KOLEVKINE HRONIKE - TEODOR

Darko Savić / Stevan Šarčević

Jahali su na severozapad već nekoliko dana. Riđobradi je rekao da će šuma uskoro da se proredi i pređe u travnatu ravnicu prošaranu šumarcima, a oni će izaći na severni drum koji će ih preko teritorije Kroja dovesti do južne kapije Sarbanovog kraljevstva. Nije ga bilo briga za razbojnika. I njega bi zaklao i napio mu se krvi bez trunke žaljenja, ali nije želeo da dečak vidi. Teodor se bojao da ne poludi potpuno i ne pretvori se u zver pre nego što dođe do onih kojima je stalo do Ane. Nije mogao više da jede normalnu hranu. Trebalo mu je živo meso i krv svakih nekoliko dana. Kada bi ulovio nešto u šumi krišom bi se najeo životinjskog mesa, i napio vruće krvi. Bilo je tako teško odupreti se žeđi. Sanjao je ljudsku krv, kako je pije, kako se kupa u njoj i nije se osećao loše zbog toga. A kada bi se probudio žeđ bi bila još gora. Anin otac je kralj. Kada mu oda lokaciju razbojničkog utvrđenja izbaviće Anu zlatom ili oružjem, svejedno. On joj više neće biti potreban. Svake noći je žudno posmatrao svoj crveni mač. Bio je tako oštar, tako lep. Kada ga jednom zarije u svoje grudi sve će se završiti. Jedina milost koju je ikada sebi priuštio. Samo da već jednom skine taj poslednji teret sa svojih leđa. Kada su stigli na severni drum i ujahali u kraljevstvo Kroja, zemlja postade pitomija. Često su prolazili pored sela, susretali se sa ljudima koji obrađuju polja, brinu se o stoci i bave se svakodnevnim poslovima. Bilo je neobično to videti posle toliko dana provedenih u očekivanju da će ga svakog trenutka pogoditi strela u leđa. Teodor je sa tugom i zavišću posmatrao te ljude. Kada je krenuo sa četom očekivao je da će takav život pronaći za sebe. Nadao se da za njega još nije kasno da nađe mir na nekom parčetu zemlje sa nekom ženom, možda ne lepom, ali savakako onakvom da zasluži da bude voljena i koja bi ga volela onakvog kakav je. Možda je neko iz čete uspeo. Bar se nadao da jeste. On je imao samo jednu želju. Da smrt bude brza. Nije bilo više razloga da se skrivaju. Uporedo sa nastambama, prolazili su i pored brojnih krčmi, pa Teodor reši da noć provede u krevetu. Riđobradi mu više nije bio od koristi, pa mu posle kraćeg razmišljanja, saopšti da je slobodan. Razbojnik odjaha spuštene glave. Umalo da je poverovao kako mu je žao što se rastaju. Mali Juk se radovao krevetu, iako se trudio da to ne pokaže, a čorbica od povrća i svinjetine je predstavljala pravu poslasticu. Krčma nije bila velika, pa nije bilo ni puno gostiju, a to je bilo upravo ono što su i tražili. Gazda je delovao kao dobar i pošten čovek, ali je Teodor bio na oprezu. Ako je šumski kralj poslao ljude za njima neće im trebati mnogo da im nađu trag. Noć je bila mirna, i Teodor posle većanja sa Jukom odluči da ne drže stražu. Pred vrata su dovukli teški hrastov sto računajući da će to bar na kratko zadržati nepozvane goste. Dovoljno da Teodor isuče mač. Kišica koja je počela da pada u toku noći uspavala ih je kao dojenčad i oni se probudiše tek pošto je jutro već dobrano odmaklo. Udobnost kreveta je učinila svoje. Teodor se nije žalio. Posle svega što su prošli dobar san je bio neophodan, pogotovo za dete koje je uzeo na brigu. Na brzinu su doručkovali i izašli. Tu ih je čekalo iznenađenje. Konji već osedlani i spremni za put čekali su ispred štale, a pored njih je stajao Riđobrdi smešeći se- Šta ti radiš ovde? - Zareža Teodor osvrćući se – čekaš da se predomislim i otkinem ti tu lopovsku njušku? – Razbojnik verovatno ni sam nije znao zašto se vratio. - Nemam ’de da odem, šumska družina je jedino za što sam znao do sad’, a njima se ne mogu vratiti. – Otkači vreću sa pojasa i zagleda se u nju. – Sa ovim zlatom bi mog’o stići do nekog velikog grada i početi nešto, - najednom je baci pred Teodorove noge – ali neću, ’oću da jašem sa tobom, moj gospodaru, gospodare... mogu biti od pomoći, ne tražim ništa, mogu se brinuti o konjima i deranu...- Juk se namršti na ono „deran“, a Teodor podiže ruku da ga zaustavi.– Daću ti još jednom šansu da se predomisliš. Sinoć pre nego što sam ti rekao da ideš dva puta sam razmislio da li da te ubijem ili pustim. Ne sviđaš mi se i neću razmišljati ni trenutka da te skratim za glavu ako pomislim da je tako bolje za mene. Ako još uvek želiš sa nama, izvoli. Izgovorivši to Teodor uzjaha konja, a Juk krenu za njim. Riđobradi proguta knedlu, pokupi kesu koja je ostala onde gde ju je bacio, pa uzjaha svog konja i požuri da ih pristigne. Juk se okrenu i osmehnu mu se. Bar jedan dobar znak. Brzo su napredovali ka severu. Noći provedene pod krovom vraćale su im snagu, a konji su sa zadovoljstvom kaskali po putu koji je zaista bio dobar. Pravi carski drum. Povezani takvim drumovima kraljevstva Kolonije su zaista bila blizu jedno drugom i blizu caru. Osmog dana putovanja ugledaše Krakovište, veliki grad iznikao na raskršću. Malo iznad njega, na vrhu širokog travnatog brega nalazio se Neboj, tvrđava - zamak Kroja. Zastadoše da ga malo osmotre. Teodoru odmah bi jasno po čemu je dobio ime. Svaka bi vojska odustajala od boja kada bi se približila. Izgledalo je neosvojivo. Zidine nisu bile pravilnog oblika, jednostavno su pratile ravninu brega. Nije bilo lepote u njemu, ali način na koji je izgrađen i debljina zidova su bili ono što je davalo vrednost utvrđenju. Prvi spoljni zid je bio niži od unutrašnjeg koji je bio duplo viši, oko šezdeset lakata u visinu, samo je iznad kapije bio visočiji, oko osamdeset lakata. Građen od ogromnih blokova tako dobro isklesanih i uklopljenih, da se između njih nije mogla ni vlas provući. Kao ono poplavljeno okno, priseti se Teodor. Činilo se kao ostatak Starog sveta. Projektili iz katapulta su za ovakav zid verovatno isto što i komarci. Bilo ga je nemoguće oštetiti. Kapija je bila na pola zida visine oko trideset lakata. Do nje je vodio ne tako širok kameni most, ali se on nije spajao sa zidom, nego se prekidao na nekih deset lakata od njega, a taj je prekid spajao pokretni most koji se svako veče dizao. U zid su bile ugrađene kule na svakih šezdeset lakata, a pored kapije se dizala ogromna četvrtasta kula. Unutrašnji zid je bio pravilnijeg oblika, rađen od manjih kamenih blokova, isto tako savršeno uklopljenih. Delovao je vitko i elegantno, ali je Teodor znao da je isto tako čvrst kao i prvi i da ga ništa ne bi moglo prodrmati. Grad ispod zamka je takođe imao odbrambeni zid, visok oko dvadeset lakata i izidan od nemalterisanog kamena. Imao je male kule na svakih trideset lakata i bio širok dovoljno da tri čoveka hodaju uporedo po njemu, ali je Teodor sumnjao da bi zaustavio neku ozbiljniju vojsku. Bio je kružnog oblika i dug, što mu je bila najveća slabost. Brojna vojska bi ga jednostavno preplavila. Tvrđava Neboj se branila, grad se ostavljao neprijatelju, proceni vojnik u njemu. Grad se širio daleko izvan zidina. Spoljne ulice su bile široke, od tvrde nabijene gline koju skorašnje kiše nisu mnogo raskvasile. Kuće, pretežno dvospratnice, zidane su od istog kamena kao i zid, sa hrastovim gredama kao stubovima. Negde u blizini mora da je bio kamenolom, pomisli Teodor. Dojahaše do gradskih zidina i prođoše kapiju uz mnoštvo raznolikog naroda koji se tiskao oko njih. Riđobradi ih upozori na secikese, ali se Teodor samo osmehnu. On je odavno prošao tu školu i jedino što su mogli zaraditi od njega jeste odsečena šaka. Unutar zida izgled grada se promenio. Ulice su bile uže, zgrade više, a tvrdu zemlju je zamenio kamen, isti onaj od koga je sve bilo sagrađeno. Juk nikada nije video veliki grad i toliko ljudi sabijenih na jedno mesto. Razjapljenih čeljusti je upijao prizor. Noć se približavala, pa Teodor pronađe omanju krčmu u zabačenoj uličici. Sobe su bile skuplje nego na drumu, ali se nije predomišljao ni trenutka. Kada su ostavili stvari u sobi, Teodor obznani saputnicima da će malo pronjuškati po gradu. - Ostani ovde, pazi da neko ne upadne i odnese stvari dok nas nema - reče Juku ozbiljno - u ovim gradskim rupama nikada se ne zna - zapravo hteo je da dečak ostane u sobi i odmori se. Juk privuče sebi oružje koje je odložio na krevet i ozbiljno klimnu. - A ja, moj gospodaru? - upita Riđobradi kezeći svoje ružne zube. - Ti ćeš spavati u štali, za tebe me nije briga, ali ako planiraš da se nađeš sa svojom starom družinom i postaviš nam zasedu, budi siguran da ću se potruditi da te se dokopam i da te raskomadam. - Razbojnik prepadnut zamrsi jezik u pokušaju da kaže kako mu to nije padalo na pamet, ali pre no što je uspeo izgovoriti bilo šta, osim blah, bluh, Teodor izađe i zalupi vrata za sobom. Riđobradi neće ništa pokušati, znao je. Previše ga se plašio, ali nije škodilo da ga podseti. Spustio se na prvi sprat. Stolovi su bili prazni samo su u jednom ćošku sedela dva pijanca. On krenu za mirisom koji je osetio čim je izašao iz sobe. Ispod stepenica su bila vrata koja su vodila u kuhinju. On uđe unutra i zateče gostioničarevu ženu kako sa nekom devojkom čerupa kokoš. -Hej, ne možete ovamo! Na njen povik izroni gostioničar iza vrata. Krupan čovek, još u snazi. – Moj gospodaru, biće da ste zalutali, ovo je kuhinja. - reče ljubazno, stavljajući mu do znanja da mu nije mesto tu. – Nisam zalutao - odvrati mirno Teodor, pa zavuče ruku za pojas, izvuče srebrenjak i baci mu ga. Gostioničar ga spretno uhvati, ali se namršti ne shvatajući njegove namere. Pogleda u pravcu supruge koja je još bila lepa i devojke kraj nje, verovatno kćeri, pa zausti da nešto kaže.– Hoću kokoš. Živu - preseče ga Teodor. - Kokoš? - ponovi zbunjeno gostioničar koji je to najmanje očekivao. - I da odnesete večeru onom dečku u sobu. Nađite neku splačinu za onog ružnog, spavaće u štali. - Široko gostioničarevo lice ozari osmeh. Prepao se da njegov čudni gost ima nečasne namere. Koliki je, teško da bi ga mogao sprečiti u bilo čemu što bi naumio, ali čovek samo hoće večeru. Pogleda sada malo bolje srebro što je dobio i zaključi da je dobro. – Vaš sin će dobiti najbolju večeru moj gospodaru, a i vaš sluga, obecavam. A vama kokoš, lepa i debela. Ovaj... nećete je držati u sobi sa vama? Znaju da naprave nered, znate? - zamuca malo pri kraju gostioničar. - Nosim je odmah, - reče Teodor kratko – poješću je. - Još jedan zadovoljan osmeh ugnezdi se na gostioničarevom licu. – Marta! - viknu ženi - povedi gospodara u dvorište i izvuci mu jednu lepu debelu koku iz kokošinjca. A kada dođete večeras i vas će da čeka lepa večera – Teodor klimnu i krenu za Martom. Sviđao mu se gostioničar. Delovao je iskreno. Dvorište je bilo ograđeno visokim kamenim zidom. Tu je bila štala, pored nje kokošijac. U jednom ćošku, momak je cepao drva. Kokoš je zaista bila velika. Teodor se ljubazno zahvali i dobi osmejak od Marte koja se do tada mrštila. Stavi kokoš pod mišku i izađe na ulicu. Usput je u jednoj radnji koja je prodavala sve i svašta kupio stakla za oči tamne boje. Dok je on prolazio kroz gužvu razgledajući ulice, sumrak zameni noćna tama. Ljudi su palili baklje i lampe pred ulazima, a gužva se proredila. Teodor nađe jedan uzan prolaz i nađe se u slepoj ulici. Zapravo to je bilo ono i što je tražio. Izvuče nož i odseče kokoški glavu, pa poče da pije krv. Potom je raseče, izvadi utrobu i poče da jede sirovo meso. Kada se vratio u sobu zatekao je Juka kako spava sedeći u stolici sa mačem u krilu. Nekako ga pogodi taj prizor. Taj dečko je zasluživao bolji život. Sutradan kada su se probudili Teodor reče da će još jedan dan da ostanu u gradu.