Stevan Šarčević's Blog, page 39

DAN POSLE KRAJA, Poglavlje XIV

Stevan Šarčević / Lazar JanićČetvrti deo serijala"Oni su ovde s nama"DAN POSLE KRAJA


Sledećih su mi nekoliko dana protekli u grozničavom napredovanju ka liniji fronta, a noći u bunovnom polusnu. Mornarica će blokirati reku, što znači da Rašini ljudi imaju samo jedan put na raspolaganju, prolazak kroz ratnu zonu, što nikako nije jednostavan zadatak, ni za mene, ni za njih, pa pošto me čeka tako opasan put,bilo bi korisnopronaći saveznike, najbolje nekogaiz Alijanse. Aleksin ugled među njima bio je impozantan i najverovatnije bi ih mogao nagovoriti da mi pomognu. Međutim, to je bilo lako uraditi u vreme dok se znalo ko koga ubija, ali sad kad su se izmešali revolucionari, odmetnici, dezerteri i religiozni fanatici sa regularnim jedinicama Unije, pronaći bilo koga je predstavljalo nemoguću misiju. Svi su se krili i svi su bili u nekoj fazi mimikrije. Glasine koje su do mene doprle, govorile su o pripadnicima Seljačke Alijanse koji se kriju u ruiniranim naseljima na jugoistoku. Dotad sam prošao kroz tri napuštena sela bez ikakvog rezultata i stigao do poslednjeg mesta koje je još donekle podsećalo na ljudsku naseobinu. Kao i prethodna i ovo je bilo potpuno razoreno. Oprezno sam hodao negdašnjom glavnom ulicom s kratežom u rukama. Vreme je bilo neprijatno i postajao sam baš nervozan. Nagli tresak vrata, koja je vetar zalupio negde iza mene, trgao me je i na trenutak se pokolebah. Podigao sam pogled i osmotrio ono nekoliko prozora na spratu, pa iskoračio pravo ka uskovitlanoj prašini predamnom, da bi se najednom iz kovitlaca pojavila dežmekasta neobrijana prilika sa razaračem u rukama i redenicima preko stomaka, uz bećarski zabačeni šeširić. Umalo ne ispalih obe cevi, kad mi se pridošlica učini poznatim. Hodao je nehajno, vukao noge i pomalo vrckao. Zagledah pažljivije i najzad razaznadoh pridošličino lice. Itekako smo se poznavali! Predamnom je bio niko drugi do Rajko Vrcelj i to prilično nacvrckan! Rajka sam upoznao još u onim konfuznimvremenimakad je pobuna tek započinjala. Seirio je po kafanama nešto o Kremanskom proročanstvu u jednoj i svetlosnom maču u drugoj ruci. Nisam posebno religiozan, al' baš je dobro zvučalo. Detalje preseravanja baš i nisam popamtio. Nešto o tome kako svim tim kakosezvaše poludelim kerovima treba jebati mater. Al' to sa proročanstvom i mačem... Uh, to je bilo baš onako sudnjedanovski. Doduše, kad je sranje počelo, bilo je malo drugačije. Ništa od sudnjeg dana, više je podsećalo na cirkus. Ljudi su gubili živote jer nisu hteli da hodaju po rovovimakako ih ne bi ismevali. Tako su nam pobili silne dobrovoljcena prvoj liniji. E, da su to makar bili najgluplje izgubljeni životi! Naši iz centra sela sutukli po nama granatama jer nisu znali da izračunaju koordinate ivelikibroj naših boraca je stradao u kafanskim obračunima. Ponajmanje njih od ruke neprijatelja. Pucnjave je bilo često, ali uglavnom iz opreza, kroz kukuruze. Najluđi događaj sa Vrceljom je bila jedna od ofanziva lojalističkih snaga, kad je Rajko držao položaj nadesnoj strani sela. U najžešćoj razmeni vatre, borio se neko vreme, a onda se više nije čuo. Ostali su se nekako probili do njega, ne bi li ga izvukli. Ležao je na grudima, preko razarača. Mrtav, rekoše kad su se vratili. A kad je napad odbijen, Rajko se probudio i doteturao do nas pijan kô majka. Rakiju smo pili iz velikih čaša sa sokove. Da su Belanđani znali da kompletnu odbranu frontadrži par ljudi sa leve i još toliko sa desne strane sela, i to polovina kontuzovana od alkohola, mogli su prošetati do Centralne Uprave za sat i po vremena. Na dan kada je Belland pao, ljudi su bežali iz Zmijarnika u kolonama. Te noćisam videosnopove farova kako se protežu sve do auto-puta prema farmama na istoku. Zmijarnik je postao grad duhova. Rajko i ekipa su se već dogovorili čija kuća, a čiji automobili kome pripada. Pljačka je bilo jedino što ih je zanimalo. Neki su odlazili da ordiniraju čak i do samog centra Zmijarnika dok se čekala naredba da uđemo u Beland. - Ma... Ma... Nek na m...mestu padnem m...mrtav ako to nije m...Milivoj Jovanović... Um... umalo te nisam up... upucao...- promrmlja Rajko spustivši cev razarača.- Otkud tebe Rajko? - obratih mu se odahnuvši. S tom budalom se nikad nije znalo na koga će zapucati.- Pa eto... M... Malo lutam... Ka... Kažu da se ov... ovde kriju n... Naši...- odgovori Rajko nesigurno. - E... eto... Našao sam te... S... Sad možemodalje zajedno. O, bože, koga li sam ja to našao, pomislih, ali nije bilo vreme da biram. Bolje išta nego ništa.

DAN POSLE KRAJA, Poglavlje XIII

Stevan Šarčević / Lazar JanićČetvrti deo serijala"Oni su ovde s nama"DAN POSLE KRAJA



Neko vreme Aleksa Lakić je ležao pokušavajući da se oporavi od utisaka. Čas su mu glavom prolazili trenuci sladostrašča i vođenja ljubavi, pa bi ih smenjivale slike onog pseta i jezivih pretnji koje mu je Ana uputila. Bože, pa ona to zaista može da uradi! Jednostavno ga zatvori sa tom džukelom i naslađuje se prizorom. Šta on može učiniti da je u tome spreči? Samo da skiči i moli. Kao da su mu se oči iznenada otvorile i koprena pohote raščinila. Najednom je postao svestan da je izložen na milost i nemilost toj ženi i da ona može da mu nanosi bol do mile volje, čak i da ga ubije, a da to niko nikada ne otkrije. Razaznavanje istine je razagnalo iluzije. Otet je, razgolićen i vezan, zaprećeno mu je jezivom sudbinom, pa je ostavljen ovde da moli boga za dobro raspoloženje svoje otmičarke kad se bude udostojila da ga uzme. Čak i dok su vodili ljubav ponašala se prema njemu kao prema najobičnijem predmetu. Ni za trenutak je nije zainteresovalo da li njemu prija taj i takav snošaj . Kako je vreme prolazilo sve je više osećao hladnoću. Ćelija je bila prohladna, a on nije imao na sebi ama baš ništa. Pokušao je da se pokrije ćebetom, ali ono je bilo maleno i rezultat je bio još gori. Patos je bio od metala, hladan, pa je delovalo kao da ga pali ledenim plamenikom. Najzad je ipak spustio ćebe pod sebe. Potom je sklopio oči i drhtureći čekao. Jeza što ga je podilazila postajala je sve intenzivnija, tako da nije bilo ni govora o spavanju. Bilo je dovoljno da mu Ana oduzme odeću pa da Aleksinog vaspitanjem usađenog mehanizma odbrane nestane. Kao da su skupa sa par odevnih predmeta s njega strgnute hiljade godina evolucije i ponovo se spustio na četiri noge, pretvarajući se u onog dalekog pretka što u tami sumatranske noći drhturi čekajući lovca da ga ugrabi i nasladi se svežim mesom sa njegovog vrištećeg tela, Golotinja se već vekovima u mislima modernog čoveka pripisuje životinjama, nikako ljudskom biću. Bojao se, itekako se bojao, ali strah nije bio stranac za Aleksu. Od kad zna za sebe svi strahovi ovog sveta pratili su ga poput krvoslednika. Praiskonski užas od razgololićavanja je bio tek jedna osvežena, ali ne i sasvim nepoznata dimenzija stare navike. Cvokoćući od već gotovo nesnosne hladnoće, poče da se pita koji je smisao te upaljene sijalice koju je platio sopstvenim poživotinjenjem. Sve što je video bile su glatke metalne površine zidova, ništa upadljivija vrata i jedna jedina tapacirana stolica s naslonima za ruke. Kad su obrazi počeli da vlaže, shvatio je da cmizdri k'o devojčica. Nije ga čak ni bilo sramota, mada svega par dana ranije to sebi ni u bunilu ne bi dozvolio. Pa opet, plač je bio olakšanje i celo mu se telo trzalo od grčevitog ridanja. Nije ni bio svestan kad je zaspao.
Probudio se naglo, prenut dodirom i nad sobom je ugledao Anu. Čučnula je kraj njega i štipkala ga za bradavicu. Pogled joj je bio zlurad, ali to lice je i u tako podrugljivoj grimasi bilo nešto najlepše što je Aleksa u životu video. Osećaj u skladu s njom. Donekle bol, odnekle zadovoljstvo. Osećao je da se dole ukrutio. To je postalo navika. Čak i u snu je željan njenih nesvakidašnjih dodira. Primetila je da je budan, oči su joj bljesnule, a usne se još jače izvile u podsmešljiv izraz. Pojačala je stezanje, pomalo uvrćući. Bol poče da prevladava, a uzbuđenje da raste.-Plakao si.- progovara zavrćući sve jače i jače, -Sviđa mi se to.- kaže dok slobodnom rukom dohvata i drugu bradavicu. Postaje veoma gruba i štipanje se pretvara u čisti bol. Dok ga sve surovije kinji, saginje se i ljubi ga u usta. Neko vreme kombinuje poljubac sa maltretiranjem, a onda ispušta bradavice ne prestajući da ga ljubi. Dok im se jezici prepliću, njeni nemirni dodiri se premeštaju niže, klize po stomaku, preko bedara i najzad unutrašnjom stranom butine, gde se zaustavlja na ožiljku. Osetila je mesto gde je tkivo razoreno i vraća se tamo ponovo i ponovo. Dodir je neobičan, nešto između naslade i neprijatnosti. Prsti su joj radoznali, a pokreti lagani i nežni. Onda prestaje da ga ljubi, podiže glavu i posmatra svoje prste kako maze razdor na koži.- Kako si se povredio?- pita tiho, ne prestajući da nadražuje staru ranu. U prvom trenutku uskomešani osećaji ga sprečavaju da se oglasi, pa nastaje napeta stanka u kojoj se pokreti Aninih prstiju zaustaviše. Najzad Aleksa shvata njeno pitanje. - Elektrode. Ja sam temponaut.- odgovara, a njeni prsti pređoše još jednom preko ožiljka.-Temponaut?- ruka joj zastaje, -Zar to nije tajna?-Jeste- odgovara Aleksa. Ana klimnu glavom i zagleda se pažljivije u njega, pa kao da se nečega setila, poče opet da mu uvrće bradavice. To je bolelo i Aleksa sklopi oči, ne želeći da Ani pruži užitak proučavanja patnje u njegovom pogledu. Jedno vreme ga je posmatrala toliko oštro da se Aleksi učinilo da će ga udariti, a onda se naglo uspravila, pa je, gurnuvši nogom šerpu prema njemu, sela na stolicu i prekrstila noge.-Jedi- reče kratko pa stade da ga posmatra. Aleksa je ovog puta bio potpuno siguran da ga ona gleda kao prase što je zabilo njušku u valov i da uživa u toj nakaradnoj slici. Nije ga bilo briga. Žderao je. Do poslednje mrvice. Onda oseti da ga Ana na svoj omiljeni način dohvata za kosu i povlači ka sebi. Suknju je brzim pokretom povukla naviše i Aleksa se izbliza susrete s njenom vaginom, jer veša nije imala. Pribila mu je glavu među noge i znao je šta mu je činiti. Lizao je, lizao i lizao... Jezik mu je već otupeo kad joj je dosadilo, pa ga je odbacila od sebe. Ustala je i bez reči otišla. Ponovo je bio sam.

Mala galerija br.114

LIBRARION #4

Anti-konkurs za LIBRARION #4 je završen!
Evo 16 učesnika, u skladu sa tekućom godinom:1) Boris Đorem2) Doomchylde3) Dušan Dojčinović4) Gordana Ćulibrk5) Igor Divković6) Ivana Zajić7) Kristina Radojčin8) Latinka-Zlatna9) Maja Skenderović10) Marija Miladinović11) Mira Satarić12) Nataša Ilić13) Stevan Šarčević 14) Valentina Yotova15) Vanja Angelova16) Vladimir ŽivanovićMaterijal je raznovrstan, tu su i tri gošće iz Bugarske, ima čak i pričica koja odražava mračniju stranu Azije, koju svi nesvesno guraju pod tepih, a to je seks-turizam. Šta se tu može. smile emotikon
Slika koja nosi ovaj tekst je u sastavu fanzina, da ga lakše svarite.Na naslovnici će biti dadist/kolažist Knut van Brijs!Muzički deo LIBRARION-a će biti novi EP hrvatskog hardcore benda Bugarska Skupština, pod nazivom "BUKKAKE". Očekujte neočekivano, ali ne ono što ste prvo pomislili u vezi imena albuma. Disk neće pratiti štampani tiraž fanzina zbog žanra, tematike, ali će ga biti svakako na Bandcamp-u i u limitiranom CD izdanju.
Kancelarija za mlade Grada Subotice, HELLY CHERRY, Fanzin Princip, Ciklonizacija, Fanzin Pobuna Umetnosti, Marena fanzine, UrLik

DAN POSLE KRAJA, Poglavlje XII

Stevan Šarčević / Lazar JanićČetvrti deo serijala"Oni su ovde s nama"DAN POSLE KRAJA



Na moje nemalo iznenađenje, trojka sa oznakama unije se ponaša sasvim civilizovano. Pokupili su me, strpali u maricu, oduzeli mi sve iz džepova, čak i pertle iz cipela, očitali podatke sa implanata i ostavili me da čekam u hodniku zidova s kojih se ljuštila farba što vapi za jednim dobrim molovanjem. Standardan policijski postupak poznat mi još iz najboljih dana Republike. Nije me iznenađivalo prisustvo dva tetovirana tipa s facama bulterijera što su se grčili na klupi preko puta, ali mi nikako nije ulazilo u glavu šta tu traži bakica izgubljenog pogleda što se smestila na stolicu pokraj mene. - E, rano moja, kamo sreće da sam tvojih godina. Čak od Tornjoša sam na talički palante gurala. Noge su mi na pijacu propale...- priča ona neku svoju priču dok ja osmatram poludškrinuta vrata na kraju hodnika. Šta me sprečava da jednostavno išetam? Nigde nema uočljive straže i sve sam nestrpljiviji u naumu da se pokupim odavde. Satima tu sedim. Nije da ne bih ustao, ali ni ona dva dilkana se ne pomeraju, što me nagoni na opreznost. Znaju nešto što ja ne znam. Najzad se vrata otvaraju i prozivaju babu kraj mene.- Hoćemo li dobiti drugog vozača? - dobacuje mi u prolazu i vrata se zatvaraju za njom. Sati prolaze i tipovi preko puta deluju sve nervoznije. Onda prozivaju i njih. Baba odlazi u pratnji neke strogo uniformisane lepojke i ostajem sam u hodniku. Kako vreme prolazi postajem sve nervozniji. Tek naknadno mi se vraća um policajca. Pa to i jeste cilj ove igre! Što sam iziritaniji, to će me lakše njihov islednik slomiti. Duboko uzdahnuh i prepustih se meditaciji. Kad me najzad prozvaše našao sam se u malenoj kancelariji spartanskog izgleda. Nameštaj su činile svega dve školske skamije sa pripadajućim stolicama, neka na brzinu sklepana polica sa registratorima i još jedna stolica na koju sam smestio guzicu. Naspram mene je poziciju zauzeo lik gospodstvenog izgleda koji je zurio u monitor pred sobom, ali glavna opasnost nije dolazila od njega, već od neugledne plavuše u četrdesetim godinama što je sedela postrance. Aleksa Lakić me je naučio kako da prepoznam empatijske prodore, a cura što me nije čak ni posmatrala itekako je pružala pipke po mome mozgu. Odmah sam primenio Aleksine lekcije i zatvorio pristup najvažnijim stvarima, potpuno svestan da će izvežbani telepata prepoznati zaštitu. Bilo mi je nevažno. Ono što moram reći, ja ću reći, ali ni reči više od toga. Islednik se najzad smilostivio i odmerio me je pronicljivim i preterano vlažnim očima potcrtanim dubokim podočnjacima. - Ne pamtim kada je iko poslednji put skupio hrabrost da zapuca posred dana na najjavnijem mestu kote 373. Otpadnički ološ se obično međusobno ubija pod okriljem noći - guste tamne obrve gotovo spojene iznad krupnog, širokog nosa nabrale su se dajući mu ljutiti izgled. - Pa ipak, sudeći po podacima iz tvojih implanata, ti i nisi običan kriminalac. Bivši policajac, ratni veteran, čovek od posebnog poverenja Belandske vrhuške... Jednom rečju, elita. - dok sam posmatrao kako mu ispod markiranog crnog kaputa proviruju crni sako, snežno bela košulja i leptir mašna postajao sam sve svesniji da tip okoliši. Sve je ovo tek uvod u ono što zaista želi od mene. Njegovo izrazito visoko čelo uzdužno se naboralo, a četvrtasta impozantno izbačena vilica potpuno u skladu sa koščatim, ispijenim i glatko izbrijanim licem naglo se pokrenula kada mi se nanovoobratio.- Da, elita. Prebrz na revolveru. Znaš li da su Karlini Šakali bili strah i trepet ovdašnjeg podzemlja? Čitave ekipe nisu izlazile s njima na kraj. A ti si ih pobio sam samcat. Imozantan rezultat, moram priznati. - razmišljao sam ima li smisla objašnjavati mu ko je Karla i šta je predstavljala u mom životu. Ne, inspektore, Karlu nisam ja ubio. Ubile su je emocije. Istražitelj je nakratko zaćutao, a onda je digao glavu i pogledi nam se ukrstiše. -U stvari, morao bih ti biti zahvalan. Banda koju si eliminisao nam je zadavala ozbiljne nevolje zbog načina na koji su delovali. Nikad nismo imali dokaze za njihova zlodela. Delovali su psihotronski, a to je tek korak od savršenog zločina. Nedokazivo. Jedini način njihove eliminacije je bilo angažovati drugu kriminalnu grupu da ih pobije. Iskreno govoreći, počeli smo pregovore u tom pravcu Jednostavno si nas preduhitrio.- Ako je tako, mogli biste me jednostavno osloboditi.- pokušah najdirektnije što umem.- Mogli bi da nije jedne sitnice. Po meni dostupnim podacimaMilivoj Jovanović, bivši detektiv Belandske policijske uprave, viđan je u društvu Alekse Lakića, predratnog superklona omega klase. A taj superklon je, na žalost, najtraženija ličnost s obe strane fronta. Dakle, biću primoran da te zamolim da nam razjasniš neke nama nepoznate činjenice u vezi Alekse Lakića- umalo se ne zagrcnuh. Ovaj policajac je bio direktniji od mene. Aleksa je dakle tražen! To daje smisla Rašinim postupcima. Ko zna kolika je ucena raspisana za njegovu glavu. Pa opet, Aleksu nije smerao predati Zakavljažanima. Da jeste, ovaj istražitelj bi to već znao. To je ostavljalo samo jedan izbor. Brod na kome se Aleksa Lakić nalazi plovi ka liniji razgraničenja. Tren potom postadoh svestan pomeranja u svojoj psihi. Prokleta plavuša je pratila moje misli i ulovila je trenutak zbunjenosti! Na to je tip ispred mene i računao! Idiote neoprezni!- Slabiji si no što sam mislio. Eto, već nešto znamo. Brod, Raša... - nasmeja se tip ispred mene. Prokletstvo! Plavuša i on su razmenjivali misli!- Vidi, neću da te ucenjujem. Ja ću tebi reći istinu. Istinu očekujem i od tebe. U tvome dosijeu se nalazi i podatak da si po povratku sa fronta bio na lečenju u psihijatrijskoj ustanovi, kao i da si bio u zarobljeništvu. Ako je tako, onda znaš da te možemo prepustiti psihonautu. Niko na ovom svetu ne želi da im se dva puta nađe u kandžama. Dakle, pametnije ti je da sarađuješ. - zaključi tip prepun sebe, pa poče da kucka po svojoj tastaturi.- Ovako ćemo. Ja ću postavljati pitanja, a ti samo reci da li sam u pravu. Zauzvrat, ja ću ti otkriti neke slabo poznate stvari s početka sukoba. Dakle, Raša... Raša Tudej... Ravničarske Hijene... Njegov dosije kaže da se radi o pukovniku Rastislavu Jokanoviću koji je dezertirao sa kompletnom jedinicom i našao se s njima na ničijoj zemlji. I to ne bilo kakvom jedinicom... - izvlačio je tip podatke iz računara - Specijalci. Eliminatori. Ali ima tu još jedan zanimljiv podatak. Najduže su se zadržali oko Urus Martana, a vreme njihovog delovanja se poklapa s periodom kad se tamo nalazio i mlađi vodnik Milivoj Jovanović. Jesam li u pravu? - podiže na mene pronicljivi pogled i ja klimnuh glavom. Pored one kučke što mi je u glavi nije bilo smisla lagati.- Dobro, sad sam ja na redu. Evo zašto nam je Aleksa Lakić važan. Kad je Republika okrenula dalekometno oružje protiv sopstvenog naroda, izveštaji naših špijuna su sustizali jedan drugi unoseći konfuziju u glavni štab. Na žalost, tamo su sedeli vojnici koji nisu znali ništa drugo do da viču „Pali!“. Kontrola vremenske ose je postajala sve iritantnija za armiju. Jednostavno bismo se budili s pat pozicijom iz jutra u jutro. Front je bio statičan. Nije bilo dokaza, ali smo bili sigurni da republički agenti vršljaju po vremenu i anuliraju svaki naš napredak. Kad je glavnokomandujući shvatio da je Republiku zahvatio građanski rat i da neće uzvratiti udar balistiških projektila, usmerio je svaku raspoloživu raketu na lokacije markirane kao vremenska laboratorija. Uspeh operacije je bio više no impozantan. Temporalne operacije su potpuno zaustavljene i naša armija, superiorna u svakom pogledu izuzev te strogo naučne discipline, krenula je u nezaustavljivi prodor. Republika je razvejana i sada je sabijena na uzano područje oko Belanda, ali naše uhode ne miruju. Vesti koje dobijamo su postale pomalo neprijatne. Sve do nedavno je postojalo uverenje da je ubijen svaki čovek na planeti koji poseduje znanje i obuku za korištenje vremensko prostornog uređaja. Vidiš, za nas je to bila dobra vest. Vršljanje po vremenu je po našem uverenju neprihvatljivo po svim prirodnim i moralnim zakonima. Nažalost, ti izveštaji nisu u potpunosti bili tačni. Sedam ljudi s tim ukletim znanjem je preživelo i vršljalo je po ničijoj zemlji. Šestorica su potvrđeno ubijena u sukobima razbojničkih družina, ali jedan, samo jedan, još uvek je živ. I to najopasniji. Superklon omega klase, komandir specijalnih operacija Republike. Pretpostavljam da nagađaš o kome se radi.- Aleksa Lakić? - nadovezah tek da popunim neprijatnu stanku u njegovom izlaganju.- Aleksa Lakić. - klimnu on glavom. - Moramo ga naći i onesposobiti. Dakle, gde je on? Sad bejah mnogo oprezniji i zatvorio sam misli koje su divljale. Bio sam siguran da kučka preko puta oseća moje zidove i naslađivao sam se njenom nemoći. Dakle, priče koje sam načuo bile su istinite. Glavna prednost Besmrtnika se istopila poput masla na vrelom tiganju. Sad ih samo Aleksa može vratiti u ravnotežu. Ovaj istražitelj je slutio istinu, ali je nije spoznao u potpunosti. Samo korak je do toga da Republici Omega klasa padne u šake. Ako ga se dokopaju, Aleksu čeka pakao, možda i gori od onoga koji sam ja upoznao. Očistiće ga mentalno i postaće samo još jedna mašina više u službi Besmrtnika. Šta da uradim? Ako budem izigravao heroja, Aleksa će se naći u kandžama Republičkih islednika, a ja na milosti i nemilosti psihonauta. Vredi li to ćutanja?- Aleksa je na ovoj reci, ali to već znate. Sve je počelo od onog dana kad nam je Raša Tudej ponudio da od njega otkupimo prostorno vremenski adapter...- Šta? Uređaj još uvek postoji?- razgorači islednik oči.- Postoji. Lično sam video jedan od pripadajućih modula.- odgovorih pa nastavih da mu opisujem sve naše dogodovštine, počev od probijanja kroz liniju fronta, pa sve do gubljenja Aleksinog traga na obali. Šta sam imao da izgubim? Pukovnika Rastislava više nisam mogao zaustaviti. Jedina su mi nada bili ratni brodovi Unije. Sledećeg dana ponovo sam bio na drumu.

DAN POSLE KRAJA, Poglavlje XI

Stevan Šarčević / Lazar JanićČetvrti deo serijala"Oni su ovde s nama"DAN POSLE KRAJA



Aleksa Lakić se probudio sluđen, jer snovi koji su ga pohodili bili su nepoznati i uzbudljivi. Stresao se shvatajući da je imao noćne polucije i smišljao je najbezbolniji način da sebi to objasni, ali je već idućeg trena shvatio da su mu ruke vezane, što ga je podsetilo na prošli dan i uverilo kako je ovaj košmar stvaran. Nadražaji tela su stigli posle toga. Zglavci su ga boleli izranjavljeni od pokušaja oslobađanja, stomak je urlao zahtevajući hranu, a međunožje je svrbelo iziritirano razlivenom mokraćom. Najednom mu se celo biće pobunilo protiv položaja u kome se našao. Pa ipak, sve je to do njega dopiralo kao kroz izmaglicu. Nad svim mislima nadnosila se slika otmenih Aninih prstiju koje prelaze preko njegove razotkrivene kože istražujući milimetar po milimetar. Imao je utisak da klize preko najosetljivijih mesta, pažljivo istražujući i opipavajući njegove drhtaje. Dole je počeo da se ukrućuje, tek se povremeno štrecajući. Sve mu je bila uzbudljivija pomisao da će kraj Ane biti nag. Ni za trenutak mu nije delovalo da mu ičim može nauditi. Zamišljao je milovanja i poljupce. nikako ne uspevajući da Anin lik sagleda u potpunosti. Video je samo ruke koje ga maze. Bio je slab. Pokušaji ustajanja rezultirali bi vrtoglavicom, pa je nastavio je da leži, nesposoban da se pokrene. U stvari, nije mogao ni da pretpostavi koliko je vremena bio bez hrane. Želudac se pretvorio u urlajuće klupko bola i znao je da mora jesti, ili će uginuti. Mora doći. Obećala mu je hranu. Obećala mu je sigurnost. Obećala mu je dodire. Sve je nestrpljivije osmatrao vrata i osluškivao nejasne zvuke izvan ćelije, ali sve se oteglo u nedogled. Nije dolazila. Najzad se i žeđ vratila. Šerpa sa vodom je bila nadohvat, ali poučen prethodnim iskustvom dugo se opirao želji. Tek kad je postalo nesnošljivo odvukao se do posude i iskapio tečnost. Smesta je zažalio. Glad se izoštrila i stala je parati poput sečiva. Nije dugo prošlo do nagona za mokrenjem. Ovog puta Aleksino kolebanje nije predugo trajalo. Jednostavno je ispustio vodu kao životinja. Bio je u polusnu kad je Ana kročila u ćeliju po čemu je zaključio da je nastupio novi dan. Odeća na njoj delovala je svečano. U svakom slučaju mnogo otmenije od farmerica i dukseva u kojima ga je dotad posećivala. Preko elegantne crne haljine dubokog dekoltea nosila je sivi sako rukava podvrnutih do laktova, oko vrata je imala ešarpu, a čizme kaubojskog izgleda dopirale su gotovo do kolena, otkrivajući zavodljive crne čarape. U jednoj ruci je nosila kofu, a u drugoj lonče iz kojega se širio zamaman miris, dok joj je o ramenu visila velika pletena torba. Stvari je spustila na patos i nasmešila mu se. Pokušao je da uzvrati osmehom, ali to je delovalo više kao bolna grimasa. - Spremila sam ti ovčiji paprikaš.- reče. Aleksin stomak zaurla i pokrenuo se ka mirisu. Ana naglo odgurnu nogom šerpu. - Ne još! Prvo ćemo obaviti najvažnije.- reče ne prestajući da se osmehuje.- Gladan sam.- zastenja Aleksa. Ana se saže kao da ga ne čuje, pa iz torbe izvadi ogromne krojačke makaze. Aleksi zastade dah.- Nahraniću te, ne boj se.- reče ona, zakoračivši ka njemu. Idućeg trenutka osetio je dodir metala na ramenu ispod majice. Sklopio je oči, tek mu je blago škripanje makaza i pomeraji metala po koži davalo do znanja da Ana reže rukav. Kad je dodir stigao do vezanih zglavaka tkanje je kliznulo, a Ana je počela da reže i drugi rukav. Potom je počevši od grla stala prosecati majicu preko grudi, lagano rastavljajući tkanje i otkrivajući mu torzo. Najzad majica pade, a Makaze kliznuše u pantalone. Nije se usudio da otvori oči. Osetio je opuštanje u struku, potom kako sečivo prolazi kroz jednu, pa kroz drugu nogavicu i najzad Ana trže tkaninu. Cipele i čarape su grubo strgnute, potom i gaće. Osetio je pod sobom bockavu površinu ćebeta i naježio se, delimično zbog prohladne prostorije, a delimično zbog spoznaje da je bez ičega na sebi. Otvorio je oči i susreo Anin pogled. Osmehivala se i bilo je nečeg vragolastog u njenom izrazu. Onda je najednom trgla ćebe ispod njega i pod kožom oseti hladni dodir metalnog patosa. Ana bez reči ustade, pa poče preturati po torbi. Idućeg trena je privukla kantu i Aleksa udahnu snažnu aromu sapuna. Imala je u ruci veliki sunđer koji je ovlažila i počela ga njime trljati, što baš i nije bio najprijatniji osećaj. Nije stala sve dok i poslednji delić kože nije bio nadražen i ovlažen, pa je počela da mu povlači sapun preko tela. Završivši krete šakama preko kože. Lagano, nežno, uzbudljivo. Aleksa se prepusti njenom dodiru i sve se više uzbuđivao. Kad su joj ruke stigle do međunožja, alatka je bila nabrekla i jedva je dočekala dodir. Kad je ruka tamo stigla, Ana je usporila i postala još nežnija. Obuhvatila ga je, lagano klizila po njemu gore i dole, povlačeći kožicu unazad. Pogled joj je bio prikovan za ono što je milovala i Aleksa samo što ne svrši, kad joj ruka krete dalje, najpre preko stražnjice, zavlačeći mu se među guzove, pa niz njegove butine, da bi mu najzad pažljivo oprala i stopala. Zatim se uspravila, dohvatila kantu i prolila vodu po njemu. Potom je dohvatila iz torbe ogromni peškir kojim ga je umotala, zatim mu je obrisala kosu ljubeći ga u lice. - Jedi.- reče najzad pakujući svoje stvari u torbu. Nije mu trebalo dva puta reći. Kleknuo je i očas smazao i poslednju trunčicu iz šerpe. Ruke su mu i dalje bile vezane. - Dođi.- reče Ana dohvativši ga za kosu čim je završio, - hoću s nekim da te upoznam. Jednostavno je zakoračila vukući ga za sobom, pa nije imao drugog izbora nego da je prati na kolenima kad je krenula prema izlazu. Dok su stigli do vrata uspeo je nekako da se uspravi, sve vreme bolno primoravan da prati njene odsečne korake. Hodnik je bio teskoban, ali dugačak. Jahta na kojoj se nalazio bila je ogromna. Bilo je pomalo neprijatno bos gaziti po metalnom podu, ali Ana ga je neprestano, čvrsto mu držeći kosu, vukla za sobom, pa nije imao izbora. A onda začu lavež iz neposredne blizine, što ga je preplašilo.Tren potom ugleda rešetkastu pregradu na jednoj ćeliji, sličnoj onoj u kojoj se i sam nalazio. Ono što se oglasilo nalazilo se tamo, ali to nije bilo pas nego čudovište. Ako se dobro sećao, takve zveri su nazivali rotvajlerima, mada ovako krupan primerak teško da je igde više postojao. Ajd' što je bio krupan, ali to je balavilo, urlalo i treslo rešetke za koje Aleksa nije bio siguran koliko dugo mogu da ga zadrže. Ana ga je vodila pravo prema njemu. Što su više prilazili, ono pseto je žešće kidisalo. Najednom Ana premesti ruku, pa ga čvrsto zgrabi za nadlakticu i gurnu ispred sebe potiskujući ga sve bliže opakim čeljustima. Zaustaviše se na dohvat ruke od kaveza i Ana ubaci ostatke odeće kroz rešetke. Pas stade besno da ih kida sve dok ih nije pretvorio u froncle, a onda se na Aleksin užas vrati razvaljivanju rešetki. - Sad je Adolf upoznao tvoj miris. Znaš li zašto sam te upoznala s njime?.- upita ga Ana maznim glasom.- Ne.- procedi Aleksa pokušavajući da ustukne, ali Ana ga je čvrsto držala.- Da znaš da će te slediti gde god da kreneš ako mu ja to naredim. Znaš li šta će uraditi s tobom kad te stigne?- stala je da ga gura još bliže rešetkama i jeza mu jurnu niz kičmu, jer ono pseto je to primetilo, pa je udesetostručenim naporima pokušavalo da se probije do njega. Želeo je da se otme čeličnom stisku na mišici, ali Ana to nije dozvoljavala. Otkud tolika snaga u toj ženi? Idućeg trena je mogao na koži osetiti vreli dah zabalavljenog monstruma.- Oboriće te na zemlju, a onda te ujedati po čitavom telu sve dok u tebi bude imalo otpora. Kad se budeš umirio, a hoćeš, jer je uvežban da te smiri, spustiće njušku do tvojih mošnica i počeće da ih mrvi. Činiće to lagano i bolno, veoma dugo. Tako je dresiran. Tek kad ti jaja budu potpuno zdrobljena, otkinuće ti i kesu i tog crvića. Posle toga će ti raskidati utrobu i razvućiće ti creva posvuda unaokolo. I znaš šta? Neće te ubiti. Ostaviće te živog sve dok ja ne stignem kako bih odlučila da li si zaslužio da ti skratim muke...“ Dok je to govorila doterala ga je u neposrednu blizinu rešetki. Čeljusti su grabile na milimetar od Aleksavog uda, koji je Anina šaka idućeg trenutka lagano obuhvatila. Reakcija je usledila gotovo trenutno i Aleksina se muškost stade ukrućivati. Osetivši ga, Ana stade polako pokretati ruku ne prestajući da govori. - Znaš, Adolf je mužjak i predugo je sam. Ne mogu držati i ženku na brodu. Razmišljala sam nešto. Kad mi dosadiš, možda ću te baš njemu pokloniti. Jednostavno ću te zatvoriti kod njega, pa šta ti bog da. Možda odluči da te jednostavno zakolje, a možda mu se i dopadneš. A? Šta kažeš? Bi li voleo da budeš Adolfova kučka?.- njeni vešti prsti sad su se poigravali Aleksinim glavićem i bila je neizdržljiva ta smesa užasa i naslade.- Nemojte... Molim vas... Nemojte....- stade da zapomaže prepuštajući se istovremeno Aninoj nemirnoj šaci. Bila je nežna i vodila ga je najmračnijim stazama požude. - Šta nemojte? Šta pištiš kujo?- šaptala je Ana pribivši mu usne na uvo. Tren potom Aleksa nije više mogao da izdrži i stade svršavati. Ana ga je ispustila i šakom je hvatala ono što je štrcalo iz njega. Spustio je pogled na njenu ruku. Bila je prepuna svežeg semena. Sačekavši i poslednju kap Ana gurnu ruku u kavez i džukela joj stade lizati šaku. Aleksi se smuči od tog prizora, ali Ana mu nije dozvoljavala da se previše zgražava. Čim joj je pseto olizalo šaku, naglo ga je zgrabila za kosu okrećući ga prema sebi, pa je počela da ga ljubi kao niko nikada. Ujedala ga je za donju usnicu, gurala mu jezik među zube, istraživala usnu duplju i osvajala sve što joj je bilo nepoznato. Imala ga je potpuno. Poljubac prestade isto onako naglo kao što je i počeo. Ne puštajući mu kosu okrenula se i zaputila natrag istim hodnikom kojim su i došli. Takav postupak nije očekivao i pokrenuo se tek kad je čupanje kose postalo bolno. Njena ruka se polako spuštala, nagoneći ga da se sve više povija, sve dok najzad nije bio primoran da se tetura za njom potpuno presamićen. Najzad stigoše do njegove ćelije. Otvorivši vrata, Ana ga je snažno trgla, ne baš bezbolno, a onda ga bukvalno bacila poleđuške na ćebe. Potom je jednostavno zadigla suknju, zbacila gaćice i nabila se na Aleksavo spolovilo. Koliko ga je njen postupak sludio, još je više bio zgranut sopstvenom spremnošću za odnos. Nije ni bio svestan sopstvene erekcije. Što je još čudnije, nikako nije stizao do vrhunca, iako je jahanje trajalo veoma dugo i Ana se više puta trzala u ekstazi. Sve vreme je bio u fazi neke nadraženosti bez ikakvih oscilacija i mada je izgubio svaki pojam o vremenu, zakleo bi se da je to trajalo satima. Kad je Ana ustala, za sobom je ostavila neku neobičnu varijantu bola. Nije bio siguran šta je očekivao, ali njen začuđeni pogled svakako nije. Učini mu se da nešto hoće da kaže, ali ona se najednom okrete i napusti ćeliju.

DAN POSLE KRAJA, Poglavlje X

Stevan Šarčević / Lazar JanićČetvrti deo serijala"Oni su ovde s nama"DAN POSLE KRAJA



Odlučio sam da se odmaknem malo od reke i nastavih da je pratim uzvodno po mnogo ugodnijem terenu, uglavnom kroz opustele voćnjake. Tu i tamo bih imao prilike da vidim i poneko imanje, ali sam se trudio da se držim podalje od ljudskih naseobina. Taman se saživeh sa pastoralnom atmosferom, kad iz daljine začuh ovom mestu sasvim neprilagođeno treštanje hevi metala. To nikako nije mirisalo na dobro, pa izvukoh revolver iz kaputa i zavukoh se u kupine koje su tu obilato rasle. Pritajio sam se i pažljivo osluškivao sve bliže taktove histerične kompozicije. Trenutak potom, tek nešto dalje od mog skrovišta, ukazao se izvor neskladnog zvečanja. Muzika je dopirala iz zvučnika pričvršćenih na kabinu kamioneta koji se sporo provlačio kroz voćnjak, a po čijem su se tovarnom delu izvalila četvorica odrpanih, ali do zuba naoružanih tipova, koji su na smenu natezali iz pljoske što je kružila od ruke do ruke i neprestano dobacivali skarednosti goloj curici koja je pokorno kaskala za vozilom. Ruke su joj bile uvezane visoko na leđima, a koža na guzici joj beše sva odrana od poštenog šibanja, najverovatnije prutom koji je uslužno stezala među zubima. Kroz sveže probijene nosnice proterali su joj brnjicu za koju su pričvrstili kanap kojim je bila privezana za branik kamioneta. Nisu žurili, pa sam imao prilike da dobro osmotrim devojčina ispovređivana stopala, po čemu zaključih da podugo šipči po trnju i kamenju, ali su tipovi na svu sreću bili pijani kao letve, pa nisu mnogo pažnje obraćali na okolinu. Mada su šanse da me zapaze bile zanemarljive, nisam se micao sve dok muzika nije sasvim utihnula, čak i kad su mi se već odavno izgubili iz vidokruga nestajući daleko ispred mene u šljiviku. Kroz idilićnu atmosferu nastavih mnogo opreznije postavši svestan opasnosti. Uopšte nije sigurno da će iduća grupa veseljaka s kojima bih se mogao susresti biti pobornici preglasne muzike kao ovi s kojima sam se upravo mimoišao. Nešto kasnije odlučih da nadalje više ne pratim udobni zaklon voćnjaka,većsam skrenuoprečicompreko polja. Tu mogu da vidim dovoljno daleko kako bih uljeze primetio pre no što postane prekasno.Izgledalo je kaoda turobni predeoledeni vetari surovaklimaprenoseiz proletnjeg dana u kasnu jesen i podigoh kragnu kaputa kako bih se zaštitio. Prokleta ravnica! Pa ipak, zahvaljujući vidiku koji se naširoko prostirao, napredovao sam bez posebnih poteškoća, svaki put na vreme primećujući namernike. Ponekad bi to bilo usamljeno vozilo, drugi put radenici po poljima, a ponegde bih zapazio i manje formacije Zakavljažana. Već izdaleka ugledahlinijupravougaono postavljenih betonskih stubova, malo povijenih prema unutra, na kojima jepočivalažičana ograda.Još su uočljivije bilekule stražare sa kojih jeu toj ravnici pogled nadalekopucao.Put jevodiodo nekoliko montažnih objekata vojničkoga tipa, ali stražari menisuzaustavljali. Tako najzad stigoh do kote 373. Kažu da su je nekada nazivali Apatin. Prošavši glavnom ulicom zaustavljamse pred zdanjem sa zapadne strane i sigurnim koracima zaputihse ka oguljenim drvenim vratima. Osupnumeduvanski dim, užeglo pivo, znoj, urin i pritisak pijanih misli. Tren potomsam je opazio i led mi projuri niz leđa. Među prosečnim i nezanimljivim posetiocima lokala, njena je pojava odavala utisak jastreba koji se spustio posred kokošinjca. Oduvek je bila žena koja nije mogla ostati neprimećena, iako je mladost bila daleko iza nje. Karla! Visoka, nehajno zavaljena u stolicu, prekrštenih nogu i bujne kose rasute po ramenima, kao da je bila potpuno nezainteresovana za ljude oko sebe, ili još verovatnije, zgađena tim polusvetom. Ali bljesak u očima je govorio da me je prepoznala. A i ja sam znao nju. Telekinetičar, kreatura odbegla iz laboratorije da bi postala strah i trepet Belandskog podzemlja. Pokušavam da je ignorišem i prilazimšanku.- Pivo! - kažem.- Nneenee želim nevolje – izgovara šanker mucavim glasom. Osetio je vibracije. Telepata.- Pivo!!– ponavljamglasnije. Šanker stade da meuslužuje drhtavim rukama, nemirnih misli. Tek što dohvatihpiće, krigla se nenadano razletiu hiljadu parčića, povređujući mišaku. Kao da je srča pronašla put ravno do srca. Nikad mi neće oprostiti.A sve sammogao unapred da znam.Naglo se okrenuh. Većinu gostiju nenadani prasak ne nagoni ni da se osvrnu. Kukavice i slabići. Oni drugi samo se podmuklo cere. Šakali. Čekaju da prožderu lešinu. Niko se neće staviti na mojustranu. Sve guzice mirno počivaju na stolicama. Što je sigurno, sigurno je.- Zašto Karla? - pitamtiho, prisećajući se uvijanja njenog oznojenog tela. Bili smo mladi i ludi. Gledaju meprazne protivnikove oči. Nema u njoj više ni senke od ljubavi.
- Prljavi policajče. Vremena su se promenila.- glas joj deluje mehanički, odbojno. Bez emocija.- Ne želimo te ovde!- Možda drugi ne misle što i ti - uzvraćam. Pritisak stiže istovremeno sa režanjem. Samo tren je nedostajao. Trenutak koji nikada neće doći.- Ne, Karla! - za to joj treba vremena. Previše vremena. Ruka mi kreće ka boku i uzdah se gotovo u isti mah otima prisutnima. Sledećeg trenutka u šaci držim hladni držak oružja. Pritiskamoroz i Karla pada. Najednom pritisak dolazi sa svih strana i shvatam da je oko sebe okupila sebi slične. Okrećemse, pritiskamoroz. Ponovo i ponovo. Svaki put precizno darujemspokoj. Nema greške. Ne interesuje mekakve poruke razmenjuju u svojim glavama. Želimda čujemnjihov glas. Ako to već nisu mogle biti reči, neka budu krici. Oštar vonj baruta potiskuje smrad mehane i ispunjava mezadovoljstvom. Onda oružje škljocnu u prazno. Dok neprijatelji navrat-nanos napuštaju poprište, pažljivo punimrevolver. Potom izlazimna ulicu gde se susrećem sa Zakavkaškom patrolom. Pucnjava ih je privukla.

DAN POSLE KRAJA, Poglavlje IX

Stevan Šarčević / Lazar JanićČetvrti deo serijala"Oni su ovde s nama"DAN POSLE KRAJA



Zatvorivši vrata za sobom, Ana zastade i osmotri krajolik kojim je plovila -Gusarska Kraljica“. Bilo je to carstvo jezera, laguna i mrtvaja po kojima su svaki čas najraznovrsnije ptice izletale iz šaša. Razmaženi Belanđani bi to nazvali prirodnim lepotama, ali u ovim krajevima su Deltu zvali vukojebinom. Misli su joj odlutale i počela je da uviđa kako će ova misija biti mnogo komplikovanija no što je to očekivala. Nije problem bilo niti strpljenje, niti dobro proučena taktika, nego nešto sasvim drugo, nešto neočekivano. Taj čovek je u njoj izazivao nekakav osećaj bliskosti i sve vreme je imala utisak kako su se dugo poznavali. Ali kako? Nije mogao koristiti svoje telepatske moći, empatički štitovi u kabini su bili poslednja reč Belandske tehnologije, a opet je svaki susret s njim izazivao jezivi osećaj već doživljenog. Tresak vrata je bio neočekivan i trgao je Anu. Osvrnuvši se, ugleda Rašu kako se uspinje iz potpalublja. Nije podnosila tog čoveka, pa opet nije imala mnogo izbora. Nadređeni su odredili upravo njegovu bandu dezertera za najpogodnijeg saradnika na ovom zadatku.- Nahranio sam kučište.- obrati joj se umorno. Ana je svašta očekivala, samo ne tako običnu i usputnu primedbu.- Adolf! Zove se Adolf!- brecnu se, ne znajući ni sama zašto. Previše napetosti, valjda.- Kako god. Ne znam zašto ste vukli to pseto čak ovamo. - odmeri Raša mrzovoljno njene obline. Armijski supermutant A klase? Ova kučka? Pa ovakve opajdare je imao u svakom svratištu duž čitave linije razdvajanja! Anin čelični pogled mu preseče misli i podseti ga da je ne jednom na ratištu video za šta je sve sposobna klasa A. - Nisi plaćen da mi prigovaraš! Kad ti je Republika ponudila amnestiju i novac nisi bio ovoliko drčan! - gotovo vrisnu, a onda se priseti da taj primitivac nije bio unajmljen ni zbog pameti ni zbog ljubaznosti. Raša spusti pogled i nastade neprijatna tišina. Neko vreme su ćutali, da bi se Ana najednom nečeg dosetila.- Pre no što smo krenuli rekao si da ne bi smelo biti problema sa graničarima.- upita mnogo mirnije.- Samo treba da pratimo pravac označen bovama. Plovni put je ponekad sa jedne, pa onda sa druge strane, tako da crte granice na vodi nema. Nikad nisam imao problema ni sa jednom od sukobljenih strana, a svačim sam se bavio. Čak i da nas zaustave, imamo uredne dokumente. Lepo ćemo se pozdraviti i sve će biti dobro.- odgovori joj, ovog puta nešto mekšim glasom - Ne verujem da ćete imati ikakvih nevolja. - zaključi najzad. Ana klimnu glavom.- Nešto ipak ne razumem. - nastavi Raša.- Da? - odvrati Ana.- Rekoste da je ovaj tip jedini koji još uvek ume da upotrebi tu glupu spravu, zar ne? Svi ostali su izginuli, ako sam dobro razumeo? - pogled mu je lutao po okolini i počeo je iritirati Anu.- Pa šta? Reći će mi sve što zna.- odgovori.- Čemu cela ova predstava? Prepustite mi ga sat vremena i propevaće kao ptičica.- Budalo! Superklon Omega klase ima odbrambene mehanizme. Nema načina da mu na silu izvučeš informacije. Moždane funkcije će mu se jednostavno zaustaviti i sve što ćeš dobiti je još jedan leš. Postoji samo jedan način da mu se psiha otvori. Da svojevoljno progovori. A taj zadatak je na meni. Umesto što mozgaš o stvarima koje tvoj ograničeni um nikada neće doseći, radije obiđi svoje ljude. Ne bih volela da se brod negde zakuca pre no što stignemo na odredište. - Ne brinite vi za moje ljude. Sve su to iskusni veterani i njihova disciplina neće popustiti. - odbrusi Raša i odmaršira duž palube. Ana ga isprati pogledom, pa produži do svoje kabine. Neko je vreme bila besna, ali kako je vreme prolazilo, sve su je više opsedale sumorne misli. Sve se uvek svodilo na jedno te isto pitanje. Zašto? Zašto ima osećaj da je na pogrešnoj strani? Dok se ona borila sa sopstvenim demonima, moćne mašine u utrobi -Gusarske Kraljice“ gonile su brod tokom Dunava sve bliže Granici.

CARSTVO SENKI

Bebe spavaju u kolevkama, spavaju radnici bez posla,usnule majke traže svoju nerođenu decutumarajućikroz tamu,spavaju tramvaji u stanici.odmaraju očevi žuljevitih rukui dremaju policajci na dužnosti
Ko zna?
Možda jednom, kad najzad prođe ovo gluvo doba i kad zora rasterasenke i iluzije,pa dođe kraj šaptanju i snovima, možda će tek tadamamurni pogledirazumeti zašto ih ubija mrak,

Mala galerija br.113