice sa Prijamonom. Iako su lovci na konje bili poprilično divlji soj, pa je bilo pametnije izbegavati susrete sa njima, Sunčica se susretu neizmerno obradovala. Nije bilo boljeg dokaza da je najzad napustila neispitane predele i dospela do naseljenih delova Kolonije. Šta bilo da bilo, odlučila je da se pritaji i pusti ih da prođu.Neko vreme krdo je prolazilo i sve ju je to podsećalo na beskrajno talasanje životinjskih obrisa uz zaglušujuću tutnjavu nebrojenih kopita. Kad su najzad i poslednja grla prošla, tišina je delovala nestvarno. Nastavila je niz dolinu tragom stada. Tlo je bilo raskvašeno i bilo je više no očito da su ovde nedavno padale obilne kiše. Na putu preko planina vreme je bilo stabilno, ali tu je sve bilo drugačije. Nebo se natmurilo i bilo je pitanje trenutka kad će kiša nastaviti da pada. Kada je, prateći lovce na konje, naišla na stazu koja se od njihovog širokog puta odvajala kroz pitomo četinarsko rastinje, smesta je donela odluku. Kud god ta staza vodila, bila je često korišćena, što znači da je vodila ka nekom selu ili imanju, što je nadalje značilo da se tu može skloniti od kiše koja samo što nije počela. Nedugo potom ugleda strme krovove imanja, pa najzad i ogradu od kolja kojom je ono bilo ograđeno. Međutim, što je više prilazila farmi, u njoj se sve više budio loš predosećaj. Zastade i pažljivije osmotri prizor pred sobom. Kapija je bila širom otvorena i oštećena, a trenutak potom zapazila je i nekoliko strela zarivenih u zidove glavne zgrade. Ne, tu nešto definitivno nije bilo u redu. Povukla se prezno do šumarka i zavukla među borove. U jednom oboru je dremalo dvadesetak komki, a odžak se pušio. Naizgled sve je bilo mirno. Možda je imanje bilo napadnuto, pa su razbojnici odbijeni? To bi bilo najjednostavnije objašnjenje, ali je Sunčica i previše puta na sopstvenoj koži osetila da jednostavna rešenja nikada nisu ispravna. Neko vreme nad farmom je vladao mir, a onda jedan legionar u punoj ratnoj spremi koji je nosio olupani lavor i dvojica seljaka sa prutovima u rukama izađoše iz kuće i zaputiše se prema oboru. Hod im je bio neobičan, više nalik plesu nego normalnom koračanju. Životinje se uznemiriše i pre no što su dva seljaka zašla među njih. Kad su jednu od ženki stali šibati odvajajući je od ostatka stada, Sunčica najednom shvati da ono u oboru nisu komke. Stvorenje što su terali ka izlasku iz obora stalo je sasvim razgovetno zapomagati i moliti za milost. Čula je Sunčica da nije nikakva retkost da se po selima neželjeni ukućani proizvode u komke, ali čak i tada bi im čupali jezike kako ne bi bili otkriveni. Ovo je bilo proporcionalno razvijeno i potpuno svesno biće, ni nalik beslovesnim idiotima iz azila za umobolne po farmama na istoku. Nemilosrdno terana promišljenim udarcima svojih gospodara, devojka je koračala prema trećem muškarcu koji je zastao kraj jednog panja i sa osmehom posmatrao njihovo prilaženje. Sunčica osmotri curu. Bila je veoma lepa, dugih nogu i skladnih oblina, pa je u prvi mah pomislila da će biti silovana. Međutim desilo se nešto sasvim drugo. Uplakanu devojku njeni gonioci polegoše preko panja čvrsto je držeći za udove, a treći muškarac dohvati nož i stade je seći odmerenim potezima. Sva trojica su bila apsolutno ravnodušna prema devojčinom jezivom vrištanju. Komad po komad mesa joj je pažljivo odsecan sa tela i bacan u lavor. Tek posle nekog vremena cura izgubi svest i vrištanje prestade, ali mesarski posao oko njenog tela nije prestajao. Najzad legionar dohvati krcati lavor i uđe u kuću, a ona dvojica odvukoše devojčine ostatke negde iza kuće. Kad se i oni vratiše u zgradu, u dvorištu je zavladala tišina. Sunčica ponovo osmotri obor. Sve dotle nije mnogo pažnje obraćala na njega. Jednostavno je registrovala da su tu smeštene komke, ali sad su se okolnosti promenile. Sve su to bile mlade žene, gole k'o od majke rođene. Polegale su ponovo u raskvašenu ilovaču ispod sebe, spokojne poput domaćih životinja, kao da se ništa nije desilo. Bogovi, šta se to ovde dešava?! Nigde nije videla nikakvu stražu, ograda obora nije bila naročito visoka. Zašto te cure ne beže? Pa opet, nije bilo na njoj da o tome razmišlja. Oprezno se stala povlačiti, pa se najzad okrenu i potrča u pravcu odakle je ovamo i stigla. Prijaviće stvar vlastima u najbližem gradiću i toliko od nje.