Pariz Quotes

“Ponekad prolazim pored malih radnji, recimo u rue de Seine. Trgovci starim stvarima ili mali knjižarski antikvari i prodavci bakroreza, prepunjenih izloga. Niko nikad ne ulazi kod njih, oni očigledno ne prave poslove. Ali kad čovek pogleda unutra, vidi ih kako sede, sede i čitaju, bezbrižni; ne brinu se za sutra, ne strahuju za uspeh, imaju psa koji sedi pred njima, dobro raspoložen, ili mačku, koja tišinu čini još većom idući duž nizova knjiga i prevlačeći dlakom preko njih, kao da briše imena sa hrptova.

Ah, kad bi to bilo dovoljno : želeo bih ponekad da kupim takav prepun izlog i da sa psom sednem iza njega na dvadeset godina.”
― Rilke

“Pisaću, vrlo kratko, o pozorištima. U njima vrvi svet, i gleda toalete. Na galerijama se ljubi. Uostalom, u tome ima tradicija. Visoko gore, sad smešne, još postoje one lože, sa rešetkama, iza kojih se, nekad, činilo sve, i večeralo, gledajući komedije, koje nisu bile bludnije od života. Sad se to retko dešava. Inače, sve ovo ljubakanje po tramvajima, i pod zemljom, i na ulici, dosta je ljupko. Nije to neobuzdanost. To je prosto ovdašnji, razvijen osećaj za reprezentacijom.

Ni umetnost nije više opasna. Ko ima talenta piše lepo i pametno ljubavne drame. Ona, on, i muž. Ponegde je umešano jedno lovačko odelo, ili ma šta što publika voli; iza zavese svira violina, a pri kraju, pod starost, sve se žene smire. Nijedan pesnik ne jauče. To čine još samo Sloveni. Ovde ljudi davno znaju da to nema smisla.

Između činova, na zavesi, javljaju rezultate trka, i, ako se negde sudario voz, koliko je mrtvih. Posle, reklamu lepog boksera Karpantijea, koji je fabrikant posuđa. Posle se komad nastavlja. A posle, svi večeraju javno i poštuju sebe.

Uostalom, ovaj patos, to je zao uticaj Tolstoja na mene, koji je mrzeo kulturu, voleo seljake, išao bos, i jahao skupe konje.”
― Miloš Crnjanski

“To što se moja peć opet zadimila pa sam morao da iziđem, to zaista nije nikakva nesreća. Što se osećam klonuo i prehlađen, nema nikakva značaja. Što sam celog dana hodao po uličicama, to je moja sopstvena krivica. Mogao sam i da isto tako sedim u Luvru. Ili ne, to nisam mogao. Onde ima izvesnih ljudi koji žele da se greju. Oni sede na somotskim klupama, a noge im kao velike prazne čizme počivaju jedne pored drugih na ogradama radijatora. To su izvanredno skromni ljudi, zahvalni kad ih trpe sluge u tamnim uniformama sa mnogim ordenjem. Ali kad stupim unutra, oni se smejulje. Smejulje se i malo klimaju glavom. A onda, dok idem tamo-amo ispred slika, zadržavaju me u očima, stalno u očima, stalno u tim promešanim, slivenim očima. Bilo je, dakle, dobro što nisam otišao u Luvr.”
― Rilke

“Nasred trga, oko Piramide Napoleonove, vrte se sjajni automobili. Ne zato što tehnika napreduje, nego je to uspomena na karusele. Ta sjajna zvezda vrtloga dovoljna je da ceo grad zavoli vrtlog zvezda. Šare na stubu, koji kao kameni mač strši iz zemlje, sa gotskom oštrinom, niko ne može da pročita. Kamene žene, koje predstavljaju složne francuske gradove, uzalud čitaju. U njihovim očima, sa kojih kaplje kiša, zjapi samo ironija kamena u noći. Dani prolaze, i svaki vrši svoj posao. Ban Jelačić, na konju, sred Zagreba, pokazuje mačem na Mađarsku, i zaboravlja da spusti ruku. Dositej elegantno skida šešir, i ulazi sa Kalemegdana u hotel „Krunu“, a nikako da uđe. Da, da, ja „futurista“ imam osećaj da se uopšte, negde u svemiru, nešto skamenilo, i da nikako neće ući u hotel. Hijeroglifi mirno stoje, automobili se vrte i jure oko njih, a nikako da ih pročitaju. Kiša sipa, sitna, beskrajna - no to ne treba nikog da uznemiruje. Eno Madlen, posuta helenskom limunadom, stoji, sva crna, u noći – seća se izginulih vojnika Velike armije za koje je zidana, i misli na otmene svadbe koje su, u njoj, češće nego otmena krštenja. Dva velika, zažarena oka Orleanske stanice gledaju mirno u Senu. Da, samo sam ja patetičan, noći je svejedno.

Pobesneli konji spomenika na Gran Paleu hoće da skoče dole. Poda mnom, duboko, u zemlji, ispod Sene, jure vozovi, a kraj mene prolaze zagrljeni parovi, i protrčavaju mačke. U Carigradu vole pse, ovde mačke. Ljubav je večna, beskrajna, i opšta. Svi su parovi jednaki, i sve mačke crne. Neka vas ne vređa sve ovo. U Čikagu ima jedan pesnik, optimista, on peva i slavi velike gradove, ogroman život, i večno, zaljubljeno čovečanstvo. Ja, mada sam civilizovan, kao i ostali naši književnici, i ne bih prevrnuo čašu na dvorskom ručku, ipak, gledam ove mokre, ogromne konture sa mnogo manje divljenja.

Potomak pastira, sa malo razumljive afektacije, znam da su plavi zidovi nebesa ogromniji; vidim zvezdane površine reka, šuma i gora, i osećam da ću jednom, teškim korakom, hodati po njima, davno zaboravivši sve ovo. Oprostite što teško prelazim na stvar. Sve te zamršene misli jure po glavi, iz kineskih pesama, iz knjiga o gotici. Ta vi znate da nema Srbina koji može zamisliti da neko i kod nas može šta zamisliti. U detinjstvu smo odrasli sa konturama Bocarećeva Šarca, i sa divnom konturom Saborne crkve, a sad smo klasičari, kosmičari, kubiste, radikali, već kako ko – pa je malo teško. Zar ne ?

Ipak, ja sam ovde, umoran i prokisao, samo zato da vam javim da se, već jednom, opet setite večnosti.

U ogromnim ovim vrtovima i širinama, pod granjem mokrim, koje znam da je počelo da pupi, ovde gde je Pariz najlepši, zastajem da vam javim – pre nego što vam počnem pisati o parlamentima, Evropi, izložbama, Srbima na Sen Mišelu – da zaboravite već jednom sve, da se opet jednom, bezbrižni, setite večnosti. Stojim visoko. Dubina mosta d'Jena, koja se beli i sjaji od kiše, i prolazi ispod čudovišta Ajfelova, odvodi u beskraj. Nigde na svetu nije ovako duboka voda i ovako široko nebo. Veliki vrtovi u kojima cvetaju svetiljke, zelene, žute i crvene; njino svetlucanje u vodama, polako diže ceo Pariz u providan, jutarnji zrak. Kiša se jedva oseća. Prvi tramvaji prolaze. Daleko, u stajaćoj, širokoj vodi, suro, kao neka galija čuvarica u luci, sa svojim crvenim svetiljkama, ljulja se ostrvo Pariza, sa starim zidovima i gotskim kulama. Nad Notrdamom se vedri, trepere pobledele zvezde, kao iskre bežičnog brzojava. Oni javljaju da dolazi proleće.”
― Miloš Crnjanski

“U međuvremenu, opet po savetu nekih ličnosti koje su dobro poznavale umetničku sredinu i “ambijent”, potražio sam Gijoma Apolinera. On je stanovao u omanjem stanu na poslednjem spratu stare građanske kuće na bulevaru Sen Žermen. Subotom, od pet do osam sati, primao je prijatelje. Dolazili su slikari, pesnici, ljudi od pera, oni takozvani “mladi” i “inteligentni” koji su zastupali takozvane “nove ideje”. U Apolinerovoj kući vladala je atmosfera u stilu Balestrijerijevog Betovena. Apoliner je činodejstvovao sedeći za svojim radnim stolom; ćutljive i namerno zamišljene individue sedele su u naslonjačama i na divanima. U skladu sa ondašnjom modom i ambijentom većina njih pušili su gipsane lule nalik onim lulama koje vidimo na vašarištima pod šatrama gde se gađa u metu. Po zidovima su visile slike Marije Loransen, Pikasa i još nekih opskurnih kubista čija sam imena zaboravio. Kasnije su tamo bile okačene dve ili trii moje metafizičke slike, među njima i portret Gijoma Apolinera na kome sam pesnika predstavio iz profila kako puca u metu što je, izgleda, predskazivalo ranjavanje Apolinera u glavu tokom Prvog svetskog rata.

Odlazio sam maltene redovno na te subotnje sedeljke kod Apolinera valda zato što sam još bio premlad; dakle još sam imao izvesnu dozu naivnosti i štošta još nisam do kraja shvatao. Ali od tada nisam gajio osobito poštovanje niti simpatiju prema tom ambijentu i tamo sam se prilično dosađivao. Na te čuvene sedeljke subotom je dolazio i rumunski vajar Konstantin Brankuši, koji je nosio dugu bradu i svaki put govorio – ukoliko bi ga kogod slušao – da “oseća veliko unutrašnje zadovoljstvo”. Njegove skulpture su se sastojale od jajastih formi koje je brusio i glačao berlinskom brusilicom, tako das u svojim površinama podsećale na skulpture Adolfa Vilta. Dolazio je i Andre Deren koji se uvaljivao u naslonjaču, pušio lulu i nije progovarao nijednu reč. Dolazio je Maks Žakob koji, za razliku od Derena, nije zatvarao usta; govorio je izveštačeno, čas ironično, čas sumnjičavo. Govorom, oblačenjem i fizičkim izgledom podsečao je na šansonjere sa Monmartra koji recituju stihove i pevaju šansone, a potom obigravaju oko stokova i podsmevaju se gostima.”
― Giorgio de Chirico, The Memoirs of Giorgio de Chirico

“Adolf Basler bio je jedan od onih pariskih trgovaca koje tamo zovu “trgovci kod kuće”, jer trguju slikama a nemaju galeriju. Bio je ludo zaljubljen u Derena. Jednog zimskog popodneva, dok sam sedeo na terasi “Café des deux Magots”, a to je izvikana kafana intelektualaca sa leve obale, prisustvovao sam neobičnom i zabavnom prizoru : odnekuda je, sam, kao po običaju, naišao Deren i seo za sto na spoljnoj terasi. Zimsku terasu zagrevale su jake grejalice, a sa strane štitili veliki stakleni paravani. Čim je seo, Deren je naručio demi, kriglu piva, zatim je od arapskog prodavca u prolazu kupio grickalice koje zovu cacahuetes (kikiriki) i njima napunio džepove. Dok je natenane grickao kikiriki i pijuckao pivo, sedeo je nepomično, uopšte se nije osvrtao, a na licu je imao izraz čoveka koji se iz dna duše gadi svakoga i svačega. Slonovskim okom zurio je preko puta u portal crkve Saint Germain des Pres. Utom, kao da su ga vile donele ili po tajanstvenom pozivu, na vidiku se pojavio Adolf Basler. Pošto je izdaleka prepoznao Derena, prišao je i počeo da šetka, topeći se od miline gledao je slikara užagrenim očima, a rukama i glavom upućivao mu diskretne pozdrave. Ukrućen, nepomičan i ravnodušan, Deren je nastavio da gleda u portal crkve. Pošto su svi stolovi oko Derena bili zauzeti, Basleru je preostalo da šetkajući pričeka. Međutim, levo od Derena, gosti su ustali i oslobodili jedan sto. Basler je kao bez duše jurnuo da ga zauzme. Ali pre nego što će sesti, sa uvažavanjem je upitao Derena da li je slobodno, kao da on sedi za oba stola. Pošto slikar nije ni beknuo, Basler je bojažljivo krajičkom zadnjice seo na ivicu stolice. Onda je započela još jedna ujudurma : Basler je pokušao da se upusti u razgovor sa Derenom. “Bonjour, monsieur Derain, vous allez bien ?” (“Dobar dan, gospodine Deren, kako ste?”) Onaj ćuti kao zaliven. “Da li sada mnogo radite, gospodine Deren ?” A onaj drugi ni da obeli zuba ! Tada Basler, na vrhuncu ljubavnog ushićenja,pruža drhtavu ruku i vrhom prsta dotiče Derenovo rame. Kako se usuđuješ ! Snažno brundanje, čak nešto poput rike razjarenog slona i ne manje snažno otresanje Derenovog ramena koga je dotakla ruka sirotog Baslera, bili su jedini odgovor na onaj bojažljivi pokušaj nežnosti. Basler je odmah povukao ruku kao da se opario, a onda je, onako poražen i očajan, odustao od sveg, tužno izvukao iz džepa primerak – više se ne sećam čega – Gringoire ili Les nouvelles litteraires i zaronio u čitanje jedne od onih beskonačnih uspavanki kojima obiluju pariski književni nedeljnici.”
― Giorgio de Chirico, The Memoirs of Giorgio de Chirico

“Krajem 1880 godine otišao sam jednog dana da se obrijem kod berberina, kog sam ranije bio takođe „ovjekovječio“ jednim svojim portretom. Ta je slika visjela u dućanu i među brijačevim mušterijama bila predmet velikog divljenja.

Jedno poslije podne predstavi me brica jednom mladom gospodinu, svome klijentu, koji me najučtivije zamoli da mu izradim portret. Po spoljašnjosti, ocijenih da je čovjek imućan i potražih za sliku sto i pedeset franaka. On pristade bez pogovora i pozva me da sutradan dođem k njemu na ručak. Čim nas ostavi, brijač mi malko potkresa kosu, a zatim, da bih izgledao ljepši, pređe preko nje vrućim željezom, tako da se moja kika nakostriješi i načini oko moje glave kao neki kolut. Tako dotjeran, uputim se niz bulevar Sen Mišel.

Bila je vrućina, pa sam išao gologlav, a i stoga što mi se šešir jedva držao na glavi zbog kose, koja je stršila u visinu kao ustremljeno klasje. Bilo mi je dvadeset i pet godina, a i pomisao na sutrašnji dobar ručak, davala je neku neobičnu elastičnost mome duhu i mojim nogama. Prolazio sam taman pored kafane „Au Moulin“, gdje se sva sila đaka (ponajviše medicinara) zabavljala sa svojim prijateljicama, kad najedamput jedna od tih devojaka uznese nosić u mom pravcu, pa će duhovito dobaciti :

„Dođi, mali moj Isuse, da te ižljubim!“ Ja se učinim nevješt i pođem dalje, a oni pred kafanom da popucaju od smijeha. Meni dotle, od stida, vrcale iskre pred očima. Skočih na prvi omnibus koji prođe, samo što prije da iščeznem.

Kako sam stigao u atelje, zaronio sam glavu u lavoar, i kosu tako dugo ispirao i masirao, dok je umekšala i opet polegla. To me je naučilo pameti, i od tog dana nisam više nikad dopustio da mi neko vrućim gvožđem u kosu dira.”
― Vlaho Bukovac

“Upoznah se tada i sa nekom jevrejkom, madamom Eli, koja je imala jedno krasno dijete, malu „Rizi“ (Rakelu). Anđeoska glava tog djeteta silila je na ulici mimoprolaznike da se za njom obziru. Bilo joj je sedam godina, a imala je nesreću da je na jednu nogu malo hramala. Pogodim se sa gospođom Eli, da ću joj naslikati kćerkicu. Bila je velika zima te godine u Parizu : jaka studen i mrazevi. Gospođa Eli je stanovala dosta daleko od mog ateljea, na drugoj strani varoši, te je stoga nemoguće bilo da mala dolazi k meni svakog dana u deset sati izjutra. Dogovorimo se, prema tome, da će Rizi noćivati kod mene u ateljeu, tako da bih je zarana imao na raspoloženju. Mala je spavala kraj mene, kao moje rođeno dijete. Majka bi danju došla da je obiđe. Rizi je sa mnom objedovala, a večeravali smo svi zajedno kod njene majke.

Jednoga večera poveo sam Riziku sa sobom u tadašnju kafanu „Šale“, kod zvjezdarnice. Bio je to neki sasvim diskretan „cafe chantant“, koji je poslije zatvoren. Kad je predstava bila već pri kraju i publika počela da se razilazi, primjetim kod vrata neki naročiti kikot i gungulu. Kad sam se s djetetom progurao do izlaza, imao sam šta da vidim ! Kako bi ko izašao, nilo muško, bilo žensko, ili oboje zajedno, poklizili bi i ljosnuli na tle. Popustila zima, pa mjesto snijega, sipila sitna kiša, te se uhvatila tanka poledica. Tlo se, do duše, pod fenjerskom svjetlošću laštilo, ali na led niko ni promišljao nije, i otuda graja i veselost pred izlazom. Neki od gostiju poskakali u kočije, ali je većina morala kući pješke, i tako sklizanju i padanju nije bilo kraja. Pobojah se da i ja s malom ne odmjerim trotoar, pa u tren oka smislim kako da se ispomognem. Skinem s vrata svoju vunenu kravatu, te je obavijem oko jedne cipele, a drugu cipelu obavijem maramom. Malu dignem u naručje, i na taj način srećno prevalimo cio put i stignemo do ateljea.

Ubrzo dogotovih i Riziku. Njena je majka bila vrlo zadovoljna s mojim radom, pa da bi joj lakše bilo, isplatila mi pola honorara „u naturi“, a pola u novcu. Dobih tako pedeset butelja čuvenog vina „Lacrima Christi“, koje i sama bijaše na dar dobila od nekog pomorskog kapetana, rodom iz Napolja. To je vino bilo tako dobro, da ga je gaspar Medo vrlo rado pijuckao, pa je za svog poslednjeg boravka u Parizu dolazio skoro svaki dan k meni, „na čašu vina i čašu razgovora“.”
― Vlaho Bukovac

“Automobilom smo išli od Konkorda ka Jelisejskim poljima, kroz more svetlosti, da, istina je da je Pariz lep, ovaj bogati internacionalni Pariz, i zbog toga skoro počinjem da ga mrzim. Izvesna mera ružnog i bednog potrebna nam je da bismo mogli da izdržimo, savršenstvo, kao i bogovi, nisu za nas – mi im se instinktivno opiremo. Ponekad, ovaj čisto estetski razlog (za mene, bože moj, estetika nikad nije bila drugo nego svet čoveka, njegova mehanika), on, dakle, bio je neposredni razlog revolucije. Hoćemo da racionalizujemo svet isuviše, zar ne prijatelji? Metafizički razlozi, kao razlozi samog bića, kao instinkt smrti koja nas vodi u pobunu. Lepota traje kroz rušenje lepote, kroz pobunu protiv nje same. Princip Neronove strasti. Zamišljam ovaj Pariz, veći od mene, nedostižan, čak imaginaran, kako gori i ruši se. Onda odlazim u krevet, bedan i ponižen. Spavati, da bi se prespavali bar koliko-toliko zakoni estetskog.”
― Radomir Konstantinović, Pohvala putovanju

“A svetiljke na Konkordu svetle mirnom svetlošću snova u ogromnim buketima jedne teške lepote koja me privlači. Bože moj, Konkord noću! Hteo bih, čini mi se, ovog trenutka da se obučem i da odjurim tamo, ali sprečava me moja bedna kukavička psihologija (ni za to nisam kadar), a zatim žalosne utehe – da su to one čarolije kojima se ne treba približavati, jer iščezavaju čim im se čovek – približi. Pariz, ostaje li on za mene te svetiljke u noći. Na Konkordu, i pišem li ove reči zato da bih u budućoj pustoši, u Dobračinoj ulici, mogao da čitam ponovo sa nostalgijom za Parizom u kome sam, evo sada, ali u kome nisam. Ništa nas ne muči, ništa ne gura tako u poniženje i želju za samouništenjem kao lepota. Zatvori sada oči, ti bezumniče, i pusti vreme da svršava poslove bez tvog mucanja i blebetanja! Možda i bežiš od lepote zato što slutiš da bi u njoj izgoreo sav, da bi te nestalo, samo ako bi se jednom odvažio da u nju poletiš raširenih ruku ?...”
― Radomir Konstantinović, Pohvala putovanju

“Pariz me je zadržao tri nedelje ravno. Da sam se mogao u kesu pouzdati, bih i triput tri meseca. I ovo je ništa : trista godina da živiš, imaš tuda šta gledati. Pet dukata sam dao samo momku koji me je svuda vodio. Svaki božiji dan od jutra do noći tu se sve hodilo. Ručali bi onde gdi nas podne zateče, a pilo bi se gdi se god ožedni. Ko bi rad bio znati šta sam ovde vidio, evo poglaviti uzrok zašto ga u tome ne mogu poslužiti. Tabak jedan naštampati koštuje me dvanaest talira; a za ovi posao hotelo bi se najmanje deset tabaka. Dakle, ko hoće to da zna, a daleko mu se čini poći i viditi, a on, ako ne zna francuski, neka nauči, pak neka kupi knjigu zovomu „opisanije Pariza i Versalja sa svima znamenitim veštma u njima i naokolo“. Ova knjiga ako uskoštuje dva forinta, neće više; to je ništa; i tu će sve naći što sam god ja vidio. Kralja franceskoga Ludovika Šesnaestoga i predivnu kraljicu, blaženejšega vospominanija naše preslavne cesarice i matere, Marije Terezije, kćer i nju sam vidio u Versalju. Ovo ne valja premolčati : novi Luvr, dvorovi kraljeva francuskih, koji je milione koštovao i može se nazvati jedno od sedam čudesa u svetu. Polovina ovog zdanija opredeljena je za biblioteku i za akademije visokih znanja. Evo, ljudi, na svetu gdi carevi svoje dvorove knjigama mudrosti i naukam daju i posvećuju i sebi za visoku vmenjavaju slavu s musama zajedno obitavati. Nek iziđe sad ko da mi kaže šta ja nisam vidio.”
― Dositej Obradović, Izabrana dela

“Početkom dvadesetog veka stigao je u Pariz nekakav mladić sa krajnjeg juga Španije. U gorama između Granade i Malage on je već slikao pejzaže, a pod uticajem El Greka i Tuluz Lotreka, u Parizu je počeo slikati duge, srebrne i plave, figure Arlekina i cirkuskih igrača. Nemajući šta da jede, Pablo Pikaso - tako se zvao Španac - prešao je u stan jednog svog mladog poznanika, Maksa Žakoba, trgovačkog pomoćnika, koji se u dokolici zanimao i stihovima. Od tog dana Pikaso je samo slikao i crtao, a Žakob je raznosio pakete, i gurao kolica po pariskim ulicama, da bi zaraživao hleb za obojicu. Posle nekoliko godina, kad su se obojica našli na čelu mlade umetnosti, njihov najbolji drug, pesnik Gijom Apoliner, doneo im je iz Narodne biblioteke, gde je, da bi mogao živeti, pretraživao pornografske rukopise, jednu ilustrovanu naučnu studiju o actečkoj umetnosti. To je bila jedna rasprava o crnačkim totemima, i fotografije u njoj predstavljale su danas poznate primere crnačke skulpture. Nezavisno od religioznih primesa na njima, nezavisno od kulturnoga stupnja anonimnih vajara, mladi umetnici našli su u ovim figurama osećanje najčistije plastike. Činilo im se da su u njima osvareni, otprilike, oni osnovni oblici o kojima govori Sezan. Kao preobraženi, odjednom, novootkrivenim mogućnostima, Pablo Pikaso počeo je, u jednom smislu, a njegov drug Andre Deren, u drugom, slikati figure čvrstih, oštrih i svedenih formi, u smelim i jakim perspektivama. " Rastko Petrović, iz "Savremeno francusko slikarstvo na izložbi "Cvijete Zuzorić", 1925.”
― Rastko Petrović, Izložbe

“Ostanem bey novca te jedva nešto jedem, i kad svu nadu izgubim pozovu me na kakvu mrsnu zabavu ili neki jedež. jedva sam dogurao do 28-og, a onda me jedan moj prijatelj, pravnik, pozove na njegovu ženidbu. Posle 'i rodi sina Emanuila' odosmo u Pavillon Dorphine u Bulonjsku šumu... Noću me ima svugde, najradije - kabare 'Boule Blanche', tu slušam crnački žez poslat pravo sa neba, nota njet, i ne gledaju se, a šlageri samo lete. A u 'Casino de Paris' idem gledati Morisa Ševaljea! I dan je avantura. Tako jedared (video rođenim očima), tek tako šetajući pred 'Domom', Gliha, slikar, otišao u pratnji dvojice agenata u 'marici' a zatim, posle duge vožnje po Parizu - da bi sakupili sve one koji nemaju dozvolu boravka u redu - presedeo čitavu noć u zatvoru. Na intervenciju poslanstva jedva je pušten. Posle mi je pokazivao crteže iz tamnice. Fala bogu, te ga nisu tetovirali. Sutradan, Lubarda i ja posetimo 'pariskog berberina', ko ga zna, možda vataju za kosu! a to što sam tamo slikao samo krupne i sjajne stvari, a ne kao Ljuba Ivanović samo ćumeze i udžerice, stari grad, razlog je, mile, prost, znadeš ga - ta imam ja toga dosta i kod kuće. Pa nisam, valjda, u Pariz po bedu išao...”
― Laslo Blašković, Mrtva priroda sa satom

“Obilazino kao sopstvene grobove ona mesta na kojima su sahranjeni komunari, komunisti iz ovog novijeg vremena. Grob A. Barbisa, Z. Rišara, Bloka, najzad i grob Pola Elijara. Elijarov grob, zasađen je cvećem, uredan, građanski i bez stihova – samo ime. Sećam se onog susreta, u Amsterdamu, sa Dalijem i njegovom ženom, bivšom ženom Elijarovom. Tada je Dali tražio da vidi Mondrijana. Kroz nekoliko dana je govorio na televiziji u Brislu, gledao sam to, a to je valjda gledala i Gala. Rekao je da nema škole, jer je “Dali samo jedan i neponovljiv”, ponovio je svoje najnovije viceve na temu “da li je Rembrant bio slep”. A Elijar? Evo ga, komad zemlje, zasađen cvećem, uokviren betonom od 20 cm. To je istinski sve. Groblja kao produžetak naših laži.”
― Radomir Konstantinović, Pohvala putovanju

“Beketa smo zatekli nešto posle sedam sati u kafani “Closerie des Lilas” i K. Ga je pomilovala po obrazu, on se zbunio i čini mi se, pocrveneo malo. Isti je kao kad sam ga video poslednji put u Beogradu, samo izgleda još utučeniji, ali ne dalek odviše. Ne vidi dobro, kad je plaćao u kafani, prinosio je šaku s novcem do očiju da bi video. Isto čini i kad treba nešto da pročita. Ne govori mnogo i uglavnom stvari koje ne kazuju ništa naročito. Pošto se raspitivao za moj rad (ništa nije rekao o dramama koje mu je K. poslala, posle “Svedoka”), razgovarao je sa K. O svemu i svačemu, nevažno, uglavnom. Učinilo mi se da je željan da čuje dobru reč o sebi: bar to prima srdačnije nego pre. Sada ima automobil (“deux chevaux”), odlazi na imanje gde ima, kako kaže, dosta drveća. K. Mu je predala moj esej “Gde je Tolstoj” i poklone za njega i Suzanu, a zatim nas je odveo na večeru u jednu preskupu kafanicu. Tu nam je još rekao da sada opet prevodi sebe na engleski i kako je to mučno; zatim da je njegova majka živela u Dablinu još 17 godina posle smrti njegovog oca, da je imao još jednog brata, koji je umro u svojoj 52. godini, od raka, da je ilustrator njegovih pripovedaka neki Rumun, čiji život je tragičan i koga on mnogo voli; da je njegov nećak kod majke glumca Žana Martena (koji je trenutno u Španiji), dok je Rože Bilen, njegov režiser, otišao u Đenevu da postavi Fin de Partie. Oprostili smo se oko 11:30. Pošto smo se već rastali i pošli kući, on je zovnuo K. Da joj se još jednom zahvali za poklone. Ja sam se malo pijan vratio kuči. On je sam, nesrećan, izgubljen čovek.”
― Radomir Konstantinović, Pohvala putovanju

“Bili u Rodenovom muzeju. Čitali Antonena Artoa (iz jedne knjige sabranih dela), kiša po našem povratku od Rodenovog ateljea. Uveče u “Casinu de Paris”, u promenoiru, užasno i ogavno, osećao sam se loše. Ali vredelo je videti Rodena u gipsu: veličina koja se kruni, izvesna slabost koja je nedostajala Rodenu. Gips puca, dobio je patinu. Veličina sa malo prljavštine deluje ugodnije. Ruke su mu božanske, Građani iz Kalea takođe.

Da je imao dobrog prijatelja, ovaj mu ne bi dozvolio da pusti i Viktora Igoa golog kao Balzaka.

Nešto barokno u ovom duhu, reminiscencija na katoličko bogosluženje ? Spavao je u ogromnom baroknom krevetu sa anđelima; voleo je da uzvisi rugobu i da od nje napravi čistu estetsku vrednost: jedan od mučenika iz Kalea stoji nagnut nad bazenom u kojem se Roden kupao. Ruže su rascvetane i lepe u vrtu; sedeli smo na stepenicama velikog ateljea i posmatrali vrt sa zelenilom koje ostaje večito čudo i uvek je novo otkriće, veće od svih drugih. (Video sam, uostalom, kako Roden ograđuje u skulpturu granu drveta, sada sasvim trošnu i suvu.)”
― Radomir Konstantinović, Pohvala putovanju

“...na groblju Monparnas tražili smo grob Bodlerov. Najpre smo našli samo spomenik, ali ispod koga Bodlerovo telo nije sahranjeno, jer to porodica (čija? Njegovog očuha?) nije dala. Ipak, posle lutanja kroz haos grobova, posle sricanja svih mogućih imena, između njih i nekih jevrejskih, našli smo grob u kome leži Bodler, ali ne sam: tu je i njegov očuh Opik, koji je umro 10 godina pre Bodlera, a tu je i njegova majka, koja ga je nadživela. Između očuha, dakle, koga nije uspeo da ubije, i majke, nalazi se n i to samo kao “C. B. Beau-fils” i bez ikakve druge naznake. Na zaleđini spomenika, običnog i skromnog, porodičnog, nalazi se napomena iz 1857, god. smrti Opikove, da taj grob ne sme da se dira, pa sam ja sasvim napamet pretpostavio da je to raylog što Bodler nije prenet u drugi grob, sa onim groznim secesionističkim spomenikom, ali verovatno manje groznim od vampira Opika, sa čijim kostima mešaju se i njegove kosti. (Na spomeniku bez groba nalazi se gore anđeo zla, loša verzija Rodena možda, koji čuči nad položenim telom Bodlera, telom koje je uvijeno kao tela mumija, ufačlovano, bandažirano, sa glavom koja je u stvari rađena naturalistički verno, očigledno po Bodlerovoj posmrtnoj maski.)

Na noge, neko je spustio sveži karanfil.”
― Radomir Konstantinović, Pohvala putovanju