“РУБ

Са мноштвом, које жури, лута,
Идем и ја средином пута.

А сваког ми се чини трена
Да ходам рубом, као сена.

ЛЕТО НА ВИСОРАВНИ

На висоравни, где је сјало
Од сунца све ко огледало,
Чини се сад да неће стати
Киша и сунце опет сјати.

Ал преста . . . Тек са лишћа смокве
Цеде се капи. Дрхте локве.
И већ од сунца блесну кришом:
Корњачин оклоп опран кишом.”