KOLEVKINE HRONIKE - BROJ JEDANAEST

Darko Savić / Stevan Šarčević

Vreme je nekako teklo, ne tako brzo kao što bi želeo ali nije se mogao ni požaliti. Dani su prolazili u vežbanju, noći u spavanju. Nedelja za nedeljom, mesec za mesecom. Prođe godina, i njegovo dvadeseto leto se bližilo. Nije puno razmišljao o danu kada će izaći odavde. Bilo je toliko lepih doživljaja koji su napolju čekali, da je teško bilo odlučiti odakle bi počeo. Nisu to bile neke važne stvari, ali za njega, kome je toliko toga bilo uskraćeno i samo je ležanje u mirisnoj travi bez obaveze da nešto uradi, predstavljalo nešto zaista posebno. Ova zadnja godina se nekako odužila, vreme nije nikako prolazilo, valjda zato što je više mislio na kraj svog boravka ovde. Što se tiče njegove obuke, stvari su išle bolje nego ikada. Sve mu je išlo od ruke. Snaga, brzina, veština, sve se u njemu razvilo do neverovatnog nivoa. Ni sam nije znao kako je to postigao. U borbi, bilo oružjem bilo golim rukama, nije imao dostojnog protivnika. U dizanju tereta pobedio je i samog velikog Dvojku, koji je izgledao kao pokretno brdo. Poslao je pismo ocu, da ga obavesti o skorom povratku. Dok je pisao sopstvene reči su mu delovale neverovatno. Kuća, odlazak odavde... Čak se i nasmejao glasno. Ali odgovor koji je stigao od oca delovao je mnogo stvarnije. Pročitao je pismo dvadeset puta i nije se odvajao od njega ni jednog trenutka.’’ Sine, znamo vremo tvoga izlaska. Brojali smo dane svih ovih godina. Čekamo te nestrpljivo. Poslaćemo slugu da te čeka sa konjima i svim što je potrebno ispred kapije komnokuma da te doprati do kuće. Tvoj gospodar otac i gospa majka. ,, Nisu ga zaboravili. Kako se sada stideo sebe što je sumnjao. Kada je osvanulo to jutro nije znao šta bi uradio da ga obeleži. Na kraju je uzeo nož i vrhom napisao na zidu ćelije: ’’ An Vindor godina 7998, mesec 9, dan 40 ,,. Više nikada neće biti broj. U dvorištu su se postrojili svi koji su boravili u komnokumu. Tako je uvek kada se ispraća vitez. I sam je mnogo puta stajao tako postrojen zavideći onome koji je izlazio i pitajući se kada će doći njegovo vreme. A evo ga danas, poslednji put u tom prašnjavom dvoristu. Nije imao šta da kaže. Stavi pesnicu na grudi da ih pozdravi, i svi učiniše isto. Okrenu se i krenu ka kapiji. Garavi Om i Kuka otvoriše teška hrastova vrata. – Srećno mali brate - reče Om nekako setno, kako je samo on umeo, a Kuka mu klimnu. Anu postade nekako teško dok je prolazio kroz kapiju i to ga pomalo iznenadi. Valjda je predugo bio na ovom mestu, a imao je i nekoliko prijatelja unutra. Teško je ostaviti nekoga na ovakvom mestu. Okrenu se još jednom. Svi su još uvek stajali kao kipovi sa pesnicama na grudima, čak i Kraba. Na nekoliko lica video je suze, ne zato što on odlazi, nego zato što oni ostaju. – Izdržite - viknu im. To je jedino što je mogao da im kaže. Okrenuo se i krenuo prema mestu na kome je stajao čovek sa tri konja, jednim tovarnim i dva jahaća, čekajući njega. Kapija se zatvori. Unutra je počinjao uobičajeni dan. On poslednji put pomisli na to i odbaci ta sećanja zauvek. Novi život ga čeka. Kada priđe konjima čovek koji je čekao pokloni se. - Mladi gospodare Vindore, zadovoljstvo je videti vas ponovo. - Reče sluga smeškajući se. Suvonjavi visok čovek, retke kratko ošišane smeđe kose i kratke brade sa dosta sedih. An klimnu. – Moj otac je gospodar, ja to još uvek nisam - ispravio je slugu - očigledno me poznajete, ali ja vas ne mogu da se setim. - Sluga se opet nasmeja. - Naravno da ne možete mladi gospodaru, davno ste otišli sa dvora vašeg oca, a i mladi ste bili - osmeh nije silazio sa lica tog čoveka koji je pregurao mnogo zima iako mu je telo još uvek bilo jako. - Plemić Pat Gudri je moje ime, kapetan sam garde na dvoru vašeg gospodara oca - sijao je osmeh - ako je po volji mom gospodaru. – dakle nije sluga. Ulizica znači, proceni An. - Šta se dogodilo plemić Uribu? - Upita. On je bio kapetan garde kada je An otišao. Surov i ćutljiv čovek, sušta suprotnost ovom što stoji ovde. - Plemić Urib je otišao sa jednim odredom koji je gospodar Obodz poslao kralju Kalistu za borbu u vatrenim gradovima pre četiri zime. Čuo sam da je Car posle završetka rata poslao te legije u istočna carstva - i osmeh naravno. E, pa moraće se pomiriti sa tim. Najbolje da krenu dok su ulice Mravinjaka još prohodne. Jutro je bilo crno od olovnih oblaka. Sevalo je neprekidno i čula se potmula grmljavina. Vazduh je bio težak, osećao se miris prašine. Oluja se mogla osetiti pod prstima. Plemić Gudri je napomenuo da bi bilo pametnije da odsednu u nekoj krčmi dok sve to prođe ali An se nije potrudio ni da odgovori. Nije čekao šest zima da bi mu oluja odložila put. Prejahali su dugački prosjački most, ali tog jutra na njemu nije bilo prosjaka. Bio je pust. Reka je narasla od plime i nemirno se njihala. U daljini se čula udaljena huka talasa što se razbijaju o visoke obale. Terao je konja što je brže mogao praznim ulicama. Pozdravi pogledom carevu palatu. Dugo će proći pre no što ponovo vidi te kamene mostove i visoke zidine. Nije nameravao da napušta kuću još dugo vremena. Zapadna kapija je bila prazna kao i ceo grad. Vojnici ogrnuti kožnim plaštevima sa kapuljačama gledali su u njih kao u aveti. Izvan zidina dočeka ih travnata ravnica prošarana šumarcima morskih borova, divljih kestenova i trnovitih badema. U daljini su je parale munje, a vetar je tako talasao visoku travu da je ličila na zeleno more. Iza sebe je čuo neko mumlanje koje je dopiralo od njegovog pratioca, ali reši da ga ignoriše. Čovek mu se nije dopadao. Jahali su dugo po pomrčini pre nego što je kiša počela da pada. Prava oluja. Iz oblaka kao da se prosulo more, a još je gore bilo zbog vetra. Teško je bilo održati se u sedlu. Kameni put se začas pretvorio u rečicu. Kapetan pristiže Ana i pokaza mu jedan šumarak malo dalje od puta koji se jedva video od guste kiše. An se po prvi put nasmeši od kada su krenuli, a kapetan je bio mrtav ozbiljan. Psovao je u sebi a mogao je i naglas jer se ništa nije čulo na dva lakta od njega. Dečko nastavi da jaše putem, a on je morao da ga prati. Prokleti ludak, poginuće po ovoj oluji. Obode i on konja. Nisu daleko odmakli a munja pogodi jedno drvo u onom šumarku. An se okrenu u sedlu i nakezi se kapetanu koji je otvorenih usta piljio u mesto udara. Posle jednog dlana vetar i grmljavina počeše da ostaju iza njih. Kiša je i dalje padala nesmanjenom žestinom. Najzad prestade i ona i oblaci odoše na istok, a sunce se probi do mokre zemlje. Kapetan Gudri je mahao glavom u neverici. – Kakvo vreme.. - mrmljao je. – Kod nas ili pada kiša ili greje sunce, a ovo? He, pa ko bi ga znao, zar ne? Sve je volja bogova... - Dok se zanimao razgovarajući sam sa sobom osmeh mu se ponovo navukao na lice. An nije obraćao pažnju na njega, više ga je zanimala Plava Šuma koja se prostirala sa južne strane puta. Ime je dobila po morskim borovima čije su iglice bile tamno plave. Njih je tu najviše bilo. Dugo su jahali njenom ivicom, a da nije video ni jednu životinju. Valjda su se povukle dublje u šumu zbog putnika koji su tuda često prolazili. Prošli su jedno selo i kameni krug Bela, iščezlih prastanovnika Kolonije, zarastao u mahovinu. Kapetan je neprestano pričao. Daleko su odmakli tog dana uprkos oluji koja ih je usporila. An je odbio da spavaju u krčmi sa čim se kapetan začudo složio bez prigovora, pa su za logor odabrali mesto ispod jednog velikog bora. Kapetan koji je na tovarnom konju vukao i posuđe, za večeru proprži suvo goveđe meso sa jajima, i mora se priznati, bilo je ukusno. Kada su večerali, izvuče i bocu vina pa im nasu u metalne krčage. Bio je potpuno novi osećaj sedeti sa tim čovekom i piti vino, bez obaveza, i bez bojazni da će neki zapovednik doći da se izdere. Putovao je kući i zaista je bio srećan. Da li zbog vina ili umora, u glavi poče da mu se muti. Nije umor, mora da je vino, prođe mu kroz glavu, trebao sam više trenirati ispijanje krčaga, pomisli. Već sledećeg trenutka je spavao. Udarac čizme u butinu ga trže iz sna. Buđenje mu je donelo glavobolju. Htede da ustane, ali nije mogao. Otvorio je otežale kapke i shvatio u čemu je problem. Ruke su mu bile vezane užetom oko zglobova, a konopcem je bio potpuno omotan. Noge su mu takođe bile vezane iznad stopala i oko kolena. Koje sranje, pomisli, a tek sam izašao iz komnokuma. Malo dalje od njega plamtjela je vatrica, a kraj nje je stajao kapetan sa osmehom na licu. Primeti da nisu na istom mestu gde su bili kada je zaspao. Plemić Gudri ih je premestio duboko u šumu, ako se tako uopšte zvao. – Vidim nisi iznenađen - reče Gudri – dobro je to, pomislio sam da ćeš glumiti iznenađenje, dobro je, dobro je, jedan korak manje ha? - iskezi se. An je ćutao, pojma nije imao o čemu priča. Radio je ono što su ga učili svih ovih godina. Diši mirno i spremi se za borbu. Uvek radi samo ono što će ti pomoći u datom trenutku. Pa opet, nije se mogao dosetiti šta bi mu sad moglo pomoći. Nekoliko vitezova u oklopima i sa mačevima možda... - Znam o čemu razmišljaš, ali neće ti ništa pomoći, ha. Možda jesi brz i jak, ali imao sam posla sa tvojom vrstom. - Doneo je kožni zavežljaj i spustio ga pored Ana. – Dečko, lepa budućnost ti se smešila, a vi uporno nastavljate da se opirete i verujete u bajke. Uporni ste, to priznajem. – Razmotao je zavežljaj i pojavio se drveni sanduk - Vaša vera i nije tako loša, samo verujete u pogrešno. Mogli bi jednostavno da se pridružite nama, sve bi bilo jednostavnije. – Sanduk je bio pun slame a u nju je bila ušuškana metalna kutijica, lepo obrađena. - Mogli bismo svi da živimo kao bogovi. – plemić Gudri stavi ruku u metalnu kutijicu i izvadi najneverovatniju stvar koju je An ikada video. Teško je opisati. Ličilo je na staklenu loptu koja se pomerala na dlanu, skupljala se, razvlačila i mrdala, kao... kao da je živa. Pritisak u glavi koji je najednom osetio kao da je dolazio iz toga.. – Hajde dečko, pusti svetlost, ostaviću te u životu. - Nasmeši se, ali nekako blago i iskreno, a ne kao do tada. Govorio je istinu. Dao bi mu sve što zatraži, ali nije imao šta. A on mu neće verovati da ne zna o čemu govori, jasno je kao dan. Ta stvar na njegovom dlanu je imala sada jajasti oblik i nekako se izdužila prema njemu plavkasto blješteći. Pat Gudri je čekao neko vreme, ali pošto An nije uradio ono što je traženo od njega, on vrati stvar u metalni sandučić, pa izvadi nož i stavi sečivo u žar. Više se nije smejao. Kada se vrh sečiva užario on ga izvadi i okrenu se svom zarobljeniku. Bogovi, šta sam vam se zamerio, pomisli An. – Reći ću vam istinu, morate mi verovati! Ja ne znam o čemu pričate... - Visoki suvi čovek tužno odmahnu glavom. – Mislio sam da si pametniji sinko. - Čovek ne poznaje bol dok ga ne oseti. Kada se užareni metal zalepio za kožu ispod levog oka, An je osetio bol za koji je mislio da ne može postojati. Vrištao je i vrištao, sve dok nije promukao. Kada bi se nož ohladio Pat Gudri bi ga vraćao u vatru, pa sve ponovo, dok mu cela jedna strana lica nije pretvorena u krvave opekotine. Ispred Anovog lica se pojavi lopta od živog stakla. – Hajde sinko, olakšaj nam obojici, predaj svetlost - snažan bol mu prostr uji glavom, pa izgubi svest. Nije dugo trajalo, bol ga i probudi. Otvori desno oko. Levo nije mogao. Mutio mu se vid, ali video je svog mučitelja u daljini kako skida neki zavežljaj sa konja, potom kako pretura po njemu. Bio mu je okrenut leđima. Ana je bolelo, ali bolja prilika mu se neće ukazati. Dokotrlja se nekako do vatre. Svaki je pokret boleo kao ono užareno željezo. Ignorisao je bol i gurnuo kolena u žar, poče da peče. Nije pustio ni glasa, ni najmanjeg uzdaha. Konopac konačno puče. Gurnu stopala. Bolelo je, bojao se da se ne onesvesti. Prsti su mu goreli, ali konopac puče. Otkotrlja se od vatre, pa se nekako podignu na ispečena koljena. Stopala su mu bila žive rane. Bojao se da ga svest ne izda kada se osloni na njih, ali morao je. Drugog načina nema. Stegnu zube. Jedna noga, druga. Svi paklovi božiji! Jedan korak, pa još jedan. Ne okreći se govorio je u sebi. A Gudri se nije okretao, iz zavežlja je vadio nekakve čudne noževe i kuke. Za mučenje očigledno. Šuma je bila retka, Gudri ih je doveo na proplanak. Kada mu je došao na korak iza leđa zastade. Gudri smota svoje alatke u jednu krpu, ustade i kada se okrenuo An ga udari čelom što je mogao jače, pravo u lice. Toliko se uneo u udarac da i on pade zajedno sa Gudrijem. Kroz glavu su mu prošli trnci, ali je ostao pri sveti. Bol od opekotina ga je otupela. Gudri nije mrdao. Bio je u dubokoj nesvesti. Nos mu je pukao kao i koža ispod oka. An dopuza do njega i zagrize vrat tačno ispod brade. Vukao je i vukao ne puštajući, sve dok nije iščupao grkljan. Potom je oslobodio ruke, zavio noge i uspeo se na konja. Znao je da neće dugo izdržati, ali nije hteo da se preda.