“О, будите уверени да Колумбо није био срећан тада када је пронашао Америку, него док ју је тражио. Будите уверени да је најузвишенији моменат његове среће био можда баш на три дана пре проналаска Новога света, кад побуњена посада из очајања умало није вратила брод назад у Европу! Него, овде није ствар у Новом свету, ђаво нака га његов носи. Колумбо је умро скоро и не видевши га, и не знајући, у ствари, шта је пронашао.
Ствар је у животу, једино у животу, његовом непрекидном и вечном тражењу, а никако у проналаску!
Ф.М. Достојевски – Идиот

Pa to je ... kopija Hansa Holbajna – reče knez, koji je dotle pažljivo razgledao sliku. – Doduše, nisam veliki poznavalac, ali bih i ja rekao da je ovo izvrsna kopija. Tu sliku sam u inostranstvu video i ne mogu da je zaboravim. Ali...šta...ti...
[...]
A šta ti veliš Lave Nikolajeviču, ja odavna hoću da te pitam: veruješ li u boga? – najednom opet progovori Rogožin prošavši nekoliko koraka.
Kako to čudno pitaš i... gledaš – primeti knez i nehotice.
Vidiš ja volim da posmatram tu sliku – promrmlja Rogožin poćutavši, baš kao da je opet zaboravio svoje pitanje.
Ovu sliku! – viknu najednom knez, pod utiskom iznenadne misli – tu sliku! Od te slike može čovek veru da izgubi!
Pa i gubi je – neočekovano potvrdi Rogožin.

Dostojevski – Idiot

Razmišljaše, između ostalog, o tome da je u njegovom epileptičnom stanju postojao jedan stupanj već skoro pred samim napadom (ako bi ga dobijao na javi), kada bi, usred neke tuge, duševnog mraka, pritiska, njegov mozak u trenucima najednom čisto planuo, pa bi se neobično jako naprezale sve njegove životne snage. Osećanje života, samosvesti, skoro bi se udesetostručilo u tim trenucima, koji bi trajali koliko munja.
Um i srce bi mu se obasjavali neobičnom svetlošću: sve sumnje njegove, sva bespokojstva, čisto bi se odjednom smirili, prelazli bi u neko najviše spokojstvo puno jasne, harmonične radosti i nade, ispunjeno razumom i shvatanjem najdubljih uzroka.

Dostojevski, Idiot”