Dnevnik o Čarnojeviću Quotes

“Лежаћу по цео дан у трави и гледаћу у небо. Сваки дан ће имати нову боју. И те боје умириће моје очи, а ја сам сав миран, кад ми се смире очи.”
― Miloš Crnjanski, Dnevnik o Čarnojeviću

“Али ако умрем, погледаћу последњи пут у небо, yтеху моју, и смешићу се.”
― Miloš Crnjanski, Dnevnik o Čarnojeviću

“Klečala je preda mnom i šaputala, da ne može bez mene da živi. Ja sam joj rekao da ode. Predosećam smrt i rado kašljem, pa bi bilo suviše sentimentalno da umrem u njenim rukama. Ona bi suviše glasno plakala, a ja ne volim plač nego tugu. Nisam više željan, da me ljube, niti da mi iko pruža ruku. Dosta je bilo. Ako je ljubav, naljubio sam se. Umoran sam. Pod prozorom mi je niklo žito, i stoput na dan hoću da se zaplačem. Žao mi je sebe samog. Ali mi je žao i žita. Ko zna, možda i neće moći bez mene da živi. Zar je ona kriva, ako ljubav nije večna. Sve to priznajem. Ja ništa ne želim, osim da brzo prodje sve što dodje. Kad smo se našli i ja i ona imali smo već hiljadu greha, navika i senki u sebi. A da ljubav počinje u šumi, kako bi sve lakše bilo.”
― Miloš Crnjanski, Dnevnik o Čarnojeviću

“Jesen, i život bez smisla. Proveo sam noć u zatvoru sa nekim Ciganima. Vuĉem se po kavana-ma. Sednem do prozora i zagledam se u maglu i u rumena, mokra, žuta drveta. Gde je život?”
― Miloš Crnjanski, Dnevnik o Čarnojeviću

“Najposle meni nikog nije žao, najmanje sebe. Mi treba da nestanemo, mi nismo za život, mi smo za smrt. Za nama će doći bolje stoleće, ono uvek dolazi.”
― Miloš Crnjanski, Dnevnik o Čarnojeviću

“Ja osetih na sebi topli pokrivaĉ njen, koji je mirisao na njene dojke. Ona je kleĉala preda mnom, na meni, iza mene. Njen glas se javljao svud. Njene vlasi sam nalazio svud: u knjigama, u jelu i oko vrata. Ona mi je sve ĉinila po volji. Po ceo dan ona bi gledala, da mi sve, što hoću, doda. Pitala me i molila da ĉuvam zdravlje. Nije volela nikud izlaziti. Njen hod beše nabujao i vitak, njene lepe noge savijale se oštro. Rano u zoru, kad bih otvorio oĉi, video bih je kako skoro sasvim gola leži na mojim grudima.”
― Miloš Crnjanski, Dnevnik o Čarnojeviću

“Da me nije stid, ja bih ih tešio.”
― Miloš Crnjanski, Dnevnik o Čarnojeviću

“L'amore, l'amore è eterno. Mi sembra che solo l'amore e l'autunno siano reali, tutto il resto è un miraggio. Non desidero nulla, né piango per nulla. Attraverserò i confini, le città, i villaggi, le acque e i boschi, e non mi rimarrà più nulla tranne la polvere sui piedi, il silenzio nel cuore e un lieve sorriso sulle labbra, assurdo e caldo. I frantumi della mia anima, i brandelli della mia vita strappata giacciono sparsi ovunque.”
― Miloš Crnjanski, Dnevnik o Čarnojeviću

“No, l'amore non è né Dio, né un animale, né una pazzia; esso è nebbia, una nebbia fatta di sangue, giovinezza e cielo. Una nebbia che copre tutto, e fa tornare la voglia di vivere. Resta, tuttavia, sempre pesante, colma di dolcezza e di dolore, appesa al cielo.”
― Miloš Crnjanski, Il diario di Čarnojević

“Tutto ciò che facevano, diceva, lasciava delle tracce su un'isola lontana. Quando le diceva che grazie al suo sorriso pieno di passione una pianta vermiglia sull'isola di Ceylon trovava la forza per fiorire, lei voltava lo sguardo verso l'orizzonte.”
― Miloš Crnjanski, Il diario di Čarnojević

“Ne znajući što me rodi majka i ne mogavši učiniti nikom dobro, najmanje sebi. Ah da mogu da se vratim tamo, gde topovi grme i da kroz Ruse odem daleko nekud na Novaju Zemlju, tamo, gde je led zelen a voda plava pod ledom, sneg rumen. Ah tamo bih od silnih boja zanesen zagledao se i zaboravio sve.”
― Miloš Crnjanski, Dnevnik o Čarnojeviću

“I često kad bi ga ona u meseĉini dočekala zagrljajem on bi primetio jedno rumeno stablo i priljubio se uz njega i grčevito ga ljubio i tepao. A ona bi stojeći ostavljala ga, otišla u stranu i plakala.”
― Miloš Crnjanski, Dnevnik o Čarnojeviću