Stevan Šarčević's Blog, page 46

KOLEVKINE HRONIKE - SEVERNA KAPIJA

Darko savić / Stevan Šarčević
Kad je prethodnica vojske Asenosa Luga Kamadira, Sarbanovog vazala, u razvučenoj koloni pristigla do Severne Kapije, po poljima oko naselja već je zavladao neviđen metež. Ana je prizor najviše podsećao na viteški turnir neviđenih razmera. Okolina grada je bila naprosto okupirana na brzinu podignutim šatorima i bivacima. Posvuda su se vijorili borni stegovi velikaša, ratnici, štitonoše, vitezovi i psi su se motali na sve strane, mrmoreći i nadvikujući se, a zaprege snabdevanja su bile postavljene u krugove, valjda s namerom da tim rasporedom ometu lepljive prste dobrovoljaca. Iz kotlova su dopirali mirisi hrane, na tocilima se oštrilo oružje, kovači su neprestano lupali po nakovnjima, a devojčure su, kikoćući se, vabile mušterije. Sve se to vrzmalo. premeštalo, bavilo neraznatljivim poslovima i ponajviše Ana podsećalo na uznemireni mravinjak Armije severa okupljale su se na poziv svog sizerena.
Lekovita krema iz Puhora načinila je čudo i ranjava su se Anova stopala u potpunosti zacelila. Od gospodara Asenosa dobio je ratnu opremu koja se sastojala od verižnjače, kacige mača, trostrela i čizama, pa je podsećao na bilo kog pešadinca kakvih se po okolini na hiljade moglo sresti. Čak ni njegova maska nikoga nije posebno impresionirala. Bili su to uglavnom iskusni ratnici i nagledali su se svakojakih povreda, pa je među njima bilo poprilično ljudi sa raznim stepenima unakaženosti. Sad je bio samo obični vojnik, nimalo drugačiji od drugih koji su sa svih strana pristizali na pozive svojih velmoža i gospodara. An je bio još premlad da bi imao prilike da negde vidi toliku vojnu silu. U vreme Kostala Bele Pege još nije bio ni rođen, a od tog je vremena Kolonijom vladao red i zakon.
Koliko god da je nestrpljivo očekivao dolazak ovamo, sad je bio strahovito razočaran. Običnim vojnicima nije bio dozvoljen ulazak u grad, a tek je najplemenitijim velikašima dozvoljeno da projašu kroz vratnice Jukonovog dvora. Ostatak ljudstva zadržao se van grada. Toliko vojnika bilo je pametnije držati podalje od civila. I najmanja čarka bi mogla izazvati tragediju. Kako gospodar Asenos još nije stigao, bio je prinuđen da čeka još dva dana, u nadi da će nekako uspeti da susretne svoje doskorašnje saputnike. Bila su to dani neprestanog pristizanja vojske i zaliha, pa je An već i prestao da registruje širenje kampa oko grada. Jednostavno je prihvatio da ljudi dolaze i podižu svoje bivake. Gospodar Asenos je sa glavninom snaga i svojim najboljim vitezovima stigao među poslednjima i odjahao je pravo u dvor ni najmanje pažnje ne obraćajući na Anove povike. Najverovatnije ga nije ni primetio u nepreglednoj gomili vojske oko njega. I tako se spustila još jedna noć nad ogromnim logorom.
Idućeg jutra Ana probudiše oštri povici starešina koji su ga neodoljivo podsetili na komnokum. Odenuo se na brzinu i zapanjeno osmotrio naglu promenu u dotad haotičnoj gomili ljudi. Oni bliže gradu već su bili postrojeni u savršeno ravne redove, a komešanje među vojskom je poput šumskog požara sve više uređivalo armiju u njegovom pravcu. Desetari se razleteše urlajući i An požuri da zauzme svoje mesto u redu, dohvatajući oružje usput. Najpre se greškom našao među kopljanicima, na šta ga je dokačio korbač jednog nervoznog četovođe. Stegao je zube i premestio se među strelce. Najzad se vojska u njegovoj okolini postrojila, a metež se premestio negde iza njih. To je još neko vreme trajalo, a onda nastade nekakvo nervozno iščekivanje. Najzad se začu zvuk roga i postade jasno da se nešto dešava. U daljini se ukaza grupa konjanika predvođena impresivnom pojavom u pozlaćenom oklopu sa ogromnim mačem prebačenim preko leđa. Povremeno bi zastajali i An shvati da nešto govore vojnicima, ali su bili predaleko da bi razumeo. Povremeno bi razaznao oduševljeno klicanje vojske, a grupa bi odmicala dalje. Najzad stigoše nadomak Anovoj postrojbi i grupa se nanovo zaustavi. Na čelu behu dva moćna viteza, za njima je jahala dama gorde pojave, pa tek za njima svita gospodara i velikaša. Predvodnik u zlatu zaustavi konja, pa se obrati vojnicima bodro kao da ne ponavlja iste reči po stoti put.
- Pozdravljam vas vojnici! Ja sam Markos Lav gospodar Uskih planina.- An ga začuđeno osmotri i shvati da je to isti čovek koji ga je spasao, ali sad nije delovao niti pogruženo, niti zabrinuto. Šta odeća uradi od čoveka, pomisli u sebi, a kralj Markos nastavi- Kraj mene jaše Manojlo, brat ubijenog gospodara Jovana, Nije samo njega ubio prokleti uzurpator, ubijeni su i Elesarov sin Lukije, kao i oba sina Lazareva, a lično sumnjam da Rasoder Kalist stoji i iza carevog ubistva! Prestola se dokopao tiranin koji se okomio na sever. Kralj Elesar i kralj Lazar Kroj su u tamnici zbog navodne izdaje, a ja vam kažem da je izdajnik niko drugi no kopile Rasoder!- prekide ga glasno klicanje i odobravanje, pa sačekavši da se vojnici umire nastavi.- Kraljica Mejen je pozvala severne gospodare da se odupru tiraninu i okupe snage u Tihoj Steni. Ako iko sumnja u ispravnost naših odluka neka zna da s nama jaše i carica Olena!- sad vojska poče klicati još odlučnije.- Carica je odlučila da podrži kraljicu Mejen i naš pohod je pod njenom milošću. Krećemo za Tihu Stenu, gde ćemo se ujediniti sa snagama koje pristižu da odbrane slobodu. Smrt uzurpatoru! Sloboda Severu! - uzviknu najzad i vojska jednodušno odvrati:
- Sloboda Severu!- prolomi se uzvik iz beskrajnih redova poput najstrašnije kletve.
Gospodar Asenos se izdvoji iz grupe što je pratila kralja Markosa i postavi se na čelo svojih ljudi, baš kao što su to činili i ostali velikaši kako bi koji stigao do svojih jedinica, a Markos nastavi da ohrabruje trupe. Nekih sat kasnije, armija poče da se pokreće, da bi nedugo potom u beskrajnoj koloni stala da napreduje postojanim tempom.
Sever je krenuo u rat.

Mala galerija br.102

KOLEVKINE HRONIKE - KRAKOVIŠTE

Darko savić / Stevan Šarčević
Simonida je sve više vremena provodila sa bratom i Sunčica je dobila mnogo slobodnog vremena za razmišljanje. Kad god bi se njena družbenica odmakla, u Sunčici bi stala da se javlja nedoumica. S jedne strane, njena odsustva makar i tren trajala, stvarala su čežnju. Strašno su joj nedostajali Simonidina gracioznost i njeni dodiri. S druge strane ju je pritiskala sve prisutnija svest da je Simonida žena i da je njihova veza neprirodna i prokleta. Volela je i muškarce, pa je stoga dobro znala da je jedina ispravna ljubav ona između različitih polova. Lagano je stala postavljati stvari na svoje mesto. Simonida je bila dete, bez ikakvih prethodnih telesnih iskustava. Sunčica ju je susrela u trenutku kad bi i mnogo zrelije osobe skrenule pameću, pa njeno ponašanje i nije bilo neobično. Mala ju je doživljavljavala kao zaštitnika, pa joj se predala u svakom smislu. Ali šta je to što je nju gonilo Simonidinom telu? Zašto se okrenula zabranjenoj ljubavi? Pa opet, uprkos svim tim razmišljanjima, čim bi se Simonida počela maziti, sve je zaboravljala i prepuštala se njenim dodirima i milovanjima. Kako god da se osećala, Sunčica nije bila zaludna dok se Simonida družila s bratom, nego je to vreme iskoristila da opelješi nekoliko bogatijih kuća. Simonida je nikad nije pitala na koji joj se način kesa ugojila. Jednostavno je prihvatila da se Sunčica brine o njoj i bila je zadovoljna. Ponekad bi se i Sunčica pridruživala Juku i Simonidi u razgovoru, ali joj je sve tegobnije prikrivanje osećaja teško padalo. Međutim, Juk je bio pričljivo stvorenje i trudila se da mu posveti što više pažnje kako ne bi mislila na Simonidine poljupce. Dečko je potvrdio sestrine reči o događajima u selu, objasnivši da se prepao u vreme sukoba između seljana i poreznika, te se sakrio pre no što su mrtvi počeli ustajati. On je dodao još neke detalje koje prestravljena Simonida nije zapazila. Rekao je da su mrtvi bili bili potpuno dezorijentisani i nesigurni sve dok u selo nije pristigla grupa razbojnika predvođenih riđokosom ženom odevenom u kožnu odeću kakvu su obično nosili lovci na konje i upravo su ih ti ljudi predvodili dok su lovili po kućama. Sunčica se smesta prisetila te žene. Ista koja je predvodila lovce onog jutra u močvari. Juk dodade da su se rane na oživljenim leševima naočigled zaceljivale, a njihovi pokreti, u početku nesigurni, postajali su svakim trenutkom sve čvršći i odmereniji, da bi pri odlasku iz sela bili sasvim prirodni. Čoveka koji je sluđenog Juka odveo iz sela Sunčica je iz njegovih reči smesta prepoznala, mada ga je poslednji put videla daleko na zlatnome jugu. Teodor, Andreasov najbolji prijatelj! Mora da su njih dvojica zajedno prešli pustinju. Teodor je bio najbešnji plaćenički pas koga je Sunčica ikada upoznala i njegov odnos prema tom detetu ju je pomalo iznenadio. Nije mogla ni da zamisli da taj divljak ima osećaje. Šta bilo da bilo, Teodor je otišao sa plemićima iz Sarbanove kuće u misiju spasavanja nekakve jebene princeze. U svakom slučaju, sumnjala je u dečakove reči kako je to učinio iz plemenitih pobuda. Teodor je bio plaćenik, a gde su Sarbani, tu je i zlato. Kako god bilo, jedno je sigurno znala. Ako je Teodor prihvatio neki posao, to će biti urađeno. Zapravo, dečko je čekao da se Teodor vrati i to je dalo razlog i njima dvema da se zadrže u Krakovištu. Klempavi unuk Lakana Isarosa vratio se četvrte večeri od njihovog dolaska nudeći zlato za noć ljubavi. Simonida ga je odbila i mali je postao najpre neprijatan, potom i nasilan, pa je Sunčica bila prinuđena da mu prilepi par zauški. Mali je vrištao i pretio, ali delovalo je da će se na tome sve i završiti kad je uvređeno napustio gostionicu zalupivši vratima, iako ih je krčmar vrlo zabrinuto posmatrao celo veče posle toga, sve dok se nisu vratile u svoju sobu. Sledećeg dana u selo je stigla neobična četvorka i zaputili su se da potraže Juka. Činili su je dva visoka mladića, dežmekasti bradonja i jedna trudna, vidno iscrpljena žena. Pronašli su ga u biblioteci i zadržali su se s njim u podužem razgovoru. Sudbina je htela da su Sunčica i Simonida istog dana odlučile da posete Juka, pa su se njih dve našle pred bibliotekom upravo u trenutku kada je Juk ispraćao svoje goste. Međutim, pred samim vratima biblioteke, dve žene presretoše četvorica naoružanih muškaraca sa oznakama gradskih vlasti.- Dame, pođite s nama. Optužene ste za prostituciju bez dozvole gradskih vlasti i za napad na uvaženog građanina ovog grada.- obrati im se jedan od njih dok su ih ostali opkolili. Sunčica se maši za sablju, na šta i ovi što su ih presretoše trgoše oružje. Simonida vrisnu, pa je jedan od napadača snažno ošamari, a Juk videvši šta se dešava potrči ka poprištu. - Prestanite s time! Prestanite! - vikao je pokušavajući da zaštiti sestru. Jedan od napadača se okrenu i zamahnu mačem, iako je dečko bio nenaoružan, zbog čega i trojica njegovih čudnih posetioca trgoše mačeve.- Dosta! Spustite smesta oružje! Ja sam Vidin Sarban i čini mi se da niko od vas ne želi da se zameri mojoj porodici!- viknu visoki tamnokosi mladić prilazeći narogušenim protivnicima. Dejstvo njegovih reči je bilo trenutno i svi učesnici u sukobu skrenuše pogled na njega. Vođi patrole oči se raširiše u izrazu prepoznavanja i začuđenosti.- Dođavola, nama je rečeno da je cura najobičnija kurva, gospodaru. Naravno da nam ni na kraj pameti ne pada da se zameramo kući Sarbana. Nismo znali da je pod vašom zaštitom,- poče da objašnjava vođa grupe vraćajući mač u korice. Njegovi pratioci učiniše isto. Vidin osmotri najpre Simonidu, pa Sunčicu.- Jesi li kurva, devojko?- obrati se Simonidi.- Ja... Ja... Tek smo stigle u grad... Nismo imale za smeštaj... Ja... Ja...- zacrvene se ona. Vidin klimnu glavom, pa izvuče iz džepa zlatnik i hitnu ga ka vođi grupe koja je zaustavila devojke.- Ovo je više nego dovoljno za obeštećenje gradske kase i pokriće sve pristojbe za bavljenje prostitucijom. Sad mi recite ko ju je prijavio?- bespogovornim tonom se Vidin obrati stražarima.- Lakan Isaros, gospodaru.- odgovori stražar bez razmišljanja, vešto dohvatajući kovanicu. Toliko o pristojbama i taksama. Zlato će društvo potrošiti u najbližoj krčmi. Vidin se namršti.- Gubite se odavde!- podviknu sklanjajući oružje, pa pruži ruku Simonidi. Stražari se udaljiše, sve vreme se nepoverljivo osvrćući.- Dođi devojko. Moćnog si neprijatelja stekla.- reče joj ozbiljno, a onda se obrati Juku - Mali, moraćemo porazgovarati. Ko je ova devojka? Je li to tvoja sestra koju si malopre pominjao? Umalo glavu da izgubiš pokušavajući da je spaseš.- Simonida je šmrcala, a Sunčica pažljivo osmotri Vidina. Plemenita pojava, pomisli, mada prilično ofucan. Princ? Ovako prljav i nehajno odeven više je ličio na lutalicu. - Lakan Isaros? Taj omatoreli drumski razbojnik?- osmehnu se plavooki lepotan duge kose i uredne brade odlažući mač. Sunčica zapazi sličnost u crtama lica dvojice mladića.- Tiše Dejone! Tiha Stena je predaleko i ako se ništa nije promenilo u carevoj je nemilosti. Male su šanse da će nas njena moć predugo štititi. Stražare smo zbunili, ali je pitanje šta će se desiti kad se vrate gazdi. Lakan je iskusan ratnik, a još iskusniji prevrtljivac, a bogami ima dovoljno zlata da nama ili našim prijateljima načini mnogo neprijatnosti. - Šta predlažeš?- upita Dejon, na šta Vidin zavrte glavom, pa osmotri devojke. Potom skrenu pogled ka Juku.- Vidi, Dejone, taj plaćenik Teodor nam je učinio veliku uslugu, a i obećali smo mu drugu polovinu nagrade. Po rečima našeg riđobradog prijatelja, stalo mu je do ovog dečaka, a ako se Lakan namerio na njegovu sestru, boravak ovde mu neće biti prijatan. Postoji način da se odužimo Teodoru, a to je da povedemo ove ljude sa sobom. Pod okriljem Tihe Stene biće sigurni.- izdeklamova Vidin.- Da, da! Gospodar Teodor bi dao desnu ruku za malog Juka!- umeša se Riđobradi.- Oduvek si bio meka srca, ali ovog puta se slažem sa tobom. Neka pođu sa nama.- zaključi Dejon.- Kako će me onda Teodor pronaći?- pobuni se Juk izbečivši oči.- Ostavi mu poruku kod gostioničara. Najverovatnije će tamo prvo svratiti. Slušaj mali, Lakan Isaros je osvetoljubivi matori gad. Načiniće ti od života pakao. Pođi s nama, tako je najbolje. Mada...- Mada? Mada šta?- zabrinu se Juk. Vidin odmahnu glavom.- Ono što sam poslednje video... Ne znam, nisam ni u šta siguran. bojim se da Teodora više nikad nećemo videti.- reče zamišljeno, pa se najednom ubrza, - nemamo mnogo vremena za dvoumljenje. Odluči se smesta. Imamo i druge neprijatelje za vratom.- odreza i Juk ga preplašeno pogleda. Pola sata kasnije, sedmoro konjanika napusti Krakovište, nesvesni pogleda koji ih je zamišljeno ispratio.

Mala galerija br.101

KOLEVKINE HRONIKE - AN

Darko savić / Stevan Šarčević

Dao je gostioničaru sve konje osim svog crnog pastuva. Oni lupeži su mu pojeli i popili više od polovine zaliha, a nisu dali ni bakrenjak, valjda je pošteno da dobije njihove konje. Za uzavrat ovaj ga je opremio besplatno. Sušena govedina i svinjetina, dvopek, tvrdi sir, zob za konja, lekovita krema za rane koju je nabavio od trgovca iz Puhora, i još mnogo sitnica za koje je sumnjao da će mu ikada zatrebati. Nije mogao odbiti čoveka. Posle borbe, srećno završene, građani koji su skriveni po kućama čekali ishod, istrčali su da pomognu. Njegovi progonioci su maltletirali ceo gradić prethodnu noć i tako navukli na sebe neprijateljstvo celog mesta. Ana, koji je ostao ležati u prašini posle borbe, na rukama su odneli u krčmu i previli ga. Negde oko polovine dana jedva ih je uspeo ubediti da je dobro i oni ga pustiše da se ukrca na splav sa svojim konjem. Splavar naravno nije hteo ni da čuje za plaćanje. Odahnu kada su krenuli i mahnu prema obali. Ceo gradić je došao da ga isprati. Još malo pa bi im morao zapretiti mačem, ne bi li ga najzad pustili. Prijao mu je prohladan vetrić koji je pirio iznad reke. U stopalima mu je bolno kucalo, kao da mu je neko zakivao potkovice, ali je to krio pred meštanima. Krčmareva zelena mast mu je začudo prijala. Imala je oštar osvežavajući miris, a kada ju je razmazao imao je osećaj da mu na stopala duvaju snežni vetrovi koji odnose vrelinu i bol. Razmišljao je šta da radi kada stigne ljude koji su ga do skora lovili. Napad? Samo ako je rešio da se ubije. Setio se kako su se jutros borila ova dvojica. Ti ljudi nisu imali straha, jurišali su pravo na strele, a uz to su bili iskusni borci. Do sada je imao sreće ali se nije smeo previše pouzdati u to. Najbolje će biti da ih za sada pokuša stići, a potom i pratiti. Setio se da mu je sveštenik Jof rekao da idu na sever. Sada kada je znao da je to kralj Lav nije verovao da će otići do Plavograda. Od splavara je saznao da je niz reku najbliži grad Kanal. Na tom mestu je reka Suza probila mnogo dubokih prolaza kroz živu stenu na kojoj je izgrađeno naselje. To mesto je pripadalo zemljama gospodara Asenosa i odatle je postojao put koji je vodio do Hladne luke, gradića na severnom moru. Dalje se moglo čamcem do Koštane luke na drugoj strani zaliva koji je pripadao zemlji kralja Lava. To je bio put kojim se kralj verovatno uputio, a i njegovi progonioci. Kada se Markos jednom dočepa Koštane luke biće im van dohvata i ni careve legije neće moći da mu naude. Ipak, to je dug put. Možda se zaputio ka dvoru gospodara Asenosa da od njega zatraži pomoć i utočište. Koliko se An sećao Lug Kamadiri su bili Sarbanovi vazali, a kralj Markos otac prve žene kralja Elesara. Put niz reku trajao je pet i po dana. Kanal je bio čudesan gradić. Kućice su bile od netesanih stabala kao i stotine mostića koji su povezivali uličice preko uskih kanala. Stena je bila prirodni temelj svega. Zahvalio se splavaru i tu se rastadoše. Na unakaženu stranu lica navukao je kožnu masku, onu koju mu je poklonila Carica. Nikada nije sanjao da će upoznati Caricu, a kamoli dobiti poklon od nje. Setio se kako ga je negovala celo vreme dok je bio nepokretan. Navukao je kapuljaču ogrtača koja mu je skrivala lice i pokušao da hramlje što manje. Bojao se da u gradu ne naleti na one koje je tražio. Ako ga prepoznaju, tu mu je kraj. Konja je ostavio u prvoj štali na ulazu u gradić i platio da se pobrinu o njemu. Neko je vreme obilazio ulice zagledajući u prolazu unutrašnjost krčmi i radnji. Nigde nije video one koje je tražio. Na kraju uđe u najveću gostionicu na samom trgu. Bila je puna. Unutra je vladao polumrak, a dim koji su ispuštale bezbrojne lule štipao je za oči. An se smesti za šank prethodno dobro proučivši prostoriju. – Vina - viknu gostoničaru koji je imao pune ruke posla. Među stolovima provlačile su se dve vešte služavke, raznoseći piće i hranu. Kada gostioničar donese krčag sa vinom An baci srebrenjak dovoljan za bure vina na šank. Krčmar ga tek tada bolje pogleda. Očigledno mu se nije svideo jer mu se lice smračilo.– Da li si nedavno video sveštenika i sveštenicu u pratnji dva krupna momka? – Upita An namrgođenog krčmara. Ovaj je neko vreme merkao veliki srebrnjak, pa ga uze i zaturi negde iza kecelje prethodno dobro osmotrivši prostoriju. Kada se osetio sigurnim nagnu se prema njemu i reče – Ne – An podiže obrvu na zdravoj strani lica. Puno je platio za tako kratak odgovor. Krčmar koji se u međuvremenu odmakao ponovo se naže ka njemu. – Nisam i’ video, ali su jutros neki ljudi dolazili i takođe se raspitivali za nji’. - To je već nešto, pomisli – Bilo i’ je sedam, naručili su piće, raspitivali se za nji’, a kada su popili, otišli su ne plativši ništa. – Poveri se krčmar. An shvati odakle tolika predusretljivost. Ti progonitelji su baš znali sa ljudima. – Znaš li možda gde su otišli? – Krčmar klimnu i ponovo se naže. –’Odali su po celom gradu, a onda odjahali drumom na zapad. – reče - Već sam poslao glas gospodaru Kamadiru, nadam se da će u’vatiti tu razbojničku družinu. Sigurno pripadaju onom triput prokletom Šumskom Kralju. Kažem ti car bi sa vojskom trebao da se obračuna s njim, pošten narod ne može slobodno da hodi drumovima zbog tog šljama razbojničkog. – Jadao se krčmar. Zaćuti naglo pa mu se lice ponovo smrče dok je gledao u svog gosta. – A što se ti zanimaš za tog’ sveštenika? - Upita sumnjičavo.- Milost boga bez lica mi je spasila život, pa sam krenuo za sveštenikom da mu se pridružim na njegovoj svetoj misiji po dalekom severu gde će prosvetljavati neprosvetljene. Tako ću platiti svoj dug. – Krčmar se ponovo razvedri - Božiji čovek, a? To je dobro... ovaj, blagosiljaj moju krčmu kada pođeš. Moja žena se moli staroj četvorici bogova, ali ja kažem svaka pomoć sa neba je dobro došla. - An se složi s njim. Na izlazu blagosilja krčmu i pozdravi krčmara koji mu mahnu iza šanka. Uzeo je konja iz štale i krenuo drumom na zapad. Setio se krčmarevih reči. I sam je verovao da ih proganjaju ljudi Šumskog Kralja, jer se znalo da je to njegova teritorija, ali čovek koga je ispitao mu je rekao da su to carevi legionari, koji su po zapovesti kralja Rasodera krenuli za izdajnicima krune i pobunjenicima. Naime, car Erik je umro pre nekoliko dana od rana zadobijenih u napadu na njega i Caricu. Navodno su neki kraljevi iz kruga napali namesnika Kalista, caricu i mladog cara. Namesnik Kalist? Kopile Rasoder? Onaj što je sekao slugama glave i koristio ih kao ukrase u svojoj bašti? Kako je carica Olena mogla biti napadnuta kada je bežala kroz šumu od sopstvenih legionara? Sve je bilo toliko zbrkano i ludo da je rešio da ne razmišlja o tome. Nije daleko odmakao, a nebo se smrče i gusti crni oblaci se spustiše gotovo do zemlje. Potmula grmljavina stade odjekivati. Vazduh je postade gust i topao, a njega uhvati dremež kao nikada. Sve što mu se dogodilo konačno ga je stiglo potpomognuto sumornim vremenom i zaslađenim vinom popijenim u onoj krčmi. Ipak nije želeo da stane. Kiša dugo nije počela, tek negde pre mraka krupne hladne kapi ga zasuše. Do tada je bezbroj puta zaspao i probudio se u sedlu, iako je životinja prilično brzim kasom grabila niz drum. Kiši nije dugo trebalo da se pretvori u pljusak, pa u grad. An skrenu sa puta i sakri se pod gustu hrastovu krošnju. Kapalo je i curilo na sve strane, pa An razmota veliki prekrivač koji prebaci konju preko leđa. Pastuv je bio veliki bojni konj i ispod njega je bilo dovoljno prostora da se tamo zavuče. Uhvati ga za njušku i pomazi. - Nećeš me pogaziti ako malo dremnem ispod tebe, ha? – Konj zarza i ne pomerivši se . – Hvala dečko – viknu, pa zadiže vuneno ćebe i uvuče se ispod njega. Po ovom vremenu ne mogu jahati ni oni ludi legionari. Neće ništa izgubiti ako malo odspava. Probudilo ga je neko lupanje, neki teški potmuli udarci, kao... bubanj? Podiže glavu. Velika kopita su lupala o zemlju. Oluja je još uvek besnela. Konj je očigledno bio uznemiren, mora da je grom pogodio negde blizu. Ništa nisam čuo, zaspao sam kao mrtvac, pomisli. Konj ponovo zarza. – Zaveži prokletniče - začu An tihi glas veoma blizu konja. Ukoči se. Sve je oružje ostavio na sedlu. Prokletstvo! - Nije daleko, sve mu je na konju - prošapta isti glas, ali sada iznad same njegove glave. Opipa desni bok, bodež je tu. Nije sumnjao ni trenutka ko ga je pronašao. Bilo je i važnijih pitanja. Kako ostati živ, na primer. Jasno je čuo oprezne korake kako šušte po lišću. Šta sad? Bio je i u prednosti. On je čuo svoje napadače i znao je gde su, a oni ne znaju gde je on. Zadiže malo vuneni prekrivač, munja sevnu i ugleda napadača. Svega jedan čovek koliko je video. Zadiže i drugu stranu pa sačeka munju. Niko. Izvuče bodež iz korica, pa se polako uspravi iza čoveka koji je okrenuo leđa konju i sa mačem u ruci pokušavao da ga nađe. Zakorači brzo prema čoveku, pa mu levom rukom povuče glavu hvatajući ga za lice, a desnom mu prisloni oštricu noža na grlo. - Baci mač – prošapta mu u uho. Čovek je oklevao, pa najzad ispusti oružje. An mu naredi da legne licem prema zemlji. Dok ga je vezivao čovek procedi. – Predaj se dok možeš i ostavićemo te u životu, ne znaš sa kim imaš posla – doda on. - Stvarno? Prosvetli me, možda se prepadnem pa te pustim . – Reče An smireno. Razmišljao je šta bi uradio sa zarobljenikom. Nije ga mogao povesti, a nije ga hteo ubiti. Prokletstvo. – I trebao bi se prepasti. - Nastavi uhvaćeni napadač. - Oni koji su nas poslali neće se smiriti dok vas ne ulove. Možete nas sve pobiti, ali doći će drugi. Za vas nema mira. - Verovao je u to što govori. - Gde su ostali, bilo vas je sedam? – upita An. Čovek je oklevao, ali An je izvukao bodež iz korica, pa je počeo da ga izuva. Radio je to polako, dajući vremena njegovoj mašti da smisli strašne stvari koje bi mu se mogle desiti. To je očigledno upalilo, jer pre no što mu je skinuo drugu čizmu zarobljeni legionar je progovorio. - Otišli su isti dan ovim putem, a ja sam ostao da čekam one koji su ostali da te uhvate.- Kiša je još uvek padala, ali se oluja stišala. Nije bilo vremena za gubljenje. An je izašao na put i pronašao legionarevog konja vezanog s druge strane puta. Podiže ga preko njega, onako vezanog pa i sam uzjaha. Kiša je raskvasila zemljani drum, a ni mrak nije dopuštao brzo jahanje. Putovali su pola noći do raskršća. Severni drum je vodio do zamka gospodara Kamadira. Nisu dugo jahali kroz šumarke i livade kada pred njima niče brdašce sa gospodarevim zamkom. Oko njega je obilazila rečica koja se negde dole blizu Kanala ulivala u Suzu. U podnožju je bilo i malo naselje zbijenih drvenih kućica. Put do zamka vodio je pravo kroz njega. Ovako kasno kuće su bile u mraku, ni jedna sveća nije gorela. Uspon prema Maglenu, kako se zvao zamak, bio je strmiji nego što je izgledao. Jedino što se izdvajalo u tami behuu visoke četvrtaste kule šiljatih krovova koje su bile sazidane veoma blizu jedna drugoj. Nije bilo ni jedne stražarske vatre, uporna kiša ih je pogasila, tako da su prišli pod samu kapiju neprimećeni. Kada se ni tada niko ne oglasi An glasno pozva stražare. Delovali su ljutito kad su otvorili kapiju. Očigledno su se bojali da će njihov gospodar da čuje za njihovu nesmotrenost. – Šta tražiš ovako kasno u gospodarevom zamku? – Upita ga zapovednik straže oštro – Ko je ovaj vezani? – Njegov otac bi kasne posetioce sumnjivog izgleda prvo bacao u tamnicu, pa onda postavljao pitanja. – Gospodar je zadužen za carev mir, doveo sam jednog koji ga je narušio – reče An.- Šta ti znaš o carevom miru prosjače, kako se samo usuđuješ doći ovde u pola noći i.... - - Dosta ! – viknu jedan hrapav dubok glas. Zapovednik se žustro okrenu i pade u naklon, - moj gospodaru, - reče zbunjeno – Šta.. zašto ste budni, ovo je samo neki prosjak, ja... - Dosta – ponovi gospodar, i primače se Anu koji je stajao pored konja. Stražari primakoše vrhove kopalja. Na gospodarovu naredbu donesoše nekoliko baklji i dobro osvetliše pridošlicu i njegovog zarobljenika prebačenog preko konja. Kada svetlost pade na lice stranca ispod kapuljače i osvetli crnu kožu koja je prekrivala levu polovinu, nekoliko se stražara trže. Gospodar je nastavio da motri još trenutak, a onda rukom dade znak da spuste koplja. – Pođi za mnom – reče Anu pa krenu preko raskvašenog dvorišta prema velikim vratima– U tamnicu sa njim, - naredi zapovedniku straže pokazujući na Anovog zarobljenika. – I dobro ga pazite.- Lično ću se pobrinuti moj gospodaru – reče vitez i odjuri. Anove duge noge lako su stizale gospodarove kratke korake. Imao je najšira leđa koja je video, a noge su mu bile kao stubovi, zbog čega mu je hod podsećao na geganje. I ruke su bile u skladu sa tim, ogromne i široke sa krupnim crnim dlakama posvuda sem po dlanovima. Kose skoro da nije ni imao, a bradu je brijao. U dvorani su gorela dva kamina, i mnogo sveća, pa je bilo svetlo i toplo. - Skini taj mokri ogrtač momče i osuši se malo, hajde – reče mu gospodar pa se i sam smesti na jednu udobnu stolicu pored kamina. Otpusti nekoliko stražara koji su ih dopratili u dvoranu, pa ostadoše sami. – Jesi li gladan ili žedan momče? – Upita ga, pa pozvoni posluzi i ne sačekavši odgovor. Kada se sluga stvorio on zatraži mesa, vina i hladne vode. - Svega možeš piti, ali na kraju uvek voda ugasi žeđ - . An je skinuo ogrtač i smestio se pored vatre. Previše dobro je primljen, gospodari ne rade takve stvari. Bio je napet poput strune, nešto se dešavalo. - Vidim da nisi miran momče, - Obrati mu se gospodar pošto su sluge napunile stolić đakonijama i otišle. – Očigledno dovoljno poznaješ dvorske običaje da shvatiš da si neobično primljen u gospodarsku kuću. – An je ćutao. Nije se prihvatao ni hrane ni pića. Gospodar se osmehnu pa zgrabi batak pečene kokoši, a kada proguta meso dohvati njegov pehar pa ga istrese u grlo.– Vidim da su ti poznate opasnosti dvorske kuhinje – nastavi gospodar pošto obrisa usta rukavom. - Uhvatio sam šest tiraninovih džukela. Četvoricu smo odmah pobili, a dvojicu sam ispitao. – Reče gospodar dok je grickao pitu punjenu zečijim mesom. – Govorili su o bogalju koji je putovao sa Markosom i Caricom. O nekome ko je imao unakaženo lice. Rekli su da si otišao na istok, ali izgleda da su se prevarili. Daleko si ti od bogalja, momče. Onaj svezani liči na besnog risa– završi gospodar. An odahnu, ali se ne opusti sasvim.– Kada sam krenuo prema Maglenu, nadao sam se da ćete ostati verni carici, a ne novim vlastima. To je bio rizik, gospodaru – odvrati najzad An. Stari gospodar se osmehnu. - Nisi mnogo rizikovao momče, rekao bih, jer si znao da je severnim gospodaima sizeren prvo kralj Sarban, pa tek onaj koji sedi na zlatnom prestolu, a Markos Lav je za njega najčestitiji kralj carstva, čuo sam to iz njegovih usta lično. – An se uistinu nadao takvom stavu Sarbanovog vazala, mada čovek nikada ne može biti siguran. - Sada možeš da prioneš na pečenje momče i usput mi ispričaš ko si ti uistinu. Od šestoro ljudi koje su gonili vojnici samo o tebi nisu znali ništa. – An je očekivao to pitanje. Gospodar je bio mudar čovek, iako mu je spoljašnjost bila gruba i sirova. Pratio je svaki trzaj mišića na njegovom licu. An Vindor je bio sin gospodara Obodza Vindora, vazala Rasodera Kalista. Do sada nije ni razmišljao o svemu na taj način. Želeo je samo da se oduži svojim spasiocima, ali sada mu se izbor jasno ukazao. Izabrati očevu stranu ili protivničku kako je srce govorilo? Gospodar je strpljivo čekao, uporno zureći u zdravu stranu lica. An uze pehar i ispi ostatak vina iz njega. - Ja sam ponizni sluga Caričin i kralja Lava.. – gospodar ga je još trenutak gledao direktno u oči. - Čovek ne može ništa drugo biti do veran sluga, drugačije život ne bi imao smisla. – Klimnu gospodar Asenos Lug Kamadir, - Kako ti je ime momče? – upita između dva zalogaja. - Andreos, moj gospodaru - odvrati An punih usta. - He! Moje ime je Asenos momče. Slično zvuči. – nasmeja se gospodar.- Istina, moj gospodaru – odgovoru An, teško nalazeći vremena za reči pored jela pred njim. - Zaboravio si, plemić, ispred svog imena momče. Vitez si? – An se malo zamisli. Jeste bio vitez, zaradio je titulu uspešnim završetkom obuke u komnokumu, Kraba lično ga je proizveo u viteza. - Pa jesam, ali nekako to zaboravljam - reče iskreno- Eh momče, većina vitezova pre zaboravi svoje ime nego ono „plemić“. Ti si izuzetak, rekao bi’ ja. – zasmeja se gospodar – voleo bih da imam nekoliko vitezova koji zaborave titulu, a tako verno služe kao ti . - An progunđa „hvala“ zacrvenevši se zdravom stranom lica. - Sutra putujemeo tvom kralju i carici. U Severnoj su Kapiji sigurni u Jukonovom dvoru. Nisam ti to rekao? – Reče Gospodar, praveći se da ne primećuje crvenilo svog gosta. – Kako...? – Iznenadi se An. - ...Znam? Stigla ptica sa pismom, momče.......- Odgovori gospodar

KOLEVKINE HRONIKE - OLENA

Darko savić / Stevan Šarčević

Reka je bila brza i prepuna stenja koje je izvirivalo iz vode, a na svaku koja je bila vidljiva išle su tri što su se krile tik ispod površine, reče im splavar. Da joj je bilo stalo do života, verovatno bi bila preplašena. Markosovi gardisti su sa motkama u rukama pomagali splavaru, jer pri toj brzini nije mogao sam upravljati splavom. Motka s kraja splava što je, stružući o dno usporavala splav, bila je izvađena čim su krenuli. Splavar je kukao ali ga kralj nije udostojio ni pogleda. Konjima je bilo najgore. Stalno su se klizali po vlažnim deblima i udarali jedan o drugog kada bi splav preletio preko neke stene. Ceo dan su proveli na reci prelazeći preko zavoja i brzaka, kroz uske kamene litice i široke klisure koje je reka dubila hiljadama godina. Zaustavili su se tek pred samu noć, na maloj peščanoj obali ispod stene koju je voda prekrivala čim bi reka porasla tokom jesenjih kiša. Kanjon se dizao sa obe strane stotine lakata u visinu. Ništa se nije čulo sem huke vode što se probijala kroz uzane prolaze. Sledeći dan su takođe ceo dan proveli na vodi. Dobra dva dlana pre mraka Markos naredi splavaru da pristane uz obalu. Siđoše sa splava i isteraše konje, pa iznesoše sve što su imali sa sobom. - Ali gospodaru, izašli ste u sred pustinje, lancima okolo su šuma i brda! - Reče im splavar. – Egore – pozva Markos splavara po imenu – uzimaj svoje stvari ako ih imaš, ideš sa nama. - ovaj se namršti . – Ne ja, ja moram do Kanala...- Ti moraš sa nama - prekide ga kralj - nemaš mnogo vremena da pokupiš što ti treba, jer će splav nastaviti niz reku – niski okretni splavar pogleda prema dvojici rmpalija koji su mu se smeškali iza leđa čoveka u svešteničkoj odeći. Brzo skoči na splav, pokupi u zavežljaj ono malo stvari što je imao, pa ga isprati pogledom kada ga ona dvojica gurnuše niz maticu. Uzjahaše konje i krenuše na zapad kroz šumu. Egor je delio sedlo sa Vestelom i ovaj mu objasni šta se od njega traži. Prema kartama su znali da su negde u visini severnog dela Sarbanskih istočnih planina. Hteli su kroz šumu stići do severne kapije, a Egor im je rekao da je rođen u Šumskom Mostu. Sigurno poznaje ove krajeve, pa će im pomoći da se probiju kroz šumu. Splavar prokle svoj predugački jezik. Pade mu na pamet da je sveštenik početkom puta rekao da putuju na sever, do Plavograda čak. – Kakav ste vi to sveštenik kada lažete? - upita on Markosa. – Ja nisam sveštenik -odgovori on splavaru – Ja sam kralj, a kraljevi lažu – na to se Egor nasmeja – Moš' mislit... Kralj. Kralj lažova? – ponovo se nasmeja, ali onda primeti ozbiljna lica oko sebe, Čak se i Vestel koji je stalno zbijao šale uozbiljio. Nemoguće, pomisli splavar - Pravi kralj? - upita dok ga je pripadala muka. Morao je brzo negde da se isprazni ili će to uraditi u gaće. Tokom daljnjeg putovanja je bio poslušan kao jagnje. Stalno je mumlao nešto kao ,,vaše veličanstvo,,. Dani kroz šumu se rastegoše. Vestel reče da je počeo sanjati drveće koje pokušava da ga pojede, na što je Giz primetio da bi se drvo koje njega pojede verovatno osušilo. Peti dan ugledaše snežne vrhove planina na zapadu, a sedmog konačno i samu severnu kapiju. Za razliku od južne kapije, ispred severne je rasla gusta šuma koju su podalje od zida držali stanovnici gradića koji je tu nikao, a koji se i sam zvao Severna Kapija. Šuma je bila na nekih petsto lakata od zida, ali Markos se sećao vremena kada je bila udaljena celih dve hiljade lakata. Tada je ljudima još bilo sveže sećanje na varvarskog kralja Kostala zvanog Bela pega, koji se sa armijom iz Ogane, današnjeg Severina, probio sve do severne kapije, predhodno pobedivši carske legije u četiri bitke. Šest dana je besnela bitka. Bela pega je tada napravio prvu i poslednju grešku. Ostao je i sedmog dana. Nije znao da su četiri carske legije u toku noći stigle do zida prošavši južnu kapiju. Kada je izmorena vojska jurnula na zid dočekalo ih je iznenađenje. Kapija se otvorila i konjica je jurnula pravo na njih. Bitka nije dugo trajala. Iznenađeni napadom redovi varvara su se brzo raspali. Bela Pega je jurnuo sa malim brojem svojih najodanijih ljudi, ne bi li zaustavio propast, ali sve je bilo gotovo. Njegove vitezove su pobili u borbi a njega su živog uhvatili i odveli u tamnice Nega gde je umro, provevši mnoge godine u zatočeništvu. To je bilo pre četirsto godina i od tada je pala i poslednja varvarska prestonica, a varvari su proterani na daleki sever. Markosu se činilo da se carstvo previše opustilo. Bar nisu počeli da grade kuće sa severne strane zida, kao oni na jugu. Kao ni južni zid ni ovaj nije imao ni jednu kulu. Od južnog utvrđenja razlikovao se samo po veličini. Onaj na jugu je bio visok oko devedeset lakata, a severni je imao celih sto dvadeset. U početku gradnje oba su zamišljena istovetno, ali je severna kapija često trpela napade, pa se severni zid često nadograđivao i podsećao je na liticu. U vrhu je kao i južni imao oko dvadeset laktova širine ali u dnu skoro osamdeset. Prolaz kroz kapiju je bio pravi tunel. Titulu čuvara severne kapije imala je porodica Jukon od kako su Sarbani došli na sever. Mladi gospodar Jovan je oženio Elesarovu najstariju kćerku, a njegovu unuku, Jonu. To je bio razlog zbog koga je krenuo u tom pravcu, a ujedno je to bio i najbrži put do njegovog kraljevstva. Kapija je bila otvorena. Ljudi kojih je bilo mnogo na ulicama ne obratiše nimalo pažnje na sveštenika i sveštenicu sa malom pratnjom, pa se ne zadržaše, nego odmah krenuše na istok prema dvoru Jukona na istočnom obronku planine. Bio je udaljen odatle pola dlana jahanja i zaklanjala ga je padina strmog obronka. Egor nije morao dalje, ali je prihvatio ponudu da poseti dvor gospodara Jukona. Zamak je bio srednje veličine, jakih spoljnih zidova i kula. Markosa je začudilo mnoštvo stražara koji su hodali po zidovima. U susret im izjaha šest ratnika što se rasporediše u polukrugu ispred njih. – Bogovi s vama - pozdravi jedan od stražara - nije mi javljeno da očekujemo sveštenika – reče bez okolišanja. Očigledno mu nije bilo do razglabanja. - Ja sam Markos Lav gospodar Uskih planina i došao sam kod gospodara Jovana. – Reče Markos želeći da se što pre nađe pred svojom unukom. Stražari koji se zgledaše između sebe, pa se pokloniše sumnjičavo, povedoše ih u zamak. Dvorište iza zidina bilo je priča za sebe. Sitna zelena trava nalik tepihu prekrivala je tlo. Staze su bile oivičene ružama, a u dvorištima su rasli brojni zimzeleni žbunovi prekrasno obrađeni i potkresani. Egor je ostao zapanjen. Nije ni sanjao da postoji ovako nešto. Odvedoše ih pravo u prestonu dvoranu. Tu ostadoše da čekaju u društvu stražara, dok je njihov zapovednik odjurio da obavesti o neočekivanim gostima. Nisu mnogo čekali, vrata se otvoriše i kroz njih dojuri Jona. Markos je očekivao gospodara Jovana, pa shvati da nešto nije dobro čim je ugleda. Raspuštena crna kosa je letela oko nje, oči joj behu uplakane i natekle i beše odevena u crnu vunenu haljinu. Neko je umro. Zastala je za trenutak. a onda ugleda dedu, pa pritrča i baci mu se u zagrljaj bez reči i teško jecajući. Sa njom su stigla tri viteza koji ostadoše podalje, a stražari se povukoše, uverivši se da je sveštenik zaista kralj. Jona je dugo jecala.- Mrtav je deda – prošaputa konačno u njegovo rame. Markosovo lice se smračilo. Čelo mu se naboralo, a obrve skupile. Valjda bi mogao ubiti nekoga tim mračnim pogledom. Poćuta malo milujući gustu kosu na Joninom temenu. – Odvedite moje ljude neka se odmore i večeraju – obrati se jednom od trojice ljudi koji su došli sa Jonom. On klimnu, pa povede Vestela, Giza i Egara. Olena ostade da stoji iza Markosovih leđa. - Dete, želeo bih nasamo popričati sa tobom – reče Markus Joni– Deda, neka ostanu i oni. Ovo je plemić Manojlo Jukon, Jovanov mlađi brat a ovo – pokaza drugog – plemić Goti Ulfila, kućeupravitelj. - teško je govorila. Pokušavala je da se pribere, ali su je stalno protresali jecaji. Markos je uhvati za ruku i sede sa njom na stepenik odmah ispod prestola. Olena se takođe smesti pored njih, a dvojica vitezova ostadoše da stoje. Uskoro se vrati i treći Jonin čovek, plemić Dako Konaval, sin kapetana garde gospodara Jovana. Zamenio je oca na dužnosti pošto je i on poginuo zajedno sa svojim gospodarom kako je Markos kasnije saznao. – Dete, ovo je carica Olena – pokaza na ženu u odeći sveštenice. Jona se zagleda u neverici, pa kleknu pred Olenu. – Oprostite veličanstvo, nisam vas prepoznala – reče. Olena je uze za ramena, pa je podiže na noge i zagrli. Trojica vitezova su takođe klekli glavama skoro dodirujući hladni mermer. – Ustanite, ustanite - viknu ona, ali ono što im je usađeno od rođenja u glave teško se brisalo. Tek pošto je Olena to ponovila, oni se digoše na noge. Markos je želeo da čuje šta se desilo. Jovanov brat Manojlo je bio najpribrajniji. pa mu ukratko prepriča događaje. Ni oni nisu znali sve, samo ono što im je stiglo u pismu od kraljice Mejen iz Tihe stene. Kralj Elesar i kralj Lazar Kroj su uhvaćeni i bačeni u tamnice zbog izdaje. U borbama koje su usledile u carevoj tvrđavi pobijeni su svi ljudi oba kralja, nekoliko gospodara, Elesarov sin Lukije i Lazareva oba sina, Lovren i Nikola. U pismu se još kaže da se kralj Markos Lav traži živ ili mrtav, a da se od porodica pobunjenih traži da dođu u carevu palatu i zakunu se na vernost ili će se i oni smatrati izdajnicima i pogubljeni kao takvi. Na te vesti Carica poče da plače i stegnu čudni medaljon koji ju je Erik svega sat pre smrti poklonio, njenu malu svetinju. Očigledno su mnogo toga propustili bežeći danima kroz beskrajnu šumu. Rasoder Kalist ih nije uhvatio ali je postigao svoj cilj. Očigledno da su Lazar i Elesar kasnije shvatili šta se događa i pokušali zajedno nešto da urade, ali prekasno. - Kraljica će uskoro krenuti u carski grad da se pokloni, pozvana je i ledi Jona i celi Jovanov dvor. – Nastavi Manojlo. – Radije bi umrla nego se poklonio psetu što mi je ubilo muža i brata! - procedi Jona kroz zube.- Kralj Rasoder Kalist namesnik, otac kraljice Mejen je takođe poslao pismo sa carskog dvora pozivajući je da položi zakletvu. – Reče plemić Konaval koji je do sada sa očitom pažnjom slušao priču. – Već sam rekao ledi Joni da je najbolje da sačekamo da se njen najstariji brat vrati u Tihu stenu. Ako je kraljica Mejen zakonita žena kralja Elesara, princ Vidin je naslednik. – Završi ozbiljno plemić Dako. - Šta misle Elesarovi gospodari? – Upita sedokosi kralj. Sarbani su imali šest velikih gospodara vazala. Trojicu u samom Ogorju, a trojica su gospodarila zemljama na severu. Markosu su prilično dobro bile poznate ovdašnje prilike. Od trojice gospodara u Ogorju jedino je u Jukonima imao iskrene i čestite podanike i saveznike, Sovraci, čuvari južne kapije i Despokenti čuvari istočnih obronaka, vodili su se isključivo sopstvenom koristi. Na severu situacija je bila drugačija. To bi moglo biti presudno. - Kako smo čuli Hali Sovrak i Apor Despokent su već na putu prema Tihoj steni što znači da će slušati kraljicu. – Zaključi plemić Goti Ulfila – Na severu sva trojica gospodara okupljaju ljude, ali ni jedan nije krenuo prema severnoj kapiji. - Markos je sumnjao da su u zaveru sa Rasoder Kalistom upleteni neki kraljevi iz kruga, ali nije imao dokaza.- Manojlo, ti ćeš vladati dvorom sa Jonom dok njeni sinovi ne odrastu – reče jednostavno. Svi prisutni pogledaše u visokog mladića, a on se zbuni.– Kako? .. ne.. savet mora... Jona.. - - Mi smo savet i Jona je odlučila. Zar ne dete – pomilova unuku po kosi. - Jesam deda – složi se mlada žena.- Nemamo više vremena ze gubljenje. Napisaćeš pisma svoj trojici severnih gospodara. Kao namesnik dvora svoga brata, u ime princa Vidina, rećićeš im da dođu u tvoj dvor zajedno sa svim mačevima koje mogu skupiti. – Mladi vitez se ponovo unervozi – Veličanstvo, ne smem pisati u prinčevo ime, to je laž i... –- To je nužna laž i veruj mi ako to ne uradiš Vidin uskoro neće više biti princ! Uostalom ja sam mu deda i imaš moju dozvolu – Manojlo uzdahnu i proguta knedlu. Ovaj kralj je zaista znao da ubedi ljude.

KOLEVKINE HRONIKE - ANDREAS

Darko savić / Stevan Šarčević

Koji haos, pomisli Andreas. Nije prošlo ni nedelju dana otkako je Princ Losnaj Kosac, Mavrikov sin, okružen solanskim vitezovima dojahao u utvrdu. Ne samo da ih nisu napali, nego ih je lično Kir dočekala i odvela pravo Šumskome Kralju. Vesti koje su doneli bile su neverovatan preokret. Car je bio ubijen nasred Nega i Rasoder Kalist je u svojstvu namesnika preuzeo njegove dužnosti. Tek što su se plemeniti vitezovi pokupili i otperjašili kući, Kir je sazvala plaćenike i saopštila im da od tog dana rade za Cara. Doduše, ti plaćenici su bili najobićnija gomila secikesa, a Rasodera je smatrao za ništariju, ali uvek je bolje biti uz silu nego protiv nje. Navodno su sa severa na Koloniju krenuli varvari, pa je carstvu svaki mač bio potreban. Raditi za Cara, pa makar to bio i onaj Rasoder, značilo je redovnu platu i neograničenu mogućnost pljačke, što je u krajnjoj liniji značilo da će se ovi razbojnici razleteti po selima i farmama da otimaju i siluju.Sve je to bilo razlog da budale otpočnu sa sedmodnevnom pijankom koja je prouzrokovalanepodnošljivu opuštenost među njegovim ljudima i najzad ga dovela ovamo. Četvorica stražara sad su već samo stenjali, iako je to u početku bio čitav koncert vrištanja i urlanja. Kočevi su bili ukopani s obe strane vratnica, a stražari na njima su lagano ispuštali duše i uveseljavali prolaznike. Znao je da su Kirini demoni neobična sorta, čak je nekoliko puta i jahao s njima, ali onog jutra ih je prvi put video na delu. Mogao je da zamisli šta se dešava u podzemnim ćelijama gde su dovođene nasumice pohvatane žene i deca. Kad je princeza pobegla Kir je, okružena četvoricom ćutljivih stranaca, okupila sve plaćenike pred kapijom. Stražari izvedeni na raport bili su pomalo nacvrckani, a Kir je bila nasmejana i naizgled dobro raspoložena. Ništa ne sluteći sami su doneli kočeve iz šume i lepo ih zašiljili. Malo su se zbunili kad im je naređeno da se skinu do gola, ali Kirin bič ih je brzo ubedio da to treba učiniti. A kad su ostali goli golcati, dok su im iz gomile dobacivali i zviždali im, Kirini pratioci su lagano prišli grupi, odvojili prvog čoveka i natrćili ga pred okupljenima. Kolac su mu najpre blago gurnuli u guzicu i siromašak je počeo da pišti kaomlada prve bračne noći, što je izazvalo salvu smeha među okupljenima.Onda su počeli da zavrću kolac i prodiru sve dublje i dublje razdirući nesretniku utrobu. Što je njegovo vrištanje bilo glasnije, smeh među okupljenima se stišavao. Kad je najzad jedan od očito sjajno raspoloženih demona dohvatio čekić i laganim kuckanjem nastavio da proteruje kolac kroz nemarnog stražara, osim udaraca čekića o drvo i jadnikovog jecanja ništa drugo se nije čulo. Kad se kolac promolio iz ramena pokraj vrata odbaciše ga u stranu i Kir mahnu prstom sledećem goluždaravcu. „ Ponesi i kolac“, reče mu i ovaj disciplinovano doda svoj kolac jednom od demona. Šta je očekivao? Da će mu oprostiti? - Biće još ukrasa pred vratnicama ne bude li princeza vraćena ovamo.- rekla je Kir kad su sva četvorica probijena.- Imate tri dana da je nađete kako znate i umete. Kad su našli razderani oklop i razbacano oružje nedaleko od zidina, na mestu gde su se izmešali tragovi ljudi, konja i neke grdne zveri, stvari su postale još nejasnije. Potom su pronašli jedan od drevnih mačeva o koga je bio okačen neobičan medaljon i Andreas je sve više zazirao od neobičnih tragova. Šta bilo da bilo tragovi konja su bili jasni i vodili su ka severu, pravcem ka Tihoj Steni, pa je Andreas pretpostavio da će izaći na severni drum. Mada su Sarbani, sudeći po onome što je Kosac rekao, bili u nemilosti, trudna princeza ma koje kraljevske kuće će biti pod zaštitom carevih trupa. Dakle, morali su ih stići pre no što izbiju iz šume. Čitavog dana su jahali bez odmora i tek kad je pao mrak ulogoriše se na jednom proplanku. Andreas nije spavao. Razmišljao je o čoveku koji se neprimetno probio u utvrdu. To nije mogao učiniti svako. Radilo se o iskusnom borcu. Prisetio se da je princezu pratio neki strašan ratnik, ali on je naredio da se pratnja pobije. Previše je žurio da bi se baktao sitnicama. Nisu valjda oni idioti odlučili da ga prodaju u roblje? Tako je to kad veruješ vucibatinama, pomisli. Ako hoćeš da nešto bude urađeno kako valja, učini to sam. Što je duže razmišljao o tome postajao je sve nemirmiji. Postupio je brzopleto. Trebalo je da osmotrti tog ratnika. U stvari, način na koji je upad izvršen isuviše ga je podsećao na Vrele Gradove i dane provedene u kanovim trupama. Samo je jednog čoveka poznavao sposobnog da tako nešto učini, a taj čovek je zajedno s njim preko pustinje dojahao u Koloniju. Teodor! Oči su mu se sklapale i samo što nije utonuo u san kad ga prože osećaj da nešto nije u redu. Osmotri logor, ali ništa posebno nije video. Stražar je bio na svom mestu, vatra je dogorevala, ljudi su spavali. Pa opet, plaćenik u njemu je vrištao. Lagano je isukao mač, položio ga preko krila i stao zuriti u tminu. Kad se zver pojavila, bilo je prekasno da išta učini. Nepojmljivom brzinom je izronila iz tame, iskidala stražara i jednog po jednog preklala sve njegove ljude koji nisu stigli ni da se probude. Dok se sabrao i skočio na noge s mačem u ruci sivo obličje nalazilo se na korak od njega. Najednom je znao da je mrtav. Nikakve šanse nije imao pred tim grdnim čeljustima, mada nikakvu predstavu nije imao kako se jedan vanuk našao posred Kolonije. Pa opet, vanuk zastade pred njim, nakrivi glavu i osmotri ga začuđenim smaragdnim pogledom. Ono što se potom desilo smatrao je nemogućim. Vanuk se okrenuo i nestao u šumi.

KOLEVKINE HRONIKE - OPSADA

Darko savić / Stevan Šarčević
Moglo je biti negde oko podneva kad je gospodar Duzor doveo Estebana na zidine utvrđenja. Osećao se nespretno u odeći sačinjenoj od komada čelika i metalne mreže, ali nije imao vremena da vodi računa o modi otkako je ovamo stigao. Sve se odigravalo prebrzo. Odnekud je dopiralo frenetično bubnjanje i Esteban potraži pogledom izvor tog zvuka. Ono što je tražio nije video, ali prizor pod njim bio je i više no impresivan. Ne baš predaleko, ispod prvih stabala obližnje šume vrvelo je od nepreglednih redova ljudi, ili barem nečega vrlo sličnom ljudima. Većina je bila degenerisana u nekom poluživotinjskom stadijumu, jedni pognuti i zelenkastog tena, a drugi crne, kao izgorele kože i istaknutih očnjaka što su virili preko pola lica, sa pandžama poput mačaka na Primusu. Sa divljenjem Esteban primeti da je među njima bilo i žena nestvarne lepote. Pa opet, baš su one prednjačile u životinjskom besu koji je napadao Estebanovo uvežbano empatičko čulo u vidu snažnog pritiska. Ako su ljudi sa kojima se susretao u zamku delovali primitivnima, ono što je sada osetio bilo je samo dno postojanja. Urlali su, mahali toljagama i sečivima i sve u svemu ničim nisu ograničavali svoju agresivnost. Doduše i među ljudima u zamku je postojao visok stepen divljaštva, ali je Esteban osećao izvesni nivo obuzdavanja, nešto što su oni nazivali viteštvom i lepim manirima.- Titanumi! Doveli su titanume!- zaprepašćeni urlik privukao je Estebanovu pažnju. Isprativši poglede svojih novostečenih saboraca pogledao je ka mestu gde su se neprijateljske snage stale razdvajati. Smesta mu je postalo jasno talasanje panike koje je prethodnog trenutka osetio odosvud. Iz mračne borove šume koji je krio glavninu invazionih trupa, kroz razmaknute redove nastupale su četiri ogromne kosmate zveri stubastih nogu i izvijenih kljova. Klempavim ušima su mahali kao lepezama, dok su se uzdignutih surli oglašavali nalik trubljenju. Za sobom su vukli neke grdne drvene konstrukcije.- Udrite po njima čim uđu u domet škorpiona! - zapovedi gospodar Duzor- Vuku katapulte, moramo ih sprečiti da se postave u borbenu poziciju!- tren potom sa zidina su odaslani prvi projektili bez ikakve štete po ogromne životinje. Sad je Esteban zapazio da svakoj zveri za vratom sedi pripadnik horde i na neki način njome upravlja. Nije osećao vibracije telepatskih impulsa, pa je pretpostavio da to čine neobično zašiljenim motkama kojima su bili opremljeni. Sada je kamenje sa zidina izbacivano u pravilnim impulsima, čak je poneki i pogađao zveri, ali one se nisu mnogo na to obazirale, već su prilazile sve bliže zidinama. Esteban pokuša da uspostavi kontakt, no uzalud. Bila su to beslovesna stvorenja nepodložna misaonim impulsima. Kad su se zaustavili oko njih je pljuštala prava kiša projektila i zveri su se razdraženo cimale, no ljudi što su ih kontrolisali vešto su ih obuzdavali. Tren kasnije iz redova napadača stadoše se izdvajati čitave grupe što pojuriše prema svojim životinjama. Esteban je sa divljenjem posmatrao to besomučno herojstvo. Uleteli su pravo među projektile kojima su bombardovane zveri i većina ih je smrskana stenama čiju je pravu srazmeru Esteban shvatio tek kad su počele da padaju po neprijateljskim borcima. Iako desetkovan, neprijatelj je uspeo da odvoji sprave od životinja i zveri se okrenuše pa odjuriše natrag u šumu, posle čega se redovi neprijatelja ponovo sabiše. Ljudi oko drvenih sprava nešto su poslovali, a onda te sprave stadoše izbacivati kamenje prema zidinama. Prvi projektili padali su nisko i udarali su o bedeme, ali neko je dole usmeravao paljbu i ubrzo potom kamenje poče da pada po borcima na zidinama. Tek što se ta dalekometna paljba ustalila sa obe strane, redovi napadača stadoše napredovati u savršenom redu, sve dok se nisu izravnali sa svojim ratnim spravama. Ovo je očigledno unelo zabunu među branioce, pa njihovi projektili počeše da se rasipaju posvuda po redovima napadača. Potom Esteban zapazi nekoliko vozila primitivnog dizajna koja su teškom mukom vukle po desetak žena, nemilosrdno terane bičevima goniča. Esteban najednom shvati da se ovde sve zasniva na principu sirove fizičke snage. Nikakvih tu mašina nije bilo, sav transport se zasnivao na upregnutim živim bićima. Tu su se valjda i krili razlozi kulturnog embarga. Radilo se o agresivnim primitivnim vrstama u međusobnoj zavadi. Svaka tehnološka prednost može nekoj od strana u sukobima dati odlučujuću prednost. Najednom mu postade žao što nije više vremena proveo u učenju istorije dok je za to imao prilike. Lilit je bila previše zavodljiva, pomisli. Nastavi da osmatra i ispratio je napredovanje neobičnih teško natovarenih drvenih vozila do neobičnih sprava koje je Duzor nazvao „katapultima“, gde se zaustaviše i napadači stadoče poslovati oko njih. Nedugo potom sa leve strane stade dopirati komešanje i galama. U početku nije razumeo šta se dešava, ali kada se jedan od neprijateljskih projektila razleteo pokraj njega, pa je iz njega izleteo roj razdraženih insekata što se smesta okomio na branioce, sve mu je postalo jasno. Naročito kad je roj i njega napao nemilosrdno ubadajući. - Stršljeni! Stršljeni!- orilo se sa svih strana i Esteban razumede da je to naziv insekata kojima su ih zasipali. Tren potom posvuda planuše baklje i plamen efikasno stade da odbija male napasnike. Dok se to dešavalo, redovi neprijatelja su iskoristili metež među braniocima i primakli su se na strelomet zidinama, što je Esteban ustanovio kad su oblaci strela počeli sejati smrt među braniocima. Sad je bio zahvalan sudbini na svojoj neudobnoj čeličnoj opremi, jer nekoliko se strela od nje odbilo. Neko mu dodade okruglu drvenu ploču koju je nazvao štitom i on je podiže nad glavu u pravcu odakle su pristizale strele. Sad su i sa zidina uzvratili paljbu, pa je na obe strane bilo prilično mrtvih. Napadači stadoše da napreduju uz padinu natovareni lestvama i konopcima, ali nijedan nije stizao preblizu, jer su ih branioci neprestano zasipali kamenjem i strelama. Međutim, sa strane napadača su neprestano stizali projektili ukljućujući i gnezda prepuna insekata, što je rapidno proređivalo snage odbrane. Poludivlja stvorenja ispod zamka su izgleda imala bezgranične rezerve. Koliko god da ih je izginulo, preko leševa su gazile nove snage, sve dok se najzad ne nađoše ispod samih zidina. Tren potom na njih sručiše kamenje, vrelo ulje i vrijuću smolu, te se bolni urlici opečenih razlegoše na sve strane. Agresori žurno odstupiše, ali pre no što su se sasvim povukli iz njihovih redova poleteše baklje koje zapališe rasutu tečnost. Esteban osmotri prizor i najednom shvati da pokušavaju da zapale kapiju. Za trenutak se prepade, no plamen se ubrzo stišao bez ikakve vidljive štete. Tek što napadači odstupiše od zidina, njihovi katapulti promeniše cilj svojih udara. Skoncentrisali su se na kapiju kao najslabiju tačku Severinovih postojanih bedema. Neprestano dumbaranje po kapiji postade izluđujuće. Esteban pokuša da locira nekog od zapovednika varvara, ali to mu nikako nije polazilo za rukom. Misaoni procesi koji su odozdo dopirali bili su haotični i nejasni. Nije postojala meta na koju bi se skoncentrisao. Izgledalo je da nemaju nikakvu organizaciju, nego napreduju svako po sopstvenoj volji. Odluči stoga da sačeka neki povoljniji trenutak za akciju. Uskoro dumbaranje po kapiji prestade i Esteban zaključi da je napadačima ponestalo projektila. Sumrak se počeo hvatati kad je horda izvršila još jedan bezuspešni juriš, posle čega je pala noć. Napadi su prestali i činilo se da se neprijatelj povukao na početne pozicije. Kad su se pojavile zvezde, u Severinu se jasno čulo kako se varvarska vojska moli svojim bogovima. Mogli su lepo da vide njihove položaje zahvaljujući simetrično raspoređenim lampama i vatrama koje su se prosto nadmetale s lučama na gordim šatorima u neprijateljskom taboru. I ratnici Severina su se molili, ali mnogo tiše i prvi dan opsade je tako prošao.

Mala galerija br.100

KOLEVKINE HRONIKE - TEODOR

Darko savić / Stevan Šarčević
Ostavio je svoj široki mač, jer je znao da će mu smetati dok se bude penjao po stenama. Bilo mu je teško rastati se od njega, kao da je jednu ruku ostavio dole. Tren potom zastade pa skide medaljon koji je nosio oko vrata. Imao je osećaj da s njime ima neku mentalnu vezu, pa ga je okačio oko balčaka. To će ga dovesti maču kad se bude vraćao, ako se uopšte vrati. Potom je na leđa pričvrstio trostrel i desetak strela za slučaj da neki stražar reši da broji zvezde. Konopci su mu najviše smetali. Lako je podnosio njihovu težinu, ali ga je ogromni namotaj sputavao. Pre nego što je počeo da se penje, požalio je što nije padala kiša. Stražari bi ga tako teže primetili. Sada dok se hvatao za plitke izbočine ispucale od vetra, kiše i leda, shvati da penjanje ne bi bilo moguće po vlažnoj litici. Većina je izbočina bila prilično obla tako da se teško držao za njih i ovako suve. Penjao se dugo. Još malo pa će ponoć proceni gledajući nebo. Dole nije gledao. Nije imalo šta da se vidi osim vatri duboko ispod. Od toga mu je samo pripadala muka. Terase do kojih je želeo da dođe bile su sada skoro u ravnini sa njim. Nadao se da će ovaj konopac koji je vukao za sobom prikačen o kaiš biti dovoljno dug, nije želeo da se nađe na visini od stotinu laktova sa ženom na leđima kako visi na kraju konopca. Ipak bolje nije imao, a i ovo mu je palo na pamet tek pošto je došao pod liticu. Pogleda ponovo desno, preko ramena, i vide terase kako strče malo ispod njega. To je to. Pogledao je uokolo, ali nije video ništa za šta bi mogao zakačiti konopac. Šta sada? Ako ne pričvrsti konopac, sve je uzalud. Desno nije smeo jer se bojao da će donji kraj konopca prići preblizu stražarima i zidu. Poče da se prebacuje sa izbočine na izbočinu ulevo, sporo kao puž, tri lakta, pet, sedam... Da! To je tražio, velika čvrsta izbočina oko koje će vezati konopac. Kao i ostale, i ova je izbočina bila glatka, tako da neće preseći konopac. Imala je prečnik nekih četiri lakta tako da se Teodor namučio dok ju je obmotao konopcem. Kada je to obavio, bio je red da razmota veliki namotaj koji je nosio prebačen preko leđa. I njegov kraj pričvrsti za izbočinu pa polako krenu bočno po litici prema terasama. Morao je da staje svakih dva - tri lakta kako bi otpustio po nekoliko namotaja konopca sa ramena i to ga je dodatno usporavalo. Terasa je bilo tri, sve u skoro istoj visini. Kada je došao do prve oslušnu ne bi li čuo nešto. Ništa. Ispe se polako preko zida i oseti čvrstu stenu pod nogama. Otvor koji je vodio na terasu nije imao vrata. Teodor proviri unutra, ali ne vide ništa zanimljivo. Sto, stolice, tapiserije i životinjske kože na zidovima, kamin isklesan u zidu. Sve u svemu ličilo je na primaću dvoranu nekog siromašnog gospodara. Na suprotnom zidu bila su vrata, ali nije znao kuda vode, ni da li ima stažara iza. Riđobradi mu je rekao da je stena iza zida pravi lavirint prostorija i hodnika i da zalaze duboko u planinu, ali mu ništa nije znao reći o gornjim nivoima, jer obični ratnici nemaju tamo pristupa. Teodor je pretpostavljao da se i tu hodnici poprilično granaju. Vrati se do ivice terase, pa ju je ponovo prekoračio hvatajući se za liticu. Spusti se ispod nivoa ograde i obiđe oko nje. Brzo je došao do druge terase, ali kao i prva i njena prostorija u steni je bila prazna. Za razliku od prve ova je osim vrata imala i prozore, a na njima zavese. Unutra je bila lepo nameštena prostorija sa sofama i kaminom. Obišao je i tu terasu pa se zaputio na treću. I ta je imala dva prozora i zavese, ali za razliku od prve dve, nije bila pusta. Čuo je disanje i pre nego što je tamo dospeo. Zaveza kraj konopca za stenu ispod terase, pa ga cimnu da isproba čvor. Dobro. Ispeo se gore, izvukao bodež i provirio u sobu. Najednom se oseti kao da ga je neko udario u stomak i dlačice na vratu mu se nakostrešiše. Nešto u njemu se bunilo, nešto je govorilo da tu nisu čista posla. Nije to bila posledica prizora pred njim. Više je to bio nekakav zverski osećaj nesklada i neprirodnosti. Na krevetu su bile opružene dve žene u dubokom snu. Obe su ležale na stomacima, s rukama prebačenim jedna preko druge. Nije bilo nikakve sumnje da su bile ljubavnice, zagrljaj je bio isuviše prisan. Plavuša je bila potpuno naga i zglobovi na rukama i nogama su joj bili sputani tananim okovima. Mutant. Predivan bastard tananog stasa i prćaste guze prošarane svežim masnicama. Očito pripadnik rečnog naroda. Krila su joj bila spokojno sklopljena pod šakom usnule ljubavnice, skladno građene riđokose žene. Bila je odevena u kožnu odeću kakvu su obično nosili lovci na konje. Čak ni čizme visokih sara nije izula. Pored kreveta je tinjala slaba uljana lampa kraj koje je bio smotan krotiteljski bič u skladu s njenom odećom. Teodor zastade i pažljivo osmotri prizor. Opominjući osećaj nije dolazio od Rusalke. Skrenu pažnju na riđokosu. Žena kao i svaka druga, nasmešena u snu. Pa opet, zver u njemu govorila je nešto drugo. Nešto s tom osobom nije bilo kako treba. Na nju je trebalo paziti. Krenu na prstima, tiho kao senka. Bilo je vreme da se cure probude. Riđokosa se promeškoljila, kao da ga je primetila. Teodor priskoči i levom rukom dohvati Rusalkinu svilastu kosu, a oštricu dugog bodeža prisloni riđokosoj uz vratnu arteriju. Osetio je kako se Rusalka snažno trza, ali joj je samo jače pritisnuo glavu u jastuk. Shvatila je poruku i umirila se. Nije se ni osvrnuo na mutantkinju. Pogled mu je bio uperen u riđokosu. Otvorila je oči i uperila u njega svoj smaragdni pogled. Nije delovala uplašeno iako je morala primetiti Teodorove oči kako svetlucaju iznad nje. Sigurno je videla i gore stvari pomisli on, prisećajući se aveti kako mu grabi srce. – Jedan glas i mrtva si. – šapnu Teodor. Riđokosa ostade nepomična.– Ja pitam ti odgovaraš – nastavi on – jedna suvišna reč i naći ću nekoga ko će bolje razumeti moja pitanja. Tvoju Rusalku, na primer. – Riđokosa oprezno klimnu. Ovo nije bio njen trenutak. – Imate zatvorenicu, ime joj je Ana – reče Teodor i riđokosoj se zenice trznuše, ali joj lice ostade mirno. Opasna kuja, pomisli Teodor. – Gde je? – Dovrši pitanje. - Nekoliko hodnika dalje, na ovom istom nivou - odgovori žena mazno. Teodor je mogao da čuje kako joj srce ravnomerno otkucava. – Koliko stražara? – upita.- Samo jedan – odvrati ona.- S njom je bio i jedan dečko. – Zelene oči ga pažljivo odmeriše. Nemir prostruji Teodorovom kičmom. Nešto... Nešto...- I on je tamo – odgovori žena smaragdnog pogleda. Opet taj osećaj. Nešto nije bilo u redu s njenim odgovorom.– Sigurno?– Sumnjičavo će Teodor.–Sigurno.– Odvrati ona samouvereno. Nije mogao znati šta se krije iza njenih reči. –Priveži svoju kuju uz krevet. Neće ti biti prvi put.– zareža puštajući Rusalku i odmičući bodež od zelenooke. Opasan trenutak, ali žena se nije opirala. Prikačila je okove na rukama i nogama svoje ljubavnice za karike na sve četri ivice kreveta, ostavljajući je raskrečenu poput žabe. Cura joj se pitomo pokoravala i Teodor pomisli da te karike nisu tek modni detalj. U ćošku sobe bio je mali stočić, prekriven papirima i knjigama.Bilo je tu i pero umočeno u mastionicu. Teodor dohvati zelenooku za kosu i odvuče je tamo. Znala je šta mu treba. Oštrice prislonjene na grlo nacrtala je nagrubo mapu puta do ćelije u kojoj je bila zatvorena Ana. Dok je ona crtala, Teodor pročita naslove razbacanih knjiga. ,,Istina predskazanja,,, ,,Četvrta promena,,, ,,Proročanstva o zadnjem dobu,,... Kada je završila crtanje dobro ju je svezao kožnim kaišima koje je pronašao razbacane po sobi, pa ju je vratio u krevet. Začepio je usta obema ženama, pa ih je pokrio do očiju. – Nadam se da me nisi pokušala prevariti – reče. U njegovom ljubaznom glasu bilo je jezive pretnje. Nastavio je do vrata koja su vodila u hodnik. Oslušnu i kada ne ču ništa, otvori ih. Služeći se nacrtanom mapom, lako je stigao do ćelije. Stražar je bio tačno tamo gde je bilo označeno. Sedeo je i kunjao na kraju dugog hodnika odakle je vodilo još jedno skretanje pravo do ćelija. Teodor nije imao nameru da rizikuje. Skinu trostrel sa leđa, nanišani i opali. Stražar nije nosio oklop, a od oružja je imao samo mač naslonjen uza zid. Strela ga pogodi pravo u slepoočnicu i on se sruši uz tup udar i za trenutak senka zaigra po zidu. U istom trenutku Teodorovo telo se stade se grčiti. Nešto ga je razdiralo iznutra i umalo ne poče da urla od bolova. Trenutak potom grčenje prestade isto onako naglo kao što je i počelo. Sačekao je malo teško dišući, ne shvatajući šta se događa. Potom je, uzdahnuvši teško, prišao stražaru, slomio strelu, pa ju je izvukao. Skinuo je košulju i obrisao mu krv sa lica, a jedan rukav omotao preko rane, pa je vratio čoveka u sedeći položaj. U hodniku je bilo mračno. Uz malo sreće neće skoro primetiti da je mrtav. Uđe u mali hodnik duž kojeg su sa obe strane bili rešetkasti zidovi ćelija. U zadnjoj ćeliji sa leve strane vide sklupčanu žensku priliku na slami. Oseti bes posmatrajući je tako bespomoćnu i izmučenu. Ona to nije zaslužila. – Devojko.. - pozva je tiho, ali nije bilo reakcije. Disanje joj je bilo plitko i trzala se u snu. Najednom telom mu prostruji još jedan niz grčeva. Kad su se bolovi primirili, otvorio je ćeliju ključem oduzetim od stražara, čučnuo je pored nje i dodirnuo joj je rame. Ona poskoči. – Hej, hej...šššš, to sam ja. – Pokuša da je umiri. Nije pustila ni glasa samo je pružila ruke pokušavajući da se odbrani. – To sam ja - uporno joj je ponavljao. Ona konačno stade zagledana u te čudne oči. - Ti? – prošaputa ona. On joj blago uze šaku u svoju. – Obećao si.. – šaputala je. Bogovi, šta su joj to uradili. Pogleda bolje. Bila je mršava, plava ispod očiju i... imala je veliki okrugli stomak. Stegnu zube, tako jako da zaškripaše. - Hoćeš li me odvesti odavde? - upita ona, a oči su joj bile i ravnodušne i uplašene u isto vreme. On klimnu glavom u polumraku. Zatim je podiže u naručje i iznese iz ćelije. Bila je laka kao paučina. Kada naiđoše pored stražara ona se skupi uz njega zaronivši mu glavu u grudi. Teo se pojavio sasvim nenadano iza ugla. Na opasnost Teodora nije upozorila ni njegova čudno iskrivljena glava, niti činjenica da u ruci drži mač, nego isti onaj osećaj da s njime nije sve u redu kakav je imao i kad se susreo sa riđokosom ženom malo pre toga.Trenutak potom i Ana ga je primetila. Sve posle toga odigralo se u trenu. Iz Aninog grla prolomi se jezivi vrisak, Teo pojuri ka njima uzdignutog mača, a Teodor ispusti Anu, pa ispali strelu s boka, Projektil se zari u Teovo grlo pribijajući ga uza zid. Senke zaigraše oko mjega, ali niti je bilo vremena za mozganje. niti za preduga objašnjavanja. Utišao je devojku i požurio niz hodnik. Ovde ništa nije bilo kako bi trebalo biti. Trenutak potom prođoše kroz sobu u kojoj su dve gracije i dalje ležale u krevetu prekrivene do ušiju, Teodor se zaustavi tek toliko da komad crne tkanine otcepi od haljine bačene na patos, pa izađoše na terasu.– Devojko moraš da mi veruješ - reče joj, a ona mu klimnu. Sveza joj preko očiju onu tkaninu. Nije se bunila, nije ništa pitala. Potom stade ispred nje, okrenu joj leđa, pa uze jednu njenu ruku i prebaci preko svog levog ramena a desnu provuče ispod svog pazuha, pa ih čvrsto sveza širokim kožnim opasačem preko svojih grudi. – Moraćeš da mi se popneš na leđa i da se čvrsto držiš – objasni joj tiho – ovo je za slučaj da ti se ruke umore. Ona poskoči na njegova leđa i steže ga snagom za koju nije verovao da postoji u njenom krhkom telu. Vreme je da krene. Ana mu nije bila ništa teža od mača ili trostrela, ali je na nju morao daleko više obraćati pažnju. Nadao se da će konopci izdržati njihovu težinu. Stiže do onog poprečnog, pa se prebaci na njega i premesti težinu. Izdržao je. Teodor stade da se prebacuje rukama po konopcu. Stigoše do izbočine, prebaci se na sledeći koji se spuštao niz zid i bez predaha nastavi spuštanje. Ana je sve vreme ćutala i mrdala što je bilo manje moguće. Teodoru se činilo da je prokleti ambis beskrajan. Spuštali su se i spuštali toliko dugo da je prestao da gleda naniže, a onda odjednom počeše da ga protresaju grčevi. Nije se predavao. Stegao je zube i nastavio da se spušta. Dugo, predugo. U trenu najveće agonije nenadano oseti tlo pod nogama. Pusti konopac i sruči se zajedno sa Anom. Ugledao je kako im pritrčavaju dve mračne prilike, a treća je stajala na ivici šume držeći konje. Grčevi su se sve više pogoršavali. Dejon odvoji Anu od njega, a Teodorovo telo postade plima bola. Dok je Dejon odmicao sa Anom, Vidin mu pruži ruku. Teodor podiže pogled na njega i Vidin ustuknu.- Odhgrlaziiiteeee, Odh... odlaziteee!- zaurla neljudski. Vidin stade uzmicati užasnutog pogleda. Potom se okrete i potrča za bratom. Odjeknu topot konja negde od šume, a Teodorovo telo poče da se preoblikuje. Vanuk je došao po svoje.