Crnjanski Quotes

Quotes tagged as "crnjanski" (showing 1-17 of 17)
Miloš Crnjanski
“Sumatra

Sad smo bezbrižni, laki i nežni.
Pomislimo: kako su tihi, snežni
vrhovi Urala.

Rastuži li nas kakav bledi lik,
što ga izgubismo jedno veče,
znamo da, negde, neki potok
mesto njega, rumeno teče!

Po jedna ljubav, jutro, u tuđini,
dušu nam uvija, sve tešnje,
beskrajnim mirom plavih mora,
iz kojih crvene zrna korala,
kao, iz zavičaja, trešnje.

Probudimo se noću i smešimo, drago,
na Mesec sa zapetim lukom.
I milujemo daleka brda
i ledene gore, blago, rukom.”
Milos Crnjanski

Miloš Crnjanski
“Čovek koji manje živi, a više misli, postaje sve hladniji i, kao neki kristal, tvrđi. Postaje irealan. Propušta svetlost i ona se u njemu lomi kao u nekoj prizmi.

A poneki pesnik od toga poludi.”
Miloš Crnjanski, Kod Hiperborejaca I

Miloš Crnjanski
“Sad, kada se ne nadam više da ću hodati obalom u Skagenu, ili sedeti i luci u Tronjemu, ili igrati sa studentkinjama u Upsali, sad mi se eto stalno vraća misao, da je trebalo živeti, dublje, zanosnije, i ne tako brzo. Kajem se što sam tako olako odlazio. Misao na smrt, rađa misao na trag konja, koji nestaje u snegu, kad jahači odu.”
Miloš Crnjanski, Kod Hiperborejaca I

Miloš Crnjanski
“I pitam se otkud ta strašna lakomislenost, kojom se, u mladosti, odlazi u stranu zemlju? Je li to zato, što nam se čini da je život dug i da ima vremena da se vratimo? ...To znači, očigledno, da je čoveku potrebno, da zna, da se nekud ne može više vratiti, pa da uvidi kako je tamo sretan bio.”
Miloš Crnjanski, Kod Hiperborejaca I

Miloš Crnjanski
“U ljudskom sećanju čuje se šapat tolikih, nama dragih, i nestalih, bića, plač tolikih mrtvih, a čuju se i zvona, grmljavine, jauci, pa i bezumni smeh. Ponešto, što nam se činila sreća, sad je besmisleno, ogavno. A mnogo štošta, što bismo rado da zaboravimo, stoji pred nama, suznih očiju, koje nas tužno gledaju. Pitaju gde smo ?”
Miloš Crnjanski, Kod Hiperborejaca II

Miloš Crnjanski
“Pisaću, vrlo kratko, o pozorištima. U njima vrvi svet, i gleda toalete. Na galerijama se ljubi. Uostalom, u tome ima tradicija. Visoko gore, sad smešne, još postoje one lože, sa rešetkama, iza kojih se, nekad, činilo sve, i večeralo, gledajući komedije, koje nisu bile bludnije od života. Sad se to retko dešava. Inače, sve ovo ljubakanje po tramvajima, i pod zemljom, i na ulici, dosta je ljupko. Nije to neobuzdanost. To je prosto ovdašnji, razvijen osećaj za reprezentacijom.

Ni umetnost nije više opasna. Ko ima talenta piše lepo i pametno ljubavne drame. Ona, on, i muž. Ponegde je umešano jedno lovačko odelo, ili ma šta što publika voli; iza zavese svira violina, a pri kraju, pod starost, sve se žene smire. Nijedan pesnik ne jauče. To čine još samo Sloveni. Ovde ljudi davno znaju da to nema smisla.

Između činova, na zavesi, javljaju rezultate trka, i, ako se negde sudario voz, koliko je mrtvih. Posle, reklamu lepog boksera Karpantijea, koji je fabrikant posuđa. Posle se komad nastavlja. A posle, svi večeraju javno i poštuju sebe.

Uostalom, ovaj patos, to je zao uticaj Tolstoja na mene, koji je mrzeo kulturu, voleo seljake, išao bos, i jahao skupe konje.”
Miloš Crnjanski

Miloš Crnjanski
“Zašto bi to bilo tako smešno, da ja mislim na ugašene vulkane, a da sam i Vezuv zavoleo, kao vulkan. Išao sam čak do ostrva Jan Majen, koje sad ljudi ne znaju, ni da izgovaraju, jer nosi ime holandskog mornara, koji je bio prost čovek, ali je to ostrvo, do smrti, tražio, ponova, u magli. Zbog tog dalekog ostrva u arktičkom moru, volim i Vezuv.

Zato sam došao u Herkulanum. Čini mi se da sam u Kordobi.

Tišina po ulicama je još veća, nego u Pompeji, a ja sam došao da vidim samo jednu kuću, iskopanu, i samo jednu zidnu sliku u toj kući. Samo to. To je slika Vezuva, stara dve hiljade godina. A sveža, kao da je tih dana slikana. Nije ni velika. Neugledna je, ali vanredno nežnih boja, i , Vezuv je na njoj naslikan, kao neki Fudžijama.
Otkud ta veza ?

Ta nežnost, prema prirodi, ta ljubav prema vulkanu, ta slika rađena sa tolikom ljubavlju – kao da je Vezuv neko dete, ili brdo Mimoro, koje je iz Azije preneto u Italiju. Ta mala slika u Herkulanumu bila je moja najmilija stvar. Nju sam dolazio da vidim.

Tu vezu među kontinentima. Tu vezu među ljudima. Tu vezu Azije sa mnom, za koju niko ne zna i koju ne mogu da protumačim.”
Miloš Crnjanski, Kod Hiperborejaca I

Miloš Crnjanski
“Stariji oficir, koji ne voli rodomontade svog mlađeg druga pita, ima li nešto, osim violin, da se vidi u Kremoni ? Ima nešto da se čuje, kažem, u Kremoni. Tamo se rodio jedan veliki Talijan, koji se zvao Monteverdi. Prvi put sam ga slušao, u mladosti, u Parizu. Zatim, sa svojom mladom ženom, u Fiorenci. Vanredno su ga svirali, iako ne meni, nego svima – u Štokholmu. A sa gospođom Martom, sa domaćicom, išli smo, da ga slušamo, i u Rimu, u Svetoj Ceciliji.

Domaćica na to kaže tužno : Nećemo više slušati Monteverdija u Rimu. Rat je. Gleda nas. Pita se gde ćemo kroz godinu dve biti ?

Ljudska reč, čovečji glas, katkad, i pri običnom razgovoru, može da unese u razgovor neku jezu. Duboku. Tako i ta fraza domaćice, sa tim imenom, unosi među nas “nikad više”, jezivo. Došao je kraj jednoj Evropi. Došao je kraj i našem krugu u Rimu. Ona zatim, valjda i sama uplašena, uzvikuje : Dosta s tim – basta ! Uplašili su se smrti buržuji. A smrt je prirodna pojava, kao i rat. Umire bilje, umiru laste, zašto bi ljudi trebalo da budu besmrtni ? Za nama će ostati, lešina, smrad, kaljuga, hemijska formula. Milioni će, međutim, opet živeti. Večno živeti. Nijedna violina u Kremoni ne zvuči lepše, nego detinji plač – prvi. Pošto se zna, među nama, da ta žena nema dece, taj zvuk nam je tim tužniji i neshvatljiviji.

Njen muž, ušeprtljavši, predlaže, da prekinemo te lude razgovore id a se to ostavi, i reši sutra, a da se sad čita, malo, Vergilije.”
Miloš Crnjanski, Kod Hiperborejaca I

Miloš Crnjanski
“Jutro je, međutim, u Rimu, vanredno.
Sunčani zraci padaju ukoso, a blago, kao mesečina, koja se žuti i koja je topla, a ti zraci prodiru u grudi, kao neke prijatne strele. To je jedino sunce koje sija i bogatašu i siromahu, i maldom čoveku, i bolesniku, i starcu. Sunce i Rim stapaju se u sećanju, u jedno. Nigde u Evropi Sunce ne sija tako. Ni na jedni glavni grad zemalja. Niti igde fontane hlade tako lepo.
Sam taj fakt, koji se ponavlja - ujutro, u Rimu - pretvara se u duboku ljudsku sreću, a svi u Rimu učestvujemo u tom baletu, koji nosi naslov: Il Giorno. Dan.
Možda je to jutro, U Rimu, taj mir, kojim počinje dan, zato tako vedro, jer nas čeka pritajena žalost smrti, u večeru, u Rimu, koji je najveća grobnica na svetu. To samo u Italiji ide zajedno. Samo se u Italiji, u Rimu, život i smrt, tako mešaju.”
Miloš Crnjanski, Kod Hiperborejaca II

Miloš Crnjanski
“A što se tiče drveća, ja sam imao u Rimu jednu, „svoju“, piniju, koju sam mogao da vidim i sa svojih prozora. Ona stoji u vrtu, na Pinču, tačno iznad poprsja Šatobrijana. Nisam ja nju voleo sa tog razloga, nego zato, što je i leti, i zimi, tako zelena, da se iz daleka čini crna. Skoro svake nedelje, uzimam ulaznicu za taj park i idem da sedim tamo, posle „Bebingtona“, pre odlaska na posao. Zazvonim na kapiju, puste me unutra, a ta pinija me čeka i, pod njom, moji rukopisi iz Skandinavije, koje prepisujem u knjigu. Tu, na klupi, sedim, mirno, kao da sam pred starom komandom mesta, u Tronjemu.”
Miloš Crnjanski, Kod Hiperborejaca I

Miloš Crnjanski
“Ja sam za vreme rata imao dnevnik koji sam vukao za sobom, kao neku kupusaru. Bio je strašno narastao. Ono što sam bio rešio da štampam na Univerzitetu u Beogradu iznosilo je, čini mi se, najmanje dvanaest štampanih tabaka.

Pošto izdanje "Maske", latinicom, niko nije čitao, ja sam prvo preštampao "Masku" u časopisu "Dan", a posle sam počeo da tražim izdavača za "Dnevnik", koji sam bio nazvao "o Čarnojeviću".

Našao sam izdavača za "Đerleza" Ive Andrića, ali "Dnevnik" je bio isuviše dug.

Međutim, Vinaver je bio bolje sreće.

On je, u jesen 1920, uspeo da zadobije kompanjone knjižare koja se nazivala "Sveslovenska", da izdadu jednu biblioteku modernih. U tu biblioteku trebalo je da uđe, prvo, moja knjiga o Čarnojeviću, Vinaverov "Gromobran", i Rastkov "Perun".

Samo, posle dugih pregovora, knjižara je tražila da nijedno delo ne sme biti duže od 7 tabaka.

Pored toga, ta knjižara, odnekuda, umešala je u to i profesora Univerziteta Vladu Ćorovića, inače mog prijatelja, kao nekog arbitra o moralu. On je tvrdio da u mom "Dnevniku" treba iseći dobar deo kao pornografiju. Sem toga je tvrdio da u toj knjizi ima isuviše pesimizma i da, posle jednog strašnog rata, nama treba sasvim drukčija literatura. Optimistička. Zdrava. Ne dekadentna.

Protiv optužbe da sam "dekadent" ja sam se nekako još borio, ali protiv optužbe da sam pornograf bilo je nemoguće boriti se. Morao sam pristati na tu književnu cenzuru, koju je i jedan profesor Univerziteta podupirao.

Međutim, nije se na tome svršilo.

Oktobra 1920, ja sam se bio rešio da odem iz Beograda i čekao sam na to, sa stanom u jednoj sobi hotela "Pariz", u Beogradu. Sa mnom, u istoj sobi, stanovao je i slikar Petar Dobrović. Petar se, sa mnom zajedno, i u Pariz spremao.

Tu mi je jednog dana saopšteno da u "Dnevnik o Čarnojeviću", ne može ući više od 5 tabaka.

Tih dana ja sam imao mnogo briga, i neprilika, u svom privatnom životu, i bio sam razdražen toliko, da sam spaljivao stara pisma, pa i rukopise, koje u Zagrebu nisam štampao. Pa sam i ono što nije moglo da uđe u Dnevnik spalio.

Dobrović se tome, grohotom, smejao.

Veli, kad dođe u Pariz, i on će svoje stare slike tako.

Petar je autor vinjete na naslovnim stranama biblioteke "Albatros" (po Bodleru). Njegov Albatros tu liči na patku. Možda pravog albatrosa nije bio još video, ili ga se nije sećao.

Vinaver je vršio korekturu "Dnevnika", dok se štampao, pa je pomešao i raspored pojedinih poglavlja.

Ja sam onda već bio u Parizu.”
Miloš Crnjanski, Lirika Itake i kometari

Ivo Andrić
“Invecchieremo negli anni, per la vita burrascosa,
e ci arresteremo dinanzi al desiderio;
ciò non vuol dire che saremo <>
- Dio ci salvi! - non ostenteremo
<>.
No, saremo più contenti di restare quieti
a colloquiare in silenzio;
tutto sarà ricordo
ameremo ancora libri e quadri
che agli altri appaiono senza valore.
Certamente, invecchieremo, in un tempo lontano.
Adesso e per molto ancora, varrà la pena
adirarci, amarci, scontrarci, litigare,
per gli altri siamo oggetto di discussione,
sconforto per i nostri cari.
In tutto ciò un mio pensiero ricorre,
non senza tenerezza per me stesso:
invecchieremo.
A meno che una furibonda chimera
non ci mandi al diavolo prima del tempo.

1922, A Miloš Crnjanski - amico di gioventù di Andrić (Poesie Scelte)”
Ivo Andrić

Miloš Crnjanski
“Nasred trga, oko Piramide Napoleonove, vrte se sjajni automobili. Ne zato što tehnika napreduje, nego je to uspomena na karusele. Ta sjajna zvezda vrtloga dovoljna je da ceo grad zavoli vrtlog zvezda. Šare na stubu, koji kao kameni mač strši iz zemlje, sa gotskom oštrinom, niko ne može da pročita. Kamene žene, koje predstavljaju složne francuske gradove, uzalud čitaju. U njihovim očima, sa kojih kaplje kiša, zjapi samo ironija kamena u noći. Dani prolaze, i svaki vrši svoj posao. Ban Jelačić, na konju, sred Zagreba, pokazuje mačem na Mađarsku, i zaboravlja da spusti ruku. Dositej elegantno skida šešir, i ulazi sa Kalemegdana u hotel „Krunu“, a nikako da uđe. Da, da, ja „futurista“ imam osećaj da se uopšte, negde u svemiru, nešto skamenilo, i da nikako neće ući u hotel. Hijeroglifi mirno stoje, automobili se vrte i jure oko njih, a nikako da ih pročitaju. Kiša sipa, sitna, beskrajna - no to ne treba nikog da uznemiruje. Eno Madlen, posuta helenskom limunadom, stoji, sva crna, u noći – seća se izginulih vojnika Velike armije za koje je zidana, i misli na otmene svadbe koje su, u njoj, češće nego otmena krštenja. Dva velika, zažarena oka Orleanske stanice gledaju mirno u Senu. Da, samo sam ja patetičan, noći je svejedno.

Pobesneli konji spomenika na Gran Paleu hoće da skoče dole. Poda mnom, duboko, u zemlji, ispod Sene, jure vozovi, a kraj mene prolaze zagrljeni parovi, i protrčavaju mačke. U Carigradu vole pse, ovde mačke. Ljubav je večna, beskrajna, i opšta. Svi su parovi jednaki, i sve mačke crne. Neka vas ne vređa sve ovo. U Čikagu ima jedan pesnik, optimista, on peva i slavi velike gradove, ogroman život, i večno, zaljubljeno čovečanstvo. Ja, mada sam civilizovan, kao i ostali naši književnici, i ne bih prevrnuo čašu na dvorskom ručku, ipak, gledam ove mokre, ogromne konture sa mnogo manje divljenja.

Potomak pastira, sa malo razumljive afektacije, znam da su plavi zidovi nebesa ogromniji; vidim zvezdane površine reka, šuma i gora, i osećam da ću jednom, teškim korakom, hodati po njima, davno zaboravivši sve ovo. Oprostite što teško prelazim na stvar. Sve te zamršene misli jure po glavi, iz kineskih pesama, iz knjiga o gotici. Ta vi znate da nema Srbina koji može zamisliti da neko i kod nas može šta zamisliti. U detinjstvu smo odrasli sa konturama Bocarećeva Šarca, i sa divnom konturom Saborne crkve, a sad smo klasičari, kosmičari, kubiste, radikali, već kako ko – pa je malo teško. Zar ne ?

Ipak, ja sam ovde, umoran i prokisao, samo zato da vam javim da se, već jednom, opet setite večnosti.

U ogromnim ovim vrtovima i širinama, pod granjem mokrim, koje znam da je počelo da pupi, ovde gde je Pariz najlepši, zastajem da vam javim – pre nego što vam počnem pisati o parlamentima, Evropi, izložbama, Srbima na Sen Mišelu – da zaboravite već jednom sve, da se opet jednom, bezbrižni, setite večnosti. Stojim visoko. Dubina mosta d'Jena, koja se beli i sjaji od kiše, i prolazi ispod čudovišta Ajfelova, odvodi u beskraj. Nigde na svetu nije ovako duboka voda i ovako široko nebo. Veliki vrtovi u kojima cvetaju svetiljke, zelene, žute i crvene; njino svetlucanje u vodama, polako diže ceo Pariz u providan, jutarnji zrak. Kiša se jedva oseća. Prvi tramvaji prolaze. Daleko, u stajaćoj, širokoj vodi, suro, kao neka galija čuvarica u luci, sa svojim crvenim svetiljkama, ljulja se ostrvo Pariza, sa starim zidovima i gotskim kulama. Nad Notrdamom se vedri, trepere pobledele zvezde, kao iskre bežičnog brzojava. Oni javljaju da dolazi proleće.”
Miloš Crnjanski

Miloš Crnjanski
“Tutto ciò che facevano, diceva, lasciava delle tracce su un'isola lontana. Quando le diceva che grazie al suo sorriso pieno di passione una pianta vermiglia sull'isola di Ceylon trovava la forza per fiorire, lei voltava lo sguardo verso l'orizzonte.”
Miloš Crnjanski, Il diario di Čarnojević

“U Nacionalnoj galeriji bogato je holandsko slikarstvo, tu su pre-rafaeliti, dosta majstora Renesanse, puno Van Dajka, Hogarta, sasvim malo impresionizma. Rembrantova dvorana je impozantna: 19 slika. Dva autoportreta njegova, jedan kad mu je bilo 34 godine a drugi kada je već starac, sličan onom u Luvru. Pomno ga razgledamo.
Kod onog starog Rembranta čujem Crnjanskov monolog:
— Dolazi starost, takav sam već ja. Kud ići dalje ? Povući se u sebe samog... Mnogo još nema putovanja... Tu primeti da ga slušam. Okrenu se:
— Vidite li kako je odbacio sa sebe taštinu, kako se uvlači u svoju ljušturu, sav je duša... stari Rembrant...
Drhtim dok slušam Crnjanskog. Jasno mi je da on govori najiskrenije što može, suočen s prikazom starosti kakva ga čeka, u koju ulazi a zna kakva je bila Rembrantova. Rubens-ambasador, kao Ivo-nobelovac. Doduše Crnjanski nema poverioce kao Rembrant, ali ni imanja. Slušam ovaj monolog i pravim se da ne čujem; gledam starog Rembranta koji nas skrozira svojim tavnim pogledom, a istovremeno gleda u sebe. Tonovi slike su zagasiti, senke na periferiji prelaze u svetle tonove što su bliže licu Rembrantovom. A ono rembrantovskom svetlošću osvetljeno, vide se bore na odebljaloj koži, jadne dlake, sede, na brkovima, na bradici ispod donje usne, a oči krupne. Kao da umetnik veli : “Sve sam video, čuo, okusio, sad mogu da idem...”
Crnjanski nas vraća u stvarnost.
— U Amsterdamu ima 16 Rembranta, u Berlinu 27, u Minhenu 10, u Luvru, kažu, 29 ali izloženo je samo pet-šest... Ja sam video sve Rembrantove slike u Evropi. Jednom smo se, Slobodan i ja, naticali ko ih je više video. On ih je sve video, izuzev jedne u Darmštatu. Tamo sam išao samo da vidim Rembranta.
— E, tu vam skidam kapu, gospodine Crnjanski, rekao mu Slobodan.

Proveli smo celo popodne u Galeriji. O njoj bi se imalo još mnogo pisati, ali to nije svrha ovih zapisa. Priznajem teško mi je bilo odvojiti se od ove riznice. U Rimu, Parizu, Bolonji, Veneciji imao sam više vremena. Tako se sve vidi i dobro upamti. Ali od ove najviše će ostati Rembrant i Crnjanski pred njim.”
Dragan R. Aćimović

Miloš Crnjanski
“No, l'amore non è né Dio, né un animale, né una pazzia; esso è nebbia, una nebbia fatta di sangue, giovinezza e cielo. Una nebbia che copre tutto, e fa tornare la voglia di vivere. Resta, tuttavia, sempre pesante, colma di dolcezza e di dolore, appesa al cielo.”
Miloš Crnjanski, Il diario di Čarnojević

“Sutra, kažeš, sutra ćeš početi da živiš, Postumije ?
Sutra ?
Kaži mi, Postumije, kad će već jednom doći to tvoje sutra ? Gde je ? Otkud će doći ?
Da li se još krije kod Persijanaca, ili je u Armeniji ?
To tvoje sutra, Postumije, staro je već kao Prijam.
Za koliko se, recimo, može, to tvoje sutra, da kupi ?
Sutra ćeš početi da živiš ?
Danas već da počneš, Postumije, dockan je.
Mudar je onaj koji je živeo juče.”
Marcijal