Јуро Дива > Јуро's Quotes

Showing 1-30 of 78
« previous 1 3
sort by

  • #1
    Ernesto Sabato
    “Jer, put do najintimnijeg dela našeg bića znači dugo putovanje kroz druge ljude i svetove. Tako sam se vratio ocu. Ali, kao što obično biva, tada je već bilo prekasno. Da sam onda znao da ga poslednji put vidim krepkog, da sam slutio kako ću ga dvadeset pet godina kasnije zateći pretvorenog u prljavu hrpu kostiju i iznutrica u raspadanju, kako me tužno gleda iz dubine tih očiju koje maltene nisu više pripadale ovom svetu, tada bih pokušao da razumem tog grubog, ali dobrog, snažnog, ali naivnog, naprasitog, ali čestitog čoveka. Izgleda, uvek kasno shvatamo svoje najbliže. A kada počnemo da stičemo izvesnu umešnost življenja, već dođe vreme da mremo. Što je najgore, već su pomrli oni na koje bismo najradije primenili stečenu veštinu.”
    Ernesto Sabato, Sobre héroes y tumbas

  • #2
    Mario Vargas Llosa
    “Nikada nećeš videti sliku Endija Vorhola niti Fride Kalo, niti ćeš pljeskati političkom govoru, niti ćeš pustiti da ti se rascveta koža laktova i kolena niti da ti otvrdnu tabani.

    Nikada nećeš čuti kompoziciju Luiđija Nona niti protestnu pesmu Mercedes Sose niti ćeš videti film Olivera Stona niti jesti listove artičoke.

    Nikad nećeš sebi ostrugati kolena niti odseći kosu niti imati trnje, karijes, konjuktivitis, a još manje hemoroide.

    Nikad nećeš hodati bosa po asfaltu, kamenu šljunku, talasastom limu, gumi, krečnjaku, metalu, niti ćeš klečati po površini koja nije mekana kao mrva biskvitića.

    Nikad nećeš upotrebljavati u svom rečniku reči : zemaljski, kreolac, razvijanje društvene svesti, vizuelizovati, državotvorni, koščice, ljuspice ili društveni.

    Nikad nećeš imati hrčka, niti ćeš grgoljati, niti koristiti veštačke zube niti igrati bridž, niti nositi šešir, kapu ili punđu.

    Nikad se nećeš nadimati gasovima niti psovati niti igrati rokenrol.

    Nikad nećeš umreti.”
    Mario Vargas Llosa, The Notebooks of Don Rigoberto

  • #3
    Isidora Sekulić
    “Živeo je u staro vreme jedan kralj koji se zvao Gilfi, i desilo se jedared da je kroz njegovu zemlju prolazila čudna neka žena koja ga je svojim čarobnim veštinama zabavila i zanela. Kao nagradu obećao joj je kralj onoliko zemlje od svoje kraljevine koliko četiri vola uzmognu preorati za jedan dan i jednu noć. Ta žena bila je iz plemena moćnih Asa, i zvala se Gefjon. Ona dovede četiri vola i upregne ih u plug. Volovi su bili njeni sinovi od jednog džina iz pustih ledenih planina Jotunhejma, i kad su ogromnom svojom snagom zaorali, plug je tako silovito i tako duboko sekao tle da se veliki deo zemlje sasvim otcepio od kopna. Volovi tada ponesoše otrgnutu zemlju morem, put zapada, dok se ne zaglaviše u tesnom jednom morskom prolazu. Tu je Gefjon učvrstila otkinuto ostrvo i dala mu ime Selund. A tamo odakle je tle iščupano, stvorilo se jezero Log, i, tačno i logično u materiji, kako god stoje zatoni jezera Loga, tako isto stoje grebeni ostrva Selunda, koje se danas zove Seland. U tu iskidanu, vodom, vetrovima i mrazevima izrastrzanu zemlju krećemo sada.

    [...]”
    Isidora Sekulić, Pisma iz Norveške

  • #4
    Ernesto Sabato
    “Koliko sam često i sam u životu odricao se odjednom svih stvari za kojima sam, bez razlike i za svakom zasebno, žudeo, jedino zato što onu za kojom sam često slučajno prvo pošao nisam mogao imati.
    Toliko jedna neispunjena žudnja ogorči, umori, isprazni odjednom sav duh, toliko učini sve druge žudnje bezvrednosnim.


    Vreme se uvek pobrine da kasnije postavi događaje u odgovarajuće ravni, i stvari koje u početku izgledaju beznačajne kasnije otkrivaju svoju punu važnost. I tako, prošlost nije nešto kristalizovano, kako je neki predstavljaju, nego je to konfiguracija koja se menja u onoj meri u kojoj naš život ide napred, a istinski smisao dobija tek u trenutku kad umiremo – tada se zauvek okameni. Ako bi smo se u tom trenutku mogli osvrnuti na svoj život, a samrtnik to verovatno i čini, najzad bi smo ugledali stvarni pejzaž u kojem je pripremana naša sudbina.”
    Ernesto Sabato, Abaddón el Exterminador

  • #5
    Ernesto Sabato
    “U stvari s njime me nije upoznala baš Mabel, nego neko od članova takozvane Mabeline legije stranaca; bio je to skup Mađara, Čeha, Poljaka, Nemaca i Srba (ili Hrvata – kako je to čudno, ovde čovek ne može da ih razlikuje, a tamo se zbog međusobnih razlika kolju).”
    Ernesto Sabato

  • #6
    Ernesto Sabato
    “Ipak, jedno dublje uverenje, mada neizrečeno, navodilo ga je na pomisao da se čovekovo vreme nikada ne vraća unazad, da nikada više ne može da bude kao što je nekad bilo i da, kada se osećanja pogoršaju ili izmene, nama tog čuda koje ih može vratiti u pređašnje stanje: kao što se i zastava isprlja i izliže [...]. Ali je njegova nada odolevala.”
    Ernesto Sabato, Abaddón el Exterminador

  • #7
    Fyodor Dostoevsky
    “О, будите уверени да Колумбо није био срећан тада када је пронашао Америку, него док ју је тражио. Будите уверени да је најузвишенији моменат његове среће био можда баш на три дана пре проналаска Новога света, кад побуњена посада из очајања умало није вратила брод назад у Европу! Него, овде није ствар у Новом свету, ђаво нака га његов носи. Колумбо је умро скоро и не видевши га, и не знајући, у ствари, шта је пронашао.
    Ствар је у животу, једино у животу, његовом непрекидном и вечном тражењу, а никако у проналаску!
    Ф.М. Достојевски – Идиот

    Pa to je ... kopija Hansa Holbajna – reče knez, koji je dotle pažljivo razgledao sliku. – Doduše, nisam veliki poznavalac, ali bih i ja rekao da je ovo izvrsna kopija. Tu sliku sam u inostranstvu video i ne mogu da je zaboravim. Ali...šta...ti...
    [...]
    A šta ti veliš Lave Nikolajeviču, ja odavna hoću da te pitam: veruješ li u boga? – najednom opet progovori Rogožin prošavši nekoliko koraka.
    Kako to čudno pitaš i... gledaš – primeti knez i nehotice.
    Vidiš ja volim da posmatram tu sliku – promrmlja Rogožin poćutavši, baš kao da je opet zaboravio svoje pitanje.
    Ovu sliku! – viknu najednom knez, pod utiskom iznenadne misli – tu sliku! Od te slike može čovek veru da izgubi!
    Pa i gubi je – neočekovano potvrdi Rogožin.

    Dostojevski – Idiot

    Razmišljaše, između ostalog, o tome da je u njegovom epileptičnom stanju postojao jedan stupanj već skoro pred samim napadom (ako bi ga dobijao na javi), kada bi, usred neke tuge, duševnog mraka, pritiska, njegov mozak u trenucima najednom čisto planuo, pa bi se neobično jako naprezale sve njegove životne snage. Osećanje života, samosvesti, skoro bi se udesetostručilo u tim trenucima, koji bi trajali koliko munja.
    Um i srce bi mu se obasjavali neobičnom svetlošću: sve sumnje njegove, sva bespokojstva, čisto bi se odjednom smirili, prelazli bi u neko najviše spokojstvo puno jasne, harmonične radosti i nade, ispunjeno razumom i shvatanjem najdubljih uzroka.

    Dostojevski, Idiot”
    Dostoyevsky Fyodor, The Idiot

  • #8
    Fyodor Dostoevsky
    “Varvara Ardalinovna bila je devojka od jedno dvadeset tri godine, srednjeg stasa, prilično mršava, lica ne baš lepa, ali takva koje je krilo u sebi tajnu da se dopadne i bez lepote i da do strasti osvoji čoveka."
    F.M. Dostojevski, Idiot”
    Dostoyevsky Fyodor, The Idiot

  • #9
    Fyodor Dostoevsky
    “Где сам то ја...“помисли Раскољников идући даље, „где сам то читао како један осуђеник на смрт, сат времена пре погубљења, говори или мисли: кад бих морао живети негде на висини, на стени, и то на таквој узаној заравни да само два стопала могу стати – а унаоколо бездани, океан, вечни мрак, вечна усамљеност и вечна бура – и да останем тако стојећи на аршину простора целога живота, хиљаду година, читаву вечност – ипак би биље било и тако живети него сад одмах умрети!”
    Dostoyevsky Fyodor, Crime and Punishment

  • #10
    Doris Lessing
    “Nakon nekog uzrasta - a za neke od nas to može biti i veoma rano - nema novih ljudi, životinja, snova lica, događaja. Sve se dogodilo pre. Svi su se već pojavili ranije, drugačije maskirani, u nekoj drugoj odeći, druge nacinalnosti, boje, ali isti, isti, sve je eho i ponavljanje. I nema bola koji nije povratak iz sećanja nekog drugog bola. Nepojmnog očaja, dana u suzama, samoće, osećanja izneverenosti...”
    Doris Lessing, On Cats

  • #11
    Mikhail Lermontov
    “Историја човекове душе, макар и најситније душе, можда је још занимљивија и кориснија од историје читавог народа, особито, ако је она резултат до кога је дошао зрео човек посматрајући самог себе и ако је писана без сујетне жеље да изазове саучешће или чуђење.
    Љермонтов, Јунак нашег доба”
    Lermontov

  • #12
    Hermann Hesse
    “Bio jednom neko po imenu Hari, nazvan Stepski Vuk. Išao je na dve noge, nosio odelo i bio čovek, ali je u stvari ipak, eto, bio stepski vuk. Naučio je mnogo od onoga što bistri ljudi mogu da nauče i bio je prilično razuman čovek. Ali evo šta nije naučio: da bude zadovoljan sobom i svojim životom. To nije bio u stanju da nauči, jer je po prirodi bio nezadovoljan čovek. Verovatno je to proisticalo otuda što je u dnu svoje duše oduvek znao (ili mislio da zna) da on u stvari uopšte nije čovek, već vuk iz stepe.”
    Hermann Hesse, Steppenwolf

  • #13
    Émile Zola
    “Мора бити да је гвожђе на пречагама засецало њене ноге, јер јој се чинило да је тестеришу као до костију. После сваког хватања очекивала је да ће руке испустити греде дуж лествица; руке су јој биле толико огуљене и укочене да није могла да савија прсте. Мислила је да ће се ишчупаних рамена и растављених удова преврнути услед непрестаног напора. Нарочито јој је сметао мали нагиб готово сасвим усправних лествица. Због тога је морала да се пење уместо песница, с трбухом приљубљеним уз дрво. Тешко дисање људи заглушивало је шум ногу. Страховити ропац, који се удесетостручио одбијајући се од преграде отвора, подизао се са дна и нестајао тек на површини земље. Чуло се јечање. Пренела се вест: неки шегрт је разбио лобању о ивицу одморишта.”
    Émile Zola, Germinal

  • #14
    Henrik Ibsen
    “Znate Manderse, ja gotovo verujem da smo svi mi aveti. Ne kreće se u nama samo ono što smo nasledili od oca i majke. To su i svi mogući i stari i mrtvi nazori, svakakva stara i mrtva verovanja itd. To ne živi u nama, ali nam leži u krvi i ne možemo ga se osloboditi. Kad god uzmem novine u ruke i čitam ih, čini mi se kao da se aveti šunjaju između redova. Mora da svuda na zemlji žive aveti. Mora da ih im toliko mnogo, koliko i peska u moru. I zato se svi mi tako bedno plašimo svetla, svi redom.

    Aveti”
    Henrik Ibsen, Ghosts

  • #15
    Sergei Yesenin
    “О, ОТАЏБИНО

    Верујем, верујем, среће још има!
    Ни сунце није зашло са видика.
    А зора попут молитвеника
    Прориче рујну благовест свима.
    Верујем, верујем, среће још има.

    Звони, о, звони, златна Русијо.
    Ветре, обори стари кров.
    Блажен ко је и сам окусио
    Твојих пастирских туга зов
    Звони, о, звони, златна Русијо.

    Волим ја вода шум и пој
    И на води звезда блистање.
    Благословено нек' је страдање
    И благословен народ мој.
    Волим ја вода шум и пој.

    Сергеј Јесењин (1917-1918)”
    Sergei Yesenin, Jesenjin: Lirika

  • #16
    Miloš Crnjanski
    “Волети никад није бесмислено.”
    Miloš Crnjanski, Kod Hiperborejaca II

  • #17
    Stevan Raičković
    “РУБ

    Са мноштвом, које жури, лута,
    Идем и ја средином пута.

    А сваког ми се чини трена
    Да ходам рубом, као сена.

    ЛЕТО НА ВИСОРАВНИ

    На висоравни, где је сјало
    Од сунца све ко огледало,
    Чини се сад да неће стати
    Киша и сунце опет сјати.

    Ал преста . . . Тек са лишћа смокве
    Цеде се капи. Дрхте локве.
    И већ од сунца блесну кришом:
    Корњачин оклоп опран кишом.”
    Stevan Raičković

  • #18
    Isidora Sekulić
    “Нешто заједничко породично, од оца наслеђено, имале су обе сестре; сузе боље рећи сузу, ону севдалинску једну сузу која стоји у оку непомично, светли, нити отиче нити усахњује.”
    Isidora Sekulić, Kronika palanačkog groblja

  • #19
    Isidora Sekulić
    “Био је то један од оних потеза судбине који одједаред пипну живот како се живот није надао.”
    Isidora Sekulić, Kronika palanačkog groblja

  • #20
    Isidora Sekulić
    “Кулу зидам, башчу садим,
    Ни на небу, ни на земљи,
    Већ на грани од облака.”
    Isidora Sekulić, Kronika palanačkog groblja

  • #21
    Isidora Sekulić
    “Чланови породице знају једно другом најосетљивија места, и кад хоће, рањавају тешко, па и убијају.”
    Isidora Sekulić, Kronika palanačkog groblja

  • #22
    “GRAD

    Kažeš: "Poći ću u neku drugu zemlju, poći ću do drugog

    mora.

    Naći će se drugi grad bolji od ovog.

    Svaki moj napor je ovde proklet, osuđen;

    i srce mi je - kao leš - pokopano.

    Dokle će mi um ostati u ovoj tmini.

    Kud god da skrenem pogled, kud god da pogledam,

    crne ruševine svog života spazim, ovde,

    gde sam proveo tolike godine, proćerdao ih i upropastio."



    Nove zemlje nećeš naći, nećeš pronaći druga mora.

    Ovaj grad će te pratiti.

    Ulicama ćeš se kretati

    istim.

    U istom ćeš susedstvu ostariti:

    u istim ćeš kućama osedeti.

    Uvek ćeš u ovaj grad stizati.

    Da nekud drugde odeš - ne

    nadaj se -

    nema za tebe broda, nema puta.

    Kao što si svoj život ovde proćerdao, u ovom tako malom

    kutu,

    straćio si ga i na celoj kugli zemaljskoj. ”
    Konstantin Kavafis

  • #23
    Momčilo Nastasijević
    “ТРУБА

    Шта вреди плаветно небо,
    и зумбул и девојче и ласте лет.
    Негде зàпева труба.

    То иза гора и вода
    лелек је рушне сељанке.

    Род смо.
    Кад умре човек,
    и моје срце рушно је.

    Откини зумбул с груди,
    погни главу;
    војника хоће да закопају,
    а њему тако се живело.

    Шта вреди поп што моли,
    па крстача, па име,
    неће се војник вратити у село,
    неће пољубити коју воли.

    Откини зумбул с груди,
    погни главу.
    Негде зàпева труба.”
    Momčilo Nastasijević, PET LIRSKIH KRUGOVA

  • #24
    “Ловци у снегу представљају можда најзначаније Бројгелово дело. Нико у историји уметости није успео тако уверљиво да прикаже хладноћу, тишину и мир зимског пејзажа. Снег, владар Бројгеловог завичаја, игра улогу „пригушивача“ и у складу је са стањем ловаца, исцрпљених од хајке из које носе мршав плен.”
    William Dello Russo, BROJGEL

  • #25
    Tin Ujević
    “Одлазак

    У слутњи, у чежњи даљине, даљине;
    у срцу, у даху планине, планине.

    Малена мјеста срца мога,
    споменак Брача, Имотскога.

    И бљесак славна шестопера,
    и мирис (мирис) калопера.

    Тамо, тамо да путујем,
    тамо, тамо да тугујем;

    да чујем оне старе басне
    да млијеко плаве бајке саснем

    да више не знам себе сама,
    ни дима бола у маглама.”
    Tin Ujević, Lelek sebra

  • #26
    Tin Ujević
    “Колајна

    Ступај са својим мраком
    кроз пропаст хоризонта;
    са тајном и облаком
    од фронта, па до фронта.

    Ступај са својом тмушом
    кроз поноћ цијеле земље;
    пјевај са својом душом
    где год се спава и дремље.


    Доста је лажи ! Што ми треба
    то није много, добри Боже,
    и толико се дати може:
    тек љубав жене, видик неба

    И ништа друго. Ништа веће.
    Да је у тебе добре воље,
    мени би било чисто боље
    и - чисто раван пут до среће.”
    Tin Ujević, Kolajna

  • #27
    Tin Ujević
    “V

    Ове су ријечи црне од дубине,
    ове су пјесме зреле и без буке.
    ̶ Оне су тако, шикнуле из тмине,
    и сада стреме к'о пружене руке.

    Нисам ли пјесник, ја сам барем патник
    и кадкад су ми драге моје ране.
    Јер сваки јецај постати ће златник,
    а сузе моје дати ће ђердане.

    ̶ Но оне само имати ће цијену,
    ако их једном, у перли у злату,
    колајну видим славно објешену,
    љубљено дијете, баш о твоме врату.

    XIV

    У овој гужви, овој стисци
    без оца и без учитеља
    био сам сам, а моји врисци
    сви, носе печат мојих жеља.

    И сваким сликом, сваким звуком
    Дио сам своје душе дао,
    и стријељао сам лаким луком,
    И гађао сам где сам знао.

    Изгарах дати нешто Ново
    а Бог мој био је мој Бедем;
    И дух је крив и свијетло Слово,
    ако тек драч и коров једем.

    Најгоре тек је у тој ствари,
    Што ево видим, монотоно:
    Да умро Дух ̶ је онај Стари ̶ ,
    И ја сам данас мртво Звоно.

    XXI

    Ноћас се моје чело жари,
    ноћас се моје вјеђе поте;
    и моје мисли сан озари,
    умријет ћу ноћас од љепоте.

    Душа је страсна у дубини,
    Она је зубља у дну ноћи;
    Плачимо, плачимо у тишини,
    умримо, умримо у самоћи.”
    Tin Ujević, Kolajna

  • #28
    José Saramago
    “Валцер је завршен. Наступа тренутак за бакшиш. Овај дан ће бити исти као и сви други. Али „приче стварају они који их проживљавају“. Наједном се пролама аплауз. Слепац подиже изгубљене очи. И шта се збива? И чији то глас виче, загушен емоцијама: „Ви сте, господине, уметник!“ Тешко је издржати такав шок. Неподношљиво.
    Слепац, грдосија од човека, сав незграпан – пребледи. Почне да посрће, као да му сва снага истиче кроз сузе које му се сливају низ избраздано и огрубело лице.
    Овај дан је драгоцен.
    Наједном су се обрушили сви зидови, спустили мостови са бедема тврђаве, људи кренули једни другима у сусрет, раширених руку. Овај дан треба обележити белим каменом. И треба подићи заставу на месту где је, бар за трен, један обичан човек био срећан.
    Жозе Сарамаго, Приче с овог и оног света”
    José Saramago

  • #29
    Ivan Cankar
    “Једном сам пожелео црну кафу. Не знам како ми је то пало на памет; пожелео сам је. Можда само зато што сам знао да у кући немамо ни хлеба, а камоли кафе. Човек је у својој уобразиљи зао и немилосрдан. Мати ме је погледала великим,уплашеним погледом и није ништа одговорила. Пуст и зловољан, без речи и поздрава вратио сам се под кров да бих писао о томе како су се волели Милан и Бреда и како су обоје били племенити,срећни и весели.
    ''Руку под руку, обоје млади, јутарњим сунцем обасјани, росом умивени...''
    Чуо сам тихе кораке на степеницама. Дошла је мати; пела се полако и пажљиво, у руци је носила шољицу кафе. Сад се сећам да још никад није била тако лепа као у том тренутку. Кроз врата је косо сјао зрак подневног сунца, право мајци у очи; биле су крупније и бистрије, сва небеска светлост сјала је из њих, сва небеска благост и љубав. Усне су се осмехивале као у детета које доноси радостан дар. Ја сам се осврнуо и рекао злобним гласом:
    -Оставите ме на миру!...Сад ми не треба!
    Још није била на врху степеница; видео сам је само до појаса. Када је чула моје речи,није се ни помакла; само је рука,која је држала шољицу задрхтала. Гледала ме је уплашено, светлост у очима је умирала. Од стида ми крв удари у образе,пођох према њој брзим кораком.
    -Дајте,мајко!
    Било је доцкан; светлости више није било у њеним очима, нити осмеха на њеним уснама. Попио сам кафу и тешио сам се:''Вечерас ћу јој рећи ону реч,ону добру реч коју је очекивала њена љубав...''
    Нисам јој рекао ни увече, ни другог дана,па ни на растанку... Три или четири године доцније у туђини, туђа жена донела ми је кафу у собу. Претрнуо сам тада , заболело ме у срцу тако силно да ми је дошло да вриснем од бола.
    Јер срце је праведан судија и на зна за ситнице...

    Иван Цанкар, „Шољица кафе“ (одломак)”
    Ivan Cankar, Crtice iz moje mladosti

  • #30
    José Saramago
    “Они се нису бојали ничега осим своје сопствене храбрости.”
    José Saramago, Baltasar and Blimunda



Rss
« previous 1 3