“Мора бити да је гвожђе на пречагама засецало њене ноге, јер јој се чинило да је тестеришу као до костију. После сваког хватања очекивала је да ће руке испустити греде дуж лествица; руке су јој биле толико огуљене и укочене да није могла да савија прсте. Мислила је да ће се ишчупаних рамена и растављених удова преврнути услед непрестаног напора. Нарочито јој је сметао мали нагиб готово сасвим усправних лествица. Због тога је морала да се пење уместо песница, с трбухом приљубљеним уз дрво. Тешко дисање људи заглушивало је шум ногу. Страховити ропац, који се удесетостручио одбијајући се од преграде отвора, подизао се са дна и нестајао тек на површини земље. Чуло се јечање. Пренела се вест: неки шегрт је разбио лобању о ивицу одморишта.”