Stevan Šarčević's Blog, page 42

TAMO DALEKO

Ponekad, po visokom gorju,sred mećave i vetra,u snegu do kolenaukrste se tragovi zveri;vuka samotnikai vučice ponosnice,pa krv, tuga i nespokoju tim stopama oživeza trenutak što doveka trajei te će zveri, surove i samenegde daleko od sveta urlati na mesec, olajavati zvezdei umreti na snegu.

MOSTOVI

Svi ti divlji putevikojima sam hodiopreko divljih granicakroz sumorne predeleu krug su me vodilina početak vratili.

Sve te ledne zidinei čelične bedemei natmurene osmehei suze i povredesve sam ja to stvoriopo bespuću ih gradio.

NIMFA

Ugledah je gde sedina stepeniku poezijekraj divljega zecašto ga je istaklakao barjakda je štitii nasmejekad bi plakati htela.

Kao morska nimfaoteta od Titanasred opustelihvisećih vrtovaokružena ružamai voćemsanjala je o zvuku talasa,mirisu čempresa,i dozivanju oluje.ni budna, ni snena,ni bludna, ni čedna,ni tužna, ni sretna,ni divlja, ni pitoma,tamo,kraj divljega zeca.
 

KOLEVKINE HRONIKE

Tokom marta ove godine u izdanju Argus Books & Magazines, iz štampe bi trebalo da izađe roman „Kolevkine hronike“ Stevana Šarčevića i Darka Savića. Reč je o delu u kome se naučna fantastika prepliće sa epskom fantastikom baziranom na srpskoj i slovenskoj mitologiji prepunoj bića poput rusalki, samovila, krvopija, vanuka – vukodlaka…








Veoma je tanka granica između izazovnih avantura duše i vihora života, jer se u krug prepliću, mrse i (ponekad) konačno razrešavaju. Koren i početak svih nedaća je ljudska taština. Roman Stevana Šarčevića i Darka Savića majstorski prekraja tkivo mašte, prikazujući jedan zamišljeni svet; zapodenuti rat među svetovima i vrstama, viteštvo, legende i (prividna) magija, intrige, ljubav, monstruozne scene i još gore tipologije ljudi, tim slikama otkrivajući nešto što je dublje u nama, ono sa čim se uvek oholo borimo - ranjivost tela i nepostojanost duše, uz bitno prisustvo mračnih sila prirode i još mračnije ljudskosti. Ovaj romansirani vidikovac se kreće u izbrušenom okviru nelinearnog pripovedanja, pritom ni trena ne gubeći na dinamičnosti, uz pregršt likova koji, pored fiktivnog vremenskog okvira radnje, govore razumljivim jezikom, noseći jasnu poruku o cikličnoj prolaznosti svega, gde se uvek vraćamo u kolevku, na početak.

Desya Lovorov

***

„Knjiga na jedan dah“ – tako bih ja opisala roman „Kolevkine hronike“ i to bi bio najbolji i najprecizniji opis ove knjige.Za ovo delo se mora odvojiti vreme i skloniti negde u stranu, da bi se mogli na miru uneti u svet kroz koji vas detaljno sprovode autori. Uz obilje bogatih i maštovitih opisa, nemoguće je ne osetiti se delom priče. A ona teče kroz više likova, koji delaju istovremeno. Radnja, iako je smeštena u budućnost, hiljadama godina posle nuklearne katastrofe, kroz čitanje ponekad navodi da pomislite kako se nalazite u srednjem veku. Civilizacija nije napredovala, već naprotiv... Nož, mač, luk i strela su glavno oružje naših junaka.U ovom romanu svega ima: od brutalnosti i nasilja pa sve do erotike. Svet kao svet koji mi poznajemo više ne postoji. Ovde vladaju neka nova pravila i samo će najsnalaživljiji opstati.Heroja priče ima dosta, i svako je poseban na svoj način. Teodor – neustrašivi gorostas, sa velikim osećajem za samilost i pravdu. Sunčica je lepa i odvažna planinka, kradljivica po opredeljenju. Ana, princeza koja se odrekla svega radi ljubavi sa Teom, plemićem nižeg roda. Juk, hrabri dečak koji je ostao sam na svetu... Ima mnogo zanimljivih likova koje ćete i sami upoznati ako zaronite u ovaj svet mašte i fantazije.Autori nas na sjajan način, uz obilje opisa i detalja, primoravaju da ostanemo prikovani uz ovo delo, jer sve te sitnice, a ima ih dosta, povezane su u veliku celinu. Ako ste pomislili da možete da bacite samo jedno oko na knjigu – prevarili ste se. Ako ste mislili da je možete pročitati onako odokativno – ne možete. Ona vas uvlači u sebe, ne dozvoljavajući da se otrgnete.Dinamika romana je neverovatna. Scena za scenom se toliko brzo smenjuju, da nećete ni osetiti, a već ste na konju i bežite od potere uz jednog heroja, dok ste drugog ostavili u nekoj staroj krčmi. Drama je ono što drži čitaoce stalno u pripravnosti. Ovaj roman se ne čita nego guta, i samo čekate šta će se sledeće dogoditi. Nemoguće je ne vezati se za likove. Neki će vam biti mrski, dok ćete druge jako zavoleti, ali jedno je sigurno: uz ovaj roman nečete ostati ravnodušni.Ako nemate mašte, ova priča nije za vas.
Marina Sabo

***

Svet je nakon nuklearnog holokausta doslovno vraćen u srednji vek, ali pre uništenja zemaljske civilizacije, više generacijskih svemirskih brodova otposlato je u nepoznato.Roman otvara suočavanje hiljadugodišnjeg feudalnog carstva sastavljenog od trinaest kraljevstava sa mračnim vremenima i nagoveštajima ispunjenja drevnog proročanstva iz „Knjige Predaka“ o njegovoj potpunoj propasti. Najstrašnija najezda varvara koju je Carstvo ikada doživelo, upravo je u toku na severu, ali to nije najveći izazov s kojim se suočavaju vladari. Unutar samog Carstva, mrtvi ustaju i kreću u lov na ljude, a sveopšti haos na ruku ide onima koji odavno planiraju prevrat.I dok na Zemlji i u hiljadugodišnjem Carstvu traje bespoštedni rat, tehnološki napredni pripadnici ljudske vrste čiji su preci napustili planetu uoči nuklearnog rata, pronalaze način da svoje duše pošalju na Zemlju (odnosno, Kolevku, kako je oni sami nazivaju) i na taj način upletu se u tamošnja dešavanja. Ipak, i pored toga što su tehnološki napredovali gotovo do savršenstva, pripadnici ljudskog roda i dalje nisu imuni na zavere, tajne operacije i zakulisne radnje. Art Anima

***

„Knjiga Predaka. Proročanstvo toliko staro da je preraslo u legendu, a legenda u priču za malu decu. Ta bajka o sablastimašto dolaze iz nepojamne daljine, o muškarcu koji nije onaj koga vide ikoji će ukrasti svetlo, pokoriti Vanuke, proći kroz vatru i pokloniti ga ljudima, o detetu što će izjednačiti vrste što hodaju uspravno...“Da li će se proročanstvo obistiniti ili će napori inteligentnih bića da spasu Zemlju, Kolevku – genetskog materijala iz kojeg su nastali nakon kolonizacije udaljenih planeta, propasti?„Kolevkine hronike“, koautorsko delo Stevana Šarčevića i Darka Savića, roman je u kojem se prepliću fantastika i naučna fantastika. Kao i u prethodnom Šarčevićevom delu „Dolazak tame“, fantastika je bazirana na bićima iz srpske i slovenske mitologije (rusalke, samovile, krvopije, vanuci – vukodlaci...,), ovog puta predstavljeni kao nova vrsta nastala genetskom mutacijom nakon nuklearne katastrofe na Kolevci. S druge strane, interplanetarni komunikacioni i transportni kanali, telepatija, telekineza, empatički štitovi i danas sveprisutni avatari, elementi su naučne fantastike. Zajedno, odlike su dualizma koji se proteže kroz čitav roman. Dualizam je iskazan kroz težnju jednog dela inteligentnih bića da primitivne stanovnike Kolevke pretvore u „ovce za klanje ... stado za vukove što putuju među zvezdama“, dok se drugi bore za spas matične zemlje s koje su potekli. Ogoljenim i surovim opisima scena nasilja, požude i krvoločnosti („Čak su joj i sa lica odrali kožu i njene ogromne plave oči su u Sunčicu zurile sa amorfne krvave lopte...“), kojima se autori poigravaju s granicama čitaočeve trpeljivosti, suprotstavljeni su lirski momenti („Sve je bilo puno jarkih boja, mirisa cveća, života... Život. Jahala bi belu ždrebicu, zatvorila oči i raširila ruke, pustila da je vetar miluje, mrsi kosu, lice... Život“). Mržnja, zloba i želja za vlašću, nasuprot ljubavi, herojstvu i požrtvovanosti. Čak je i jedan od glavnih likova predstavljen kao oličenje dualizma, vukodlak – čovek zver. Roman odlikuju upečatljivi karakterni likovi, kojima je dodeljeno tačno vreme i mesto za odigravanje krucijalne uloge: car Erik, pred kojim bi kada hoda „...izvan palate i kamena ... čudovišta nekako obarala poglede ... i klanjala se“, carica Olena, sveprisutna senka svih događaja, trinaest kraljeva „... skup od trinaest budala, obučenih u somot i svilu, koji sede u prestonoj dvorani i danima brbljaju i kokodaču o nečemu važnom“, dezerter Teodor, koji doživljava transformaciju u zver – vanuka, zadržavajući svoju ljudsku stranu, dečak Jukov, kojeg i pored svega preživljenog krasi „... veseo smeh, iskren i lišen briga“ koji su kao dar Bogovi „podarili deci kako bi prebolela, zaboravila i preživela uspomene“, dva generala, dva Burebista, jedan iz prošlosti – jedan iz budućnosti, i oba spremna da se žrtvuju za uspostavljanje ravnoteže na Kolevci. Naravno, kakva bi to bajka bila kada ne bi bilo odbegle princeze i zametka ključa sudbine – nerođenog deteta koje će postojeći svet izvesti iz tame.Slike se nižu jedna za drugom, kao odsečci filmske trake. Njihovim ubrzanim smenjivanjem, naizgled nepovezane i zaokružene, celine počinju da se transformišu u film koji se odvija pred očima čitaoca – film nabijen energijom koja ne dozvoljava predah u toku misli. Ubrzanjem, likovi i mesta dolaze na svoju poziciju, slažu se kao kockice i dobijaju smisao. Zarotirani kao na vrtešci, neki likovi netragom nestaju, a priča se ogoljava na svom putu do velikog finala.
„ ...opšta nuklearna katastrofa je razorila planetu, a preživeli su se vratili u divljaštvo i istorija je krenula od nulte tačke.“Sklapajući poslednju stranicu romana, ostaje utisak prepoznatljivosti opisanih geografskih odrednica i tvoraca promena društvenih zbivanja prošlih vremena. Da li se istorija ponavlja?
Danijela Milosavljević
***
Stevan Šarčević rođen je u Subotici 1962. godine gde živi i radi. Zastupljen je u brojnim zbirkama priča, štampanim i elektronskim časopisima. Sarađivao je sa Milivojem Anđelkovićem na projektu „Naseljavanje Viz@ntije“, autor je zbirke poezije „Na tragu svetlosti“ (2013), ko-autor je romana „Sam, ispod šljive“ (2013), autor romana „Kaurinova kletva“ (2013) i zbirke priča „Dolazak tame“ (2014).
Darko Savić je rođen 1984. godine u Zvorniku. Od rane mladosti, ljubitelj je dela Isaka Asimova, Artura Klarka, Filipa K. Dika i drugih velikana naučne fantastike. Prve literarne korake načinio je u okviru književne radionice Znak Sagite. Njegov književni opus čine uglavnom kratke priče. Roman „Kolevkine hronike“ njegov je prvenac i čini krunu dosadašnjeg rada.

TAMO GDE PRIPADAM

Umoran od tajnii praznih obećanjanajzad jasno vidimgde je moje mesto.
Znaš;
Nisam svetitelj,niti sam spasitelji tvoji su demoniprejaki za mene.
Vidiš;
Ubiše me daničekanja na srećui koracima teškimvratiću se kući.

NEMA POVLAČENJA, NEMA PREDAJE, NEMA OPROSTA

Imam te, pa nemamljubim te, pa nestanempobedim, pa se predamverujem, pa prestanem.

Bejbe.

ti dobro znaško sam i šta sam pa stoga seti se po poslednji put:

Nema povlačenja, nema predaje, nema oprosta.

Još jednomse vratimou tamuiz koje smo krenuli,i prisetimo sepo poslednji put;

Nema povlačenja, nema predaje, nema oprosta.

ŽENA

Rekla si; Boli me uvo za tebe,nerviraš me!zatim si dodala; Švaleru!
Potom si prosiktala; jebi se,ne koristiš mozak, već kurac,pa vrisnula; prekini ludaku!
Potom si tiho dodala; Zašto me ubijaš?Hajde da se volimo.
I voleli smo se.

OVISNOST

Znate, život ima čudne načine da pokaže kako grešiš čim izgovoriš "Meni se to nikad ne može desiti".Potapam konopac dok mi koža bridi. Osluškujem glasove iz susedne sobe i prisećam se događaja koji su me promenili. Kad sam upoznala Irenu Bešenjei život mi se raspadao isad mi se čini da se cela moja priča može svesti na jedinu rečenicu; šta mi je sve to trebalo? Iskreno govoreći, sama sam kriva. Sve je počelo od mog napuštanja poslačim sam zatrudnela. Nisam shvatala koliko može biti opasna potpunazavisisnosto nekome. Bila sam naivna, verovala sam da me muž beskrajno voli ida će me čuvati kao malo vode na dlanu. Neko vreme mojoj sreći nije bilo kraja. Posvetila sam se detetu i prepustila mužu da radi i zarađuje. Tri godine potom, novac je počeo da presušuje. Govorio je da poslovi ne idu, da su vremena teška, da ne može bolje. Verovala sam mu. Manje smo trošili i život je tekao dalje. A onda sam jednog prolećnog danasaznala ono što susvi osim mene znali - da imaljubavnicu. Najednom sam shvatila da je naš brak formalnost i da moj muž više vremena provodi s tom gadurom nego sa mnom. Bila sam u dilemi da li da se jednostavno pokupim i odem, ali tu jebilodete koje sam volela. Osim toganisam imala nikakvihprihoda išta mi je preostalo no da trpim njegova odsustvovanja? Trudila sam se da mu ne prigovaram. Ipak je on bio taj koji donosi novac u kuću. Upravo u tom periodu sam počela da pijem. U početku je to bilo pokoje pivo, a onda ga je bilo sve više i više, da bih ga naposletku stala dopunjavati rakijom. Šest meseci kasnije više nisam mogla zamisliti ni jedan jedini dan bez tog olakšanja. A on je postajao sve grublji. Ćutala sam čak i kad je počeo opisivati koliko sam ružna i stao govoriti kako me nikad i nije voleo. Koliko je to moglo trajati? Nisam više sigurna. U svakom slučaju sve do onog dana kad je svoju kurvetinu prvi put doveo kući. E, to je prevršilo svaku meru! Pobesnela sam, vrištala iplakala, a rezultat je bio katastrofa. Prebio me je kao mačku, posle čega sam se ekspresnopreselila kod komšinice. Kad je videla modrice nije postavljala mnogo pitanja. Otvorila je vrata i smestila me na kauč u dnevnoj sobi. Irena se pojavila trećeg dana i smesta je sažaljivoosmotrila moje tadaveć gadno pomodrelo oko. Iako seuz kafu vodio neobavezan razgovor, nisam mogla a da ne primetim kako Irena s vremena na vreme pažljivo izučava moju modricu i da ima privlačan osmeh, otmene manire i puno saosećanja. U jednom je trenutku pomenula kakoima praznu sobu koju bi mi mogla ustupiti pod uslovom da joj održavam stan i kuvam. Prva mi je reakcija bila odbojnost prema tome. Pa ja tu ženu uopšte ne poznajem! Taman što pomislih kako bi bilo pametno odbiti ponudu, Vesna oduševljeno stade podržavati Irenu i bilo je jasno da sam jojdefinitivno dosadila. Šta sam drugo mogla uraditi nego se preseliti? Posle prvobitnog nepoverenja, shvatila sam da i nisam tako loše prošla, pa sam se potrudila da svojoj dobročiniteljki pokažem zahvalnost. Budila bih se u ranu zoru, brisala i ribala po kući, kuvala i ugađala joj na sve moguće načine. Irena je bila nezgodne naravi i uvek je postojalo nešto što sam propustila, a zaista nije bila nežna kad bi mi na to ukazivala. Pa ipak, imala sam smeštaj i hranu, pa mi je čak i cigarete kupovala. Delovalo je kao fer pogodba. Znate, moj muž nikada nije mnogo pažnje obraćao na mene. Mogla sam da crknem, a da to i ne primeti, pa mi je Irenina potreba da stalno budem uz nju upravo zbog toga toliko i prijala. Bar sam imala s kim izjutra kafu da popijem. Neko vreme mi je godilo što uopšte ne izlazim iz stana, pošto se Irena brinula o svemu. Nije joj promaklo ni jutarnje podrhtavanje mojih ruku i počela je da mi kupuje piće. Bila je gostoljubiva žena i često smo imali posetioce, najčešće njene ljubavnike. Nije mi bilo teško da kuvam za njih, niti da ih poslužujem. Doduše, ponekad bi mi teško padalo posmatrati ih kako prazne šerpu dok meni krče creva, ali takva su bila pravila igre. U početku gotovo i nisam primećivala Ireninu potrebu da me kontroliše. Kad god bih poželela da izađem iz stana zapitkivala bi me kuda idem, ako bih se javila na mobilni morala sam da joj referišem s kim sam razgovarala, pa čak i kad bi me slala na pijacu morala bih se vraćati tačno na vreme, kao da sam tinejdžerka. Prijateljima me je predstavljala kao najslađu curicu na svetu i da nisam svake noći slušala njeno dahtanje pod raznovrsnim muškarcima, pomislila bih da je lezbejka. Prvi put je odistinski pobesnela kad sam poželela da odem u posetu ocu. Ponašanje joj je bilo zastrašujuće i najzad sam odustala. Ništa drugačije nije bilo ni kad sam namerila da posetim svoje dete. Postajala sam sve izolovanija i sve zavisnija od njenog hirovitog raspoloženja. Vrhunac njene neuračunljivosti došao je onda kad me je uz psovke odvukla u kuhinju i gotovo mi nabila nos u mrlje na pločicama iznad lavaboa.„ Šta je ovo?“, besnela je, „ Zar nije dogovoreno da ćeš kuću održavati čistom?“. Zalud sam se pravdala, zalud objašnjavala. Neprestano mi je obijala o glavu kako me hrani i izdržava. „Skidaj spavaćicu i obriši zid njome“, podviknu najednom. Bila sam toliko zbunjena da sam poslušala, bolno svesna da sam potpuno gola i da me Irena posmatra. Brisanje je potrajalo, a suze su se same otkidale i slivale mi se niz lice. Potom mi je naredila da obrišem patos i sela za sto. Kad je sve blistalo, naredila mi je da joj skuvam kafu, ne čekajuči da se odenem. Tek kad sam je poslužila, dozvolila mi je da se vratim u svoju sobu. Preplakala sam čitav dan, a. predveče sam donela odluku da se vratim kući. Iskrala sam se dok se Irena kresala sa svojim pastuvom. Prvo iznenađenje je bilo saznanje da je muž promenio bravu. Moj ključ nije otvarao vrata, pa sam nalegla na zvono. Predugo. Najzad se na vratima pojavila žena koja mi je otela čoveka i uz nadmoćni osmeh pustila me je u kuću.. Muž mi je sedeo za stolom, ali ni pogleda me nije udostojio. Tek što zaustih da pitam gde mi je dete, Gagi istrča iz svoje sobe i pripi se uz muževljevu ljubavnicu. „ Ćao Gagi“, rekoh. Dete podiže pogled na mene. „Mama, jesi li ti kurva?“, upita najednom. Propaganda je očito radila i nisam mogla da se suzdržim. Suze grunuše i poleteh u svoju negdašnju sobu. Krevet je još bio tamo, ali sve drugo je nestalo. Stolić, televizor, moje sitnice... Čak su i sijalicu iz plafonjere izvrnuli. Bacih se na krevet ridajući. Cele noći sam se vrtela, plakala i tugovala. Pre svanuća ustadoh i napustih svoj bivši dom, ovog puta zauvek. Irena je bila izuzetno suzdržana kad sam se vratila. Gotovo da mi se i nije obraćala čitavog dana. Postiđeno sam se vratila svojim poslovima i čitav dan sam se vrtela po kući radeći sve čega sam se mogla setiti, pokušavajući time da je odobrovoljim. Sve je bilo uzalud. Ponašala se kao da ne postojim. Jedva sam uspela da zaspem. Kad sam idućeg jutra izašla iz sobe Irena je sedela ćutke za stolom u kuhinji. Pred njom se nalazio nekakav plastični lavor, a oči su joj blistale. Neko vreme me je ćutke posmatrala, a onda naglo izusti : „Skidaj se“. Povukla sam se korak unazad: „Zašto?“. Lice joj je ostalo potpuno bezizražajno. „ Zato što ja tako kažem.“, odgovori, na šta počeh da se snebivam. „ Ili ćeš me slušati, ili možeš smesta da kupiš prnje i gubiš se iz mog stana“, izgovorila je to bez ikakvih emocija, što je delovalo poput šamara. Nisam imala gde da odem. Na trenutak sam se kolebala, a onda zbacih trenerku sa sebe. Odmerila me je, pa tiho rekla: „ Do gola“. Otkopčah brushalter i spustih gaćice buljeći u patos. Škripanje stolice me je trglo i podigoh pogled. Irena je ustala i pružila ruku ka lavoru iz koga je izvukla podeblji konopac s koga se cedila voda. Lagano je krenula ka meni i sve dok me prvi razdirući udarac konopca nije presekao, nisam shvatala šta smera. Bilo je užasno. Trenutak jezivog bola što parališe nerve. Prvi plamičak u požaru koji je usledio. Irena je stala da me šiba kao da nema nameru ikada da prestane. U prvom trenutku šok me je paralisao i tek potom sam pokušala da se izmaknem. Bila je spremna i slobodnom rukom me je dohvatila za kosu. Udarac jesustizao udaracisvaki jeprasak prožimaopoput žive vatre. Dolazili sujedan za drugim ipoveli sumeneslućenim stazama do najmračnijih dubina postojanja, dok se mojetelo pretvaralo uvrištećuagoniju. Plamen jeispunjavao,putovaoprenadraženim nervima i tražio neosvojenevrhunce. Neumorno, neprestano, bez ijednog trenutka za razumevanje, sve dok milosrdna nesvestica nije prekinula moju patnju. Kad sam došla sebi, ležala sam na kuhinskom podu, a telo sam osećala poput okeana bola. Irene nigde nije bilo. Plačući sam dohvatila trenerku sa željom da se obučem, ali telo mi je bilo živa rana i samo sam izazivala novu plimu sopstvene patnje. Najzad sam odustala, odvukla se u svoju sobu i legla na krevet. Ne znam kad i kako sam zaspala. Probudila sam se na to da mi je hladno i shvatila sam da sam otkrivena, mada bih se zaklela da sam se pokrila kad sam legla. Povukla sam ćebe preko svoje golotinje i kroz polusan zapazila tri opuška u pepeljari. Ja ih tamo nisam ostavila. Potom me je san nanovo ophrvao. Ne znam koliko sam spavala, ali sam u kratkim budnim trenucima registrovala glasove u trpezariji i znala sam da Irena ima goste. Kasnije sam po stenjanju razaznala da neko vodi ljubav u susednoj sobi. Sledećeg dana moja gazdarica me je prijatno iznenadila. Pojavila se na vratima sa poslužavnikom u rukama. U danima što su sledili svako jutro mi je donosila hranu u krevet i ugađala mi je na sve moguće načine. Trajalo je to duže od nedelju dana. Kad sam se osetila dovoljno jakom, ustala sam i bez posebnih najava počela da radim svoje poslove, začudo bez uobičajenih Ireninih zvocanja. Činilo se da je najzad sve došlo na svoje mesto. Po prvi put otkad sam se doselila ovamo osetila sam smirenost.To je neko vreme trajalo, a onda se desilo nešto što me je potpuno sludilo. Irena je sedela za stolom sa jednim od svojih ljubavnika, i spremala sam im pohovano meso sa krompirićima.Bilo mi je neobično što se neprestano smeju i provirila sam u trpezariju. Posmatrali su neke fotografije. Onda su najednom počeli vatreno da se ljube što me je postidelo, pa sam se povukla u kuhinju. Kad sam iznela večeru, njih dvoje su nestali, ali su zvuci iz Irenine sobe itekako davali do znanja čime se bave. Spustila sam hranu na sto, ali radoznalost me je naterala da pogledam fotografije koje su i dalje bile na stolu. Irena me je naučila da ne diram njene stvari, pa se nije mnogo trudila oko skrivanja. Na fotkama sam bila ja. Gola golcata, tela prekrivenog svežim tragovima batinanja. Prizor na svim fotkama je bio isti, ali uhvaćen iz raznih uglova. Grlo mi se steglo, a suze grunuše na oči, pa pobegoh u svoju sobu da se isplačem. Dvoumila sam se oko bežanja iz te ludnice, ali izbora nisam imala. Jedino mesto koje sam mogla smatrati domom bio je Irenin stan. Pravila sam se da ništa nisam videla i život se nastavljao. Ni dan danas ne umem da objasnim ono što se potom dešavalo. Nije to bio nikakav nagli prelaz, postupno je vrilo u meni mesecima. U stvari, nikad mi niko nije govorio o onim fotografijama, ali način na koji su me posmatrali i kako su razgovarali sa mnom, davalo mi je do znanja da ih je Irena često pokazivala. U početku mi je zbog toga bilo neprijatno, ali kako je vreme prolazilo sve više sam osećala zadovoljstvo kad bih uhvatila neki od onih dvosmislenih pogleda. Dešavalo mi se da sanjam kako me Irena bije i ti snovi nisu bili sasvim neprijatni. A onda je došao dan kad sam sasvim slučajno pogledala kroz prozor i srce mi se umalo nije zaustavilo. U parku preko puta zgrade nalazio se moj sin! Istog trena sam ogrnula kaput, obula patike i istrčala iz stana ne obraćajući pažnju na Irenina dozivanja. Sjurila sam se niz stepenice i za tren oka bila u parku. Za trenutak sam se prepala, jer Gagija nisam videla, a onda ga ugledah ispod jedne topole. Pozvah ga i on krenu k meni, ali iznebuha odjeknu strogi ženski glas i dete zastade. Ispratih njegov pogled i ugledah muževljevu ljubavnicu kako me nipodoštavajući odmerava. Gagi se okrenu i pritrča joj, na šta ga ona dohvati za ruku, pa nestadoše iza zelenila. Skamenih se posmatrajući kako odlaze. Srce mi se slamalo dok sam se penjala uz stepenište. Pritisnuh kvaku, ali vrata su bila zaključana. Pozvonih jednom, dvaput, tri puta. Ništa. Počeh da kucam, da lupam po vratima, ali Irena nije otvarala. Najednom plač provali iz mene. Jecajući se spustih na stepenik i počeh da ridam. Ne znam koliko je vremena prošlo. Stanari su me obilazili onako uplakanu i izgubila sam svaku orijentaciju. Znam da sam u jednom trenutku podigla pogled i vrata su bila odškrinuta. Ustadoh teško i prosto ne verujući uđoh u stan. Irena je sedela za stolom, sa flašom votke pred sobom. Pogledala me je hladno i rekla: "Sedi". Predamnom je bila čaša. Obična čaša za vodu. Irena je napuni votkom. "Pij", reče. Iskapila sam čašu i prijalo je. Irena je dopuni i ja nastavih da pijem. "Nevaljala si", dobaci mi Irena, otvarajući kredenac, pa nastavi, " Uzmi onaj lavor ispod umivaonika". Kad se okrenula u ruci joj je bio konopac, onaj kojim me je onomad išibala. Stomak mi se zgrčio od samog prizora, a kad mi ga je pružila, učinilo mi se da ću se srušiti."Potopi ovo, molim te", reče, pa izađe iz kuhinje. Nemam reči da opišem užas koji me je preplavio dok sam izvršavala naređenje. Bojala sam se bola, ali još više sam se bojala mogućnosti da budem izbačena na ulicu. Uradivši što mi je rečeno, nastavila sam da pijem, ali, koliko god da sam se bojala, pogled mi se stalno spuštao ka prokletom lavoru. Još je gore bilo što je ispijena votka počela da udara. Bila sam prilično omamljena kad se Irena pojavila predamnom. Nisam ni primetila kad i kako mi je prišla. Smešila se."Znaš šta treba da uradiš dušo, zar ne?", prošapta dok je dohvatala navlaženi konopac. Znala sam. Svukoh se na jedvite jade. Alkohol me je učinio nespretnom i ravnodušnom. Prvi udarac sam jasno osetila, ali to nije bilo onako užasno kao prvi put. Valjda mi je piće umrtvilo nerve. Irena nije prestajala, ali moji osećaji su se gubili u nekakvoj izmaglici. Plakala sam, ali ne od bola, nego zbog Gagija, zbog propalog braka i svih ostalih mojih promašaja. Naricala sam nad svojom zlehudom sudbinom. Najstrašnije je bilo što sam želela da Irena nastavi, što duže, što bolnije. Neka me ubije, nisam drugo ni zaslužila! Onda sam najednom bila na patosu, a Irena me je obilazila s fotoaparatom. Bila sam svesna bljeskanja blica i da će te fotografije posmatrati naši gosti. Irena me gurnu nogom i ja sam se pomerila, otkrivajući aparatu još tragova Ireninog ručnog rada. Dani su potom prolazili, gosti dolazili i odlazili i kao što rekoh na početku, život ima čudne načine da pokaže kako grešiš čim izgovoriš "Meni se to nikad ne može desiti". Od tog dana Irena više ne traži opravdanja. Ne trebaju joj. Dovoljno je da me pogleda na onaj posebni način i prijatna jeza me podilazi dok zbacujem odeću sa sebe. Moj život je napokon dobio smisao.

SMRT SMRTONOSNOG SMRTNIKA

U stvari,trebao sam danassesti na vozkupiti usputneko sranje,cveće il' bombonjerui potražiti tvoja vrata.
Zazvonio bih u osam i petpoljubio te i voleo do jutra.
Ovako ostajetek da ćutimi gledam u praznokad ponoć otkuca
i paljba započne.

Mala galerija br.110