Stevan Šarčević's Blog, page 38

Srećan 8. mart

Vesti od izdavača

U poslednjih mesec dana sam bio prilično aktivan, pa evo kako stoje stvari.
U Časopisu UBIQ broj 17 pojavila se moja priča "RX5", a možete je pročitati ovde:  Priča RX5



U zborniku najkraćih priča IK "Alma" za 2015-tu godinu našla se moja priča "Vatra i čelik", a možete je pročitati ovde:  Priča "Vatra i čelik"
U fanzinu "Librarion" broj 4 pojavio se moj haiku ciklus "Godina oskudnih reči".





I na kraju:
Roman "Kolevkine hronike" prošao je katalogizaciju u Narodnoj Biblioteci Srbije.

DAN POSLE KRAJA, Poglavlje XVII

Stevan Šarčević / Lazar JanićČetvrti deo serijala"Oni su ovde s nama"DAN POSLE KRAJA

Kad je Raša ušetao u kabinu Aleksu prože stid, pa pokuša da zakloni golotinju krijući se iza stola. Psiha mu je bila uzmuvana, pa uopšte nije shvatao odakle se najednom ovde stvorio čovek s kojim je ugovorio kupovinu vremensko prostornog adaptera. Pridošlica je bio veličine osrednjeg šifonjera i imao je fizionomiju raspižđenog pitbul terijera. Aleksa zapazi da za pojasom ima zataknutu poveliku pištoljčinu i da su mu podlaktice, otkrivene zavrnutim rukavima, nenormalno mišićave. Kad ga je pridošlica mrzovoljno odmerio, Aleksa se za trenutak prepade da će biti silovan, ali ovaj umesto toga odbaci odeću koju je nosio pod miškom na krevet i ravnodušno mu se obrati:- Slušaj me dobro, pičko mala, jer ti ovo neću ponavljati. Jednostavno ću održati obećanje i nema te sile koja će me u tome sprečiti. Danas izlazimo na obalu i hoću da se malo upristojiš. Sad ću te osloboditi i obući ćeš ove krpe što sam doneo, ali hoću da znaš da ću i danju i noću biti dovoljno blizu da čujem svaki tvoj uzdah. Budem li samo pomislio da si se na bilo koji način odlučio da ne sarađuješ, bičem ću te primorati da prikupiš gomilu drveta i šibaću te sve dok ne budem zadovoljan količinom, pa ću sve to zapaliti, a ti ćeš lepo zašiljiti jednu podužu granu i sačekaćemo da se stvori dovoljno žara. Onda ću uzeti tu granu, gurnuću ti je u guzicu, pa ću lagano zavrtati i gurati sve dok te ne probijem uzduž kičme i vrh se ne pojavi sa druge strane. Posle toga ću čeličnom žicom da ti fiksiram ruke i noge i staviću te nad žar da se lagano pečeš kao na ražnju. Polako ću okretati i pomalo škropiti vodom da ne ispustiš prerano dušu. Jesi li razumeo? Ton kojim je to izgovoreno bio je miran, a pogled kreature preozbiljan da bi Aleksa i za trenutak pomislio da se radi o šali ili praznoj pretnji. U kostima je osećao da će on to zaista uraditi, a nešto mu je govorilo da mu to ne bi bilo prvi put. Tip je bio 'ladan k'o špricer, a njegov pogled previše tupav da bi se u njemu krio ma kakav nagoveštaj milosti ili saosećanja. Monstrum je buljio u njega i Aleksa klimnu glavom. Gorila se nasmeši, pa ga obiđe i - klik! Aleksa je najednom bio slobodan. Osećaj gotovo zaboravljen. Mišice behu utrnule, a zglobovi oderani, ali najzad je mogao da koristi ruke. Za trenutak je gotovo zaboravio u kakvoj se situaciji nalazi ushićen takvom blagodeti. Raša bez reči napusti kabinu, a Aleksa ustanovi da se na krevetu nalazi njegova odeća, oprana i ispeglana. Odenuo se i počeo da razmišlja. Još uvek je bio pod žestokim stresom, ali misli počeše da dolaze u red. Ovaj tip poseduje vremensko prostorni adapter i to donekle objašnjava Anino prisustvo, mada bi takva postavka bila mnogo prirodnija da se radilo o njenoj prethodnoj reinkarnaciji. Tada je bila MDO agent, upućena u tehnologiju vremenskog putovanja. Šta bi uopšte započeo klon klase A, izvorno namenjen ratovanju, sa tako kompleksnom spravicom? Da li je pogrešno procenio stepen njene obuke, ili... Da nije ovo kojim slučajem NJEGOVA Ana? Da nije nekako preživela onaj užasni dan? Stresao se od te pomisli. Tu Anu je voleo, a ovu... Nije mogao da razluči. Bilo je tu požude, itekako, ali ljubav? Ne, ne, ne... To nije ista Ana. Visoki lik u vikoplastu koji je nešto kasnije došao po njega nije mu bio poznat, ali to ništa nije menjalo. Izašao je s njim na palubu i ustanovio da je brod ukotvljen uz mol nekog razorenog naselja. Pred kabinom ih je sačekao nabijeni čovek vojničkog držanja i Aleksa krenu s njima duž palube. Tek je svanulo i zora se stidljivo stala hvatati po jovama oivičenoj moćnoj vodi. Negde iz ruševina pred njima odjeknu štektavo oglašavanje lisice, a iz daljine je dopiralo prituljeno dumbaranje artriljerije. Mora da su blizu ratne zone, pomisli Aleksa. Anu nije video i srce mu se stade snažno otimati. Kuda ga vode? Sišli su sa broda i našli se na kamenitoj stazi po kojoj ćutke nastaviše. Hodao je lagano i ravnomerno, duboko udišući, a onda, iza jednog šrapnelima izrovanog zida, pred oči mu izroniše trstika i ševar pritisnuti maglom. Tu ih je čekala grupa od sedmoro ljudi i Ana među njima, ali sada odevena u laki borbeni oklop. Jedan od njenih ljudi držao je ono užasno pseto na povocu, a Rašu je zapazio nešto dalje ispred ostalih. Nozdrve muzapahnu snažan miris vode inajednomga obuze vrtoglavica, pa seosloniona gorostasno stablo kraj staze. Previše je oslabio dok se Ana poigravala njime i razum mu se topio kao maslac na tiganju. Stresavši glavom poče da primenjuje odavno naučene mantre. „Aleksa, zovem se Aleksa...“, a onda mu najednom sinu da ponovo oseća tuđe misli. Dođavola, predugo se nalazio pod nekim nepoznatim vidom empatičkog štita! Trebaće mu nedelje da se povrati! Ana je u ruci držala nekakvu mapu i na trenutak podiže pogled, pa ga pažljivo osmotri. Možda joj još uvek nije razaznavao misli, ali njegovu snažno usađenu empatiju ništa nije moglo ugasiti. Ono što je odašiljala bilo je... Strast!- Iza nas je Novi Bečej. Najlakše bi bilo nastaviti putem ka Melencima, ali, ako su Zakavljažani u stanju pripravnosti, tu su najverovatnije načičkane njihove patrole. Najbolje da krenemo prema Elemiru preko Rusande.- obratila se čoveku kraj sebe spustivši ponovo pogled na mapu. Aleksa zapazi o njenom pojasu čudno oružje koje u početku nije razaznavao, a onda se doseti da to ne može biti ništa drugo do svetlosni mač, legendarno oružje A klase. Čovek iza njega ga gurnu, pa krenuše jedan za drugim kao guščići. Pas je oslobođen i Aleksa se štrecnu, ali pseto nije pokazivalo nikakvu zainteresovanost za njega, već se postavilo na čelo kolone ponašajući se kao predvodnik čopora. Aleksa je zbunjeno posmatrao to inteligentno stvorenje, a onda shvatio da to nije pas. Toliko discipline može imati samo borbid Republičkih Specijalnih Snaga! Ali... Odakle ovim šakalima borbid? Oslobođen empatičke blokade mozak mu stade ubrzano raditi. Borbid... Klon A klase... Adapter... Pa ova ekipa radi za Besmrtnike! Hoće da ga odvedu u Beland, a to znači da se kreću prema ratnoj zoni!

DAN POSLE KRAJA, Poglavlje XVI

Stevan Šarčević / Lazar JanićČetvrti deo serijala"Oni su ovde s nama"


 Odakle je Rajko dopunjavao svoju pljosku ostalo je tokom celog puta za mene nerešiva misterija, ali se počesto zagledao u nju, tako da je neprestano bio podnapit. Uprkos tome bio mi je od velike pomoći, pre svega zbog izvanrednog poznavanja situacije na terenu. Uz njegovo vođstvo s lakoćom smo izbegavali kako Zakavkaške patrole, tako i bande razbojnika koje su vršljale unaokolo. Nisam se mnogo udubljivao u razjašnjavanje svrhe našeg putovanja, ali sam uskoro bio prinuđen da mu kažem kuda smo krenuli. Odabrao sam drugo veče našeg putovanja kad je već i inače postao prilično sumnjičav.
Zaustavili smo se na jednom proplanku, zapalili logorsku vatru i pojeli po konzervu pasulja, pa pošto procenih da je Rajko delimično trezan započeh:- Rajko, brate, nešto ti moram reći.- Rajko me odmeri blago telećim pogledom.- Reci Milivoje, pa naši smo, ne stidiš se valjda?- odgovori nehajno, pa nastavih sigurnije.- Ja moram preko, na teritoriju Republike.- na to Rajko razrogači oči kao da je progutao feferon.- U, jebote!- propenta meškoljeći se.- Moram Rajko. Imam važna posla tamo.- počeh da objašnjavam, razmišljajući o tome mogu li mu sve ispričati, ali on me prekide, rešavajući time moje nedoumice.- Aaaa... Ti bi malo pljačk'o? Pa što tako ne kažeš kumašine, gde je pljačka tu je i brat Vrcelj. Pa jeste, ovi iz Unije su se nešto mnogo narogušili, k'o da je ono iz kuća nji'ovo. Valjda Belanđani gledaju svoja posla i puštaju narod da se snalazi.- obliznu se.- Jeste, Rajko, kažu da je tamo disciplina nikakva.- zapeh ohrabreno da podržavam njegove pretpostavke.- Dobro, dobro... Nego ima tu jedna nevolja... Moramo kroz ratnu zonu, a tamo su nam gaće na rešetu. - prekide me ponovo, najednom zabrinutim glasom.- Pa kako ćemo?- napravih se naivan.- Ne boj se brate, prolazio je Rajko svuda, pa ćemo i tamo. Ima jedno mesto gde nije preteško proći... Ako preživimo...- započe Rajko da objašnjava.- Možel' se ogrejati kraj te vaše vatre?- prekide ga nepoznati glas. Obojica se trgosmo. Toliko smo se zapričali da uopšte nismo primetili trojicu odrpanaca što su nam se privukli nadohvat ruke. Zapažajući kako se Rajko nelagodno osvrće ka podalje odloženom razaraču, krenuh rukom ka revolveru, ali prekasno. U rukama one trojice sevnuše oštrice. Rajko u zadnjem trenutku podmetnu lakat pod sečivo koje mu se poput zmije ustremilo ka grlu i zadobi posekotinu. Urliknu od bola, pa tresnuvši pesnicom napadača odasla ga u carstvo snova. Iznenađen brzinom napada nikako nisam stizao da dohvatim oružje i padoh u prašinu s neprijateljem nad sobom. Rajko mi nikako nije mogao pomoći, jer oko njega je već kružio treći napadač. Iako moj pratilac više nije bio onako spretan kao nekada, snaga ga još uvek nije izneverila. Toga je napadač očito bio svestan, poučen sudbinom svoga saučesnika, pa se nije primicao nadohvat njegovih šaka. Neprestano je skakutao naokolo, trudeći se da umori protivnika. Uporno sam pokušavao da se dočepam revolvera, ali previše sam bio skoncentrisan na protivnikov nož koji mi se mic po mic približavao grlu, dok je Rajko sve više gubio korak u održavanju protivnika na odstojanju, pa je često bivao prinuđen da izbegava hitre ubode. Na jedvite jade sam zadržavao mlađeg, jačeg i spretnijeg napadača, škrgućući zubima od nemoći, kad najzad napipah držak oružja. Trgoh i sasuh dva metka u onog iznad sebe, pa još dva u onog što je skolio Rajka. Onaj treći taman stade dolaziti sebi, pa poče kukati:- Nemoj, molim te, nemoj dragi gospodine... Bili smo gladni, samo smo...- raspričao se, naizgled pitom kao mače.- Ima li još koga u blizini!- prekidoh ga s prstom na obaraču. Zatrepta, pa poče da muca.- Ne..nema... Nema nikoga...- najednom Rajko priskoči, pa ga dohvati za uvo i stade da zavrće.- Aj' bratac, počni da pričaš, il' ću da te očerupam k'o gusku za božić!- pridošlica poče da skiči kao prase kad ga kolju.- Nema nikog, samo nas trojica, matere mi!- pištao je dok je Rajko sve jače uvrtao.- Gde vam je auto? - ne pokoleba se moj saputnik.- Joooj.... Nemoj više, odvešću vas!- kukao je onaj sav povijen pod krvnikovom teškom rukom.- E, tako te volim.- potapša ga Rajko prijateljski po ramenu, pa ga podiže na noge grabeći ga za okovratnik. - Ajde, idemo do auta, pa begaj brate. Bolje po tebe da nije miniran. Ti ćeš prvi okrenuti ključ, samo da znaš.- brundao je odobrovoljeno moj saputnik. Pokrenusmo se par minuta kasnije, napred naš napadač, za njim Rajko, s cevi razarača prislonjenim uz predvodnikova leđa i najzad ja. Neko vreme smo se probijali kroz šumicu i po Rajkovom opreznom ogledanju znao sam da ništa tom pacovu ne veruje. Svaki čas sam čekao da mi neko smesti metak u leđa, ali ništa se nije događalo, pa izbismo na jednu čistinu. Tu je stajala neka teška krntija od kamioneta, ali više no očito u voznom stanju.- Jel' miniran?- zapita Rajko.- Ma daj... Koja bi budala minirala ovu šklopociju? Skuplji eksploziv no auto.- mrzovoljno će zarobljenik. Rajko klimnu glavom.- Davaj ključeve, pa da se razilazimo.- obrati se snuždenom predvodniku.- Eto ih u bravi. Ko bi ovo čudo ukrao.- odvrati ovaj - Nego, mogu li sad da idem?- Rajko klimnu glavom i potapša ga po leđima tako nežno da mu suze grunuše na oči, na šta ovaj naglo đipi i nestade u tami. Od tog trenutka putovanje je postalo lagodno, iako smo se vozili preko izrovanih šumskih staza i bogaza. Koliko god naše vozilo kilavo delovalo, izgleda da je bilo konstruisano upravo za ovakve terene. Za volanom je bio Rajko koji je ovaj kraj poznavao kao svoj džep. Gotovo da mi se učinilo da smo na piknik krenuli. Čitav nam je dan prošao bez ijednog incidenta. Nisam čak ni primetio kada je to moj saputnik postao oprezniji. Vozio je sporije, stalno pogledom ispitivao okolinu, mrštio se i nerazumljivo gunđao. Ja ga ništa nisam pitao, a Rajko kao Rajko, ćuti i romori. Kada su najednom s obe strane šumskog putića iz grmlja izronili Unijski oklopnici s oružjem na gotovs, Rajko je reagovao zapanjujućom brzinom. I pre no što su se kola zaustavila, otvorio je vrata i dohvatio razarač, pa iskočio i kotrljajući se ispalio nekoliko kratkih rafala iz teškog oružja kojima je poobarao Zakavkažljane s leve strane. Njihova tela još nisu ni dodirnula tlo, kada se Rajkovo oružje okrenulo ka neprijateljima sa desne strane i smrtonosno preciznim hicima ih počelo kositi. Samo trenutak kasnije i ja sam se sabrao i otvorio vatru. - Biće nam pametnije da nadalje idemo peške.- izjavi Rajko ustajući i proučavajući mrtva tela protivnika- Sad će ovih gnjida biti sve više i više. Nastavili smo vrlo oprezno i stadoh razaznavati sve učestaliju pucnjavu. Kako smo napredovali, tlo je bilo sve izrovanije dejstvovanjem artriljerije, a zadah napalma i sladunjavi vonj poluraspadnutih lešina terali su me na povraćanje. Mada je vetar bio usmeren od nas, bio je preslab da bi rasterao smrad uništenja i smrti. Nešto dalje zavukosmo se u jedan od silnih kratera unaokolo, pa podigoh pogled usmeravajući ga ka kordonu koji se rasprostirao na manje od kilometar ispred nas. Dan je bio vedar i jasno sam video da se front postojano drži. Proboji su se neprestano otvarali, ali plameni jezici iz razarača Unijskih operativaca su odbijali svaki napad. Veterani. Ne oklevaju. Najednom, operativci počeše disciplinovano da odstupaju prema bunkerima. Ograda što se izvijala u nedogled mestimično stade da varniči pod naponom.Bacio sam pogled na granicu. Proboji su se umnožavali i najzad ih ugledah. Belanđani su krenuli u ofanzivu i uletelipravou minsko polje. Razletešese na sve strane. Nekolicina jeprošla, ali su izgoreli na ogradi.Elektrika ih jepalila, jednog po jednog. Dosta sam video. Spustih se u krater. Pogled sam podigao na zvuk sirene. Signal za prestanak opasnosti odjeknuo je pustopoljinom i granica je postala neprirodno mirna. Operativci još nisu zauzeli pozicije, a Belanđani su se povukli ostavljajući za sobom spržena telesa. - Sad il' nikad brate.- dobaci mi Rajko jurnuvši ka granici. Šta mi je drugo preostalo nego da ga bezglavo pratim?

DAN POSLE KRAJA, Poglavlje XV

Stevan Šarčević / Lazar JanićČetvrti deo serijala"Oni su ovde s nama"



Razmišljanja su uznemirila Aleksu, pa je ustao i počeo koračati po kabini poput životinje u kavezu. Kad se Ana najednom pojavila na vratima, zbunio se, jer je ovog puta prošlo vrlo malo vremena između dve posete. Ni ona nije delovala ništa manje iznenađeno što ga vidi na nogama, umesto u samrtničko ležećoj pozi. Usmerila je na njega ubistveni pogled, pa se pokrenula toliko naglo da je pomislio da će ga udariti. Umesto toga zgrabila ga je poput tigrice i spustila mu je poljubac na usne. Oseti kako mu se njeni nokti zarivaju u leđa nalik zveri što grabi plen, a njen se jezik u osvajačkom prodoru probi ka ždrelu kao mladoženja što razdire himen prve bračne noći. Poljubac je bio gotovo surov dok ga je potiskivala ka stolici, na koju ga je posela, pa se nadnela nad njega i počela da miluje njegovo uzdrhtalo telo, ne prekidajući žestoki poljubac. Zaboravio je sve sumnje željan ljubavi i nije predugo čekao. Opkoračila je stolicu, rukom usmerila njegovo koplje i zajahala. Ovog puta je to činila drugačije. Nabila se do kraja i kružila kukovima ljubeći ga neprestano. Ponovo je izgubio pojam o vremenu i sve je postalo vrtoglavica i pohota. Onda se Ana umirila i položila mu je glavu na rame. Neko vreme je tišinu narušavalo samo njihovo dahtanje, a onda se Ana oglasi;- Sad ću te povesti u svoju kabinu. Ne mogu više da dolazim u ovu štenaru. Aleksa, zaglušen besnim udarcima krvotoka u slepoočnicama, u prvom trenutku nije ni shvatio šta je rekla, tek ga posle izvesnog vremena smisao izrečenog tresnu poput kovačkog čekića. Da ga vodi? Kuda da ga vodi? Ovde se osećao sigurnim. Ko zna šta ga tamo čeka? Pa ipak, ništa nije odgovorio uživajući u opuštenosti tog raskošnog tela na sebi. Kad je ustala, učinila je to lagano. Namestila je odeću, pa mu je pomogla da se podigne dohvatajući ga za mišicu. Ka izlazu je krenuo nesiguran u ono što ga čeka, sluteći da se pred njim otvara potpuno novo poglavlje. Prošavši hodnikom popeli su se uz par stepenika i našli se na dnevnom svetlu, za koje se Aleksi činilo da ga nikad više neće videti. Osmotrio je prizor što mu je pukao pred očima. Jahta je zaista bila ogromna, građena za okean, a ne za reku. Imala je dva nivoa i bila sva u modernim zaobljenim linijama. S obe strane video je obale obrasle trstikom bez ikakve naznake ljudskih naselja. Vazduh je bio vlažan i svež i duvao je hladan vetar od koga se naježio. Mada su prolazi bili uzani, Ana je pouzdano predvodila držeći ga pod ruku. U jednom trenutku je podbio palac i jeknuo, na šta se Ana nasmejala i trgla mu ruku, ne dozvoljavajući da se zaustavi. To ga je naučilo da gleda pod noge, pa nije ni primetio kad su stigli pred vrata koja je Ana otvorila. Stupili su u ne baš naročito prostranu kabinu, ali je svaki detalj u njoj bio smišljeno raspoređen. Sve je bilo u drvetu skupocenog izgleda upotpunjenog hromiranim metalom. U jednom uglu se nalazila prava pravcata bračna postelja, a u suprotnom sto okružen tapaciranim klupicama raspoređenim u obliku slova L. Kabina se grejala i Aleksa se onako golušav i priviknut na hladnoću naglo opustio. Zatvorivši vrata za sobom, Ana ga pusti, pa otvori vrata sa suprotne strane koja Aleksa u prvi mah nije primetio.- Ovo je toalet. Sigurna sam da ti je potreban, - reče, na šta se Aleksa zbunio, pa sve dok mu Ana nije prišla i blago ga gurnula, nije znao šta mu je činiti. Predugo se suzdržavao i time potpuno potisnuo nagon za nuždom. Kad je najzad ušao i suočio se sa luksuzom WC šolje, najednom se oseti postiđenim. Kako se samo lako navikao da i ne pomišlja na tako obične stvari. Spustio se na klozet i jedno vreme osmatrao. Tuš, umivaonik, polica sa kozmetikom. Toplota ga je najzad opustila pa je pišnuo, a onda poče da gura, ali uzalud. Nije išlo. Neko vreme se naprezao bez rezultata. Kad je već skoro odustao, spektakularno je grunulo i najzad je ispraznio creva. Olakšanje je bilo nezapamćeno. Zbog vezanih ruku se ušeprtljao kod brisanja guzice, ali je na kraju i to uspešno obavio, pa je posle kraćeg izučavanja uspeo i da pusti vodu. Bio je ponosan na sebe. Izašavši, primeti da se Ana presvukla. Odenula je neku vrstu svilenkaste kućne haljine i sedela je ozbiljnog lika za stolom sa čašom vina pred sobom. Ugledavši ga potapša mesto pokraj sebe. Aleksa priđe i snebivajući se sede. Otpila je iz čaše, pa spustila ruku na njegovu muškost. Uzela ju je gotovo nehajno u šaku gledajući ga u oči. Aleksi bi neprijatna sopstvena mlohavost, ali ništa nije osećao izuzev nelagodnosti. Čudno, do pre tako malo vremena je i sama pomisao na Anu izazivala erekciju. - Sad si samo moj, nadam se da ti je to jasno, - reče ona tonom konačne presude. Aleksa klimnu glavom, pa Ana nastavi: - Ne zanimaju me tvoje želje niti razmišljanja. Kad te poželim, bićeš spreman ili ću te kazniti. Kraj mene ćeš spavati onda kad ti dozvolim, u suprotnom je tvoje mesto tamo, - pokaza pri tome na neku vrstu korpe ukraj zida, dovoljno velike da se sklupča u njoj, - Živećeš dok si mi zanimljiv. Kad mi dosadiš, smisliću način kako da te ubijem na najbolniji mogući način. To je sve što hoću od tebe. Ni više, ni manje, - dok ju je slušao, njena šaka ga je uzbudila i ono što je držala sad je bilo čvrsto. Nije pomerala ruku, jednostavno ga je obuhvatila, dajući mu do znanja da je i to tek još jedan predmet koga poseduje. - Razumeo? - upita Ana oštro posle kraće pauze, na šta Aleksa klimnu. Nasmešila se, ponovo otpila iz čaše, pa rekla - Hajde sad. - ustavši, zbacila je haljinu i Aleksavo srce se naglo ubrza. Po prvi put je bila naga pred njime. Put joj je bila nalik belokosti i bila je vitka, ali su godine dodale onu pravu širinu bokovima i težinu još uvek čvrstim dojkama. Imala je mišićave ruke i preduge noge snažnih listova. Ovog puta ga nije vukla za sobom. Jednostavno je zakoračila ka kupatilu iz koga je Aleksa maločas izašao, a u njenim je pokretima bilo nečeg neodoljivo mačijeg, što je proizvodilo zastrašujući utisak da je ta žena evoulirala od neke nemilosrdne grabljive vrste. Osećao se poput antilope saterane u tesnac kanjona koja pred kamenitim zidom nemoćno iščekuje svoju tragičnu sudbinu posmatrajući lagano primicanje velike savanske mačke. Šta je drugo mogao no da je prati. Stala je pod tuš i pozvala ga prstom. Pomilovala ga je po kosi, a onda pustila vodu. Bila je topla i poput zlatne kiše poče padati preko njihovih tela. Ana dohvati sapun, pa poče da pere najpre sebe, a onda i njega. Bila je vrela kao požuda, a ruke joj behu meke kao pamuk. To i nije bilo kupanje, nego milovanje uzbudljivo kao i svaki njen dodir. Dugo se time bavila, ne zaboravljajući ni jedan usek na Aleksavom uzdrhtalom telu. Bila je pažljiva i nežna, pa je zaboravio sve strahove koji su ga donedavno progonili. Bio je njen i nemo ju je obožavao. Najzad je razumeo; ona je boginja. Završivši, Ana je obrisala najpre sebe, pa njega. Odvela ga je do kreveta i blagim pritiskom mu dala do znanja da treba da legne. Za njim se i ona spustila i poljubila ga tamo gde je najosetljiviji. Onda je njegovu muškost uzela u usta. To mu još niko nikad nije uradio. Osećaj je bio neverovatan. Umirivši se potpuno prepustio joj se. Nije se zaustavljala dok i zadnju kap nije iskapila. Potom je ustala, ostavivši ga u blaženoj omamljenosti i stala je da se oblači. Završivši, poljubila ga je usnama slanim od sperme, pa je bez ijedne reči napustila kabinu. Aleksa je ostao ležeći. Glavom mu je prolazilo kako je sam pristao da ga ta neobična žena poseduje bez ikakvih ograničenja. Da ga obeležava. ljubi, siluje i miluje kako god joj padne na pamet i od njega načini igračku. Dođavola, Ana je bila osvajač. N emilosrdni osvajač. Bio je potpuno obespravljen i namenjen zabavi pod pretnjom najjezivijih muka. Jednostavno ga je načinila igračkom za sopstvenu upotrebu bez ikakvih ograničenja. Ako poželi da ga maltretira, to će i učiniti, a on neće imati pravo ni da bekne. Ispružio se popreko na ogromnom ležaju i začudo, kako je vreme prolazilo, svi se ti događaji počeše pretapati u nekakvu izmaglicu. Više nije bio siguran da li je sve tek san iz koga će se probuditi sav u znoju i gaća mokrih od prolivenog semena ili nepojmljivo okrutna stvarnost. U toj i takvoj podvojenosti mašte i realnosti, pretnja je postajala sve intrigantnija. Najednom je počeo da se uzbuđuje. Sva prošlost je nestala, kao da je tek pristigao na ovaj svet nag i nevin. Spustio je ruku na prepone i shvatio da telo itekako reaguje na tok njegovih misli. Dole se ukrutio kao hrastov proštac. Ruka mu se pomeri preko centra nadraženosti i poče da mu se muti pred očima, kad se najednom vrata otvoriše. Ona! Trgao se i skočio sa kreveta, ali bilo je prekasno. Sve je videla, sve je znala, a i ono među nogama se ponašalo poput propetog mustanga pokazujući pravo prema objektu njegove fantazije. Prema Ani. Bilo bi glupo i pomisliti da njegova samozvana gospodarica to nije primetila, mada mu je tek neutralni smešak i radoznali pogled uperen ravno u predmet njegove sramote davao do znanja da je svesna njegovih želja. Zakoračila je prema njemu, lagano kao lasica žedna krvi što se obrela sred gomile naivnih pilića. Telo mu se ukočilo u istovremenoj navali strasti i straha, ali uzbuđenja nije nestajalo. Naprotiv. Najzad je Ana, nošena ubistveno sporim koracima, dospela toliko blizu da je mogao osetiti njen vreli dah na licu. Ruka joj se pruži, pa krenu naizgled da ga zagrli oko slabina, ali umesto toga, ona mu dohvati ruku i poče da je povlači unatrag, sve je više zavrćući. Ukoliko je taj postupak postajao bolniji, utoliko su im se lica više primicala, da bi najednom iskrivila glavu kako bi im se usne spojile. Istovremeno njena šaka obuhvati poput osvojenog trofeja Aleksavu muškost, blago ali bespogovorno dajući do znanja da pripada samo njoj. Ruku iza leđa mu je sve jače zavrtala, ali je bol bio nadoknađivan nežnošću poljupca. Pa opet, baš je koja je nepomično, gotovo nezainteresovano obuhvatila Aleksav ud budila vulkan koji nije još dugo mogao da se obuzdava. Koliko god da je kasnije razmišljao o onome što se potom dogodilo, nikad nije sebi uspeo da razjasni otkud mu toliko hrabrosti. Najednom se otrgao i podigao Anu u naručje, a onda je nastavio da je ljubi. Ispustila je tek jedno „Šta?“, a onda se umirila i prihvatila poljubac. Doneo ju je do kreveta i blago je tamo spustio, čudeći se pogledu ranjene srne koji se naselio u njenim očima. Pružio je ruke i povukao naviše haljinu. Blago se uzdigla na laktovima pomažući mu i on je lagano ukloni s nje. Potom joj smače i gaćice. Uspravio se i pogledao ju je. Oči su joj blistale u novom i nepoznatom izrazu, kao da je sve vreme upravo ovo priželjkivala. Noge joj behu blago rastavljene i oseti njenu želju da bude posmatrana sa divljenjem. Zastade. Ona zaista beše predivna. Lagano se spustio na kolena među njene noge i dohvatio joj je bokove. Nije se opirala, a kad je ušao u nju bila je vrela i vlažna. Probio se poput zveri sve do samog dna gde se zaustavio da bi počeo da je ljubi u usta. Činio je to bez pokreta, bili su tek spojeni. Nije se ni pomakao sve dok nije osetio da će Ana umreti ako to ne učini. Kad je počeo da se vraća, učinio je to polako, kao da vreme ne igra nikakvu ulogu u ljubavnom činu. Od kraja do kraja, pa iznova. Da li zbog te usporenosti, ili zato što je Ana oduvek tako delovala na njega, vrhunac nije nikako dolazio, mada su njeni trzaji itekako davali do znanja da ona neprestano svršava. Sačekao bi malo kad bi osetio njen vrhunac, čvršće je prigrlio, pa nastavljao. To je trajalo i trajalo sve dok nije izvuklo i poslednju trunku semena iz njega i ostavilo samo čistu i nepatvorenu bol u onome najosetljivijem. Prevrnuo se i privukao Anu na rame, ni za trenutak ne pomišljajući na njene pretnje. Kao da je postala nova osoba, bila je pitoma poput mačeta i pripila se uz njega. Uskoro je osetio njeno pravilno disanje i znao je da je zaspala. Još je neko vreme zurio u plafon bez ikakvih misli, a onda je i njega san prevario.

Mala galerija br.117

Mala galerija br.116

KAD SE KRAJ PRIMAKNE

Od mastila nebo flekaispod zvezda lutalicapun i težak mesec visikao šunka u pušnici.
Zar ne vidiš srećo mojanije više kao nekadzar ne vidiš muko mojapašće mesec, pašće mesec.
Zaurlajmo zato noćaspašće mesec, pašće mesec,sve uz zvezde padalicepašće mesec, pašće mesec.

MESEČEVA KĆI

Stepa, konji i vukovipucanj biča, trzaj srca,čežnja, ljubav strah i nadazov daljine, krv i suzeduž ravnice nepregledneprosecam to sivo tkanjekroz kišu što neće statii bezumno, sve glasnijezalud urlam za čoporom pod mesecom nove nadedozivajući tvoje ime.

Mala galerija br.115