“V
Ове су ријечи црне од дубине,
ове су пјесме зреле и без буке.
̶ Оне су тако, шикнуле из тмине,
и сада стреме к'о пружене руке.
Нисам ли пјесник, ја сам барем патник
и кадкад су ми драге моје ране.
Јер сваки јецај постати ће златник,
а сузе моје дати ће ђердане.
̶ Но оне само имати ће цијену,
ако их једном, у перли у злату,
колајну видим славно објешену,
љубљено дијете, баш о твоме врату.
XIV
У овој гужви, овој стисци
без оца и без учитеља
био сам сам, а моји врисци
сви, носе печат мојих жеља.
И сваким сликом, сваким звуком
Дио сам своје душе дао,
и стријељао сам лаким луком,
И гађао сам где сам знао.
Изгарах дати нешто Ново
а Бог мој био је мој Бедем;
И дух је крив и свијетло Слово,
ако тек драч и коров једем.
Најгоре тек је у тој ствари,
Што ево видим, монотоно:
Да умро Дух ̶ је онај Стари ̶ ,
И ја сам данас мртво Звоно.
XXI
Ноћас се моје чело жари,
ноћас се моје вјеђе поте;
и моје мисли сан озари,
умријет ћу ноћас од љепоте.
Душа је страсна у дубини,
Она је зубља у дну ноћи;
Плачимо, плачимо у тишини,
умримо, умримо у самоћи.”
―
Tin Ujević,
Kolajna
