Stevan Šarčević's Blog, page 40

MARIJA

„ Nije te bilo noćas. Gde si bila?“, pitanje je bilo upućeno najlepšoj ženi na svetu. „ Nikada me to nemoj pitati i nemoj me nikad pratiti.“, prostreli me Marija očima boje žada.„ Zašto? Šta to kriješ?“, prasnuh„ Samo me voli i pusti da te volim. To je sve što nam treba“, odvratila je.„Beskrajno te volim“, rekoh pokušavajući da uhvatim njen duboko zeleni pogled.„Znaš, ja nisam kao druge. Mnogo plačem. Plačem i kad sam srećna. Umem da zaplačem i dok vodim ljubav“, nastavila je da se mazi, „Samo ćutim a ogromne suze mi se slivaju niz lice“. „To je kao da zvukovi blede, a boje se utapaju u beskonačnost“, odvratih.„Volela bih da tako nestanem. Da iščeznem dok nijanse postaju muzika i život se pretvara u ništavilo...“ i zaista poče da bledi i kiša ju je rastakala, a onda se trgoh, najednom potpuno svestan. Kao i prvi put bila je divlja i vižljasta, ni bludna, ni čedna.
„Sanjam“ pomislih pružajući ruku da popravim pokrivač. Nesmotrenim pokretom oborih šolju i rezak udarac narušio je monotono dobovanje po krovu. Napolju je pljuštalo. Ustadoh, sedoh za sto i potegoh iz boce. Vatra se proli utrobom i teskoba se povukla. Trebalo mi je to ponekad.
Postojalo je vreme kad nikog veštijeg od mene na maču nije bilo. Moje prokletstvo. Kad sam počeo da bežim bežao sam od sebe, bežao od osvete, bežao od svega, i u jednom trenutku odmakao sam predaleko da bih osećao kajanje ili nadu. Postojala je samo koliba u šumi i samoća. Beskrajna samoća. Verovao sam da više nikad ljudsko biće neću ugledati.
Donekle sam i bio u pravu.
Dohvatih vrećicu iz sanduka i istresoh sadržaj na sto. U sumračnoj kolibi smaragdi zablistaše poput stotinu zelenih sunaca. Blago kojim bih kraljevstvo mogao kupiti. Dragulji koje nikad niko sem mene neće pogledati.
Prisetih je se ponovo. Dođavola! Kao da sam ikad i o čemu drugom i mislio. Pojavila se niotkud, vlažne haljine pripijene uz telo kao morska nimfa oteta od Titana,prošetala se kolibom, vodila ljubav sa mnom i ostala. Ništa je nisam pitao. Bilo je isuviše lepo.Doduše, slutio sam da postoje mesta o kojima ne govori i dani koje ne pominje, ali me nije bilo briga. Zbog nečegasam verovao da se nije tek tako stvorila u mom životu. Sve na ovom svetu ima svoju svrhu, mislio sam. U stvari, sve sam vreme nagađao da ne pripadamo istoj stvarnosti, ali sam se nadao da će me povesti sa sobom kad bude odlazila.
Ne znajući šta bih od sebe, prošetao sam do ulaza, odmakao zastor i pogledao kroz tešku maglu. Sklopih oči i stadoh osluškivati uporno pljuštanje. Na platnu sklopljenih veđa Marija se i dalje izvijala u čaroliji strasti, a njene zelene oči bi povremeno bezobrazno bljesnule dok ušuškana u moju ljubav sanjari o dozivanju kiše.
Ljubav uvek prekratko traje. Dremala je duboko u njoj, ni divlja, ni pitoma. Od kad je nema, posmatram prostranstvo šume i često pomišljam na onu noć. Na dane koji su mi srce okovali ljubomorom. A kako i ne bi! Umela je da nestane. Kad bih se probudio, ne bi je bilo. Vraćala bi se, smejala i plakala u isti mah, a ljubav bismo vodili kao da nam je prvi put. Prenebegavala je moja zapitkivanja i govorila kako mi može podariti besmrtnost, samo treba da joj verujem. Kako je to tada lepo zvučalo! Pa opet, čim bi malo odmakla, više joj nisam verovao. Ne! Morao sam znati kuda odlazi.
O, bogovi smilujte se mojoj napaćenoj duši! Večnost sam dobio, a ljubav izgubio.
Koliko je to moglo trajati? Nedelju dana? Više? Nebitno. Čim bi veče palo načinio bih se kao da sam dubokim snom usnio, vrebajući, ali dugo se ništa nije dešavalo. Marija je spavala poput svetice, jutrom bi se budila, spremala obed, jurcala po kući i zavodila me. A onda je i ta noć došla. Oslušnula je moje disanje, pažljivo se iskrala iz kreveta i krenula u šumu. Sačekao sam da malo odmakne i pošao za njom. Bilo je oblačno i za nekog drugog bi praćenje traga bilo nemoguće, ali moje plaćeničke oči s lakoćom su sledile njeno zamicanje kroz gusto rastinje. Zastade na jednoj čistini i osvrte se oko sebe, ali bio sam oprezan i nije me primetila. Uverivši se da je sama, zbacila je haljinu i podigla ruke zapevajući. Grom udari, munja sevnu i u toj nagloj i kratkotrajnoj navali svetlosti ugledah kako joj se koža na leđima nabira, rasteže i menja oblik. Tren potom nebeske se ustave otvoriše i kiša poče da lije kao iz kabla, a Marija je najednom zamahnula prozirnim krilima pa se počela uzdizati, sve više otpuštajući zelenkasti sjaj. Tren potom sva se pretopila u svetlost što igra među kišnim kapima. Zabezeknuto sam posmatrao njen preobražaj, a onda ugledah kako se jedna za drugom iz šume uzdižu i druge krilate prilike pretvarajući se u blještavilo, svaka u drugoj boji i pridružuju se Marijinom mahnitom plesu. Nebo postade kovitlac blještavila, kiše i ludila, a onda se najednom sve prekide kao sabljom sasečeno. Svetlost je naglo zgasnula i kao da sam oslepeo. Ništa više nisam osećao osim kiše. Sledeće čega se sećam je da Marija stoji predamnom skvašena poput miša i užasnuto me posmatra. Kad je zaplakala, suze joj behu zelene i svaka bi zvecnula poput kristala udarajući o tlo.„ Zar ti nisam rekla da me ne pratiš?“, upilji se u mene dok joj je žad isticao iz očiju.
Stresoh glavom rasterujući uspomene, pa se osvrnuh da još jednom pogledam smaragde rasute po stolu. Njene suze. Blago kojim bih kraljevstvo mogao kupiti. Dragulji kojimasam je uzdigao i ubio.

Jer, ja sam razlog. Zbog mene su boje izbledele i svetlo nestalo.

LEGENDA

Sve te divne stvari,sjajne i blještave,tebi namenjene,onu šuštavu svilu,skupocene začinei dragulje bez cenešto su ih karavani preko pustinja donosili samo za tebe,odavno su kerovi razvuklipreko pustopoljina prošlostii leže tamo, mrtvi i zaboravljenibaš kao ti i ja, ljubavi moja.

KONKURS ZA RADOVE NA TEMU: ŽENSKA MOĆ

Objavljen je konkurs "Ženska moć (Women’s power)".


Ništa više ne bih implicirala, sugerisala ili predlagala. Na zainteresovanim autorima je da interpretiraju ovaj pojam i obrade ga u svojim analizama, esejima, recenzijama, prikazima i (SF/F/horor) pričama.

Sve je dozvoljeno (dok je u domenu fantastike i ženskog pitanja, odnosno – ženske moći): analize pojedinačnih filmova i serija ili celih žanrova; kritike i analize već postojećih tekstova i diskursa; kritike i analize konkursa i žirija; tekstovi o zaboravljenim, omraženim, omiljenim ili marginalizovanim spisateljicama; eseji o rodno-polnoj distribuciji likova u žanrovskoj književnosti ili u filmu; eseji o seksualnosti i erotskom diskursu u žanru; ilustracije; stripovi; sprdačine; ma šta god vam padne na pamet.

Apsolutno svaki pristup je dobrodošao i tu ne postoje ograničenja. Od anti-feminističkog i kritičkog, preko balansiranog i odmerenog, do radikalno ili agresivno feminističkog.

Naravno, zadržavam pravo da ocenim da li pristigli radovi dovoljno i jasno argumentuju pozicije i pristupe iz kojih su pisani. Hejterski tekstovi neće imati prođu, ali dobre i pametne zafrkancije hoće.

Neke od vas kontaktiraću lično i preklinjati da mi učinite čast i napišete nešto za broj, a ostalima poručujem da je fokus na srpskoj SF/F/horor (književnoj, filmskoj, umetničkoj, stripskoj i gejmerskoj) sceni, mada su, naravno, veoma dobrodošle i analize i komparacije sa svetskom scenom.


Rok je do 30. aprila 2016. godine.


Radove šaljite na adresu: matovic.dragana@gmail.com

Konkurs za fantastičnu kratku priču: VILINSKE PRIČE

Obaveštavamo Vas da Klub Reč i glas u saradnji sa LEILA knjige i ploče objavljuje konkurs za kratku priču pod nazivom

VILINSKE PRIČE

Pozivamo Vas da Vaše radove na srpskom, hrvatskom, crnogorskom ili bošnjačkom jeziku, obima do 5400 karaktera sa belinama, pošaljete na adresu bgstorytelling@gmail.com do 15. aprila 2016. godine. Žiri u sastavu Milica Cincar-Popović (Srbija), Tamara Lujak (Srbija) i Mario Lovreković (Hrvatska) objaviće rezultate i dodeliti prve tri nagrade 30. aprila u Klubu LEILA knjige i ploče. Posebno priznanje i nagradu dodeljuje elektronsko izdavaštvo Nine Commas iz Rijeke, koje je priredilo zbirku odabranih radova sa prethodnog konkursa Kluba Reč i glas, pod nazivom "Tragom srpske folklorne fantastike".

Sponzori konkursa: LEILA knjige i ploče, NINE COMMAS, Izdavačka kuća METAPHYSICA, Izdavačka kuća PRESSING.

O vilinskim pričama
​Vile su metafizička bića više prirode od ove koju čoveg percipira. Francuska reč za vilu, fée, označavala je ženu vičnu magiji, koja poznaje snagu i moći reči, minerala i biljaka. Bez obzira da li Vaša vila živi u nekom drvetu, cvetu, kući od vetra, ili se krije u telu sasvim obične žene, u davnoj prošlosti, u današnje vreme, ili u budućnosti, bez obzira da li je njena priča tužna ili vesela, strašna ili uspavljujuća - pošaljite je na naš konkurs. Niska koju našim pričama nanižemo biće utoliko lepša ukoliko perle budu što različitije.


​Dobrodošli!

DAN POSLE KRAJA, Poglavlje VIII

Stevan Šarčević / Lazar Janić
Četvrti deo serijala
"Oni su ovde s nama"
DAN POSLE KRAJA



Ostavši sam Aleksa je neko vreme besneo ne mogavši nikako da se pomiri sa hladnokrvnim Aninim postupcima. Kako je vreme prolazilo, pojavile su se tegobe koje su potpuno potisnule svaku iole razumnu misao u njemu. Naime, sve je jasnije osećao dvojako delovanje ispijene vode. S jedne strane više nije bilo one besomučne žeđi, ali se zauzvrat u njemu sve više budila glad. Stomak je počeo da krči i zahteva obrok. Malo pomalo to se počelo graničiti s bolom. Još je neprijatniji bio pritisak u bešici. Ispijena tečnost je zahtevala da bude izbačena. Koliko god se naprezao, nije uspevao da nađe rešenje za tu nevolju. Ruku vezanih iza leđa bio je nesposoban da otkopča pantalone. Neko vreme je dovikivao kletve, potom molbe, ali sve je bilo uzalud. Oko njega su bili samo muk i tama. Najzad postade neizdrživo i ispustio je sve u gaće. Posle nekog vremena glad i očaj su ga saterali u stanje potpune apatije, pa je prestao gotovo i da se pomera. Jednostavno je ležao kao balvan i čekao trenutak kada će začuti lupkanje potpetica niz hodnik. Zapravo, to je bila jedina izvesnost u svem očaju njegovog položaja. Sve mu je neprijatnija bila vlaga na pantalonama. Kao da nije bilo dovoljno što su mu najosetljiviji delovi zebli, već je i amonijak iz mokraće počeo da ga iritira i to se najzad pretopilo u nešto između svraba i štipanja. U trenutku kad se Ana pojavila već je bio na ivici delirijuma. Svetlost ga je opet zaslepela, ali nije imao ni snage ni volje da se pomeri. Nastavio je ležati poleđuške, blago savijenih kolena.- O, bože... Upišao si se- reče Ana spuštajuči šerpu s vodom na patos. Otvorivši oči, Aleksa je isprati pogledom dok se smeštala u stolicu i koliko god da je se užasavao, nije mogao a da ne primeti koliko je to lepa žena, mada ne od one budalasto naivne mladalačke vrste toliko slavljene po medijima, nego jedne potpunije i zavodljivije pojave. Zračila je zrelom ženstvenošću, podsećajući na vina iz najboljih godina. Na ovalnom licu najistaknutije su bile krupne bademaste oči kojima su teški kapci i duge trepavice davale izgled večite pospanosti i nezainteresovanosti, iako mu je instinkt govorio da ništa ne promiče njenom pronicljivom pogledu. Usne su bile pune i senzualne, a nos snažnog grebena, u sredini naizgled prelomljen, pa je u kombinaciji sa izraženim jagodicama činio da pomalo podseća na pticu grabljivicu. Krasila ju je duga i bogata tamna kosa mestimično prošarana sedim vlasima, dok su blagi podočnjaci svedočili o mnogim neprospavanim noćima, a borice oko očiju i usana više asocirale na plač nego na smeh. - Jesi li gladan?- zapita Ana iznenađujuće blago. Aleksa je osmotri. Sedela je nagnuta prema njemu, a noge, premda široko razmaknute u stopalima, bile su kolenima čvrsto pripijene jedna uz drugu. Pramen kose joj je pao preko desnog oka i to joj je davalo neki mladalačko buntovnički izgled. Umesto odgovora klimnu glavom, na šta se Ana nestašno nasmeši.- Mogu te nahraniti. Dobro znaš šta je uslov za to.- oči su joj zaiskrile i još jače se nagla prema svom plenu. Aleksu najednom obuze bes. Šta to ova žena izvodi? - Prokleti bili! Zašto mi jednostavno ne oduzmete odeću? Zar me ne držite već danima ovde protiv moje volje?!- viknu iznenada osnažen adrenalinom što mu je pokuljao krvotokom.- Zašto? Zato što čekam da to sam poželiš. Šta bi ti falilo? Zar ne bi voleo da budeš mažen?-- Izvrćete stvari, gospođo! Jebeno ste sve okrenuli naglavačke! Kakav ja to izbor imam ako neću da crknem od gladi?- Anina logika je bila surova i neumoljiva. Vreme je radilo za nju. Svaki minut je Aleksu činio slabijim.- Nikakav. Samo da ostaneš bez glupog ponosa kojim se vi muškarci obično hvališete. Zar nije rečeno bolje grob nego rob? Zar ne bi više voleo da te zakopam ispod nekog svinjca negde na obali, pa da se do propasti sveta krmače seru po tebi? Samo treba da sklopiš oči i sačekaš da smrt dođe po tebe.- glas joj se najednom promenio i kao da je u njemu bilo neke gorčine. - Kučko!- brecnu se Aleksa osokoljen njenim kolebanjem.- Ne vidim zašto se toliko inatiš, Može ti biti lepo. Slušaj Aleksa, ko je jednom bio u mom zagrljaju želi ga ponovo. To je tako i ništa to promeniti ne može. Prepusti mi se i bićeš srećan. Kad si se uopšte poslednji put nasmejao? Znaš li šta je istina? Ti nemaš život i nikada ga nisi ni imao. Ja sam ti jedina šansa da sve zaboraviš.- dok je govorila Aleksa joj je posmatrao šake. Bile su uzane, dugih prstiju i negovanih noktiju. Delovale su oseljivo. Najednom se pokajao što je vikao na nju. - Ana?- upitno izgovori njeno ime glasom sveštenika pred oltarom.- Šta je?- iako je odgovor delovao grubo, jasno je osetio da Anu nešto muči. - Zašto hoćete da me vidite razodevenog? Zašto vam je stalo da sam to poželim?- upita.- Ne filozofiraj!- brecnu se ona i ništa mu nije jasnije moglo dati do znanja da je na pravom putu.- Smatrate li me privlačnim?- nastavi da je propituje. Pogled joj je postao oprezan i uspravila se u stolici. Neko vreme je ćutala i tišina postade mučna.- Kakve to ima veze? U mojim si šakama, mogu da radim šta mi se ćefne- odreza najzad. Aleksa je osećao nekakvu neusklađenost u njenoj intonaciji, ali nije mogao razabrati odakle to potiče.- To nije odgovor. Smatrate li me privlačnim?- ponovi pitanje, ovog puta odlučnije.- Da. Mislim da si zgodno parče.- spusti Ana pogled. Po prvi put se povukla i Aleksi bi zbog toga drago. Osmotri je još jednom i najednom postade svestan da želi njene ruke na sebi.- To je pravi odgovor. Znate šta? Razgolitiću se za vas.- reče odlučno.- Zauvek?- kad je Ana podigla glavu oči su joj iskrile radošću.- Zauvek.- odsečno odvrati.- Moraš biti pokoran. Kazniću te za neposluh.- u tom glasu je bilo i čežnje i pretnje. Aleksa postade svestan da ga to uzbuđuje. - Kako god želite.- reče nesiguran koliko pantalone skrivaju napinjanje koje je osećao među nogama. - Zamoli me.- naže se Ana ka njemu.- Šta?- zagleda joj se Aleksa u proširene zenice. Ona ga je želela.- Klekni i moli me da budeš moj rob.- glas joj je bio prepun strasti. Aleksa skupi snagu i podiže se na kolena.- Molim vas.- pogled je spustio u gestu pokoravanja i to nije bila tek poza.- Ne, ne, ne. Kaži: molim da budem vaša igračka dok sam živ.- insistirala je Ana.- Molim da budem vaša igračka dok sam živ.- ponovi Aleksa bez razmišljanja.- Sutra.- reče Ana i ustade nameštajući haljinu.- Šta sutra?- zbuni se Aleksa posmatrajući njene korake što odmiču ka vratima.- Sutra ću te načiniti svojim robom.- reče Ana pre no što zatvori vrata za sobom. Svetlo je ostavila upaljenim, a voda je ostala na patosu.

DAN POSLE KRAJA, Poglavlje VII

Stevan Šarčević / Lazar Janić
Četvrti deo serijala
"Oni su ovde s nama"
DAN POSLE KRAJA



- Jebote! Jebote! Jebote!- ponavljam kao u transu dok napredujem po kolskom putu kojiproseca selo. Pogled mizaklanja zgarište na čijem vrhu jedna greda nedirnutoviri iz spaljenog krovišta. Nakraju grede visi nečije obešenotelo. Iz nesvesti su me podigli Zakavkaški policajci, ovog puta pravi. Napravili su izveštaj, oduzeli mi duge cevi i džentlmenski ponudili da me odvezu do najbližeg naselja. Odbio sam, naravno. Kako sam im mogao reći šta se dogodilo? Kako sam mogao objasniti da je Aleksa netragom nestao? Ubrzo potom sam, na svoju žalost, utvrdio da su kola neupotrebljiva bez dobro opremljenog servisa. Blok motora je bio napukao i odlučih da nastavim pešice. Iako nisam imao iskustva u praćenju tragova, nije bilo naročito teško uočiti mesto gde je onaj džip sišao sa puta. Nisu bili naročito oprezni. Čitavog dana sam pratio jasan trag prolazeći kroz devastirani predeo. Za razliku od autoputa, ovde je bilo očito da su se još nedavno vodile teške borbe.Trudio sam seda odvratimpogled i ne mislimna ludilo kojem vodi ljudsko delanje, ali sam savršeno jasno razumeo da ovde zakona nema. Unija se skoncentrisala na ono što joj je važno, na očuvanje linija snabdevanja i borbe na frontovima prema Republičkim snagama, pa je bilo i više no jasno da ću ovuda teško naleteti na njihove patrole. To samo po sebi i nije bilo loše, ali sam strepeo da to i drugi znaju. Nisam predugo čekao na potvrdu svojih bojazni. Beng! Beng! Dva pucnja ublizini. Ništaneočekivano, ali preblizu. Bacih se u zaklonLomljava itopot nogu dopiru iz šume. Obris zamaskiran u vikoplastizranja iz šiblja iproleće mi na dohvat ruke.Potom pucanj, urlik ikao na usporenom snimku vidimkako mu se koleno raspada. Tip odnekud vadi pištolj i puca. Neko vrišti samo trenutak pre no što se pridošlici potiljak rascvetao pod izlaznim udarom taneta. Tišina posle toga dolazi kao udarac maljem. Tri vitke senke se pojavljuju iz istog pravca odakle je izleteo i mrtvak. Ne kvarepravilnuformaciju u kojoj napredujui zapažamobrijane glave, minđuše ikožne rukavice. Nešto se došaptavaju, pa preturaju po pokojnikovoj odeći. Najzad se okreću i polaze. Taman što odahnuh, vođa zastade, okreće se i pogled mu pada tačno u mene.Žmurimočekujući hitac, ali umesto toga minešto pada u krilo. Otvaram oči, podižempogled i vidimnipodoštavajući osmeh - Votka – kažeravnodušno. Zatim nestaju u šumi. Odvrćemčep i povlačimdobar gutljaj. Slabije od brlje, ali pomaže. Čim su nestali sa vidika, ustajem i nastavljam da pratim trag. Situacija je rovita. Koliko li će neprijatnih ekipa danas ovuda prodefilovati? Redovito konsultujem GPS uređaj i sve mi je jasnije da tragovi vodeka obali reke. Kad sam već pomislio da su namerili da se potope skupa sa svojim džipom, nailazim na opšti haos u otiscima i neko vreme se dvoumim šta bi to moglo da predstavlja, da bih najzad zaključio da su Aleksu izvukli iz kola, pa ga nose na rukama, dok se džip okrenuo i vratio ka autoputu. Sva sreća da smo se negde mimoišli. Čisto sumnjam da bi se obradovali kad bi me ugledali. Nastavljamprateći sve neprimetnije tragove. Polegnuta trska ovde. Izvrnuti kamen tamo. Nit zakačena za trn. Slomljena grančica jove. Nastavljamoprezno, ispitujući tlopred sobom. Drveće se proređujei sve više ustupa mesto ševaru i trsticima. I dalje ima visokog rastinja, alidebla suprekrivenagnjecavim slojem mahovine i gljivičastim rastinjem. Kada se najzad gusti ševar otvorio ka reci dah mi zastade, jer sam najzad shvatio zašto su otmičari išli prema reci. Pred očima mi se pojavio sasvim lepo očuvani mol i sve je ukazivalo na to da se tu još nedavno nalazilo usidreno neko poveliko plovilo. Brod! Odvukli su Aleksu na brod! Neko vreme sam mozgao sedeći na molu s nogama spuštenim ka vodi, ali nisam nalazio nijedan logičan razlog za otmicu, izuzev Aleksinih implanata sa bankovnim računima. Ali tu nešto nije štimalo. Zašto bi neko angažovao ovoliku logistiku radi najobičnije pljačke? Kako rešenja nisam nalazio pronađoh na GPS - u poziciju najbliže luke i osovih se na noge. To je bilo jedino mesto gde sam se mogao nadati da bilo kakav brod može pristati. Zašto baš ovaj koji tražim to ne bi učinio?

DAN POSLE KRAJA Poglavlje VI

Stevan Šarčević / Lazar Janić
Četvrti deo serijala
"Oni su ovde s nama"
DAN POSLE KRAJA


 Kad je Aleksa došao sebi ruke su mu bile sputane na leđima, a svuda oko njega nalazio se mrkli mrak. Poče dodirom da ispituje okolinu. Površina oko njega je bila od metala. Napipao je ispupčenja za koje je pretpostavio da su zakovice ili zavrtnji i spojeve uzduž njih. Na mestu gde se nalazio bilo je nešto poput ćebeta, a nešto dalje otkrio je predmet koji je posle podužeg ispitivanja identifikovao kao stolicu. Pronašao je vrata, napipao kvaku i pritiskao podbratkom nekoliko puta, samo da bi shvatio kako su vrata zaključana. Šta je drugo i očekivao? Blago ljuljuškanje cele te tamnice ga je navelo na pomisao da se nalazi na brodu. Neko vreme je uporno pokušavao da oslobodi ruke i jedino uspeo da žestoko ispovređuje zglavke. A tako je delovalo jednostavno osloboditi se lisica u filmskim spektaklima! Sve je postajao svesniji da ovo niti je san niti petparački roman, nego jebena stvarnost. Očaj mu je sve grđe uvrtao želudac. Čak i kad bi nekim čudom oslobodio ruke, opet je bio zaključan u nekakvom potpalublju solidne izrade. Raša ga je očito ispalio! Dok mu se mozak naprezao u lutanjima između besa i očaja, vreme je prolazilo. Oko njega je i dalje vladala tama i najzad mu se učini da su potpuno zaboravili na njega. Nikakve zvukove života nije registrovao, izuzev što bi mu se povremeno učinilo da iz blizne odjekuje promuklo oglašavanje nekakvog krupnog psa, ali se to kosilo sa idejom da se nalazi na brodu, što ga je dodatno sluđivalo. Stade da viče i doziva, ali nikakve reakcije nije bilo. Očajavao je, ustajao, pokušavao da sedi na onoj stolici, možda bi i šetao da je teskobna prostorija to dozvoljavala, ali je najzad shvatio kako je jedino što odgovara njegovom položaju da se ispruži po onom ćebetu. Tama ga je izluđivala, ali je mnogo gori od toga bio osećaj potpune bespomoćnosti. Umreće ovde od gladi i žeđi, živ sahranjen, shvati najzad. Usne postadoše suve i ispucale, a osećaj u grlu je sve više odavao utisak da se nagutao prašine. Žeđ! Žeđ je bila najgora od svega. Ona će ga dokrajčiti. Ali zašto? Ako su im potrebni njegovi implanti sa računima, ne mogu ga ubiti. Čim identifikuju prestanak moždanih funkcija implanti će se dezaktivirati i bilo bi naivno i pomisliti da njegovi otmičari toga nisu svesni. A kad je već svaku nadu izgubio, vrata se otvoriše i svetlost dana razbi tamu. Osećaj je bio kao da mu je neko nabio eksere u zenice. Za trenutak je pomislio da je oslepeo. Lagano, lagano vid se razbistravao kao kroz izmaglicu i kad je najzad prepoznao svog otmičara dah mu zastade. Bila je to Ana! Na trenutak pomisli da to jeste njegova Ana, no tren potom logika mu se vratila i shvatio je da to jeste Ana, ali ne Ana koju je poznavao. Republika je usred rata i posezanje za matičnom bankom ćelija da bi se klonirao superklon klase A je sasvim očekivan potez. Ništa drugo do još jedne ratne mašine. To je sada potpuno nova jedinka, najverovatnije nedovoljno obučena da bi se njeni potencijali potpuno razvili. Šta se to dešava? Otkuda jedan superklon u društvu onakvih šakala? Superklon ima isuviše ugrađenih barijera da bi bezrazložno dezertirao. Dok su mu misli divljale, Aleksa zapazi da Ana u rukama ima nekakvu šerpu koju je bez reči spustila na patos. Aleksa pokuša da upita gde se nalazi, šta se dešava i zašto je tu, ali mu je grlo bilo toliko suvo da je to više podsećalo na skičanje nego na ljudski govor. Ignorisala je njegovo oglašavanje i posmatrala ga radoznalo poput laboranta koji proučava zamorče pre seciranja. Aleksa spusti pogled na šerpu i shvati da se u njoj nalazi voda. Za trenutak se zbuni. Ruke su mu bile vezane, a voda na patosu. Mogao ju je dohvatiti samo na jedan način. Prišao je puzeći i onako na kolenima spustio glavu, pa stao srkati. Voda je bila sveža i potrebna, te se nije zaustavljao sve dok i zadnju kap nije ispio. Tek tada postade svestan da kleči pred Anom koja se u međuvremenu zavalila u stolicu pred njim. Pogled mu se gotovo nevoljno stade uspinjati duž vretenastog tela. Kad najzad oči stigoše do lica shvatio je da ga njen pogled fiksira i da je smešak što joj se prosuo po licu isuviše zlurad i neprijatan da bi se mogao osećati bezbednim. Ponovo pokuša da progovori, ovog puta uspešnije.- Gde se ja to nalazim?- Ako je njegova tamničarka i primetila ispovređivane zglavke od zaludnih pokušaja oslobađanja, nije se udostojila da tome posveti ni jednu jedinu reč. - Putujemo na jug.- odgovori kratko. Imala je neobično, pomalo nazalno akcentiranje, što je Aleksu definitivno uverilo da se radi o novom klonu.- Kako to mislite? Ja ne želim na jug! Imam obaveze.- viknu Aleksa najzad sposoban da govori bez zapinjanja.- Obaveze? Misliš da je to bolje od onoga što ti mogu priuštiti? Znaš, smešni su mi mužjaci poput tebe.- osmeh što joj je razvukao usne bio je samo na korak od prezrivog. Aleksa se trže. - Pa ne možete me na silu oteti i praviti se da je to za moje dobro!- pobuni se najzad.- Niko nije bezbedan. Ova zemlja je surovo mesto za gubitnike.- procedi ona, najednom sva smrknuta. -Ne mogu da verujem! Zašto ovo radite?- Aleksa umalo ne zaplaka od osećaja nemoći i njene nadmoćnosti. - Zato što mi se možei bez persiranja, molim. Zaista je bespotrebno. Mene zovu Ana.- Ana...- započe on, pa shvativši da ne zna kako bi mogao uticati na nju, glasa mu nestade.- Nije tidobro. Kaži,brinešse šta će biti, zar ne?- oglasi se Ana po napetoj pauzi.-Pa oteli ste me! Kako ne bih brinuo?-prasnu iznerviran pitanjem.-Nema potrebe. Evo, za početak ti mogu ostaviti upaljeno svetlo u tvojoj sobici kao znak dobre volje. Smeta ti mrak, zar ne?- nasmeši se najzad prijatno, kao da se nekog tereta oslobodila. Aleksi se učini da postoji nada da je umilostivi.- Smeta.- odgovori oprezno. - Postoji samo jedan mali uslov.- pogled joj je bio blag, osmeh topao, ali nešto u tonu izgovorenog bilo je u neskladu s njenim izrazom.- Uslov? Kakav uslov?- nelagodnost se vratila i sve je u Aleksi urlalo, mada mu je glas zvučao smireno.- Moraš biti go.- nonšalantno će Ana, nimalo ne menjajući izraz lica.- Molim?!- gotovo vrisnu Aleksa.- Hoću da te svučem do gola i da od ovog trenutka, pa sve dok si u mom vlasništvu ostaneš go golcat. Bićeš moja imovina o kojoj ću brinuti. Valjda imam pravo i na neke želje, zar ne?- mirno mu je razjasnila svoj zahtev.- Kučko pokvarena! Ne dolazi u obzir!- brecnu se Aleksa poput besnog psa.- Kako god želiš.- ravnodušno odgovori Ana ustajući sa stolice. Aleksa zausti da još nešto kaže, da vrišti, besni i urla, ali ona jednostavno pokupi šerpu i nehajnim korakom napusti prostoriju. Potom su se tama i usamljenost vratile.

DAN POSLE KRAJA Poglavlje V

Stevan Šarčević / Lazar Janić
Četvrti deo serijala
"Oni su ovde s nama"
DAN POSLE KRAJA


 Idućeg jutra krenusmo duž reke i nedugo potom se uspesmo na autoput koji jejoš uvek bio u izvanrednom stanju, iako konvoji hrane iz Provincije ka Bellandu već odavno nisu njime prolazili. Verovatno je i Unija imala razloga da ga održava. Auto koji sam vozio bio je zelenkaste boje sa jasno vidljivim oznakama Poljske Uprave. Kultisti su imali dobre kanale snabdevanja. V8 interkuler su donedavno koristili agenti Poljske Uprave za rešavanje najžešćih problema po Provincijii sa uživanjem sam se prepustio vožnji. Aleksa je bio ćutljiv i sve je izgledalo dobro. Pa opet, nije predugo trebalo čekati na cirkus. Nije prošlo ni pola sata, a jedno naizgled policijsko vozilo,zatamnjenih stakala, stalo sekretati uporedo sa nama. To mi se nikako nije dopadalo. Policajci, bilo Zakavkažljani, bilo Bellandski, tako se ne ponašaju. Sad je prekasno za nagle poteze, pomislih, i nastavih vožnju kao da se ništa nije desilo.Nije bilo pametno postati upadljiv. Znao sam da su šanse da preživimomnogo veće ako naši tajanstveni pratiocine primeteda sam nešto posumnjao. Tek što usporih, niotkud se iza mene stvorio ogromni crni džip. Samo što se nije zabio u mene! Ruke mi se zgrčiše na volanu i obli me hladan znoj. Vrag je odneo šalu! Aleksa nešto procedi kroz zube i dohvati pušku sa zadnjeg sedišta. Presretačkoji sam vozio imao je dvesta četrdeset jednu konjsku snagu i jak obrtni momenat. Najjača raspoloživa dizel mašina. Počeh procenjivati situaciju. Ako je ovo kraj nasdizel vozilo sa trolitarskim motorom, nema nikakve šanse u trci. Čak mu ni motor od četir koma dve litre ne bi mnogo povećao izglede. Jedinu je opasnost predstavljala mogućnost da se radi o benzincu od pet hiljada kubika. E, onda smo ga ugasili! Dao sam gas po pravcu, pa šta bude! Put je bio pust kô Kalahari. Bio sam oprezan, a svaka je sekunda izgledala kao večnost. U jednom trenutku srce mi poče brže igrati, jer u susret nam je dolazilo neko vozilo. No, istog trenutka naš je pratilacupalio signalizaciju i namernik se uklonio s puta. Shvatih da nas ništa sem sopstvene srčanosti neće spasti. Pritisnuo sam gas do daske i zaigrao na sve ili ništa! Međutim, moje najcrnje slutnje oko uljezovogmotora su se obistinile. Benzinac! Nije to bilo vlasništvo nekog ko bi vozio dizel zbog racionalne potrošnje goriva ili da iz njega sutra izvuče najbolju cenu. Jok! Bio je to auto hladnokrvnog ubice! Ne samo što nije dozvolio da se odmaknem, nego me je pretekao i zauzeo poziciju ispred mene. Tu je malo usporio, a džip mi je odmah prišao sa desne strane. Iza mene sepojavilo još jedno vozilo, nešto veliko i crno. Stomak mi se zgrčio od nervoze. Potpuno su nas okružili. Ispred mene policijsko vozilo, sa leve strane ograda, desno džip, a iza ovaj novodošli, svi crni, sa zatamnjenim staklima, možda i blindirani. Put se otegao, krv ledila u žilama. U svakom deliću sekunde sam očekivao rafal. I vidite, ono čemu sam se nedugo pre toga smejao, stade da mi se dešava. Kroz glavu počeše da mi se ređaju slike prošlosti, kao na filmu: Obris zida što nestaje u zaslepljujućoj eksploziji, Milanova krv koja se rasprskava po meni, crna uniforma na ženi azijatskih očiju, major Ostrogonac što se nasuvo brije bajonetom, urlanje ratnih veterana u Hramu svetog Ujedinitelja, Milenino zabrinuto lice, žena koja poput gazele promiče kroz rasprskavajuće udare energije... A onda stiže mir. Vozio sam ogromnom brzinom priklješten vozilima oko sebe, ali mozak mi je radio trista na sat. Prešli smo već četrdesetak kilometara, ali sve vreme mi je nešto išlo na ruku. Ili je to bilo neko usamljeno vozilo kao očevidac, ili neka kontrola Unije pokraj puta, pa čak i neki autostoper. Da li zbog toga, ili iz nekog samo njima znanog razloga, nisu nas odmah likvidirali. Brinuo me je deo autoputa kroz šumu. Tamo su jako male šanse da nekog ima na putu. Ako dotle stignemo, gotovo je s nama. Možda je baš to mesto određeno za egzekuciju. Idućeg trenutka mi se pred očima stvorila izvrnuta cisterna. Ležala je poprečno, pa je prekrivala i jednu i drugu stranu auto puta, sve četir' trake. Usporio sam postepeno i pored puta ugledah rasute rezervne delove, ali nazreh i jednu rupu u graničniku. Cimnuo sam volanom naglo udesno prema džipu, čime sam zbunio vozača, koji je uz škripu guma skrenuo vozilo. Još uvek smo jurili preko dvesta na sat i policijsko je vozilodaleko odmaklopre no što je vozačshvatio šta se dešava. Prekasno! Stadoh da se provlačim kroz ogradu, kad me je protresao udarac otpozadi. Vozilo što me je pratilo krenulo je da svojim branikom mlati po zadnjem delu mog auta. Tren potom udarih u ogradu i glava mi tresnu o volan. Sve mi se zamračilo pred očima i sveta nestade.

DAN POSLE KRAJA Poglavlje IV

Stevan Šarčević / Lazar Janić

Četvrti deo serijala "Oni su ovde s nama"
DAN POSLE KRAJA



Raša se pojavio iduće večeri, baš kako je dogovoreno sa svega jednim od svojih ljudi i večera je prošla u finoj atmosferi uz muziku i tamburaše, a slađana curica vlažnog pogleda i tananog struka utegnutog u vezenu bluzicu ustreptalo je recitovala poeziju. Sve se ovde može kupiti, pomislih. Muzika, oružje, pesnici...- Milivoje, muzika je fenomenalna, a klopa izvanredna. Ja ne znam kako da ti se zahvalim za divno veče i sve ove riblje specijalitete.- prekide mi tok misli Rastislav i jaosmotrih njegove grube, tipično Anadolske crte lica i povijeni nos što ga je činio nalik ptici grabljivici. Prepoznao me je čim je ušao i nimalo mi se nije dopadala njegova hinjena ljubaznost. Predobro sam ga poznavao da bih poverovao u njegovu iskrenost. Pa opet, nisam video ništa sumnjivo u njegovim postupcima.- Nema na čemu pukovniče, bilo mi je zadovoljstvo- odvratih osmehom na kez njegovih surovo izvijenih usnica. Bio je tamnoput, a pogled mu beše pronicljiv, čak i ovako nacvrckanom. - Aleksa, šta da vam kažem? Vaša je ponuda izvanredna! Ja baš i nisam stručnjak što se te mašine tiče, ali svakako ću vam je ustupiti po dogovorenoj ceni- razdragano nastavi Raša dolivajući viski u čašu lepuškaste pesnikinje kraj sebe.- samo, ja vam ovde ne mogu predati uređaj iz razumljivih razloga, - ćutljivi tip što je pratio Rašu poput dobermana pružio je Aleksi nekakvo elektronsko kolo koje je ovaj očito prepoznao. - ali vam mogu dati ovo kao garanciju da je sprava u našem posedu - dovrši misao Rastislav. Mada mi se igra nimalo nije dopadala, imao sam puno razumevanja za oklevanje pri donošenju onakvog blaga u kultističku jazbinu.- Vrednost sprave je u skladu sa Vašom ponudom. - zaključi najzad Raša. Niko ga nije mogao demantovati, jer je i laiku bilo jasno o kakvoj se tehnologiji radi. Rastislav se nasmeši, pa obgrlivši slađanu pesnikinju razdrljene bluzice, gurnu još jednu novčanicu među bujne dojke zaboravljajući tamo ruku. Mala se bleskasto smeškala, ali je iskrenje njenih srnećih očiju odavalo da je itekako svesna da je registar kasa upravo kucnula. Postade mi neprijatno, pa skrenuh pogled. - Dakle, primopredaju ćemo obaviti na šestom kilometru istočnog prilaza šumi na koti 361. Ako nemate ništa protiv, naravno. - dobaci Raša ustajući. Curica se povinovala njegovom medveđem zagrljaju i svo troje krenuše ka izlazu. Aleksa zamišljeno ugasi cigaretu i podiže pogled na mene.-Nije valjda da veruješ tom gadu!- siknuh - upucaće te čim dobiju novac.- Neće to biti tako jednostavno. Područje oko šume na koti 361 je pod punom kontrolom Zakavkažljana i niko neće početi da puca iz čista mira, ako ne misli da se nađe u nemilosti njihove vojne policije. Koliko mi je poznato ti si s njima već imao posla. Mesto sastanka je centar tog područja i siguran sam da ga Unija pažljivo nadgleda.- mirno će Aleksa.- Kako misliš da stignemo do tamo? Ima najmanje stotinjak kilometara do kote 361. - nastavih. Nikako mi se nije dopadala da se nađemo oči u oči sa Rašinim ljudima na otvorenom.- Ne brini. Kod kultista se baš svašta može nabaviti. Kupio sam jutros auto, još dok si spavao. Predratni presretač. Opasna mašina.- nasmeja se Aleksa.- Ja vozim!- brecnuh se i ustadoh od stola. Trebalo se do sutra naspavati.

DAN POSLE KRAJA Poglavlje III

Stevan Šarčević / Lazar Janić
Četvrti deo serijala "Oni su ovde s nama"
DAN POSLE KRAJA  


U stvari sve je počelo stotinama godina ranije kad je Aleksa Lakić Junior cimnuo okovratnik kaputa naviše i navukao šal na usta da bi se odbranio od zimskog vetra koji je divljao noseći izmaglicu, zaleđeno inje i smog, pa je podigao pogled i osmotrio staru, ružnu građevinu pred sobom. To je ta adresa, pomislio je.Zgrada je imala blizu sto godina, i samo zahvaljujući tome što je bila u starom jezgru grada, još nije bila srušena i zamenjena novim, staklenim oblakoderom. Prepoznao ju je sa fotografija, uprkos oronuloj fasadi. Pogledom je pomilovao zgradu, pošavši od krovnih prozora, silazeći metalnim olukom, koji se prekidao na prvom spratu tvoreći ispod sebe zid od golih cigala sa kojih je vlaga odnela i poslednje mrve maltera, pa je najzad spustio pogled na ogromnu metalnu roletnu koja je zatvarala ulaz i izlog pred njim.Beogradski advokat njegovog oca, koga je nazvao čim je sleteo na aerodrom, saopštio mu je da ključ može dobiti kod rođaka na istoj adresi. Mile Desertić, reče, imao je ključ Aleksinog stana već trideset godina. Aleksa Lakić Senior (mada ga za života niko tako nikada nije zvao, nego su ga zvali Laki), njegov otac, mnogo je voleo tog svog rođaka. Zna Junior, pričala mu je Marija, njegova majka, koja sad počiva na Père-Lachaise… Znao je da će prvi čovek koga treba potražiti kada se prvi put bude vratio u Beograd biti upravo Mile Desertić. Ispostavilo je da je u međuvremenu proteklo trideset godina.Pored roletne bila su široka ulazna dvokrilna hrastova vrata. Na zidu pokraj njih i red interfona. Pritisnuo je poslednje dugme, obeleženo sa Desertić. Sačekao je malo, pa još dvaput zazvonio. Ništa se nije čulo, ni zujanje mehanizma za otključavanje vrata, niti krčanje iz interfona…Stan je bio prazan.Učinilo mu se čak i da je odahnuo sa olakšanjem, ali se ubrzo zabrinuo.Morao se pomeriti sa ulice. Bio je siguran da niko još nije saznao da se obreo u Beogradu, ali to se moglo vrlo brzo promeniti. Beograd je postao evropski metropolis, mada još uvek samo zadnje dvorište Unije. Njegovi progonioci ga i ovde vrlo lako mogu potražiti.Okrenuo se da pogleda niz ulicu, izmaglica mu je sakrila njen kraj, a onda je pogled vratio nazad odakle je i došao. Setio se da je preko puta video mali bistro, jedva pedesetak koraka niže.Bilo je rano poslepodne tog decembarskog dana 2042. godine.

***

Dvadeset godina ranije zamalo su se majka i on vratili u Beograd, onda kad je prvi put upao u nevolju zbog svog jedinstvenog dara.Ipak, nisu. Mama j odlučila da se iz Pariza presele samo osamdesetak kilometara severnije, u Klermont. Kupila je na brzinu malu kuću u uskoj, krivudavoj, brdovitoj i obrasloj zelenilom Rue de la Cavee, potrošivši skoro celu neveliku ušteđevinu od prodatih slika.Ostavili su ih na miru… Tad još nisu znali sve njegove kvalitete, Alen je imao samo deset godina, isto kao i Aleksa, i nije znao ocu da objasni šta ga je snašlo, ili mu nisu sasvim poverovali…Ali, danas je siguran da ga nikad više neće ostaviti na miru!Šoljica turske kafe i mala kisela stigle su pred njega na sto dok je gledao kroz prozor na ulaz zgrade pred kojom je do malopre bio. Zbog tog pogleda je i izabrao baš ovaj sto. Konobar je bio mator i debeo, Aleksa je pomislio da je to verovatno gazda bistroa. Smejao se okrnjenim zubima i pokušao je da započne razgovor o vremenu, ali Aleksa ga nije ni pogledao, samo je izvadio iz džepa zgužvanu novčanicu od deset evra i ćušnuo mu u šake, bez kusura.Konobar se vratio za šank i nastavio započeti razgovor sa gostom ispred koga su bile dve flaše piva. Aleksa je znao srpski, to mu je, pored francuskog, bio maternji jezik, ali ova dvojica su pričali nekim iskvarenim dijalektom sa podaljih planina. Beograd je zato i bio metropolis. Tim su ga učinili upravo dođoši koji su u milionskom broju ostavili svoja zagasla ognjišta diljem Srbije, a ne beogradska aristokratija čiji rodoslovi počinju i završavaju ovde. Da je ostao samo s njima, danas ne bi bio veći od nekadašnje turske kasabe.Srknuo je malo kafe, a onda sa gađenjem odgurnuo šolju dalje od sebe, na ivicu stola, ispravši usta kiselom vodom. Turska kafa nije bila njegovo omiljeno piće, ali je bila jedina vrsta kafe koja se u ovom bistrou služila. Aleksa Lakić Junior je izvadio iz unutrašnjeg džepa kaputa malu kožnu beležnicu i naliv pero, otvorio je na poslednjem zapisu i nastavio da rešava matematički zadatak koga je sam sebi zadao još u avionu iz Pariza za Beograd. Kad god je bio nervozan, rešavanje matematičkih problema ga je opuštalo. Povremeno je bacao pogled kroz prozor, prema staroj zgradi.Aleksa Lakić Junior je bio profesor. I to ne bilo kakav profesor, nego dvostruki doktor - fizike i psihologije. Diplome je zaradio na prestižnoj Sorboni u Parizu, jednu u dvadesetrećoj, drugu u dvadesetpetoj godini života. Iako su mnogi koji su ga ovlaš upoznali imali pogrešno mišljenje da je autističan, zato što nije govorio mnogo, on zapravo nije želeo da priča o nebitnom. Nije se uklapao u obrasce ponašanja druželjubivih ljudi. Aleksa je imao IQ195 i fotografsko pamćenje. Sve što bi video, čuo ili pročitao mogao je i posle više godina od reči do reči ponoviti. Na ispitima je mogao ponoviti celo predavanje profesora na zadatu temu od pre više meseci, začinjeno sopstvenim inteligentnim zaključcima. Eto, i ceo ovaj besmisleni razgovor u bistrou, o ceni veštačke hrane na crnom tržištu i rezultatima lokalnog fudbalskog tima iz treće lige, da je hteo, mogao je od reči do reči zapisati baš u tu beležnicu u kojoj je rešavao matematičke probleme.Ali, Aleksa sada nije bio profesor. On je bio samo prognanik zbog tajni do kojih je došao!Najveću grešku u svom životu napravio je kad je pristao da potpiše ugovor da radi za Kvark korporation.Kasno je saznao da je Alen, njegov prvi neprijatelj iz detinjstva, jedan od izvršnih direktora…

***

Ulicom u ovo zimsko poslepodne nije prolazilo ni mnogo prolaznika niti mnogo automobila. Nekoliko ljudi je izašlo i još nekoliko ušlo u zgradu koju je posmatrao, ali nekako je znao da niko od njih nije Mile.Ali, ovaj prolaznik koji je upravo prošao pored izloga bistroa, ovlaš ga pogledao kroz prljavo staklo svojim zelenim očima i hitro se okrenuo prema ulici prelazeći je brzim koracima, dok nema vozila, dijagonalno prema ulazu u zgradu, Aleksi se se učinio poznatim! Osetio ga je kao da mu je brat blizanac! Uspeo je da uhvati samo jednu nebitnu misao o kašnjenju da se javi nekome? negde?... a onda mu je izašao iz dometa. Ali je znao da je to Mile Desertić!Ustao je i izašao iz bistroa bez pozdrava. Nije žurio, lenjo je prešao preko ulice osmatrajući bilo šta sumnjivo. Nije verovao da su ga pratili i već pronašli, ali malo opreza neće škoditi. Čovek se spetljao pred ulazom tražeći nešto po džepovima, i po torbici koju je nosio o ramenu, pa ga je stigao u trenutku kad se ovaj spremao da napokon pronađeni ključ gurne u ključaonicu.- Mile Desertić? - kratko je upitao prilazeći mu iza leđa.Čovek se okrenuo i oštro pogledao mladića pred sobom. - Ko pita? Da, jesam, ja sam Mile.- Izvinite, da vam se predstavim, ja sam Aleksa Lakić Junior, sin Alekse i Marije Lakić, vaših rođaka - rekao je osmehujući se, a zatim je dodao tiše: - Ja sam vaš brat od ujaka. Empata u njemu je iznenada zapljusnut izlivom emocija krupnog čoveka ispred sebe. Osetio je neopisivu sreću, ali i dobar deo tuge koja se oživotvorila kroz suze u zelenim očima. Krupni čovek je iskoračio dva koraka prema njemu, zgrabio ga i zagrlio, smejući se i plačući istovremeno!- Aleksa… Aleksa… - zamucao je, odigavši ga od zemlje. Naglo ga je spustio, odmakao se tek toliko da ga ispruženim rukama uhvati za ramena i pogleda u oči.- Da… Ličiš na Aleksu… Mada ja Lakija nisam znao kad je bio tvojih godina, ali mora da je baš tako kao ti izgledao! Nego, kako je Marija? Da li je i ona došla? - pitao je na kraju pogledajući niz ulicu.- Majka je prošle nedelje umrla. Sahranio sam urnu sa njenim pepelom na Père-Lachaise istočnom groblju u Parizu. - Rekao je mirno, bez ijednog grča na licu. Sav bol zbog majčine smrti duboko je zakopao u sebi.Mile ga je gledao začuđeno.- Umrla? I nisi nam javio? - uzdahnuo je, puštajući ga. - Odrodili smo se. Nismo Mariju videli trideset godina… Kako sad to da kažemo Magdaleni, ona će presvisnuti što sestru bar na kraju nije videla, da se oproste…Aleksa je ćutao. Nije želeo da mu kaže da bi Magdalena možda pre presvisnula da je sestru pre smrti videla, nego ovako, kad je sve već završeno.Mile se brzo pribrao.- Vidi mene, ja te tu gnjavim, a ti si se smrzao na ulici… Hajdemo u stan, da trgnemo po jednu, za pokoj duše Lakiju i Mariji…

***