KOLEVKINE HRONIKE - ERIK

Darko Savić / Stevan Šarčević

Sunce je nemilosrdno peklo gradsku kaldrmu. Kamenje kao da se usijalo, svako ko nije imao preka posla nije izlazio na otvoreno. Kiša koja je sinoć lila kao iz kabla sada je isparavala iz zemlje i činila vazduh tako teškim da se nije moglo disati. Zadnjih mesec dana stalno je tako. Po danu sunce da možeš jaje da ispečeš na kamenu, a uveče pljusak čim se smrkne. Takvo vreme ne pamte ni najstariji. Zelenilo i trava su nicali svuda gde je bilo i trunke zemlje, a seljaci nisu mogli da oberu žito, voće i bašte, koliko je rodilo. Tako bogata berba nije zapamćena. Gradske pijace bile su prepune hrane, i sve se prodavalo u bescenje. I riblja pijaca je bila puna. Ribarske su se mreže raspadale pri vađenju od prebogatog ulova. Bogovi su bili milostivi. Na dvoru se još uvek pričalo o Julinu. Iako se ptica pre više dana vratila sa vestima o pobedi treće i sedme legije, dvorom su još uvek kružile glasine. Prave bitke zapravo nije ni bilo kako je javio Barbod Sasalonac, kralj Solane, kome je bilo povereno zapovedništvo zajedno sa Julinskim kraljem, Rožarom Brikastonom. Kralj Rožar, kao i njegov otac, i deda pre njega, žestoko su branili svoje pravo na osvojeni presto. Gospodara Patora Jaka Brikastona, Rožarovog dedu, Krvavi rat je zatekao sa titulom Kvestora u carskoj vojsci. On je bio jedan od retkih koji su preživeli bisernu obalu i posle dugogodišnjh borbi ostali živi da dočekaju da kroče u osvojenu Julinsku palatu. Pator, koji je u borbama izgubio oba sina predlagao je da se grad razruši i preore, kako bi mu se izgubio svaki trag, ali je car imao druge planove. Kasnije, kada je shvatio da će grad živeti, prihvatio je carevu ponudu da mu to bude novi dom, samo da bi mogao kazniti njegove stanovnike onako kako zaslužuju. Od tada je proteklo mnogo vremena, Julin je postao kraljevstvo Brikastona i oni se nisu nameravali tek tako povući. Kao što je Erik i očekivao kralj Rožar je krenuo na gradske zidine sa svom vojskom. Želeo je da što pre rastera pobunjenike i vrati kontrolu u svoje ruke, zato je i poslao Kralja Barboda da dele zapovednistvo. On je bio prekaljen ratnik koji se borio sa carskom vojskom na jugu u Vrelim Gradovima pre nego što je zamenio oca na prestolu. Kako je napisao u svom pismu pre no što se složio sa napadom, njegovi izvidnici su dobro pogledali grad i uverili se da ga je pobunjenička vojska napustila. Erik se nervozno premesti kako bi pronašao neki deo dupeta koji nije utrnuo od sedenja na tvrdom tronu. On pomisli kako bi bilo zgodno da se na tu neudobnu stolicu postavi jastuk punjen guščijim perjem. Zamisli guzicu postavljenu na ogromnom belom jastuku, ne, ne, crvenom, glatka, nežna crvena svila iz Jantakara... - Veličanstvo, izveštaj je stigao i sve je jasno, to je bila obična razbojnička družina Vojska je prečešljala grad i okolinu. Od njih ni traga! Zaista ne vidim razlog zašto bi se tu zadržavali duže kada dobro znamo da ima mesta gde je armija potrebna! - Svi mi ovde, naravno, dobro znamo gde su to potrebni. Mavriku, u nekoj pustinji pola sveta dalekojm da vode tvoj besmisleni rat! Vrelim Gradovima je u interesu da imaju dobre odnose sa Carstvom i njihovi napadi na naše naseobine su obična laž! – Viknu kralj Rikard Sevl - Rasipamo snagu po dalekim zemljama dok nam neprijatelj kuca na severna vrata! - Misliš na šačicu divljaka koja kuca na tvoja vrata - zareža Longor Mavrik - a ti nemaš muda da im se sam suprotstaviš? - Rikard Sevl zaškripa zubima. - Bojiš se da će srebro iz Vrelih Gradova da ti zatvori rudnike? - viknu mu on - Kladim se i da hoće jer ga prodaješ skuplje nego prokleto zlato! Moji vitezovi neće ginuti za tvoj lopovski džep! - Longorovo lice je pobelelo, u očima mu se jasno čitala poruka. Krv! Kralj Rikard je na to imao samo podrugljiv osmeh. Bio je ogroman čovek, skoro četiri i po’ lakta visok i dva i po’ preko leđa. Dok mu je pri ruci bio njegov mač, Crvena Riba, on se malo koga bojao na svetu. Kako mi nedostaje Elesar. Pomisli Erik dok ih je slušao kako se svađaju. Erika su se bojali, ali je Elesar mogao da ih ubedi sa nekoliko reči da urade ono što je potrebno. To je ono na čemu mu je najviše zavideo. Pitao se da li je on, dok je hodao po dvoru što su ga sazdali njegovi preci, poželeo ponekad da njime i vlada? Elesar je, iako mu je bio najbolji prijatelj, ostao zatvorena knjiga. - Dosta - viknu konačno i prekinu svađu u koju se uključilo polovina kraljeva. - Legije će za sada ostati gde jesu. To što su pobunjenici tako lako upali u grad, jasno govori da smo dole ostavli premalo vojske. Kralj Rožar je tražio da njegovu legiju vratimo sa istoka i da se sam pozabavi pobunjenicima, ali to sada nije moguće, tako da ćemo mu treću i sedmu ostaviti na raspolaganju neko vreme. Što se tiče severa Rikarde, vesti nisu tako neuobičajne, četiri legije koje imamo gore su više nego dovoljne da odbiju varvare. - Takav raspored se nikome nije posebno dopao. Kralj Rikard nervozno zabrunda - trebali bi jednom za svagda rešimo s tom prljavom štenadi. - Ja bih isto rekao za tu pustinjsku gamad. To što ih puštamo da rade šta hoće samo nas čini slabim u njihovim očima. - nadoveza se kralj Longor.- Moji gospodari, veličanstvo - javi se kralj Jordanis Baton, gospodar zapadnog kraljevstva koje se zvalo Zlatna zemlja zbog zlatne boje peska koji je prekrivao obale. Tamo su morske dubine bile bogate dijamantima i posle jakih oluja mogli su se naći i na obali. Mnogo više ih je bilo u planinskim rudnicima koji su pripadali Batonima, pa otuda i njihovo veliko bogatstvo, svima dobro znano. - Možda bi problem mogao da se reši i da se svi zadovolje – car se upitno zagleda u njega.- Možemo angažovati najamnike, to bi rešilo nedostatak vojnika sada. kada su nam potrebni, a kada završe ono za što su plaćeni, otići će. - dvoranom se raširi žagor. Najamnici su se veoma retko angažovali u carstvu. Na tuđu vojsku na tlu carstva, pa makar bila i u njegovoj službi, nije se gledalo blagonaklono, mada je Erik morao priznati u sebi da bi im dve legije najmnika itekako mogle pomoći da reše probleme. - Zanimljiv predlog Jordanise - konačno reče - svi ćemo se složiti da bi ovo moglo da pomogne. - Veličanstvo - Lazar Kroj ustade - jasno je da najamnici ne bi smeli kročiti na kontinent, nego bi ratovali za naše naseobine? - Upravo tako Lazare - složi se car - tako bi našu vojsku mogli vratiti na sever i zadržati u Julinu.- Julin nije kontinent veličanstvo - podseti ga kralj Jordanis - postavljanjem najamnika tamo oslobodili bi najmanje dve naše legije. - Ne, Julin je deo carstva i ako ga razdvaja more. Uostalom, ako si zaboravio Jordanise, to je najveća zimska žitnica carstva. Želiš da prepustiš hleb koji nas hrani rukama tuđina? - Svi su ćutali. – Nisam ni mislio. Glasaćemo – viknu - Najamnike da pošaljemo u naseobine, u Istočna carstva i vatrene gradove, šta kažete moji gospodari? - jedan po jedan kraljevi su ustajali i izgovarali, da, vođeni samim carem. Kada ih je pristalo više od polovine prisutnih, kralj Markos Lav ustade izvadi rukavicu ispod crnog somotnog plašta i baci je sebi pred noge. Glasanje je bilo gotovo pre nego što je i počelo. Lav je iskoristio pravo svakog kralja u krugu da kaže konačno ne koje se moralo poštovati. Samo je car mogao poništiti veto, ali se to nikada nije desilo. Dvoranom je zavladala duboka i napeta tišina. Erik kome je rasprava već počela da ide na živce zbog uporne svađe između nekoliko kraljeva, sada nervozno pogleda prema rukavici. - Markose, sigurno imaš dobar razlog? – Obrati mu se upitno. Kralj Lav istupi prelazeći svojim prodornim svetloplavim očima sa kralja na kralja. Njegovo lice je bilo potpuno mirno ne odajući nikakva osećanja. Na kraju se nakloni caru. - Veličanstvo, izneću vam svima moje razloge, dozvolite mi jedan dan samo. - nešto se tu spremalo. Erik je to jasno osećao kao i svi u dvorani. Iako bi se po izrazu Markosovog lica moglo pomisliti da se raspravlja o letini ili trulim voćkama, svima je bio jasno da čovek koga su iza leđa zvali led ni jednu reč ne govori bez razloga. A ako je iskoristio pravo ruke za neku stvar koja je već bila gotova, to znači da će nekome prisesti večera. - Imaš dan Markose - reče car i ustade. Za danas je gotovo.