KOLEVKINE HRONIKE - KRISTOFER

Darko Savić / Stevan Šarčević

Bilo mu je hladno i jeza ga je podilazila. Mada su ga oči su pekle nekako ih otvori, ali sve što je video bile su mutne prilike što promiču kraj njega. Jedna od njih se nadnela i razdvojila mu vilice. Niz grlo mu poteče nešto tako gorko da mu grč zarobi utrobu. Pola je popio, a pola iskašljao, pa ponovo izgubio svest. Kiša je konačno prestala, ali je nebo i dalje bilo tmurno. Mala grupa se sporo vukla uz strmu padinu po vlažnom i klizavom tlu. Nosila su ih usporavala i jedva da su napredovali. General je bio gotovo sve vreme u nesvesti. Plemić Berin Vus, koga su tri strele pogodile u desnu nogu stenjao je tiho na drugom nosilu. Dve su uspeli da izvuku ali se treća zalomila duboko u butini, vrh je ušao do same kosti i ništa nisu mogli učiniti. Kako se nosilo drmalo tako se strela u nozi pomerala i zadavala plemiću Berinu teške bolove. Obojicu ranjenika je tresla groznica, ali je Vus gore prolazio jer je bio svestan. Od njih pedesetak samo ih je jedanaest izašlo živo iz kanjona. Ako se tu broji i general koji je više mrtav nego živ. Istinu govoreći, malo ko od njih je verovao da će se izvući ali ga nisu hteli ostaviti ni po cenu sopstvenog života. Počeli su se povlačiti tek kada je on pao, vukući sa sobom njegovo besvesno telo. Bio je strog, većina je to dobro osetila, ali je bio pošten tako kako nisu ni sanjali da jedan čovek može biti. Svoje vojnike je pre svega gledao kao ljude, i tu nije pravio raziku između visokorođenih i onih odraslih u najgorim četvrtima Mravinjca, Puhora ili Solane. Sa svima je delio hleb i vino bez izuzetka. Zbog toga su ga obični vojnici više voleli nego njegovi gospodari zapovednici. I zbog toga svi ovi ljudi kopaju blato i trulo lišće uz strma brda, pokušavajući da ga spasu ma koliko nada bila slaba. Vitez Enork Luvken je predvodio grupu. On je odrastao na severu i bio je najbolji tragač od njih. Imao je zečje oštar sluh. Iz bitke je izašao sa par ogrebotina i istegnućem mišića na desnoj ruci, od prejakog potezanja mačem. Napredovali su prema Struni, koji je bio najbliži grad. Što se tiče Generala, niko nije verovao da će dotle izdržati. Brda su se nizala jedno za drugim, svako strmo i visoko, a padine su prekrivale guste šume borova, jela i severnih breza ispod čijih grana se svetlost teško probijala. Doline su presecali nabujali potočići koji su se negde južnije ulivali u Crnu reku. Noći su prebrzo dolazile i donosile hladnoću koja im se uvlačila pod kožu. Odeća natopljena od kiše brzo se hladila i tu nije bilo pomoći. Vatru nisu smeli paliti, a druge odeće nisu imali. Sve suvo što su uspeli sakupiti iskoristili su da pokriju ranjenike. Plemić Berin je pokušao da se buni, ali nije imao snage. Te noći su zastali na jednoj zaravni, na koju su naleteli na pola brda. Na jednom njenom kraju dizala se iz tla oveća stena. Nije bio baš neki zaklon, ali bolje išta nego ništa. Svi su bili umorni, pa brzo polegaše po vlažnoj mahovini. Vitez Kipot i Dugi Lon su preuzeli prvu stražu. Uskoro se čulo samo tiho Berinovo jecanje. Noć je prošla mirno. Čulo se povremeno udaljeno zavijanje vukova i huk sove u lovu. Kada su se probudili zatekli su plemića Berina prerezanog grla. Desna ruka mu je još uvek bila sklopljena oko drške noža.– Bio je najbolji od nas - tiho reče Dokat Stari. Bio je najstariji vojnik u četi. Ostali klimnuše i tiho progovriše ,,ja,, u znak slaganja. Sahraniše ga u plitkoj humci ispred velike stene. Bogovi su mu postavili spomen. Prosuše malo vina koje se nekako našlo kod nekog i krenuše dalje. Sada kada su nosili samo generala napredovali su daleko brže. Sledećih nekoliko dana pošto su bili prilično sigurni da ih niko ne prati, krenuše da obilaze brda hodajući po ivici potoka. Luvken je ulovio velikog losa pa su mogli pošteno da se najedu, čak su i ispekli meso i zagrejali se malo u jednoj pećini koju su nenadano otkrili. Generalovo stanje se pogoršavalo. Rana od koplja na boku počela je da smrdi, a iz one na vratu je curio gnoj. Pomešali su losovu krv sa sokom crvenog bršljana i sipali mu malo u usta, ali jedva da je nešto malo progutao. - Paklova mi, taj tvoj napitak slabo deluje Dokate - reče visoki suvi puhoranin koga su zvali Riba, gledajući u generala položenog kraj vatre koja je tiho pucketala. - Živ je, zar ne - procedi Dokat - kada smo izašli iz procepa bio si siguran da će umreti istog dana. - Svi smo mislili – reče - Vrag me jednom dao išibati - sećao se Riba.- Jebeno si zaslužio Ribo, kocka je zabranjena unutar čete a ti si mnoge nagrdio. - Dobaci oniži nabijen čovek koji je oštrio sečivo kratke bojne sekire dok mu je još jedna ista ležala u krilu. - Govoriš iz iskustva Sekete? - isceri mu se Riba - Govorim zato što znam da su se dobri ljudi poubijali zbog dugova u koje su upali zbog tebe. U svetlost vatre uđe Luvken koji je otišao u izviđanje kada su se zaustavili. - Nismo daleko od ravnice - reče pošto je seo na mesto koje mu je ustupljeno kraj vatre. - Video sam je sa susednog brda, trebali bi stići do nje za pola dana hoda, a onda na istok, dva dana najviše do Strune. - Bilo je krvavo vreme, dvanaest dana se vučemo po ovim brdima. - promumla neko od ljudi a ostali se složiše. Kiša je ponovo počela da pada. Sutra će im biti teško da napuste pećinu, koja je bila prvo suvo prenoćište, još od logora koji su napustili, čini se pre hiljadu zima. Kao i prethodna, i ova noć je bila tiha, možda čak i tiša. Svi su zaspali teškim snom stisnuti oko vatrice, samo su dvojica stražara sedela na ulazu, boreći se tihim razgovorom protiv sna koji ih je spopadao. Kako je noć odmicala u kosti im se uvlacila neka nervoza, često su dugo piljili u mračnu noć imajući osećaj da ih neko posmatra. Kako je vreme prolazilo, a oni ništa nisu primetili, ponovo se malo opustiše. Hodnik koji je vodio u pećinu imao je oštro skretanje, pa se vatra nije videla spolja. Bili su prilično sigurni da ih tu niko neće pronaći. Kada je došla smena, prenesoše im da budu pažljivi, ali noć je prošla i ništa se nije desilo. Kiša izjutra nije prestala. Kad je došlo vreme da se krene ljudi su tiho kleli sebi u brade. Tek su uspeli da se osuše, a čini se uzalud. Još najmanje dva dana ima da se smrzavaju mokri do gole kože. Neko predloži da sačekaju da kiša prestane, ali Luvken to odmah odbi. Ovakvo vreme bi moglo da potraje a njima se žurilo. General je trebao pomoć pravog vidara što pre, a morali su i da upozore grad na opasnost. Istina je bila da se nikome nije ostajalo još jednu noć u toj pećini. Jeste bilo suvo i toplo, ali svi su imali noćne more a budne bi ih prolazila jeza od tog mesta. Jedan po jedan izađoše na kišu. Luvken je izašao poslednji. Posle par koraka se okrenu da pogleda još jednom pećinu i za trenutak mu se učinu da se nešto pomerilo u tami hodnika. Bolje se zagledao, ali ne vide ništa, a onda na steni iznad ulaza prekrivenoj mahovinom primeti urezane rune, skoro sasvim izbrisane vremenom. Ništa nije uspeo da prepozna osim jednog tužnog lica orošenog suzama. Prođoše ga trnci. Brzo dodirnu čelo i srce sa tri prsta i pokloni se tami pećinskog ulaza. Okrenu se i brzo pođe za grupom koja je već odmakla. Dok je koračao osećao je jezivi pogled na leđima kako ga ispraća. Ravnica im nije donela bolje raspoloženje. Uporna kiša je travnatu zemlju pretvorila u močvaru i ona se lepila za noge i punila im čizme. U daljini su rastrzani oblačići magle lelujali odmah iznad tla i davali celom prizoru sablasan izgled. Po takvom vremenu čovek koji bi se uputio preko ravnice mogao je beskrajno da se vrti u krug tražeći put. Zato su se oni držali ivice brda koračajući ispod proređenih borova i jela koji tu nisu bili visoki jer nije bilo suseda koji bi im zaklanjali sunčevu svetlost. Grane su nesmetano rasle u širinu gradeći ogromne krošnje. Par puta su naišli na grupe severnih jelena i nekoliko vikavaca, dugih zadnjih nogu i velikih ušiju, nalik na ogromne zečeve. Nisu ništa lovili jer su još imali dovoljno mesa od jučerašnje lovine. Lanci su se ređali. Svaki isti kao prethodni. Brzo su napredovali po ravnom terenu. Četvorica su lako nosila generala, a bilo ih je dovoljno da se redovno smenjuju. Taj dan prođe i noć provedoše pod borovom krošnjom, kao i sledeću. Drvene zidove Strune ugledaše kroz retku maglu tek pred kraj sledećeg dana. To je bilo najsevernije carsko utvrđenje. Do ovog vremena bi obično bio zavejan dubokim snegom, ali ove godine još nije stigao ni prvi mraz. U četi se uveliko raspravljalo kakvo je to znamenje. Ako se sudi po porazu iz koga su se verovatno jedino oni izvukli živi, to je znamenje bilo veoma loše. Utvrđenje je bilo podignuto na jednom niskom uzvišenju koje je razdvajao kratak komad ravnice od prvih brda. Zidovi koji su ga štitili i nisu bili potpuno drveni. Dvanaest lakata u visinu od zemlje bili su ozidani od sivog kamena koji je bio razbacan svugde po brdima i ravnicama severa, a na njega se nastavljao drveni zid od debelih borovih trupaca visok dvadeset pet lakata. Zid je bio u obliku prstena, na svakih stotinu lakata dizala se drvena kula. Bilo ih je preko osamdeset ukupno. Unutar utvrđenja osim vojnog logora nalazio se pravi grad. Tu su stanovali, rudari, trgovci, seljaci koji su se nastanili u blizini da bi stočarili, lovci na krzna retkih severnih životinja i mnogi drugi. Leti je u gradu osim vojnika, pratilja vojnih logora, i retkih trgovaca slabo ko boravio, ali čim bi pali prvi snegovi, svi bi se tu slili, jer bi boravak izvan zidina preko surove severne zime, koja je trajala dve trećine godine značio skoro sigurnu smrt. Pokretni most preko dubokog šanca iskopanog u blagoj padini bio je spušten. Iz vode koja se izlivala iz njega virili su vrhovi zaoštrenog kolja duboko pobodenog u dno. Svima im malo laknu kada na visokoj motki iznad kapije ugledaše mlitavu belu zastavu. Oznake se nisu mogle prepoznati na njoj, ali su dobro znali da tu stoji crveni štit preko koga je ukršteno četrnaest mačeva. Iako nisu pričali između sebe u svima je postojao strah da je grad već napadnut. Sada kada su videli da nije, sa njhovih leđa kao da je palo nešto teško. Na kapiji ih dočekaše stražari sa trostrelima, ali ih brzo skloniše kada shvatiše o kome se radi. Očigledno su bili primećeni još iz daleka, jer se ispred kapije okupila masa običnih ljudi da ih dočeka. Plemić Gilbor Modren kapetan straže im priđe. - Bog sa vama – pozdravi – ko ste i odakle putujete vojnici? - Božija volja - otpozdravi plemić Luvken za sve. – i mir carstvu, strah neprijateljima - doda vojnički pozdrav. - Mi smo iz legije Lisica, jedini preživeli - jedan trenutak su svi ćutali a onda se sa svih strana prolomi hiljadu pitanja i da ih vojnici raspoređeni u krug oko došljaka nisu držali na odstojanju nastao bi opšti haos. Kapetan diže ruku i konačno žamor zamre posle nekog vremena jer su svi želeli što više da čuju. - Samo vi od deset hiljada ljudi? Šta se desilo viteže? - Napali su nas varvari, ne znam koliko ih je bilo, šezdeset - sedamdeset hiljada možda. Dobro naoružani i oklopljeni. Dvadeset hiljada konjanika sigurno. Krenuli su na jug prema šarenom klancu. General gospodar Burebist je rešio da ih sačekamo kako bi kupili vreme za organizovanje odbrane u južnim gradovima. Do bitke je došlo na jednoj rečici severno od Uskog grla, kuda smo uspeli da se izvučemo sa ranjenim generalom. Vesti izazvaše šok. Znalo se da varvarska utvrđenja na dalekom severu imaju snage, ali sedamdeset hiljada ratnika?! Dvadeset hiljada oklopljenih konjanika?! To je van svake pameti! Cela legija zbrisana! Strah se gradom širio kao talas. Ako su varvari prošli Šareni klanac i uzeli Stenu sada su imeđu njih i Crne Reke što znači da im je odstupnica odsečena. A Stena će pasti, ako već nije. Legija Gavran koja je boravila u utvrđenju brojala je osam hiljada ljudi, ali šta je osam hiljada naspram šezdeset ili pedeset, koliko ih je možda ostalo posle bitke sa Lisicom. Preplaviće grad kao mećava. Zidovi će ih možda usporiti ali će se na kraju sigurno probiti. Kapetan i vojska koji nisu podlegli opštoj panici, rešiše da sprovedu pristigle vojnike gospodaru Mijasu Palu, koji je bio zapovednik legije. On je boravio u velikoj kuli koja je bila u sklopu vojnog logora. Jednom kada teritorije severno od Suze budu pripojene carstvu Struna će biti priznata njemu u vlasništvo i njegovi unuci će vladati njome kao svojom. Saznanje da je u nosilima ležao general Burebist, carev brat lično, sve je to ubrzala. Plemić Morben je poslao glasnika na konju da javi gospodaru Mijasu vesti i pripremi ga za goste. Većina pristiglih vojnika je već ranije posećivala Strunu. Uske ulice popločane tesanim kamenom, drvene kuće kamenih temelja od tri do četiri nivoa i jako šiljatih krovova zauzimale su većinu unutrašnjosti. Trg nije bio bog zna koliko veliki, a oko njega je bilo sve što je važno. Hramovi sve tri religije, pijaca, vojni logor i gospodareva kula, najveća građevina u gradu i jedina potpuno izgrađena od kamena. Bila je ograđena onižim zidom, na čijoj su kapiji stajali stražari koji ih odmah propustiše bez pitanja, jer je na čelu jahao plemić Morben koga su dobro poznavali. Velika dvorana u kojoj je primao gospodar zapovenik zauzimala je skoro celi prvi nivo kule i bila je prilično velika. U četiri velika kamina gorela je vatra pa je unutra bilo prijatno toplo. Gospodar Mijas je stajao pored okruglog kamenog stola nagnut nad mape u društvu onižeg debeljuškastog čoveka u sivoj togi ogrnutog krznenim plaštom. Kada vojnici uđose dostej brzo pohita nosilima. - Je li to general? – upita uzbuđeno - O, dakako da jeste. Ah žut je, nije dobro, nije dobro, rana smrdi...o bogo! - Viknu kada skide krpe sa rane na boku. Ona je bila pocrnela i iz nje je curio gnoj. - Šta se može učiniti, Vugo? - upita gospodar koji je i sam prišao i gledao ranu nabranog nosa. - Malo moj gospodaru, malo, ne znam... krv mu je zatrovana i meso je istrulilo. Mogu staviti crve da očiste rane ali će se otvoriti veliko krvarenje, a on je već iskrvario i krv mu je otrovana... - To me ne zanima – reče gospodar nestrpljivo - šta se može uraditi da se spasi? - Moramo mu promeniti krv – reče dostej posle kraćeg razmišljanja -- Uradi to - reče gospodar kratko. - Ali ne može bilo čija krv. Pogrešna bi u njegovim venama bila isto što i otrov. Svaki čovek ima posebnu krv, jedino oni koji su u krvnom srodstvu mogu imati istu krv, ali i to ne uvek. Samo tek rođene bebe do sedam noći stare imaju mladu krv koju bih, pomešanu uz poseban sastojak, mogao da upotrebim. Tako mlada krv u njegovim venama bi bila lek. - Svi se zgledaše a Luvken prvi postavi pravo pitanje. - Od koliko je beba potrebna krv da bi on ozdravio, a one preživele? - Za odrastlog čoveka, petnaest.