Stevan Šarčević's Blog, page 63
February 11, 2015
NOVE KNJIGE U KNJIŽARI "S"
En Rajs - Intervju sa vampirom
Za knjigu Intervju sa vampirom malo je reći da je zanimljiva. To je snažna, zastrašujuća priča od koje će vam se lediti krv u žilama i o kojoj ćete razmišljati dugo nakon što je pročitate. Horor, triler, fantastika majstorski se prepliću u ovom jedinstvenom romanu ispričanom iz ugla vampira. Autorka En Rajs je zahvaljujući ovom delu postala jedan od najuticajnijih autora u žanru horora. Prema ovoj knjizi snimljen je istoimeni film sa Bredom Pitom i Tomom Kruzom u glavnim ulogama.Cena - 400 dinara
Dragoslav Andrić - Zezalice
Mek povez, strana 253, crteži Vladeta Andrić, 24cm
Cena - 300 dinara
Alan Spens - Najbolji način da odeš
Ovo je roman o škotskom poimanju smrti, delo jednog od najpriznatijih škotskih autora, u kom se upečatljivo i uz mnogo crnog humora istražuje tema duhovnosti i emocionalnog izbavljenja pojedinca. U knjizi se razobličava glazgovska ’’industrija smrti’’ i nudi iskren i izražajan pogled na život. Spens zadivljujuće vešto vodi ovu osetljivu temu, a blagost njegovog pristupa ne dozvoljava da se humor izrodi u banalnost i samoparodiranje. Duhovitost i snažan lik glavnog junaka čine ovaj roman iznenađujuće vedrim i zanimljivim štivom, ali ono što ga čini nezaboravnim jeste brižno saosećanje skriveno duboko ispod površine. Alan Spens rođen je u Glazgovu. Veoma je cenjen i popularan autor poezije, romana, kratkih priča i pozorišnih komada. Dobitnik je brojnih nagrada. Zbirka priča Stone Garden donela mu je 1995. nagradu “Škotski pisac godine”. Svoj prvi roman The Magic Flute objavio je 1990. godine, a za njim su usledila još tri: Najbolji način da odeš (Way To Go, 1998), Seasons of the Heart (2000) i The Pure Land (2006). Predaje kreativno pisanje na Univerzitetu u Aberdinu. Cena - 400 dinara
Ričard De Mil - Kastanjedino putovanje
Samostalno izdanje Beograd 1988, str. 189. Knjiga o antropološkom i književnom delu Karlosa Kastanede.
Cena - 300 dinara
Meri Šeli - Frankenštajn, moderni Prometej
Neprevaziđeni gotski roman autorke. To nije priča o čudovištu Frankenštajnu iz holivudskih filmova, već priča o jednom čoveku, dr Viktoru Frankenštajnu, briljantnom naučniku sa opsesijom da preuzme na sebe ulogu Boga i sam stvori živo biće. Roman prati stradanje nesrećne kreature koja se u početku trudi da bude nalik na pravog čoveka i traži ljubav i razumevanje. Ali, zbog njegove ružnoće i nakaznosti, svi beže od njega. On postaje strašno čudovište koje kreće da se sveti svom tvorcu… Ko je istinsko čudovište, neodgovorni tvorac ili njegova tvorevina, pitanje je koje Meri Šeli postavlja svakome od nas.Cena - 400 dinara
February 10, 2015
Čitali smo Marsonic 6
Autor: Marko Lubar
Stigao je poštom i aterirao na policu. Neko smo se vrijeme odmjeravali jer je čekao svoj red iza već započetih romana (i ja, kao i Vi, čitam barem dva istovremeno). Smjestio se uz svoju stariju rodbinu (na polici stoje još Marsonic 3 i 5 ) i odmah udario laktovima u bubrege: šesti je broj, naime, prilično pozamašniji u struku u odnosu na svoje prethodnike.Leon Maglić, urednik Marsonica, u uvodniku kaže da su bili gotovo pa prisiljeni povećati broj stranica. Pristigao im je vrlo velik broj priča – preko pedeset (mašala!) – a kvantitetom je, čita se između redova, narasla i kvaliteta. Je li u pravu? Idemo vidjeti.Priča je ukupno osamnaest, uz jednu novelu. Izdvojio bih priče Danijela Bogdanovića, Stevana Šarčevića i Ane Jevtić koje su na mene ostavile najbolji dojam, makar moram reći da je cijela zbirka kvalitetom prilično uravnotežena. Svakako bih još istaknuo novelu Nenada Pavlovića – on je oko glavnog lika svoje novele, Hokusa Lokvuda, stvorio cijeli mikrokozmos i ova je novela svojevrsni insert iz rastućeg opusa. Prvi mi je ovo susret s Lokvudom i više je nego pozitivan, stoga ne samo da preporučam čitanje zadnjeg dijela Marsonica, nego ću se potruditi pronaći još pokoji fragment iz tog svemira.U šesti Marsonic nas uvodi Ana Jevtić, kojoj je ovo prva objavljena priča. Breme pripovijeda o ljudima koji su prokleti rođenjem, a kletvu kojom su obilježeni prenose na svoje potomke. Jedan od takvih nesretnika odlučuje skinuti generacijsko prokletstvo sa svog još nerođenog djeteta i odlučuje se na drastičan korak. Ana, Ana, pa što si s pisanjem čekala do sada? Ako se po jutru dan poznaje, od Ane možemo očekivati puno dobrih priča.Lea Luna napisala je Sretnog čovjeka, opisujući alternativno-postapokaliptičnu budućnost u kojoj se ljudi vraćaju u predcivilizacijsko doba kada su još bili sakupljači plodova. Razlika je što sada ne prikupljaju voće i korijenje, nego artefakte propale civilizacije.Krešimir Mišak napisao je Duh ratnika, koja je smještena u vrijeme Prvog svjetskog rata. Bježeći pred neprijateljem, dva austro-ugarska vojnika pronalaze ulaz u davno zaboravljenu pećinu. Odlučuju se pritajiti dok opasnost ne mine, no u tami se nalazi nešto što je tisuću godina čekalo nečiji dolazak.Dan XIII iz pera Adnadina Jašarevića događa se na dalekom, nepoznatom planetu gdje je zaglavio astronaut i servisni robot Billy. Svjestan da pomoć vjerojatno nikad neće stići (ako ga uopće traže), astronaut polako pada u depresiju, a frustraciju liječi udaranjem i ponižavanjem priglupog Billyja. No kako vrijeme odmiče, Billy pokazuje kako u njegovu sklopovlju ipak ima dovoljno inteligencije da shvati zbivanja oko sebe i prilagodi im se. No uključuju li njegovi planovi i astronauta?Priču Pilot pod ledom napisao je izvjesni Marko Lubar i svaka je sličnost s autorom ovog teksta slučajna. Svejedno bojkotiram tih nekoliko stranica.Danijel Bogdanović donosi nam Mars, on i ja smještenu, jelte, na Mars. Nakon više od pet stotina godina Zemljani i izgubljena kolonija na Marsu ponovno komuniciraju i spremaju novi susret. Pitanje koje se postavlja jest jesu li se i koliko i jedni i drugi promijenili? Jesu li uopće ista rasa? Prošlost im je zajednička, hoće li takva biti i budućnost? Po meni, ovo je najbolja priča u ovome broju – ako ni zbog čega drugoga, pročitajte Marsonic 6 zbog Mars, on i ja.Traženi kriminalac krijumčari dio po dio vlastitog tijela putem švercera, sve kako bi izbjegao ruku pravde. Nedostaje mu samo još jedan dio, onaj po kojem je najprepoznatljiviji – njegovo lice. Čovjek koji mu donosi posljednji komad slagalice ni ne sluti kako se iza dobro plaćenog posla krije smrtonosna zamka. Ovo je summarum priče Posljednji dio čiji je autor Teo Kos.Ratko Martinović nam u Kuharu nudi recepte za liječenje klaustrofobije i očaja u slučaju da se nađemo na međuzvjezdanom brodu koji je izgubljen u svemiru. Glavni brodski kuhar priprema maestralne posljednje obroke svojoj posadi, slušajući kako sat otkucava posljednje trenutke života.Krvavo uzimanje Jelene Crnjaković govori o savezu izmučenog mladića i starih, zaboravljenih bogova. Njegovo vjenčanje neće biti samo još jedan u nizu pirova koje se u nas slave svake subote, ne. On za svoju mladenku, kumove, roditelje i goste ima sasvim posebno iznenađenje.Koliko je tajanstvena magla i što se sve krije u njoj govori nam Vladimira Becić i njen Lovac na maglu. Čovjek koji prvo iz čiste radoznalosti, a zatim iz prave opsesije traži i prati maglu otkriva kako se u njoj krije puno više no što se običnom promatraču čini.Velebitska ljepotica Branke Horvat priča je o mladosti, starosti i čežnjama koje s nama putuju kroz život. Starica, koja je cijeli svoj vijek provela na obroncima Velebita otkriva vrelo mladosti i vraća snagu i energiju koje su je nekad krasile.Zidovi Stevana Šarčevića pripovijedaju o djevojčici koju tijekom noći uznemiruju čudne pojave. Neobični došljaci koji nadiru kroz zidove nisu nimalo ugodni, no dijete svoje strahove nema s kime podijeliti – majka misli da ima bujnu maštu, dok je liječnik drži hipohondrom. Hoće li joj povjerovati kad se granica između svjetova napokon sruši?Koliko smo naivni i koliko smo spremni povjerovati u ono što želimo čuti objašnjava nam Heroj Marije Pilić. Čovjek koji odgovara na neobičan poziv tajanstvene organizacije biva namamljen u zamku lažnim obećanjima i vlastitim egom. Ima li nade za spas, ili može li barem sa sobom u smrt povući nekoga od svojih uzničara? Heroji postajemo u situacijama kada se tome najmanje nadamo.Jurica Ranj nas pričom Zemlja je plava vodi u daleku budućnost, gdje je naš planet tek mutno sjećanje rase koja se proširila svemirom. Zemlja je danas zabranjen teritorij i njenoj orbiti smiju pristupiti tek odabrani. Jedan muškarac, tražeći ljubav svog života koja je ondje nestala, ipak će pokušati sve kako bi dospio na površinu mitskog svijeta.Siguran dobitak Tomislava Tomaševića opisuje vrlo popularnu, no ista tako i opasnu igru u kojoj uživaju ljudi u budućnosti. Jedan od igrača pripada timu koji igra veliko finale, no on bi zaradio i nešto sa strane…Toni Juričić pripovijeda Iliju, priču o muškarcu koji održava groblje. Za razliku od drugih zaposlenika kojima je to tek izvor prihoda, Ilija ima čudesan dar: on komunicira s preminulima. Kad na groblju jednog dana pokopaju ljubav njegova života, Iija procijeni da je vrijeme za nešto više.Pravovjernik Saše Šebelića upoznaje nas s muškarcem u potrazi za oprostom od grijeha. Spreman platiti bilo koju cijenu kako bi ga dobio, prevaljuje pola svijeta tražeći samostan, mjesto iz legende, za kojeg mu je rečeno da će dobiti odriješenje.Zbirku kratkih priča zaključuje Promenada Josipa Ergovića. Filozofski nastrojena, pita – i ujedno daje naznake odgovora – tko zaista vuče konce igre zvane život.Na kraju zbirke čeka nas već spomenuta novela Hokus Lokvud i utvara iz Donjeg Sada. Junak iz naslova je privatni detektiv hedonističkog pogleda na život. Hokus je također i gnom, a gnomovi su čarobna bića. Osim Hokusa, koji je u tom smislu pomalo defektan. No to kompenzira nezajažljivom sklonošću k vinu i ženama, što ga zna dovesti u škakljive situacije. Pred ovim se antijunakom našao slučaj zagonetnih ubojstava dvojice ljudi, a svjedoci tvrde kako ih je ubila utvara. Je li u pitanju zaista kakvo mračno biće ili je posrijedi obično ubojstvo iz koristi, na Hokusu je da utvrdi.
Izvor: http://sfcentar.geek.hr/citali-smo-marsonic-6/#ixzz3RPv3IP3P
Stigao je poštom i aterirao na policu. Neko smo se vrijeme odmjeravali jer je čekao svoj red iza već započetih romana (i ja, kao i Vi, čitam barem dva istovremeno). Smjestio se uz svoju stariju rodbinu (na polici stoje još Marsonic 3 i 5 ) i odmah udario laktovima u bubrege: šesti je broj, naime, prilično pozamašniji u struku u odnosu na svoje prethodnike.Leon Maglić, urednik Marsonica, u uvodniku kaže da su bili gotovo pa prisiljeni povećati broj stranica. Pristigao im je vrlo velik broj priča – preko pedeset (mašala!) – a kvantitetom je, čita se između redova, narasla i kvaliteta. Je li u pravu? Idemo vidjeti.Priča je ukupno osamnaest, uz jednu novelu. Izdvojio bih priče Danijela Bogdanovića, Stevana Šarčevića i Ane Jevtić koje su na mene ostavile najbolji dojam, makar moram reći da je cijela zbirka kvalitetom prilično uravnotežena. Svakako bih još istaknuo novelu Nenada Pavlovića – on je oko glavnog lika svoje novele, Hokusa Lokvuda, stvorio cijeli mikrokozmos i ova je novela svojevrsni insert iz rastućeg opusa. Prvi mi je ovo susret s Lokvudom i više je nego pozitivan, stoga ne samo da preporučam čitanje zadnjeg dijela Marsonica, nego ću se potruditi pronaći još pokoji fragment iz tog svemira.U šesti Marsonic nas uvodi Ana Jevtić, kojoj je ovo prva objavljena priča. Breme pripovijeda o ljudima koji su prokleti rođenjem, a kletvu kojom su obilježeni prenose na svoje potomke. Jedan od takvih nesretnika odlučuje skinuti generacijsko prokletstvo sa svog još nerođenog djeteta i odlučuje se na drastičan korak. Ana, Ana, pa što si s pisanjem čekala do sada? Ako se po jutru dan poznaje, od Ane možemo očekivati puno dobrih priča.Lea Luna napisala je Sretnog čovjeka, opisujući alternativno-postapokaliptičnu budućnost u kojoj se ljudi vraćaju u predcivilizacijsko doba kada su još bili sakupljači plodova. Razlika je što sada ne prikupljaju voće i korijenje, nego artefakte propale civilizacije.Krešimir Mišak napisao je Duh ratnika, koja je smještena u vrijeme Prvog svjetskog rata. Bježeći pred neprijateljem, dva austro-ugarska vojnika pronalaze ulaz u davno zaboravljenu pećinu. Odlučuju se pritajiti dok opasnost ne mine, no u tami se nalazi nešto što je tisuću godina čekalo nečiji dolazak.Dan XIII iz pera Adnadina Jašarevića događa se na dalekom, nepoznatom planetu gdje je zaglavio astronaut i servisni robot Billy. Svjestan da pomoć vjerojatno nikad neće stići (ako ga uopće traže), astronaut polako pada u depresiju, a frustraciju liječi udaranjem i ponižavanjem priglupog Billyja. No kako vrijeme odmiče, Billy pokazuje kako u njegovu sklopovlju ipak ima dovoljno inteligencije da shvati zbivanja oko sebe i prilagodi im se. No uključuju li njegovi planovi i astronauta?Priču Pilot pod ledom napisao je izvjesni Marko Lubar i svaka je sličnost s autorom ovog teksta slučajna. Svejedno bojkotiram tih nekoliko stranica.Danijel Bogdanović donosi nam Mars, on i ja smještenu, jelte, na Mars. Nakon više od pet stotina godina Zemljani i izgubljena kolonija na Marsu ponovno komuniciraju i spremaju novi susret. Pitanje koje se postavlja jest jesu li se i koliko i jedni i drugi promijenili? Jesu li uopće ista rasa? Prošlost im je zajednička, hoće li takva biti i budućnost? Po meni, ovo je najbolja priča u ovome broju – ako ni zbog čega drugoga, pročitajte Marsonic 6 zbog Mars, on i ja.Traženi kriminalac krijumčari dio po dio vlastitog tijela putem švercera, sve kako bi izbjegao ruku pravde. Nedostaje mu samo još jedan dio, onaj po kojem je najprepoznatljiviji – njegovo lice. Čovjek koji mu donosi posljednji komad slagalice ni ne sluti kako se iza dobro plaćenog posla krije smrtonosna zamka. Ovo je summarum priče Posljednji dio čiji je autor Teo Kos.Ratko Martinović nam u Kuharu nudi recepte za liječenje klaustrofobije i očaja u slučaju da se nađemo na međuzvjezdanom brodu koji je izgubljen u svemiru. Glavni brodski kuhar priprema maestralne posljednje obroke svojoj posadi, slušajući kako sat otkucava posljednje trenutke života.Krvavo uzimanje Jelene Crnjaković govori o savezu izmučenog mladića i starih, zaboravljenih bogova. Njegovo vjenčanje neće biti samo još jedan u nizu pirova koje se u nas slave svake subote, ne. On za svoju mladenku, kumove, roditelje i goste ima sasvim posebno iznenađenje.Koliko je tajanstvena magla i što se sve krije u njoj govori nam Vladimira Becić i njen Lovac na maglu. Čovjek koji prvo iz čiste radoznalosti, a zatim iz prave opsesije traži i prati maglu otkriva kako se u njoj krije puno više no što se običnom promatraču čini.Velebitska ljepotica Branke Horvat priča je o mladosti, starosti i čežnjama koje s nama putuju kroz život. Starica, koja je cijeli svoj vijek provela na obroncima Velebita otkriva vrelo mladosti i vraća snagu i energiju koje su je nekad krasile.Zidovi Stevana Šarčevića pripovijedaju o djevojčici koju tijekom noći uznemiruju čudne pojave. Neobični došljaci koji nadiru kroz zidove nisu nimalo ugodni, no dijete svoje strahove nema s kime podijeliti – majka misli da ima bujnu maštu, dok je liječnik drži hipohondrom. Hoće li joj povjerovati kad se granica između svjetova napokon sruši?Koliko smo naivni i koliko smo spremni povjerovati u ono što želimo čuti objašnjava nam Heroj Marije Pilić. Čovjek koji odgovara na neobičan poziv tajanstvene organizacije biva namamljen u zamku lažnim obećanjima i vlastitim egom. Ima li nade za spas, ili može li barem sa sobom u smrt povući nekoga od svojih uzničara? Heroji postajemo u situacijama kada se tome najmanje nadamo.Jurica Ranj nas pričom Zemlja je plava vodi u daleku budućnost, gdje je naš planet tek mutno sjećanje rase koja se proširila svemirom. Zemlja je danas zabranjen teritorij i njenoj orbiti smiju pristupiti tek odabrani. Jedan muškarac, tražeći ljubav svog života koja je ondje nestala, ipak će pokušati sve kako bi dospio na površinu mitskog svijeta.Siguran dobitak Tomislava Tomaševića opisuje vrlo popularnu, no ista tako i opasnu igru u kojoj uživaju ljudi u budućnosti. Jedan od igrača pripada timu koji igra veliko finale, no on bi zaradio i nešto sa strane…Toni Juričić pripovijeda Iliju, priču o muškarcu koji održava groblje. Za razliku od drugih zaposlenika kojima je to tek izvor prihoda, Ilija ima čudesan dar: on komunicira s preminulima. Kad na groblju jednog dana pokopaju ljubav njegova života, Iija procijeni da je vrijeme za nešto više.Pravovjernik Saše Šebelića upoznaje nas s muškarcem u potrazi za oprostom od grijeha. Spreman platiti bilo koju cijenu kako bi ga dobio, prevaljuje pola svijeta tražeći samostan, mjesto iz legende, za kojeg mu je rečeno da će dobiti odriješenje.Zbirku kratkih priča zaključuje Promenada Josipa Ergovića. Filozofski nastrojena, pita – i ujedno daje naznake odgovora – tko zaista vuče konce igre zvane život.Na kraju zbirke čeka nas već spomenuta novela Hokus Lokvud i utvara iz Donjeg Sada. Junak iz naslova je privatni detektiv hedonističkog pogleda na život. Hokus je također i gnom, a gnomovi su čarobna bića. Osim Hokusa, koji je u tom smislu pomalo defektan. No to kompenzira nezajažljivom sklonošću k vinu i ženama, što ga zna dovesti u škakljive situacije. Pred ovim se antijunakom našao slučaj zagonetnih ubojstava dvojice ljudi, a svjedoci tvrde kako ih je ubila utvara. Je li u pitanju zaista kakvo mračno biće ili je posrijedi obično ubojstvo iz koristi, na Hokusu je da utvrdi.
Izvor: http://sfcentar.geek.hr/citali-smo-marsonic-6/#ixzz3RPv3IP3P
February 8, 2015
DŽUNGALEH
Zovem se Khul i sutra je Daba Dan. Dok mi topla voda miluje kožu posmatram Jasmin kako stoji pred ogledalom. Kosa joj je umršena, obrazi rumeni, a usne poluotvorene u smešku. Jedina žena koja me je ikada volela. Pažljivo namešta haljinu, ali odaju je bradavice što štrče u vis kao da bi zvezde dohvatile. Čini se da ju je toga stid, pa naglim pokretom vezuje kosu u rep. Uprkos tome u odrazu jasno vidim da joj oči sjaje rasterujući tamu. Nisam prvi put u njenoj postelji, ali noćas je sve drugačije. Nikom nije dozvolila da mi priđe od kad je moja sudbina postala izvesna. Čikalo je govorio je da se džungaleh ne mešaju sa Narodom, ali ja sam bio premlad da bih obraćao pažnju na božje zakone i njegova zvocanja. Govorio je da nije moja krivica što sam drugačiji i da je bog odredio da nismo svi podjednako vredni. Neobično mi je da po prvi put nisam ja dovlačio kante sa reke. Jasmin je cepala drva, ložila bubnjaru i pripremila kupku. Otkad znam za sebe fizički poslovi su namenjeni onima što ne nose cipele i hodaju kraj karavana. Pa opet, Jasmin mi je davala pravu hranu, a ponekad mi je čak dozvoljavala i da se vozim njenim kolima, dok su Čikalo i ostali džungaleh gutali prašinu šipčeći kraj točkova. Trže me pomisao na to da Čikalo nije preživeo. Sunce je bilo već pri zalasku kad ga više ni voda ni vatra nisu mogli dozvati svesti. Do jutra je izdahnuo. Pa opet, bio je u rukama stranaca. Nije bilo ljubavi koja bi ga štitila. Dok me suprotstavljeni osećaji sluđuju, Jasmin obilazi kacu i baca na mene osmeh. Nabavila je mirisni sapun i miluje mi njimetelo. Završivši dohvataogromnipeškir kojim meumotava, zatim mi briše kosu ljubeći me ulice, pa me vodi do kreveta gde počinje da me miluje, ne prestajući sa poljupcima. Onda raspoznajem njen šapat i shvatam da neprestano ponavlja reč „sutra“. To me plaši, ali njeni dodiri postaju uzbudljiviji, a poljupci vatreniji. Sve je u glavi, pomišljam. Najzad me opkoračuje i jaše, jaše jaše...*** Dan je uveliko odmakao kad me budi glasna škripa stepenika. Ulaze Jasmin i Ajra odevene u crno. Ajra mi se smeši kao da me nije ona prijavila. Jesam, ukrao sam prokletu slaninu, bio sam gladan i žderao sam, žderao i žderao... Uhvatila me je dok sam povraćao, nenaviknut na pravu hranu. Sklanjaju pokrivač i podižu me s kreveta. Izvode me pred klupe i stolove složene u polukrug. Svečano odeveni ljudi već su posluženi vinom i rakijom. Hladno mi je i stidim se. Pokušavam rukama da pokrijem golotinju, ali žene koje me vode to ne dozvoljavaju. Svi moraju da vide, svi moraju da znaju. Naročito džungaleh. Stižemo do sredine improvizovane arene i ugledah šibe koje će poslužiti za kaznu. O bože, kako se bojim! Pritiskaju mi ramena i spuštam se na kolena. Primoravaju me da podignem ruke na potiljak. Krajičkom oka primećujem da se raspoređuju iza mene, vidim ruke što podižu šibe i čujem žamor odobravanja koji struji među posmatračima. Prvi udarac štipa naglo, a sledeći ga sustiže i produbljuje put patnji. Svaki dodir struji živcima, a svaki prasak prožima poput žive vatre. Udarci dolaze jedan za drugim, sinhronizovano. Promišljeno me vode nenaslućenim stazama do najmračnijih dubina i telo postaje vrišteća agonija. Jasmin je iskusna, oseća trenutak kad gubim kontrolu nad sobom. Grabi me za ruke da se ne bi spustile u pokušaju odbrane. Plamen ispunjava, putuje prenadraženim nervima i traži vrhunce koji još nisu osvojeni. Neumorno, neprestano, bez ijednog trenutka za razumevanje. Prvi put gubim svest oko podneva. Posle toga je sve u magli. Padam, polivaju me, podižu, nastavljaju, ali više ne raspoznajem izvor bola. Sve se slilo u beskrajnu i bezimenu patnju. Ponestaje mi snage da se uspravim. Polažu me potrbuške i nastavljaju, ali ja više ništa ne osećam.*** Budim se prepun bola i osećam truckanje pod sobom. Karavan putuje. Osvrćem se i vidim da ležim na Jasmininom ležaju. Onda se vraćam tami. Povremeno dolazim svesti. Ponekad je to dok Jasmin razmazuje nekakve masti po ranama. Ponekad iskoristi priliku da me nahrani. Kad sam se najzad vratio stvarnosti, Jasmin mi reče da je puna nedelja od Daba Dana. Preživeo sam! Putovanje se nastavlja, a Jasmin me ne isteruje iz kola. Nežna je prema meni. Putujem s njom, kao da nisam džungaleh, dete iz kontejnera. Meseci spokojno prolaze. *** Tamno je, još sam snen i vreo od ljubavi. Ugledah Jasmin kako potpuno odevena stoji kraj prozorčeta kroz koje se probijaju crvenkasti odsjaji. Odjeknu pucanj i razaznajem da napolju ljudi vrište i grubi glasovi razdiru noć. Vrata se otvaraju uz tresak i uleću dva ćelavca sa gvozdenim šipkama u rukama. Jedan podiže ruku ka meni, pa zastaje.„ Ovaj je beo. Još jedno ukradeno dete“, kaže i vidim razarajući udarac što pada preko Jasmininih leđa. „Ubijmo kučku!“, zaurla drugi šutnuvši oborenu ženu„Govno cigansko! Sve ćemo vas pobiti!“, obojica je šutiraju i zapažam oružje za pojasom jednoga od njih.„NE! NE! NE!“, vrištim grabeći pištolj zataknut za kajiš napadača. Povlačim oroz i trzaj me odbacuje. Nasilnik pada, a drugi ćelavac se zaprepašten okreće.„Šta to radiš, budalo?!“, izgovara pre no što ponovo pritisnuh obarač. Tren potom shvatam da nemam vremena za oblačenje. Odbacujem oružje, pa onako go zabacujem besvesnu Jasmin na krkače i istrčavam pravo u klanicu. Sve je u plamenu i tamne prilike ubijaju Narod. Ne smem stati. Dok jurim iz sve snage Jasmin dolazi sebi i grabi me čvrsto za kosu, a pete čizama mi nabija u bokove. Ne znam koliko je beg trajao, znam samo da je daha nestalo i sručujem se u travu. Tren kasnije postajem svestan tišine i povetaraca što me miluje po koži. Znam da će Jasmin živeti.„Khule, Khule...“, procedi ona, a ja postajem željan ljubavi. Podižem pogled i vidim bolni osmeh što joj se prosipa preko lica dok zapaža mog propetog pevca.„Naćićemo narod. Ako treba sam ću vući kola sve dok ih ne sustignemo!“, obećavam.„Hoćeš Khule, hoćeš. I znaš šta? Izdeljaćemo lep dugi bič da kočije brže jezde.“, kaže ona mazeći me kako najviše volim.
February 6, 2015
February 4, 2015
BRUTTO CANE
Sobičak je sumoran i zagušljiv. Otvorivši umušene prozore, Siniša ulazi u kupatilo. Naravno, tople vode nema. Šta je drugo i očekivao?Svejedno. Trlja telo, uporno i bolno. Oblači čistu odeću. Već sutra će opet kopati kanale i pevati od sreće što ima posao.
Spušta se u olinjali naslonjač i duboko uzdiše. Trenutak potom odjeknu sirena. Dolaze. Hoće li nastaviti ka jugu ili će ovde istovariti smrt? Pre ili kasnije nešto se mora desiti, ali to nije sada. Ne u ovom besmislenom i bezizglednom danu. Glad je negde dole, još potmula, ali sve jasnija. Sklapa oči. Kasnije, ustaje, proteže se, pali svetlo. Zaspao je. Raspoznaje predmet na stolu. Da li je taj koverat bio tu, ili ga je gazdarica unela kad je usnio?
Baba ga ne voli. Trpi ga tek zbog novca za stanarinu. Pa opet, teško bi kome izdala ovaj ćumez. Čak i kad bi joj to nekim čudom pošlo za rukom, ko bi bio pogodniji od njega za skrivanje pred kontrolama? Koliko god se baba trudila da sakrije podstanara, on se trostruko brižnije sklanjao od pozivara. Ne ide mu se u rat. Ne u ovaj unapred izgubljeni rat.
Uzima koverat i prepoznaje bratov rukopis. Neočekivano. Odavno mu se nije javljao. Doduše, ni on nije preterano revnostan u kontaktima. Nešto zbog skrivanja, a još više zbog nezainteresovanosti. Pa ipak, neka ga zebnja prožima. Zašto bi mu se javljao? Nervoznim pokretom otvara kovertu i čuđenje se udvostručuje. U koverti je još jedna koverta. Čvrsta, napola presavijena. Avionska pošta. Kako li je stigla preko neba prepunog bombardera? Ili je došla ranije, dok su još nebesa bila pitoma? Ko zna. Adresirano je na njegovo ime. Stara adresa. Mesto na kojem nije smeo da se zadržava. Pažljivije zagleda pečate na luksuznoj hartiji. Italija! Pismo je stiglo iz Italije. Milano! Da li je moguće?
Nada ga prožima. Našli su prolaz kroz sankcije! Njegova stipendija će ponovo stizati! Vratiće se studijama! Drhtavim rukama okreće kovertu. Pogled spušta na kitnjasti rukopis i stomak mu se grči u bodljikavo klupko: Giovanna Terzo!
Sećanja naviru. Nepregledna pusta kukuruzišta, samo njih troje i sloboda. Sloboda da juri, oseća vrelinu Sunca na koži, da ga prati njen zaštitnički pogled... Pa onda hotelska soba. Dodiri i milovanja, poljupci i strahovanja...
Beše to još zlatno doba danas nepostojeće države, epoha mrtvog predsednika, umirućeg samoupravljanja i besplatnih ulaznica. Period zlatan kao vrelo Sunce nad beskrajnim poljima, nepouzdan kao toskansko vino i uzbudljiv kao miris žene. Duboko potisnuta sećanja se stadoše vraćati. Uspomene s razlogom zakopane i izbegavane.
Đovana!
Nisu mu roditelji bili sirotinja. Ne tada. Niko u ta vremena to nije bio. A što su mu za svaki školski raspust nalazili posao bilo je stoga što su želeli da stekne radne navike.
Kad malo bolje razmisli sve je počelo od Antuna. Beše to poslednje leto pre polaska na fakultet. Planirao je mesec dana prikupljanja novca, pa pravac rivijera. Popodne, sasvim obično. Plac, bezazleno očijukanje sa curama. Onda je došao Antun sa tim predlogom. Laka zarada, nikakav napor. Posao se satojao u pomaganju stranim lovcima . Lovačko udruženje plaća. Delovalo je lagano, da lakše nije moglo biti.
Nikad pre toga nije čuo za afričku grlicu. Malena, topla, mekana i strašljiva. Ko zna zašto su se jata tih ptica skupljala nad bačkim poljima, a ne negde u sunčanoj Lombardiji. Da li su znale za neutaživ apetit ondašnjih gurmana i za gorljivu strast italijanskih lovaca?
Prva tri dana bio je dodeljen dvojici matoraca koji su češće promašivali no pogađali. Kad bi pogodili i plen se strovalio negde u poljima, viknuli bi „trovare” i njegovo je bilo da pronađe plen. U početku je bio neuspešan, a onda je shvatio da mora reagovati još dok ptica pada. Ustremiti se poput munje. Jer lovačkim udruženjima bio je potreban novac koji su tako lagodno razbacivali italijanski lovci. A za to se tražilo požrtvovanje i odanost. Nijedna mu ptica više nije izmakla. Donosio ih je još drhtave i lepetave i posmatrao kako im zavrću šije. Na kraju dana nagrađivali bi ga šuštavim novčanicama, mnogo bogatije od onoga što bi dobio za dirinčenje sa zidarima. Nekoliko puta menjao je ekipu, a ušteđevina je postajala sve obilnija. Mogao je prestati, ali hteo je više. Više je i dobio.
Đovanu je prvi put video jednog vedrog letnjeg jutra. Desetak junoša tiskalo se pred hotelom, pazeći da se ničim ne zamere bać' Josi, koji je nadmoćno stajao pred njima. Jer. koga bi čika Joso izgrdio, taj para više ne bi omirisao. Nikad za lov nije bilo potrebno više od polovine okupljenih i svemoćni predstavnik lovačkog udruženja je to vešto koristio za zavođenje discipline. Pa ipak, Siniša je bio siguran u sebe. Visok, dugonog i mišićav, bio je savršeni krvoslednik.
Impresivna žena, krupnog stasa, snažne čeljusti, visokog čela i čulnih usana pojavila se poput otelotvorenja Artemide, ponosito uzdignute glave i gospodstvenog držanja. Pogled krupnih očiju ispitivački je kružio preko okupljenih i najzad se zaustavio na Siniši. Krupna Italijanka pokaza na njega, a čika Joso se udvoričkinasmeši. Da je samo bolje otvorio oči, video bi koliko je ta žena opasna. Bio je premlad, bio je zelen i naivan.
Stresa glavom pokušavajući da odagna misli, ali one kao da imaju sopstvenu volju. Ne može ih se osloboditi.
Većina Italijana vozilo je gradske aute, u najboljem slučaju fijatove kampanjole, ali ne i ona. Upravljala je velikim lendrover difenderom, posebno uređenim za lov, sa svega dva sedišta odvojena od zadnjeg dela snažnom rešetkom. Sedišta zauzimaše Đovana i Antonio, koji joj je bio muž, ili možda tek ljubavnik. Nikada to Siniša nije razabrao. Sinišino mesto bilo je u tovarnom delu, neudobno stešnjeno među zavežljajima. Ipak, sve bi bilo tek ustaljena rutina da nije bilo dve stvari.
Njegove mladosti i Đovanine privlačnosti.
Zašto bi mu ona pisala? Kad je odlazila ni osvrnula se nije. Neodlučno otvara koverat. U njemu gomila presavijenih hartija. Cimnu i pred njega ispadoše fotografije. To ga iznenadi, pa odloži hartije na sto. Prikuplja rasute slike. Na prvoj je zgrada nejasnih razmera. Sva je u nivoima i kolonadama, a oko nje se prostiru travnjaci i park. Ne nalazi ništa zanimljivo, pa prelazi na iduću. Dah mu zastaje. Na terasi iste zgrade sedi Đovana, neformalno odevena. Farmerice, majica, kaubojski šešir. Telo joj je i dalje raskošno. Najviše ga zaokuplja njen pogled. Onakav kakvim ga je zauvek okovala! Pogled predatora. Usne joj se smeše, ali u očima blista neka vatra, gotovo pretnja. Fotograf joj je dušu uhvatio. Sklapa oči i priseća se prvog lova s njom. Kao da se ponovo zaustavlja kraj Antonija kome o ramenu vise dve puške i čuje tresak vrata automobila za sobom. Đovana uzima jednu od pušaka i kreće ka poljima. Gotovo da i nije bio svestan kako mu se pogled prikovao za njenu stražnjicu. Neko vreme su hodali, a on je postajao sve svesniji da ga anatomija izdaje, Odvraćao je pogled, pokušavao da misli na druge stvari. Zalud. Uzbuđenje je svakim trenom postajalo sve jače i sve očitije. Onda se desilo neizbežno; Đovana se okrenula. Lice joj ozari osmeh i to beše sve, ali on je znao da je otkriven. Vatra stida razli mu se obrazima, i ženin osmeh postade širi. Par grlica uzlete. Zaprepašćujućom brzinom ona podiže pušku i okinu. Smrtonosno. Jedna od ptica se strovali u kukuruze. Progonjen osećajem krivice, jurnu brže no ikada. Željan dokazivanja gotovo da i nije osetio kako ga oštri listovi kukuruza povređuju. Grlica se bacakala nedaleko. Siniša je hitro dograbi i zaždi natrag. Đovana je čekala uzdignute glave i izbačenih grudi. Puška joj je počivala u pregibu ruke, a pogled joj beše usmeren ka njemu. Siniša joj pruži pticu. Nehajno ju je dokrajčila i ubacila u torbu, sve vreme zureći u njega pogledom mračnim kao noć. Izraz lica joj beše nešto između čuđenja i detinje radosti. Najzad podiže ruku i prevuče mu prstom preko čela, pa odšeta do kukuruzišta. Prevukla je ponovo prstom preko ivice jednog krvavog lista i mračno se osmehnula. Vraćajući se izvukla je iz džepa novčanik. Novčanica koju mu je pružila imala je tri nule.
Uzeo ju je.
Otvara oči, oseća se nelagodno. Fotografija je i dalje pred njim i najednom shvata veličinu zdanja na prethodnoj slici. Poredi ih i shvata da se na zgradi nalaze bezbrojni prozori i vrata. Ono što je u prvi mah smatrao žbunjem, u stvari je egzotično drveće, a naizgled stazica je zapravo široko asfaltirani kolski prilaz. Iznenada shvata koliko je to luksuzno zdanje. I još nešto. Zna zbog čega je fotografija priložena. To je Đovanin dom. Priseća se noći posle prvog susreta. Noći vlažnih snova. Prvog posezanja za sobom. Odbacuje te misli i uzima sledeću fotografiju. Snimana je unutra, verovatno u istoj kući. Prostrana soba, sva u drvetu i duborezu. Na zidovima su umetničke slike i lovački trofeji. Sred tavanice je kristalni luster. Ogroman. Uokolo se nazire antikvarni nameštaj, a centar slike su šank i Đovana. Odevena je u večernju haljinu, zavodljivo prekrštenih bucmastih nogu. Sedi uspravnih leđa na barskoj stolici, a teške grudi naziru se kroz duboki dekolte. Gusta kosa pokupljena je u punđu povrh glave, a nekoliko nestašnih pramičaka padaju joj preko lica. Podseća ga na prvu sedmicu njihovog poznanstva. Tada je imala sličnu frizuru. Poslednji dani pred oluju. Iako ga je strankinja uzbuđivala nepromenjenom žestinom, neprijatne scene se nisu ponavljale. Svake večeri ga je odvozila kući i bogato darivala napojnicama.
Pažljivije zagleda Đovanino lice. Gleda ravno u objektiv, ali kao da to nije ona. U njenom pogledu su brige. Zavodljivost poze deluje neprirodno. Kao da je tek ciljano, s namerama o kojima može tek da nagađa. Podseća na lavicu što negde posred savane vreba plen. O, bože, kako je to uopšte i počelo? Tog dana Sunce beše ubistveno, a potraga za grlicama napornija nego obično. Nije bio pri apetitu, pa nije doručkovao. Kad mu je oko podneva Antonio rekao „bere” i ponudio flašu, primio je to lagodno. Posle toga vino sa ukusom juga pružano mu je ponovo i ponovo, a on je pio. Neoprezno, žedno, zahvalno. Prijalo je. Svakim trenom raspoloženje beše sve bolje, a noge sve hitrije. Dan je proticao prepun svetlih događaja. Sve dok vino nije udarilo.
Posle toga vrtoglavica i slabost, Đovanin promukli smeh, truckanje u tovarnom delu vozila. Poslednje čega se jasno sećao bila je ogromna kutija, do vrha ispunjena, gde među mrtva telašca ubacuju još grlica, pa hotelski službenik koji ga izvlači iz auta i pomaže mu da se uspne uz stepenice... Odlaže fotografije i prebira po hartijama zatečenim u koverti. Zvaničnog su izgleda, uredno overeni gomilom štambilja. „Permesso di soggiorno“, „certificato di residenza“. Na svakom od tih papira prepoznaje svoje i Đovanino ime. Poslednji je list ružičaste hartije što miriše po čempresu i ruzmarinu. Baš kao što je i ona mirisala.
I dan danas se oštro seća bola i mamurluka koji su ga mučili dok se budio u praskozorje na travi pred sopstvenom kapijom . Podigao se, potražio ključ i tegobno se zateturao. Svi su spavali. Dugo je potom povraćao. Čas u dvorištu, čas nad klozetom. Sećanja na prethodne događaje behu varljiva i nesigurna. U magnovenju se prisećao poljubaca. Onih mekanih, toplih i željenih, ali i onih drugih. Bol je govorio da je učinjeno nešto neprirodno. Nešto bludno i izvitopereno, nešto što je bolje zaboraviti. Kad bi legao soba se vrtela, mučnina ga je podizala, terala da povrati. Iznova i iznova...
Tekst je otkucan pisaćom mašinom, na srpskom. Do đavola! Pa Đovana ne govori srpski! Podiđe ga nelagoda od pomisli da je reči, njemu upućene, neko prevodio i bezlično otipkao. Istini za volju, to i nije bilo mnogo. Ništa intimnije od dokumenata italijanske vlade.
„ Dragi cucciolo.Potreban si mi. Sve sam pripremila za tvoj bezbedni dolazak. Dokumenti su priloženi.Za probleme koje možeš imati obrati se g. Branislavu Ćosiću na tel. 064/55-43-86Ljubim.G.“
Priseća se kako je idućeg dana bolovao. Stomak mu je bio u grlu, telo bolno, a misli u haosu. Otac i mati su rano izjutra otišli na posao, a brat je po običaju nestao. Kuća beše pusta i tiha. U svesnim trenucima bio je čas ogorčen, čas prepun kajanja. Uglavnom je spavao. Sledećih dana jednostavno nije otišao na posao.
Uznemiren tim mislima ustaje i nervozno šeta po sobičku. Poseže za fotografijama, pa trza ruku. Ne može ga tek tako pozvati deset godina kasnije! Ne! Dohvata jaknu, trpa hartije u džep, navlači patike i izlazi. Prolećni vazduh prepun je polena i vlage. Ubila ga je, a život mu nije oduzela. Zastaje i oslanja se o topolu kraj pločnika. Uspomene nastavljaju svoj crni ples. Po njega je najpre došao Antun. Odbio je da se vrati. Potom je prošlo još tri dana, a onda se pojavio gospo'n Joso. Pričao je kao da se znaju godinama. Tek kasnije spomenu da bi dobijao trostruke dnevnice, samo da se vrati na posao. Siniša nije prepoznavao moć koja ga je grabila. Nije shvatao šta se od njega traži, niti je prihvatao da je Đovana toliko moćna. Ucenjivala je, pretila, podmićivala. A njegov odgovor je ostao isti. Nije mogao ni da pomisli na ponovni susret sa njom. Potom su dani prolazili kao u bunilu. Pokušavao je da izlazi, da se druži, da nastavi tamo gde je stao. Nije išlo. Imao je osećaj da mu je sve ispisano na čelu. U svakoj reči sagovornika nalazio je podsmeh i izrugivanje. Potom se povukao u svoju sobu.
- Marke?
Podiže pogled na brutalno lice nalik buldogu. Sitni muvator. Šibicar. Ozbiljni igrači su u sumračnim kancelarijama i po mondenskim letovalištima. U vilama po Lombardiji. Kakvi su mu uopšte ovde izgledi? Koja budućnost ikoga čeka u ovom čmaru civilizacije? Redovi za šećer, benzin iz kanti, hiperinflacija, smrt na ratištima, bombarderi nad glavom. Legalizovana otimačina. Glad, propast, smrt. Odmahuje glavom i zaobilazi krupnog muškarca.
Onog dana kad je stigao poziv iz advokatske kancelarije Miličević, otac se doterao kao za venčanje i odazvao se zlih slutnji i teška koraka. Oduvek je bio težak čovek, ali slom posle onih zaduživanja pretvorio ga je u senku. Isto veče u Sinišinu sobu majka je ušla sva ozarena. Fondacija „Benevolenza” iz Milana mu je dodelila stipendiju! Trebalo je samo da priloži potvrdu o upisu. Za trenutak je poverovao u čuda, a onda mu majka saopšti i uslov dodeljivanja. Tri meseca posla za italijanske lovce. Istog trena znao je ko stoji iza „dobročinstva“. Kada je u prvi mah odbio, majka je plakala, a otac je bio ozbiljan. Telefonska govornica je ruinirana, a slušalica otkinuta. Zid je prekriven grafitima među kojima se ističe ogromna meta. Posao je sjajno odrađen i slika bi dobro prošla u bilo kom muzeju moderne umetnosti. Vrlo popularan simbol u poslednje vreme. Šta nagoni ljude da crtaju mete po sopstvenim domovima? Bombe i noćni napadi nisu zafrkancija. Svako sa imalo razuma skrivao bi se pred silom. A Mi? Crtajmo metu po sopstvenim telima, dežuramo po mostovima, pevamo... Jedini narod na svetu koji proslavlja sopstveni poraz. Jebalo ih Kosovo! Nastavlja prema zgradi pošte.
Kroz glavu mu prolete jutro posle predaje pred rasplakanim roditeljima.. Gizdavi lovci su dolazili, birali, odlazili. Pojavila se i Đovana i gracioznim korakom se zaputila ravno ka njemu. Zastade nasmešena, a onda ga ošamari nadlanicom. Čika Joso skrenu pogled, mrmor utihnu, a momci oko njega se odmakoše. Tišina postade nestvarna. Bol u korenu nosa bio je oštar. Đovana se okrenu i bez reči krenu ka lendroveru. Otvorila mu je prtljažna vrata i on je znao šta mu je činiti. Poslednji put se osvrte. Tek toliko da vidi da nikog ne zanima.
U pošti, red se otegao. Probi se kroz gomilu nadrndanih penzionera, ignorišući besna dobacivanja. Službenica ga nezainteresovano odmeri i uputi na "kabinu 2". Pompezan naziv za telefonski aparat sakriven tek prozirnim plastičnim oknima. Vadi papire, izdvaja Đovanino pismo. Fotografije se rasipaju po patosu. Kupi ih i u magnovenju primećuje jednu koja je sve do tada ostala skrivena. Na njoj je dete. U pozadini je more, nalazi se na palubi nekakve brodice. Kupaći kostim je žut sa uzorkom ananasa. Okvir smešnih tamnih naočara takođe je žut, a usne su napućene u nekarakteristično prezriv izraz za devojčicu od desetak godina. Zašto je ova fotografija tu? To je Đovanina kćer? Nebitno. Trpa fotografije u džep. Potom ga naglo obuzima grozničavost. Osećaj da je poslednja prilika da pobegne odavde. Ako sada ne okrene taj broj, nikad se više neće usuditi. Utipkava cifre. Čeka. Predugo. Najzad se javlja duboki samouvereni glas.
- Ćosić, ministarstvo... - Rečeno mi je da nazovem ovaj broj.- sa druge strane nastade pauza. - Ko vam je rekao? - glas sagovornika postaje oprezan.. - Đovana Terco - reče - Oh... Vi ste onda sigurno... - pauza. Čiča iz reda bestidno pilji u njega i najednom se oseća razgolićenim. Poznat osećaj. Imao ga je jedne od onih večeri kad ga je Đovana prikazivala društvu i kad su pili Trebbiano d'Abruzzo i jeli gambore na buzaru. Ignorišući iritantni dodir kicoške odeće na depiliranoj koži, sedeo je ćutke u društvu desetak lovaca. Ništa novo. Onda je u društvo zabasao uštogljeni predsednik opštine. Nije govorio Italijanski. Uz njega sede i prevodilac. Žena. Poznavao ju je. Njihova treća komšinica. Cele večeri nije skidala pogleda s njega. Đovana bi ga povremeno pogladila po obrazu, tek da pokaže ko gospodari dušama. Posle ga je odvela u sobu, gde ga je Antonio uzeo dva puta. Đovana je posmatrala... - Siniša Marković... Zar ne? - prenu ga glas iz slušalice. - Da. - Pa gde ste dosad? Odavno sam očekivao vaš poziv. - Ja... - Nije važno. Vidite, mogu vam obezbediti pasoš i prevoz do granice već sutra. Službeno vozilo, neće biti kontrole. Mađari će biti obavešteni. Odvešće vas do aerodroma. Avionsku kartu imate, zar ne? - Imam. - Kad stignete morate se prijaviti lokalnoj policiji. Oni će vam overiti boravišnu dozvolu i pobrinuće se da gospođa Terco bude obaveštena. Odgovara vam sutra? - Da. - U redu. Subotica, zar ne? - Da.- opet nastade pauza. "Kod hotela „Patria“ u 18.30. Imamo vašu fotografiju, vozač će vas prepoznati. Budite tačni. - Hoću. -I ne zovite nikad više ovaj broj. - veza se prekide.
***
Budi se vlažan. Znoj i seme razliveno po čaršavu. Sanjao je. San koji mu odavno nije dolazio. Stresa se od otrovno jasnih slika. Vrata prtljažnika se otvaraju i nad njim se nadnosi Đovana. Glas joj je kao iz Felinijevih filmova. On skače poput čigre i izleće iz auta. Ona ponavlja: „scendere, scendere”.Ništa ne razume. Ni njeni nervozni pokreti ne pomažu. Onda počinje da mu povlači majicu i najednom shvata - hoće ga golog! Otrže se i počinje da uzmiče. Antonio ga otpozadi dohvata za ruke. Đovanino koleno mu se zariva u prepone, jednom, pa još jednom. Prodorni bol ga savija i nema snage da se opire. Šutiraju ga. Zatim, uz glasan smeh, svlače sa njega sve do poslednje krpice. Skvrčen je na bockavoj travi. Onda postaje svestan tišine. Podiže pogled. Ono dvoje lagano odmiču preko polja. Preplavljuje ga strah. Đovana i Antonio su daleko, odeća je kod njih, a on go golcat leži u nečijoj njivi. Ustaje, juri. sustiže ih, cvili, moli. Oni kao da ga ne primećuju. Odmereno napreduju, sve dok najednom grlica ne prhnu. Đovana puca, ptica pada, a Antonio viče: „trovare!”. Zastaje zbunjeno, a Antonio ga plješće po stražnjici i ponavlja „trovare!”. Osmeh na Đovaninom licu deluje ohrabrujuće. Lov se nastavlja kao da se ništa nije promenilo. Postiđenost se pretvara u blagu nelagodu.
San. Sve je to sada tek san. Čitavo to prokleto leto. Ustaje i baca pogled na sat. Prespavao je čitavo prepodne. Taman ima vremena da posvršava poslove. Jednom za svagda. Ne uspeva da se otrese uspomena što ga progone kroz snove. Bilo je to prvi put. Jedini put kad je osetio stid. Potom je postao nestrpljiv poput ždrebeta i sam je zbacivao odeću još u prtljažniku lendrovera. Čeznuo je da oseti travu pod stopalima. Doduše, kukuruz ga je i nadalje povređivao, prcov mu se zabijao u bosa stopala, ali sve je to spadalo u cenu ljubavi. Voleo ju je.
Ruča u ekspres restoranu. Na trenutak pomišlja da se javi bratu, pa odustaje. Niti su bliski, niti zna šta bi mu rekao. Nije ga video još od očeve sahrane. Od svih prijatelja na koje je matori sav imetak spiskao, niko se nije pojavio da ga isprati na večni počinak. Progonjen tim mislima stiže do stana. Baba samo što se nije šlogirala kad joj je isplatio kompletan dug za stanarinu i otkazao stan. Ulazi u sobu i prebira po stvarima. Pribor za higijenu, sitnice, novac. Drugo mu i ne treba. Višak ostaje gazdarici. Možda nešto od toga unovči. Sa dna ormara uzima nešto predugo zapostavljeno. Odeću kakvu nikad ne bi odabrao da ju je sam kupovao. Bele pantalone, espadrile, havajska košulja. Priseti se kućerine okružene parkom, prostorije uređene poput lekarske ordinacije i čikice u vrećastim čakširama i komotnoj košulji. Znao ga je iz bolnice, ali tamo je nosio beli mantil. Đovana se udobno zavalila u naslonjač i zapalila je cigaretu, a čiča mu reče: - Svuci se, dečko. - pa, bolje ga osmotrivši, promrmlja: - o bože. - Kako su te rane nastale? - pitao je lekar navlačeći medicinske rukavice. - Kukuruz. Granje. Trnje. - procedio je Siniša. Doktor je dohvatio lavor i stao mu brisati telo, a miris medicinskog sapuna zapahnuo mu je nozdrve. Zatim je posegao za skalpelom. -Rane su se zaprljale. Moram ih očistiti.-, rekao je, pa počeo da struže. Dugo, predugo. Bolelo je. Namazao ga je nečim što je zaudaralo na medicinu i peklo kao đavo. Najzad je uzeo zavoje i počeo je da ih odmotava. - Non! - Đovanin glas odjeknuo je poput pucnja. Doktor zastade. - Infekcija...- započe starac, ali žena ga grubo prekide: - Non! Na to je čiča dohvatio prljavu odeću i pružio ju je prema njoj. Ona ustade bez reči i napusti prostoriju. Doktor uzdahnu, prekri ga čaršavom, pa i sam izađe. Začuo je potom paljenje kola i tihe šumove po kući. U neko doba vrata se otvoriše. Đovana je nosila šarene kese iz kojih je izvadila novu odeću. Upravo ovu koju je sve ove godine čuvao. Zatvara za sobom vrata sa osećajem cepanja u grudima. Zadah truleži i raspadanja iz obližnjeg kontejnera je nepodnošljiv i prati ga čak i kad ga je već poodavno ostavio za sobom. Mučnina mu tera želudac u grlo i produžava korak. Ne osvrće se, hoda poput automata. Boji se da će, ako zastane ili se osvrne, sve nestati. Stiže na dogovoreno mesto. Neobrijani čovek, u prljavoj uniformi praznih nogavica, svira violinu. Dvoržakova humoreska bi trebalo da je veseo komad, ali sad zvuči tužno. Očajno. Tera mu suze na oči. Vadi svežanj novčanica i odvaja jednu. Zatim još jednu. Crni auto službenih tablica uspinje se na trotoar. Prednjim točkom udara u prosjakovu kutiju, rasipa sitniš na sve strane i zaustavlja se tik uz Sinišu. Struganje gudala prestaje, prolaznici ubrzavaju korak i skreću pogled, a Sinišu kao da je oštrica preko grudi zasekla. Zatamnjeno staklo se spušta.
- Siniša Marković? - čuje svoje ime dok posmatra očaj u pogledu čoveka koji se oprašta od svoje zarade. Naglim pokretom trpa u prosjakovu ruku sav svoj novac. Tamo gde ide neće mu trebati. Ne čeka reakciju, već ulazi u kola. Polaze. Sve vreme puta zuri u ćelavo vozačevo teme i nema osećaj da se kola kreću. U glavi mu odjekuju čemerni zvuci violine, stomak mu se grči i čvrsto pritišće šake o butine. Vreme je postalo nevažno, misli nestaju. Tek mnogo kasnije oseća da se vozilo zaustavilo. - Mađarski kolega vas čeka. - suvo izgovori šofer. Siniša klecavo izlazi iz vozila, noseći u dve plastične kese svu svoju ubogu imovinu. Osvrće se oko sebe. I ispred i iza njih preprečeni su policijski auti. Policija ga je oduvek činila nervoznim. Sad je nepodnošljivo. Sa obe strane otegle su se beskrajne kolone. Oštri zvuci sirena zaglušuju misli i čini se da će mu glava eksplodirati. Vozila kraj njega su gotovo identična, razlikuju ih samo tablice i to što na onome u koje ulazi blješti rotaciono svetlo. Zauzima mesto, a srce mu u slepoočnicama bije. Kreću, silaze u polje i obilaze kolonu. Zatim bez zaustavljanja prolaze kraj carinarskihobjekata i nastavljaju širokim autoputem. Pokušava da obuzda drhtavicu dok posmatra kako prolaze čas kroz polja, čas kraj živopisnih kućica. Krajolik potpuno drugačiji od svega što poznaje. Najzad ulaze u grad i prolaze jednoličnim sivim ulicama, sumornim poput njegovih misli. Onda se zaustavljaju. - Varunk egy piciket. - reče šofer pa izađe iz kola i zapali cigaretu. S leve strane je park, sa desne trg i šetalište. Grlo mu je suvo. Unaokolo se uzdižu secenionističke fasade. Kroz otvoreni prozor mešaju se miris proleća, vonj pečenih kobasica i aroma svežeg peciva. Trg je uredan. Pred jednom od zgrada postavljene su baštenske garniture. Vidi utegnute parove i nekolicinu roditelja sa decom. Neko vreme pogled mu rastreseno počiva na prizoru, a onda primećuje velikog olinjalog psa koji nesigurno prilazi bašti. To ga na trenutak umiri. Devojčica što sedi sa materom pruža ručicu ka psu, na šta se rep živahno pokrene. Majka se okrete namrgođena, pa siknu: - Randa kutya! - Devojčica podiže pogled, izraz joj se menja i udara psa. Odvratno pseto, prevede u sebi Siniša. Odvratno pseto! Oči mu sevnuše. Misao se sklapa i sada zna šta je toliko strano i neobično na Đovaninoj fotografiji. Majčin pogled! Minibus sa oznakama „Alitalia“ zaustavlja se i uniformisani vozač prilazi, pa uslužno otvara vrata sa njegove strane. - Tessek uram - obraća mu se ljubazno.
Siniša podiže glavu i čvrstim korakom polazi ka minibusu.
January 24, 2015
January 21, 2015
Avangrad broj 18 u knjižari S
U
knjižaru S
je stigao najnoviji broj besplatnog lista za kulturu
Avangrad
iz Sombora posvećen svim oblicima kulture, proznog i poetskog izražavanja, kao i stvaralaštva na poljima grafike idizajna, pa pozivamo sve zainteresovane da navrate i uzmu svoj primerak. Da ponovimo, nalazimo se u
Subotici, Cara Lazara 32
(ulica paralelno sa Radijalcem), a radno vreme je od 15.00 do 21.00 časova. Telefon je
(024) 571-306
, a mejl design@tippnet.co.rs Koncepcija lista sastoji se od dva dela. Prvi deo posvećen je osvrtima, kritikama (književnim, muzičkim, filmskim, likovnim...), esejima i teorijskim tekstovima iz bilo kog domena kulture. Taj deo ima više stalnih rubrika: POGLED IZ UGLA (osvrt na savremena društvena zbivanja iz lokalnih sredina, regije, ali i sveta), ČITALIŠTE (pregled savremenih i klasičnih pisaca i dela), DRAMA, FILOZOFIJA PSIHOLOGIJA, FILM, MUZIKA (off i komercijalna strana i domaća scena), OVDE BLIZU (reportaže i/ili intervjui koji se bave zanimljivim lokalitetima i kulturološkim fenomenima u Vojvodini i u regionu), ESEJ. Drugi deo lista nazvan je PROESIS i namenjen je proznom i poetskom stvaralaštvu neafirmisanih i afirmisanih pisaca sa prostora bivše Jugoslavije čiji su tekstovi propraćeni grafičkim prilozima saradnika nepoznatih ili poznatih u svetu umetnosti.
Sadržaj Avangrada broj 18 - decembar 2014 / januar 2015. Pogled iz ugla: O PROVOKACIJI U UMETNOSTI (pišu: Zlatko Pangarić, Nemanja Rotar, Marko Tomaš, Tomica Ćirić, Danijela Repman, Iva Damjanović) Intervju: VIDA OGNJENOVIĆ (razgovarao Mladen Đuričić) Čitalište: DŽOZEF KONRAD (piše Milan Živković), SRĐAN SRDIĆ, DON DELILO, GABRIJEL GARSIJA MARKES, ITALO ZVEVO (piše Branko Ćurčić) Drama: HADERSFILD U. ŠAJTINCA (piše Mladen Đuričić) Filozofija: UNIVERSUM VIRTUALIS (piše Dragiša Damjanović) Psihologija/film: RAZMATRANJE PROBLEMA PASIVNOSTI KROZ PRIKAZ JEDNOG LITERARNOG DELA (piše Ivan Panić) Filmska arhiva: JOVAN JOVANOVIĆ (piše Branko Radaković), KINEMATOGRAFIJA TREĆEG RAJHA (piše Ivan Jasiković)Muzika: RECENZIJE 2014 (piše Dejan Šimurda), MILAN MLADENOVIĆ (piše Milan Živković) Ovde blizu: MATIJAS HANIŠ (piše Brankica Ćurčić) Svojeručni putopis: BERLIN (piše Nenad Ćurčić) Esej: LEPOTA I SVEST O NJOJ (piše Ivan Despotović) Osvrt: VUDU TEHNOTIK - izložba Vladimira Petrovića Proesis: Ivan Bačić, Ines Peruško Rihtar, Jovana Mitić, Danijela Repman, Dejan Đorđević, Sekule Šarić, Oliver Milijić, Tomica Ćirić, Marko Repac, Dušan Vejnović, Đorđe Grmuša, Vladan Šipovac Vizuelni izgled: Čila Šimurda, Marija Lepojević (korice), Siniša Trifunović, Ana Rodić, Bojan Radojčić, Vladimir Petrović, Adam Ranđelović, Jelena Dojčinović, Dragana Grbić Ganoo
Sadržaj Avangrada broj 18 - decembar 2014 / januar 2015. Pogled iz ugla: O PROVOKACIJI U UMETNOSTI (pišu: Zlatko Pangarić, Nemanja Rotar, Marko Tomaš, Tomica Ćirić, Danijela Repman, Iva Damjanović) Intervju: VIDA OGNJENOVIĆ (razgovarao Mladen Đuričić) Čitalište: DŽOZEF KONRAD (piše Milan Živković), SRĐAN SRDIĆ, DON DELILO, GABRIJEL GARSIJA MARKES, ITALO ZVEVO (piše Branko Ćurčić) Drama: HADERSFILD U. ŠAJTINCA (piše Mladen Đuričić) Filozofija: UNIVERSUM VIRTUALIS (piše Dragiša Damjanović) Psihologija/film: RAZMATRANJE PROBLEMA PASIVNOSTI KROZ PRIKAZ JEDNOG LITERARNOG DELA (piše Ivan Panić) Filmska arhiva: JOVAN JOVANOVIĆ (piše Branko Radaković), KINEMATOGRAFIJA TREĆEG RAJHA (piše Ivan Jasiković)Muzika: RECENZIJE 2014 (piše Dejan Šimurda), MILAN MLADENOVIĆ (piše Milan Živković) Ovde blizu: MATIJAS HANIŠ (piše Brankica Ćurčić) Svojeručni putopis: BERLIN (piše Nenad Ćurčić) Esej: LEPOTA I SVEST O NJOJ (piše Ivan Despotović) Osvrt: VUDU TEHNOTIK - izložba Vladimira Petrovića Proesis: Ivan Bačić, Ines Peruško Rihtar, Jovana Mitić, Danijela Repman, Dejan Đorđević, Sekule Šarić, Oliver Milijić, Tomica Ćirić, Marko Repac, Dušan Vejnović, Đorđe Grmuša, Vladan Šipovac Vizuelni izgled: Čila Šimurda, Marija Lepojević (korice), Siniša Trifunović, Ana Rodić, Bojan Radojčić, Vladimir Petrović, Adam Ranđelović, Jelena Dojčinović, Dragana Grbić Ganoo
January 17, 2015
SVETLA GRADA
Dopola je metropola,a otpola sva propala,štogod uvis da poletipusti govno po roletni.
Kerovi po kontejnerima,popovi sa kandilima,kurvice na štiklicama,tajkuni u autima,pevaljke s makroimai siledžije po ćoškovima,svetla grada, svetla grada.
January 14, 2015
Čitali smo Ubiq 15
Izvor: sfcentar
Autor: Marko Lubar
…A kao da je prvi. Domaći časopis za književnu fantastiku, Ubiq , izlazi dva puta godišnje i do sada je objavljivao radove isključivo hrvatskih autora. Petnaestim brojem otvorili su vrata autorima s područja bivše Jugoslavije, čime je časopis – prema riječima urednika – obilato profitirao.Dodatno pojačanje časopis je dobio u vidu objave dvadeset kratkih priča s književnog natječaja SFORA, u organizaciji knjižnice Vladimira Nazora iz Zagreba. Među njima ima potpunih književnih debitanata, kojima će ovakav način promocije vjerojatno biti snažan vjetar u leđa.Uvodna priča, “Tamni sat” Sanje Lovrenčić, svojevrstan je spoj “Metropolisa” i “Dark Cityja”, koji nas vodi u idealnu utopiju gdje su svi sretni i lišeni briga. No troje tinejdžera otkrivaju ulaz u zabranjeno podzemlje, gdje shvaćaju kako kotače njihova svijeta pokreće netko drugi.“Zvijezda za sva vremena” Gorana Gluščića filozofski je postavljena priča o besmrtnosti i smislenosti takvoga koncepta. Uza sve herojske nakane koje imaju oni koji žele besmrtnost, sva je prilika da bi skončali na sličan način kao lik iz ove priče.Slijedi “Za tropske noći solsticija” Josipa Ergovića i “Devanina želja” Milene Stojanović, fantasy priča o dječaku koji mora pronaći čarobne predmete kako bi ispunio želju šumske boginje Devane.
Korice petnaestog brojaUkoliko Vas zanima nekromantija, vampiri slične zle beštije, evo nešto i iz tog ugla – “Agencija” Jelene Crnjaković priča je o skupini ljudi s natprirodnim moćima, koji ih koriste na najbolji mogući način: da se obogate.“To je samo priča” Marka Marciuša zbiva se u malenom selu u kojem su stanovnici duboko podijeljeni. Riječ je, naizgled, o uobičajenoj i sveprisutnoj podjeli na bogate i siromašne. No kad jedan pisac zagrebe ispod površine lokalnih zbivanja, saznaje da je izvor podjele puno mračnije prirode.“Iskliznuća” Marije Pilić čitatelju dočaravaju stanje uma jedne djevojke, koja nije sigurna gubi li razum ili su događaji koji joj se priviđaju zapravo – stvarni.Aleksandar Obradović svojom pričom “Mrtvorođeni” nas vodi stranputicama lokalnih običaja i legendi, gdje je sve neobično i drugačije odmah okarakterizirano kao tuđe i neljudsko. Rođenje neobičnog djeteta u seoskoj krčmi po strašnom nevremenu lakovjernom čovjeku bio bi loš znak sam po sebi, ali oni inteligentniji samo će odmahnuti rukom, čak i na čudne događaje koji su potom uslijedili. No jesu li stare legende zaista samo legende, ili u njima ipak (doslovno) čuči neki vrag?“Crveno u mraku” Veronike Santo priča je o kolonizaciji stranog svijeta u kojem vlada stalan sukob između ljudske civilizacije i opasnog životnog oblika riješenog da stvari vrati na početak. Kako to obično biva, stvari nisu onakve kakvima se isprva čine.“Reči u vremenu” Stevana Šarčevića neobična je priča o ratu između dvije galaktičke vrste. Neobična u smislu što niti jedna od sukobljenih strana nije ljudska, no to ne znači kako ćemo na kraju ostati razočarani pročitanim – dapače.“Oprost i šest suprotstavljenih P” Radosava Slavnića govori o uspješnom čovjeku koji se vraća iz bijeloga svijeta u svoje seoce, na sahranu majci koja je izvršila samoubojstvo. Grižnja savjest zbog kašnjenja na sahranu, velike količine alkohola i neobična bolest koja ga je potom zahvatila rezultirali su čudnim vizijama koje mijenjaju njegov pogled na svijet.“Tamo gdje mašta caruje” Dajane Šalinović upoznaje nas s Gabrijelom, djevojkom u stalnoj borbi sa svojim snovima. Iako u strahu od njih, dat će joj odgovor na pitanje koje je najviše muči – tko je ona?“Oubliette” Ive Tkalec pripovijeda o grotesknoj menažeriji u kojoj status uznika imaju ljudi. Izbor stanovništva po nacističkom uzoru (isključivo ljudi koji drastično odskaču od tzv. “normalnog svijeta” – invalidi, slijepi, pretili i slično) ostatku služi kao zabava i razbibriga. Kako se oni sami s tim bore – saznat ćete unutar korica Ubiqa.Slijedi (već spomenutih) dvadeset priča izabranih iz SFORA-inog fonda. Među njima ima nekoliko zaista dobrih, pa možda ne bi bilo loše da Ubiq i ubuduće ostavi vrata otvorenima ovakvoj formi, barem povremeno.Za kraj je ostavljen tekst “Imaginarij distopijskog filma” Slavena Škapula. Riječ je o magistarskom radu autora s Odsjeka za kulturalne studije Filozofskog fakulteta u Rijeci. Jako dobar, opsežan i informativan tekst pobliže nas upoznaje s ovim podžanrom znanstvene fantastike.Za kraj bih tek pohvalio ovaj broj, prije svega zbog ulaska regionalnih pisaca u konkurenciju za objavljivanje. Ubiq je time očigledno dobio krila; meni osobno najbolja priča, “Reči u vremenu”, dolazi iz Srbije i vjerojatno je ne bih nikada niti pročitao da je nije u Ubiqu. Isto vrijedi i za kratku formu, gdje se, kao što rekoh, našlo nekoliko fino zaokruženih ostvarenja.
Izvor: http://sfcentar.geek.hr/citali-smo-ubiq-15/#ixzz3OobsMWQU
Autor: Marko Lubar
…A kao da je prvi. Domaći časopis za književnu fantastiku, Ubiq , izlazi dva puta godišnje i do sada je objavljivao radove isključivo hrvatskih autora. Petnaestim brojem otvorili su vrata autorima s područja bivše Jugoslavije, čime je časopis – prema riječima urednika – obilato profitirao.Dodatno pojačanje časopis je dobio u vidu objave dvadeset kratkih priča s književnog natječaja SFORA, u organizaciji knjižnice Vladimira Nazora iz Zagreba. Među njima ima potpunih književnih debitanata, kojima će ovakav način promocije vjerojatno biti snažan vjetar u leđa.Uvodna priča, “Tamni sat” Sanje Lovrenčić, svojevrstan je spoj “Metropolisa” i “Dark Cityja”, koji nas vodi u idealnu utopiju gdje su svi sretni i lišeni briga. No troje tinejdžera otkrivaju ulaz u zabranjeno podzemlje, gdje shvaćaju kako kotače njihova svijeta pokreće netko drugi.“Zvijezda za sva vremena” Gorana Gluščića filozofski je postavljena priča o besmrtnosti i smislenosti takvoga koncepta. Uza sve herojske nakane koje imaju oni koji žele besmrtnost, sva je prilika da bi skončali na sličan način kao lik iz ove priče.Slijedi “Za tropske noći solsticija” Josipa Ergovića i “Devanina želja” Milene Stojanović, fantasy priča o dječaku koji mora pronaći čarobne predmete kako bi ispunio želju šumske boginje Devane.
Korice petnaestog brojaUkoliko Vas zanima nekromantija, vampiri slične zle beštije, evo nešto i iz tog ugla – “Agencija” Jelene Crnjaković priča je o skupini ljudi s natprirodnim moćima, koji ih koriste na najbolji mogući način: da se obogate.“To je samo priča” Marka Marciuša zbiva se u malenom selu u kojem su stanovnici duboko podijeljeni. Riječ je, naizgled, o uobičajenoj i sveprisutnoj podjeli na bogate i siromašne. No kad jedan pisac zagrebe ispod površine lokalnih zbivanja, saznaje da je izvor podjele puno mračnije prirode.“Iskliznuća” Marije Pilić čitatelju dočaravaju stanje uma jedne djevojke, koja nije sigurna gubi li razum ili su događaji koji joj se priviđaju zapravo – stvarni.Aleksandar Obradović svojom pričom “Mrtvorođeni” nas vodi stranputicama lokalnih običaja i legendi, gdje je sve neobično i drugačije odmah okarakterizirano kao tuđe i neljudsko. Rođenje neobičnog djeteta u seoskoj krčmi po strašnom nevremenu lakovjernom čovjeku bio bi loš znak sam po sebi, ali oni inteligentniji samo će odmahnuti rukom, čak i na čudne događaje koji su potom uslijedili. No jesu li stare legende zaista samo legende, ili u njima ipak (doslovno) čuči neki vrag?“Crveno u mraku” Veronike Santo priča je o kolonizaciji stranog svijeta u kojem vlada stalan sukob između ljudske civilizacije i opasnog životnog oblika riješenog da stvari vrati na početak. Kako to obično biva, stvari nisu onakve kakvima se isprva čine.“Reči u vremenu” Stevana Šarčevića neobična je priča o ratu između dvije galaktičke vrste. Neobična u smislu što niti jedna od sukobljenih strana nije ljudska, no to ne znači kako ćemo na kraju ostati razočarani pročitanim – dapače.“Oprost i šest suprotstavljenih P” Radosava Slavnića govori o uspješnom čovjeku koji se vraća iz bijeloga svijeta u svoje seoce, na sahranu majci koja je izvršila samoubojstvo. Grižnja savjest zbog kašnjenja na sahranu, velike količine alkohola i neobična bolest koja ga je potom zahvatila rezultirali su čudnim vizijama koje mijenjaju njegov pogled na svijet.“Tamo gdje mašta caruje” Dajane Šalinović upoznaje nas s Gabrijelom, djevojkom u stalnoj borbi sa svojim snovima. Iako u strahu od njih, dat će joj odgovor na pitanje koje je najviše muči – tko je ona?“Oubliette” Ive Tkalec pripovijeda o grotesknoj menažeriji u kojoj status uznika imaju ljudi. Izbor stanovništva po nacističkom uzoru (isključivo ljudi koji drastično odskaču od tzv. “normalnog svijeta” – invalidi, slijepi, pretili i slično) ostatku služi kao zabava i razbibriga. Kako se oni sami s tim bore – saznat ćete unutar korica Ubiqa.Slijedi (već spomenutih) dvadeset priča izabranih iz SFORA-inog fonda. Među njima ima nekoliko zaista dobrih, pa možda ne bi bilo loše da Ubiq i ubuduće ostavi vrata otvorenima ovakvoj formi, barem povremeno.Za kraj je ostavljen tekst “Imaginarij distopijskog filma” Slavena Škapula. Riječ je o magistarskom radu autora s Odsjeka za kulturalne studije Filozofskog fakulteta u Rijeci. Jako dobar, opsežan i informativan tekst pobliže nas upoznaje s ovim podžanrom znanstvene fantastike.Za kraj bih tek pohvalio ovaj broj, prije svega zbog ulaska regionalnih pisaca u konkurenciju za objavljivanje. Ubiq je time očigledno dobio krila; meni osobno najbolja priča, “Reči u vremenu”, dolazi iz Srbije i vjerojatno je ne bih nikada niti pročitao da je nije u Ubiqu. Isto vrijedi i za kratku formu, gdje se, kao što rekoh, našlo nekoliko fino zaokruženih ostvarenja.Izvor: http://sfcentar.geek.hr/citali-smo-ubiq-15/#ixzz3OobsMWQU
January 13, 2015
ZELENOOKA
Da budem iskren, gotovo sam se usr'o od straha kad sam začuo lupanje po šalukatrama te neobične večeri. Provirih oprezno da vidim šta se to dešava, ne pomerajući kapke žaluzina. Dabome, imao sam mnogo razloga za oprez. Pa opet, ono malo što sam video smesta me je obezoružalo. Naime, radilo se o paru najlepših ženskih nogu koje sam ikada video. Naravno, požurio sam da otvorim kapiju.
„Izvinite, je li ovo Cvijićeva ulica?“, upita streljajući me najzelenijim pogledom koji sam ikada sreo. Imala je oči boje žada. Osvrnuh se levo, pa pogledah desno i najzad podigoh pogled na tablu koju je na zid nekad davno postavila gradska uprava. Je li ova mala nepismena?
„Jeste“, odgovorih kratko, sve više zapažajući detalje. Kaputić na njoj je bio elegantan, suknjica prekratka, a čizmice više ukras nego obuća. Kako li je uopšte dovde stigla po ovoj mećavi? Bilo je toliko hladno da se i prdež u gaćama smrzavao.
„Kažite mi, molim vas, gde se nalazi broj 46?“, zapita ona nesigurno. Ponovo osmotrih okolinu, pa je pogledah pažljivije. Zapazih, uprkos obilato nanetom karminu, da su joj usne pomodrele i da joj se celo telo trese. U stvari, bilo je očigledno da je nadomak kolapsa, samo ja to nisam primetio šokiran pojavom takve krasotice na sopstvenom pragu.
„Bojim se da ne znam. Ali ne bi bilo loše da uđete i malo se ogrejete“, rekoh joj posle kraćeg premišljanja. Nisam je mogao ostaviti napolju. Smrzla bi se u sledećih petnaest minuta. Mala klimnu glavom i nehajno me obiđe ulazeći u dvorište.
„Mir Švrćo!“, brecnuh se na pseto što se ustremilo na neznanku koja kao da i nije primetila zabalavljenu gubicu i opake očnjake. Švrća zastade i dalje sumnjičavo prateći devojčine korake. Cura je krenula pravo prema kući poput oslobodioca, pa mi nije bilo druge no da je pratim u stopu i osmatram njenu zavodljivu pozadinu. Bila je vitka i uvijala je kukovima pri hodu, što je predstavljalo strahovito uzbudljiv prizor za nekoga poput mene. U stvari, ne sećam se kad sam poslednji put video ženu. Sve je ovo već predugo trajalo.
Sela je na otoman, a ja ubacih par cepanica u smederevac, pristavih olupanu džezvu i počeh da preturam po ormarićima. Bio sam siguran da sam negde još uvek imao čaja.
„Imate mnogo knjiga“, reče tiho, pa dodade, „znate, ja mnogo volim knjige.“
Odmerih s nelagodnošću hrpu kupusara u uglu sobe i odlučih da je pametnije da oćutim njeno zapažanje. Najzad, pošto umalo odustadoh, pronađoh kutiju sa čajem, pa se okrenuh posetiteljki. Radoznalo je osmatrala prostoriju koja je ujedno bila i kuhinja i spavaonica. Zapravo, sav moj život se upravo tu i odvijao. Bilo je jednostavnije tako.
„Tata je u mene usadio ljubav prema knjizi“, reče dok sam se zabavljao sa gotovo zaboravljenom ceremonijom pripreme čaja. „Obožavam Lorku i Bukovskog“, dodade ushićeno dok sam dolivao malo mučenice u šolje. Neće joj naškoditi ovako promrzloj, a i meni je trebalo nešto žešće.
„Mora da je to bilo davno“, rekoh postavljajući šolje na stočić, pa sedoh na rasklimatanu stolicu nasuprot devojci.
„Nisam tatu dugo videla. Otišao je da izučava anomaliju. Napisao je knjigu o tome“, raspriča se cura najednom nečim osokoljena. Nisam znao šta bih odgovorio i njenog promuklog glasa nestade u napetoj tišini. Šolju je obuhvatila sa obe šake i spustila je pogled. Neko vreme smo ćutali i srkutali čaj, a onda se ona nasmeši i reče:
„U stvari, krenula sam da posetim tatu. Dobila sam pismo od njega“, šolja mi umalo ne ispade iz ruke.
„ Pismo? Kad ste dobili pismo?“, pokušavao sam da delujem pribrano.
„Oh, to nije važno. Bitno je da mu znam adresu“, reče spuštajući šolju. „ Hvala na čaju. Vreme je da krenem“, dovrši ustajući. Nisam mogao da verujem da će tek tako nestati.
„Kasno je. Možda biste mogli sačekati barem jutro?“, pokušah nespretno da je zaustavim.
„Ne, ne, ne, moram smesta krenuti“, zbrza ona polazeći prema vratima, a onda se iznenada okrenu prema meni i reče: „Hvala vam što ste me primili, ali ja moram pronaći tatu. Tako sam odlučila i tako će biti.“
Poželeh da je zagrlim i poljubim, da joj kažem istinu, ali me je nešto u njenoj rešenosti sprečilo u tome. Umesto toga dohvatih gunj sa vešalice i pružih joj ga.
„Uzmite makar ovaj kaput. Hladno je napolju“, rekoh i smesta me je nagradila najlepšim osmehom na svetu.
„Ne, hvala. Hoću da budem lepa za tatu“, reče, a ja posramljeno osmotrih svoj gunj. Stvarno je bio krajnje odrpan. Ona se okrenu i otvori vrata. Ledeni talas se probi u prostoriju dok je izlazila. Ogrnuh se kaputom i krenuh da je ispratim. Švrća se nije udostojio ni da proviri iz svog brloga. Proknjižio je da je mala bezopasna. Lagano pređosmo dvorište i izađosmo kroz kapiju.
„Hvala još jednom i doviđenja“, reče ona osmehnuvši se, pa se okrenu i laganim korakom stade odmicati.
„Doviđenja...“, promucah uzaludno pokušavajući da smislim nešto što bi je zadržalo. Negde iz ruševina kroz koje se probijala odjeknu štektavo oglašavanje lisice. Iz daljine je dopiralo prituljeno dumbaranje artriljerije, a vetar stade ponovo da se diže dok je zelenooka nestajala u još jednoj predugoj noći.
Privijajući kaput čvršće oko sebe još neko vreme sam zurio u tamu koja ju je progutala, pa se vratih u kuću koja je ko zna kakvim čudom preživela nuklearno razaranje da nabacim još koju knjigu na vatru.
Ne bi valjalo da se ugasi.
„Izvinite, je li ovo Cvijićeva ulica?“, upita streljajući me najzelenijim pogledom koji sam ikada sreo. Imala je oči boje žada. Osvrnuh se levo, pa pogledah desno i najzad podigoh pogled na tablu koju je na zid nekad davno postavila gradska uprava. Je li ova mala nepismena?
„Jeste“, odgovorih kratko, sve više zapažajući detalje. Kaputić na njoj je bio elegantan, suknjica prekratka, a čizmice više ukras nego obuća. Kako li je uopšte dovde stigla po ovoj mećavi? Bilo je toliko hladno da se i prdež u gaćama smrzavao.
„Kažite mi, molim vas, gde se nalazi broj 46?“, zapita ona nesigurno. Ponovo osmotrih okolinu, pa je pogledah pažljivije. Zapazih, uprkos obilato nanetom karminu, da su joj usne pomodrele i da joj se celo telo trese. U stvari, bilo je očigledno da je nadomak kolapsa, samo ja to nisam primetio šokiran pojavom takve krasotice na sopstvenom pragu.
„Bojim se da ne znam. Ali ne bi bilo loše da uđete i malo se ogrejete“, rekoh joj posle kraćeg premišljanja. Nisam je mogao ostaviti napolju. Smrzla bi se u sledećih petnaest minuta. Mala klimnu glavom i nehajno me obiđe ulazeći u dvorište.
„Mir Švrćo!“, brecnuh se na pseto što se ustremilo na neznanku koja kao da i nije primetila zabalavljenu gubicu i opake očnjake. Švrća zastade i dalje sumnjičavo prateći devojčine korake. Cura je krenula pravo prema kući poput oslobodioca, pa mi nije bilo druge no da je pratim u stopu i osmatram njenu zavodljivu pozadinu. Bila je vitka i uvijala je kukovima pri hodu, što je predstavljalo strahovito uzbudljiv prizor za nekoga poput mene. U stvari, ne sećam se kad sam poslednji put video ženu. Sve je ovo već predugo trajalo.
Sela je na otoman, a ja ubacih par cepanica u smederevac, pristavih olupanu džezvu i počeh da preturam po ormarićima. Bio sam siguran da sam negde još uvek imao čaja.
„Imate mnogo knjiga“, reče tiho, pa dodade, „znate, ja mnogo volim knjige.“
Odmerih s nelagodnošću hrpu kupusara u uglu sobe i odlučih da je pametnije da oćutim njeno zapažanje. Najzad, pošto umalo odustadoh, pronađoh kutiju sa čajem, pa se okrenuh posetiteljki. Radoznalo je osmatrala prostoriju koja je ujedno bila i kuhinja i spavaonica. Zapravo, sav moj život se upravo tu i odvijao. Bilo je jednostavnije tako.
„Tata je u mene usadio ljubav prema knjizi“, reče dok sam se zabavljao sa gotovo zaboravljenom ceremonijom pripreme čaja. „Obožavam Lorku i Bukovskog“, dodade ushićeno dok sam dolivao malo mučenice u šolje. Neće joj naškoditi ovako promrzloj, a i meni je trebalo nešto žešće.
„Mora da je to bilo davno“, rekoh postavljajući šolje na stočić, pa sedoh na rasklimatanu stolicu nasuprot devojci.
„Nisam tatu dugo videla. Otišao je da izučava anomaliju. Napisao je knjigu o tome“, raspriča se cura najednom nečim osokoljena. Nisam znao šta bih odgovorio i njenog promuklog glasa nestade u napetoj tišini. Šolju je obuhvatila sa obe šake i spustila je pogled. Neko vreme smo ćutali i srkutali čaj, a onda se ona nasmeši i reče:
„U stvari, krenula sam da posetim tatu. Dobila sam pismo od njega“, šolja mi umalo ne ispade iz ruke.
„ Pismo? Kad ste dobili pismo?“, pokušavao sam da delujem pribrano.
„Oh, to nije važno. Bitno je da mu znam adresu“, reče spuštajući šolju. „ Hvala na čaju. Vreme je da krenem“, dovrši ustajući. Nisam mogao da verujem da će tek tako nestati.
„Kasno je. Možda biste mogli sačekati barem jutro?“, pokušah nespretno da je zaustavim.
„Ne, ne, ne, moram smesta krenuti“, zbrza ona polazeći prema vratima, a onda se iznenada okrenu prema meni i reče: „Hvala vam što ste me primili, ali ja moram pronaći tatu. Tako sam odlučila i tako će biti.“
Poželeh da je zagrlim i poljubim, da joj kažem istinu, ali me je nešto u njenoj rešenosti sprečilo u tome. Umesto toga dohvatih gunj sa vešalice i pružih joj ga.
„Uzmite makar ovaj kaput. Hladno je napolju“, rekoh i smesta me je nagradila najlepšim osmehom na svetu.
„Ne, hvala. Hoću da budem lepa za tatu“, reče, a ja posramljeno osmotrih svoj gunj. Stvarno je bio krajnje odrpan. Ona se okrenu i otvori vrata. Ledeni talas se probi u prostoriju dok je izlazila. Ogrnuh se kaputom i krenuh da je ispratim. Švrća se nije udostojio ni da proviri iz svog brloga. Proknjižio je da je mala bezopasna. Lagano pređosmo dvorište i izađosmo kroz kapiju.
„Hvala još jednom i doviđenja“, reče ona osmehnuvši se, pa se okrenu i laganim korakom stade odmicati.
„Doviđenja...“, promucah uzaludno pokušavajući da smislim nešto što bi je zadržalo. Negde iz ruševina kroz koje se probijala odjeknu štektavo oglašavanje lisice. Iz daljine je dopiralo prituljeno dumbaranje artriljerije, a vetar stade ponovo da se diže dok je zelenooka nestajala u još jednoj predugoj noći.
Privijajući kaput čvršće oko sebe još neko vreme sam zurio u tamu koja ju je progutala, pa se vratih u kuću koja je ko zna kakvim čudom preživela nuklearno razaranje da nabacim još koju knjigu na vatru.
Ne bi valjalo da se ugasi.
