Pohvala putovanju Quotes

“A svetiljke na Konkordu svetle mirnom svetlošću snova u ogromnim buketima jedne teške lepote koja me privlači. Bože moj, Konkord noću! Hteo bih, čini mi se, ovog trenutka da se obučem i da odjurim tamo, ali sprečava me moja bedna kukavička psihologija (ni za to nisam kadar), a zatim žalosne utehe – da su to one čarolije kojima se ne treba približavati, jer iščezavaju čim im se čovek – približi. Pariz, ostaje li on za mene te svetiljke u noći. Na Konkordu, i pišem li ove reči zato da bih u budućoj pustoši, u Dobračinoj ulici, mogao da čitam ponovo sa nostalgijom za Parizom u kome sam, evo sada, ali u kome nisam. Ništa nas ne muči, ništa ne gura tako u poniženje i želju za samouništenjem kao lepota. Zatvori sada oči, ti bezumniče, i pusti vreme da svršava poslove bez tvog mucanja i blebetanja! Možda i bežiš od lepote zato što slutiš da bi u njoj izgoreo sav, da bi te nestalo, samo ako bi se jednom odvažio da u nju poletiš raširenih ruku ?...”
― Radomir Konstantinović, Pohvala putovanju

“Automobilom smo išli od Konkorda ka Jelisejskim poljima, kroz more svetlosti, da, istina je da je Pariz lep, ovaj bogati internacionalni Pariz, i zbog toga skoro počinjem da ga mrzim. Izvesna mera ružnog i bednog potrebna nam je da bismo mogli da izdržimo, savršenstvo, kao i bogovi, nisu za nas – mi im se instinktivno opiremo. Ponekad, ovaj čisto estetski razlog (za mene, bože moj, estetika nikad nije bila drugo nego svet čoveka, njegova mehanika), on, dakle, bio je neposredni razlog revolucije. Hoćemo da racionalizujemo svet isuviše, zar ne prijatelji? Metafizički razlozi, kao razlozi samog bića, kao instinkt smrti koja nas vodi u pobunu. Lepota traje kroz rušenje lepote, kroz pobunu protiv nje same. Princip Neronove strasti. Zamišljam ovaj Pariz, veći od mene, nedostižan, čak imaginaran, kako gori i ruši se. Onda odlazim u krevet, bedan i ponižen. Spavati, da bi se prespavali bar koliko-toliko zakoni estetskog.”
― Radomir Konstantinović, Pohvala putovanju

“...na groblju Monparnas tražili smo grob Bodlerov. Najpre smo našli samo spomenik, ali ispod koga Bodlerovo telo nije sahranjeno, jer to porodica (čija? Njegovog očuha?) nije dala. Ipak, posle lutanja kroz haos grobova, posle sricanja svih mogućih imena, između njih i nekih jevrejskih, našli smo grob u kome leži Bodler, ali ne sam: tu je i njegov očuh Opik, koji je umro 10 godina pre Bodlera, a tu je i njegova majka, koja ga je nadživela. Između očuha, dakle, koga nije uspeo da ubije, i majke, nalazi se n i to samo kao “C. B. Beau-fils” i bez ikakve druge naznake. Na zaleđini spomenika, običnog i skromnog, porodičnog, nalazi se napomena iz 1857, god. smrti Opikove, da taj grob ne sme da se dira, pa sam ja sasvim napamet pretpostavio da je to raylog što Bodler nije prenet u drugi grob, sa onim groznim secesionističkim spomenikom, ali verovatno manje groznim od vampira Opika, sa čijim kostima mešaju se i njegove kosti. (Na spomeniku bez groba nalazi se gore anđeo zla, loša verzija Rodena možda, koji čuči nad položenim telom Bodlera, telom koje je uvijeno kao tela mumija, ufačlovano, bandažirano, sa glavom koja je u stvari rađena naturalistički verno, očigledno po Bodlerovoj posmrtnoj maski.)

Na noge, neko je spustio sveži karanfil.”
― Radomir Konstantinović, Pohvala putovanju

“Bili u Rodenovom muzeju. Čitali Antonena Artoa (iz jedne knjige sabranih dela), kiša po našem povratku od Rodenovog ateljea. Uveče u “Casinu de Paris”, u promenoiru, užasno i ogavno, osećao sam se loše. Ali vredelo je videti Rodena u gipsu: veličina koja se kruni, izvesna slabost koja je nedostajala Rodenu. Gips puca, dobio je patinu. Veličina sa malo prljavštine deluje ugodnije. Ruke su mu božanske, Građani iz Kalea takođe.

Da je imao dobrog prijatelja, ovaj mu ne bi dozvolio da pusti i Viktora Igoa golog kao Balzaka.

Nešto barokno u ovom duhu, reminiscencija na katoličko bogosluženje ? Spavao je u ogromnom baroknom krevetu sa anđelima; voleo je da uzvisi rugobu i da od nje napravi čistu estetsku vrednost: jedan od mučenika iz Kalea stoji nagnut nad bazenom u kojem se Roden kupao. Ruže su rascvetane i lepe u vrtu; sedeli smo na stepenicama velikog ateljea i posmatrali vrt sa zelenilom koje ostaje večito čudo i uvek je novo otkriće, veće od svih drugih. (Video sam, uostalom, kako Roden ograđuje u skulpturu granu drveta, sada sasvim trošnu i suvu.)”
― Radomir Konstantinović, Pohvala putovanju

“U Luvru idealan svet, zbog gladi nismo dugo ostali i ručali smo u jednom obližnjem restoranu, ne mnogo skupom, ali solidnom. U šetnji po gradu naišli smo na O. Jevrić i sa njom se smucali po velikim robnim magazinima. Popili smo kafu kod nje. Ona je očajna, još očajnija nego u Londonu. Tražiti pravdu u stvarima umetnosti, bože moj! Bila je kod H. Mura sa još nekolicinom drugih i Mur je primio stojeći, nije ih ni ponudio da sednu, a njegova žena dočakala ih je a da se sa njima nije ni rukovala. O. nam je opisala njegova četiri ateljea, njegove skulpture. Zadivljena njime ona se oseća uvređena kao žena koju nije primetio njen obožavani ili bolje kao čovek koga nije video njegov bog. Dala mu je neke fotose koji su se njemu dopali i žali što i on njoj nije načinio neku pažnju. Na pitanje zašto ne ide Zatkinu, ispričala nam je kako je jednom Zatkin predstavio nekom prijatelju ovako: pokazao je jedan zarđali ekser i rekao mu: Comme ça, mais ca est mieux. Priznala nam je – ne zarđali ekser, ali fotografiju nekog Indusa koga je upoznala u Londonu i sa kojim je navodno vodila ljubav! Nakupovala je stvari za porodicu, uspevala je ovde da živi sa 50.000 franaka mesečno. Kod metroa smo se rastali, bilo mi je žao, ali ne samo nje već čitavog jednog sveta.”
― Radomir Konstantinović, Pohvala putovanju

“Beketa smo zatekli nešto posle sedam sati u kafani “Closerie des Lilas” i K. Ga je pomilovala po obrazu, on se zbunio i čini mi se, pocrveneo malo. Isti je kao kad sam ga video poslednji put u Beogradu, samo izgleda još utučeniji, ali ne dalek odviše. Ne vidi dobro, kad je plaćao u kafani, prinosio je šaku s novcem do očiju da bi video. Isto čini i kad treba nešto da pročita. Ne govori mnogo i uglavnom stvari koje ne kazuju ništa naročito. Pošto se raspitivao za moj rad (ništa nije rekao o dramama koje mu je K. poslala, posle “Svedoka”), razgovarao je sa K. O svemu i svačemu, nevažno, uglavnom. Učinilo mi se da je željan da čuje dobru reč o sebi: bar to prima srdačnije nego pre. Sada ima automobil (“deux chevaux”), odlazi na imanje gde ima, kako kaže, dosta drveća. K. Mu je predala moj esej “Gde je Tolstoj” i poklone za njega i Suzanu, a zatim nas je odveo na večeru u jednu preskupu kafanicu. Tu nam je još rekao da sada opet prevodi sebe na engleski i kako je to mučno; zatim da je njegova majka živela u Dablinu još 17 godina posle smrti njegovog oca, da je imao još jednog brata, koji je umro u svojoj 52. godini, od raka, da je ilustrator njegovih pripovedaka neki Rumun, čiji život je tragičan i koga on mnogo voli; da je njegov nećak kod majke glumca Žana Martena (koji je trenutno u Španiji), dok je Rože Bilen, njegov režiser, otišao u Đenevu da postavi Fin de Partie. Oprostili smo se oko 11:30. Pošto smo se već rastali i pošli kući, on je zovnuo K. Da joj se još jednom zahvali za poklone. Ja sam se malo pijan vratio kuči. On je sam, nesrećan, izgubljen čovek.”
― Radomir Konstantinović, Pohvala putovanju

“Obilazino kao sopstvene grobove ona mesta na kojima su sahranjeni komunari, komunisti iz ovog novijeg vremena. Grob A. Barbisa, Z. Rišara, Bloka, najzad i grob Pola Elijara. Elijarov grob, zasađen je cvećem, uredan, građanski i bez stihova – samo ime. Sećam se onog susreta, u Amsterdamu, sa Dalijem i njegovom ženom, bivšom ženom Elijarovom. Tada je Dali tražio da vidi Mondrijana. Kroz nekoliko dana je govorio na televiziji u Brislu, gledao sam to, a to je valjda gledala i Gala. Rekao je da nema škole, jer je “Dali samo jedan i neponovljiv”, ponovio je svoje najnovije viceve na temu “da li je Rembrant bio slep”. A Elijar? Evo ga, komad zemlje, zasađen cvećem, uokviren betonom od 20 cm. To je istinski sve. Groblja kao produžetak naših laži.”
― Radomir Konstantinović, Pohvala putovanju