KOLEVKINE HRONIKE - ERIK

Darko Savić / Stevan Šarčević

Mrzeo je sebe. Iako je voleo tog čoveka, nije uradio ništa da mu pomogne. Slušao je dok se izruguju na njegov račun, tobože nesvesno, a onaj crv Longar se čak i smejao. Želeo je da iščezne iz dvorane, da se otvori bezdan pod njim i da ga nestane. Umesto toga promumlao je svoj pristanak na odluku. Svi su bili zadovoljni, samo je poniženi Markos sedeo ledenog lica. Odložio je pero i zagledao se u pismo. Redovi su mu promicali ispred očiju, slova sklopljena u reči bez smisla. Zgužvao ga je i bacio prema kaminu. Treće pismo. Ležala su na golom kamenu, tamnom od vatre. Zima retko pokuca ovde daleko na jugu, i toga se niko živ više i nije sećao. Plamen sveća neobično zatreperi i senke zaigraše po zidovima. Nije osetio vetar. Na vratima neko zakuca. Pogleda još jednom prema zgužvanim hartijama koje su ležale u kaminu. Niko ih neće čitati. Podiže težak srebrni svećnjak i zapali ih. Kucanje se ponovi, malo glasnije. – Šta je Blatane? – viknu Erik umorno. Vrata se otvoriše i glava u crnoj metalnoj kacigi proviri. – Veličanstvo, carica je rekla da vam napomenem za večeru... kod gospe Lidsivud. ,,Trista mu prokletih nebeskih pacova“, prokle u sebi – Blatane, jesam li rekao svima da me ne opominjete na ono što vam carica kaže? – upita gardistu čije se preplanulo solansko lice zagleda u sopstvena stopala. – Zapravo jeste veličanstvo – progunđa – ali je carica rekla da će da me skrati za dužinu stopala ako to ne učinim. - Erik se slatko nasmeja. Bilo je opšte poznato da plemić Blatan Jug ima najduža stopala na celom dvoru, zbog čega je imao nadimak Čun, jer je neko rekao da bi mogao da plovi u njegovoj čizmi po Suzi, kao u pravom čunu. Takođe se dobro znalo da sa strelom i kopljem nema mnogo ljudi koji bi ga nadmašili, ali kada su obične stvari u pitanju nije baš bio najbistriji. Erik pomisli da je pomalo okrutno od Olene što mu tako preti, jer on je to verovatno ozbiljno shvatio. – U redu je Blatane, vrati se na dužnost - jedan formalan naklon, pa ga nestade, a vrata se zatvoriše. Kada je Erik sišao u dvorište, Olena je već čekala u kočiji sa četiri bela ždrepca upregnuta. U pratnji je bilo raspoređeno dvadeset ljudi iz Prve čete, a dvojica gardista, plemić Viliot Moka i kapetan crne garde plemić Tur Tajam zvani Crna Ruka već su sedeli na konjima. Crni oklopi i plaštovi crnih gardista utapali su se u tamu oblačne noći. Sve je mirisalo na kišu. Kada mu sluga otvori vrata kočije, miris limuna mu ispuni nozdrve. Olena je gulila koru sa prezrelog ploda i sok joj se cedio niz prste. Na poslužavniku behu dve činije, jedna sa limunom, a jedna sa medom, donetog sa Starih planina, Erik ga je prepoznao po boji. - Oprosti što si čekala, moja gospo - izvinu se, zagledajući tanku crvenu haljinu od fine svile i somota. Bila je prelepa u njoj. – Čekam ovde pola dana a sve što dobijem je, oprosti moja gospo? Moraćeš da se potrudiš bolje od toga - reče Olena pa diže bradu glumeći nadurenost i neuspešno pokušavajući da sakrije osmeh. Ako za mene postoji bog, sigurno bi imao njeno lice, pomisli Erik. Smestio se pored nje na meke jastuke, pa joj dohvati ruku kako bi je celivao.– Ti baš ne znaš kako da se izvineš – reče mu pa ga poljubi u usta. - Obožavam ovakve lekcije. - razveselio se car. Kočija krenu polako i spusti se niz severni kameni most. Krupne kapi počeše da dobuju po krovu i uskoro jak pljusak zasu grad. Erik malo pomeri zavesu sa prozora i pogleda vojnike žaleći ih, ali oni su jahali pravih leđa očigledno ne pridajući mnogo značaja kiši. - Ljubavi izgledaš nervozno - reče mu Olena trljajući mu ruku svojim nežnim šakama. – Nisi ti kriv zbog kralja Markosa, radio si onako kako zakon kaže - pokuša da ga uteši.– Vesti se brzo šire. - prokleti lešinari, sigurno se pola dvora naslađuje Markosovim porazom. Taj čovek ništa nije radio slučajno. Zašto li je bez ikakvog objašnjenja podigao rukavicu? Kada ju je bacio jasno je rekao da će objasniti svoj postupak. – Taj čovek mi je ubio oca, ali nikada nisam mogao da ga mrzim. - Olena ga je previše dobro poznavala. Krio je on u sebi mnogo stvari. - Markos Lav je dobar čovek - podrži ga, ne znajući šta bi drugo rekla da mu olakša. Ali ona je to zaista mislila. Isto mu je rekla i onog dana kada su klečali pored mrtvog tela njegovog oca. Kočija iznenada stade i spolja se prolomi krik prigušen kišom. Jedna strela pogodi vrata i prođe dobra dva palca kroz drvo. Olena se trznu i poslužavnik sa medom i limunom se prevrnu na patos. Napolju otpoče prava bitka, mačevi su zvečali pomešani sa vikom ljudi i njiskom konja. Još nekoliko strela pogodi kola, ali njima ne bi ništa. Olena pobledela od straha molila je Erika da ne izlazi, ali on je nije slušao. Njegovi ljudi su ginuli. Iskočio je napolje. Kada ga ugledaše ispred kola njegovi najbliži vitezovi zavikaše da se vrati unutra, ali on uze mač od plemić Viliota Moka, gardiste koji je ležao mrtav i krenu da se pridruži obračunu koji je besneo posvuda po ulici. Nije prešao ni par koraka, a strela mu niče iz levog ramena. Čuo je Crnu Ruku kako viče nešto i ugleda dvojicu gardista kako trče prema njemu, a onda ga pogodi druga strela odmah ispod prve u levu stranu grudi. Neki poznat glas dopre do otupljene Olenine svesti, pa je ruke tog čoveka zgrabiše i odvukoše. Sve je bilo gotovo.