KOLEVKINE HRONIKE - TEODOR

Darko Savić / Stevan Šarčević

Teodoru je rastanak sa dečakom baš teško pao. Ni je ni slutio da je u njemu još uvek ostalo toliko ljudskosti. U jednom trenu je pomislio da odustane od svega. Neka svi idu u hiljadu paklova. Onda se dozvao pameti. Povratka nema. Dok je dečak stajao na pragu krčme, on se osvrtao i mahao. A onda ga je konačno izgubio iz vida skrećući za ugao uličice. Napustio je Krakovište, a da ni jednom nije podigao pogled da pozdravi poznate ulice. Kada je odmakao i od najdaljih kuća, okrenu se da pogleda tvrđavu na bregu pri prvom jutarnjem svetlu. Bila je ružna, ali jaka. - Čuvaj ga dok se ne vratim.- Obrati se utvrdi. Gore na zidinama vetar rasplamsa baklju na kratko. Teodoru se učini da mu je ogromno kameno zdanje namignulo. Kao da mu je poručilo da ne brine, dobro će paziti Juka. Klimnu glavom, pa potera konja brzim kasom. Dva dana je žustro jahao, pa ipak nije stigao Riđobradog i prinčeve. Bio je težak i ma koliko je bio snažan njegov konj, umarao se brzo pod njim. Sve je češće koračao pored njega da ga odmori. Jasno se sećao puta i lako je prepoznao mesto na kome su se popeli na carev drum. Kiša koja je uporno rominjala već drugi dan sprala je mirise. Brzo su jahali, ali ni on se nije štedeo. Spavao je svega tri dlana dnevno, a noću je jahao jednakim tempom kao i po danu. Trećeg dana pošto je sišao sa severnog druma skrenuo je prema planini, a devetog dana konj se sruši pod njim i crče sav u peni. Teodor ga je pogledao namršteno. U prvom trenutku pomisli da ga je pogodila strela, ali uginuo je od umora. Šta da se radi. Napio se konjske krvi, pokupio stvari i prebacio ih preko leđa, pa je nastavio put koračujući. Onda reši da potrči. Bar na kratko, dok se ne umori, pa će opet polako. A kad je počeo trčati, više nije zastajao. Težinu prtljaga nije osećao. Dan je odmicao, pejzaž se menjao i retko usamljeno drveće zameniše šumarci. Noć ništa nije promenila. U Teodorovim očima trava postade svetlo zelena i sviđala mu se. Negde pred zoru vetar sa zapada nanese mu u nozdrve slab ljudski miris. Dovoljno da prepozna smrad Riđobradog. Zastade malo. Ako miris stiže sa zapada onda je ispred njih. To je značilo da ih je Riđobradi poveo zaobilaznim putevima pokušavajući da izbegne patrole Šumskog kralja. Krećući se kraćim putem ne samo da ih je prestigao nego je dospeo daleko ispred njih. Dok je tako razmišljao primeti da se od silnog trčanja uopšte nije oznojio, čak ni zagrejao. Lice i čelo su mu bili hladni. Jedino je osećao glad i žeđ za krvlju. Uđe u jedan šumarak izrastao na malom bregu i poče da zbacuje stvari koje je nosio na leđima. Riđobradi će ovuda provesti prinčeve, pa je najbolje da ih sačeka skriven. Dok oni stignu, što će se desiti negde tek pred kraj dana sudeći po jačini mirisa, može uloviti neku životinju. Ubrzo je ulovio jelena. Kada se pošteno najeo živog mesa i napio krvi otišao je tamo gde je ostavio prtljag i udobno se smestio. Jedna mu stvar nije dala mira. Još dok je bio u lovu nekoliko puta mu se učinilo da ga neko posmatra, ali u blizini nije bilo ničega. Njegove uši su čule mnoge zvukove. U daljini je sova kleptala krilima krećući u poslednji lov pred zoru, veliki jelen je negde trljao rogove o drvo, dva ježa su žurila jedan za drugim kroz suvu travu, ali ni traga od čoveka. Njegov osetljivi nos je njušio isto. Ipak, dok je tako ležao i zurio u krošnje, imao je osećaj da ga nešto posmatra. Zagleda se pažljivije u hrastove i lipe koji su rasli zbijeni jedni uz druge, ali ne vide ništa. Lako je mogao da prebroji list na svakoj grančici uz zelenkasti odsjaj koji se odbijao sa njih. Uspeo je da vidi čak i nekoliko buba, ali to je bilo sve. Počeo je da umišlja. Osećaj ga i dalje nije napustao ali on reši da se ne obazire. Potom je zaspao. Probudio se naglo. Bio je na istom mestu gde je i zaspao samo što nije mogao da se pomeri. Ležao je obamrlih udova na leđima. Želeo je da pomeri bar jednu ruku ali nije mogao. A onda iznad sebe primeti nešto kao neku maglu u obliku ljudske siluete, tamnosivu, bezobličnih udova i glave bez lica. Lebdelo je tako neko vreme, a on je osećao da će se dogoditi nešto loše. To iznad njega je bilo zlo. Providna ruka od dima se pokrenu i dodirnu mu grudi, kao da je htela da mu obavije srce i da ga zaustavi, ali nešto je sprečava. On je sa užasom sve to posmatrao. Pokušao je da viče ali iz stisnutog grla je dopiralo samo mumlanje. Jecao je i jecao dok mu se konačno vrisak ne prolomi iz usta. Probudio se u sedećem položaju shvatajući da i dalje viče ili bolje rečeno riče jer je šuma odjekivala okolo. Teško je disao, a srce mu je tuklo kao ludo. Košmar. Zadnji put je imao strašan san, kada? Kada je našao crvenu ogrlicu, seti se, tamo u planinama. Pomeri se malo ali oseti da ga bole grudi. Brzo skide kožni prsluk pa košulju. Na grudima je bio crvenkasti otisak pet duguljastih prstiju i dlana, tačno iznad njegovog srca. Ne, to nije moguće. Možda sanjam? Tek tada vide da je prošlo možda dlan od kako je zaspao. Sunce još nije počelo izlaziti iza istočnih brežuljaka prošaranih šumom. Još je sa nevericom posmatrao crveni otisak na svojim grudima pitajući se šta se desilo. Pogleda naokolo. Osećaj da ga neko posmatra ga je napustio. Je li moguće da je nešto zaista bilo tu?! „Naravno da je moguće“, viknu glasić u njegovoj glavi, „Pogledaj svoje grudi, pogledaj! Napao te je slobodni avatar! Vi bi to nazvali duhom!“ Otisak je bio tu i nikako da ispari. Duh? Zapita se u sebi prisećajući se bestelesne stvari. Nasmeja se na tu pomisao, ali kada je malo bolje porazmislio, više mu nije bilo smešno. Sve se uklapalo. Po psima su ljudi znali da se sprema nevreme mnogo pre no što bi se naoblačilo, a on se pretvarao u životinju i osetio je TO. U tom trenutku mu nešto krcnu u glavi. Pa naravno! Jukova priča! Ono što se desilo u selu imalo je veze s onim što ga je napalo. Duh što pokušava da zaposedne nečije telo, eto o čemu se tu radi! A onda se priseti kako su razbojnici kao čudom otkrili da im je na tragu. E, pa evo im tog čuda. Šumski kralj se očigledno udružio sa mnogo ozbiljnijim zlom nego što su obične ubice. Ali ni ja nisam za baciti, pomisli. Brzo je spakovao sve što je imao, dobro pričvrstio na leđa, pa se dao u trk što je mogao brže u pravcu iz koga su dolazili prinčevi i Riđobradi.