Stevan Šarčević's Blog, page 62

SAUČESNICI U NASELjAVANjU VIZ@NTIJE – primenjena vizuelna književnost

Na obali se video neki putokaz, nalik na čoveka sa tri ruke. Ka5an ga osmotri durbinom sa mnogo nade, ali to je bio znak koji je potvrđivao sam sebe.- Piše – prenosio je ka5an – Reka, Obala, Nebo.
- Baš inventivno – prošišta Rade. – A Nebo je sigurno okrenuto u pravcu reke.
- Noću, i reka postaje nebo – objasni Zlatana. – Sa svim tim zvezdama na talasima...
- Ne – odgovori ka5an – Nebo je okrenuto u pravcu obale.
- Muka mi je – požali se Amik – od tih političkih priča. Kao da mi ne znamo da živimo na nebu.
- Mi živimo – ospori mu ka5an – većinom na reci. A znak Reka je okrenuto nagore, ka nebu...
- Poletećemo? – zapita Rade.
Ka5an sumnjičavo oslušnu motore, pomeri kormilo i ispravi ga. „Argo“ je dosledno ostajao na reci.
- Taj putokaz me je podsetio... – poče Zlatana. – Sećate se Stiva Sarčia, onog što je pisao istoriju Sunčice i tražio je?
- Stiv? – zamisli se Rade. – Kako da ne. Divan momak. Poučio nas je istoriji naučne fantastike i proveo kroz sve SF situacije. Od tada, što god pročitam, već mi je poznato...
- On me je podmladio – setno će Zlatana. – Kod njega sam ponovo postala devojka, pa devojčica i sada se lagano vraćam u svoje godine...
- Ti si moja devojčica – nežno će ka5an. – Ali punoletna, koliko ja znam... Kako to da si se setila baš njega? – upita on sumnjičavo.
- Pa kao da je imao tri ruke, kao onaj putokaz – odgovori Zlatana. – Jednom rukom je zapisivao, drugom pokazivao Sunčicine tragove a trećom vračao i mađijao...

- Taj gospodin bi bio idealan za berzu – obradova se Protej. – Jednom rukom drži mobilni, drugom pretražuje po laptopu, a trećom zapisuje promene kurseva. Idealan.
- Čekaj malo! – priseti se Amik. – Pa on je možda autor tog problematičnog romana „Naseljavanje Viz@ntije“
- Auh! – oglasi se Prekobarac. – A tako smo ga lepo ugostili...
- Ja sam mu i mahao kad je odlazio – priseti se Mister New Wave.
- Eh, Stive, Stive... – vajkao se Amik. – Šta ti je to trebalo...
- Ako je roman fantastičan – objasni Rade – onda je njegov. On i romansu prebaci u SF, a najrađe u horor.
- Brrr... – naježi se Zlatana. – Ne volim strašne priče, a ni njihove autore.
- Šta ste se okomili na čoveka – poče da ga brani MNW. – Proslavio nas je romanom, takoreći stvorio...
- Bravo, dečko! – pohvali ga Amik. – Mi sada postojimo i svetu književnosti! Pa još ako smo onako, uglavnom, pozitivni...
- Zaista! – potvrdi Rade. – Pripravniče MNW! Od ovog trenutka više nisi pripravnik!
- Hvala, šefe! – obradova se MNW. Znači, više ne moram da pripremam koktele za sve...
- A to – zamisli se Rade. – Nisi više pripravnik, ali si najmlađi, pa... Kokteli će sada biti još bolji. Zamisli samo: Hamlet i ja se naslonimo na šank i ja mu kažem: - Živeli, kraljeviću! Kako je Kopljotresac? I drmnemo tvoj koktel!
- Više bi ti odgovarao Matje iz Sartrovog „Zrelog doba“ – dobaci Amik.
- Može i on – saglasi se Rade. – Pogotovu ako ga prati Ivi, bez Borisa... Ili moj pariski prijatelj, Karlos Fuentes, tamni Če Gevara. On je svima uzimao meru...
- Uzimao meru.... – zamisli se MNW. – A onaj gospodin, kako ono beše... Žak Malakevik. – On nam je uzimao meru pre puta...
- Da – seti se Prekobarac. – Te minus 10%, te plus 15%, te ovo ovde, a ono onde...
- Svima nam je skrojio odela za put – sećao se MNW. - I evo, još traju, malo pomodna, ali šta da se radi.
- Dok je bio glatko obrijan – primeti Amik – mnogi su ga poznavali. A onda je pustio bradu i sada ga svi prepoznaju.
- Obećao nam je pijanku u kafeu „Ugašena zvezda“ kada se vratimo – zapamtio je Rade.
- Možda je on autor romana? – primeti ka5an. – I sada radi na tome da se ne vratimo... Jer ovo lutanje mi postaje sumnjivo...

- Žak? – uznemiri se Rade. – Znam čoveka, još iz Singidunuma. On na svojim nejakim plećima drži „Ugašenu zvezdu“ i još nekoliko, koje tek počinju da sijaju. Ali ako je to bilo u interesu kafea, onda, možda...
- A tamo, u „Ugašenoj zvezdi“ upoznali smo i Enku Lu. Sećate li se gospođe?
- Onu damu sa diskretnim šeširom? – upita Zlatana. – Kako da ne. Ona me je posavetovala kako da proširim tadašnje poznanstvo sa mojim 5rom. I bila je u pravu...
- Znači, ja sam bio predmet vaše zavere? – zabrinu se ka5an.
- Kakva zavera, dragi? Samo mi je prenela svoja iskustva sa mačkama i zmijom.
- Gde si ti naravno mačka, a ja... – ljutnu se ka5an.
- Ne u tom smislu – zagrli ga Zlatana. – Objasnila mi je da je zmija umiljata kada je sita, a mačke kada su gladne...
- Ne razumem – priznade ka5an.
- Ne razumem ni ja, Ali sam shvatila da treba da budemo i siti i gladni da bi bili zajedno...
- Siti obećanja, a gladni ostvarenja – zamisli se Amik. – To je princip koji sve održava u životu.
- Eto vidiš, dragi, kako je gosp`n Amik to lepo objasnio. A ti si moj veliki mačor i moćni zmijski car...
I Zlatana zvučno cmoknu svog ka5ana a „Argo“ odmah pojuri još brže kroz vodu.
- I ta dama, Enka Lu, i ona može da bude autor. Ko bi rekao, a tako fina gospođa! – izjavi MNW.
- Možda da, možda ne, naprotiv... – dvoumio se Amik.
- Gospođa ima neke prekobarske osobine – razmišljao je Prekobarac glasno. – Ne verujem da ume da levitira, ali ume da vidi i sluša...

- ... i onda ode na Ružu vetrova da vetrovi oduvaju plevu iz nje – ubaci Rade.
- Mene i ka5ana – priseti se Zlatana – uključiće u Veliku paradu Zelenih grenadira ako ostanemo zajedno.
- Idemo – prihvati ka5an zadovoljno. – Nadam se da je Timok plovan...
- Možda postanete simboli proleća posle toga... – primeti Rade.
- Divna ideja – oduševi se Zlatana. – Čim se vratimo, otvoriću poseban profil na Fejsbuku koji će se zvati „Ja, Zlatana i Moj Ka5an“ i okačiću sve naše zajedničke slike.

- Biće uzbudljivo – primeti Amik. – Fejsbuk se sprema da primeni evropske propise o pušenju i piću. A to znači da će brisati sve slike sa cigaretom, cigarom, tompusom i lulom, a fotke sa pićem moći će da se vide samo do 10,30 uveče....
- A porno slike? – zabrinu se Protej.
- Biće zabranjene za mlađe od 18 godina, odnosno 21 ako si Amer. Da bi ih video, moraćeš da pokažeš krštenicu sa prevodom na Fejsbuk jezik.
- A srpski, i varijante srpskog?
- Oni se najlakše prevode – primeti Rade. - Uzmeš Fejsbuk tekst, prevedeš na svih desetak varijanata srpskog, i dobiješ deset puta isti tekst. U Fejsbuku se još uvek čude kako je to moguće i ne mogu da otkriju u čemu je štos.
- Zaista čudno... – javnu se Amik. – Ko bi rekao...
- To je zato što smo talentovani za jezike – objasni Rade. – Sve naše jezike svi odmah razumeju. Austrijanci se nisu mučili oko jezika pa su stvorili carevinu. Ameri, takođe, pa imaju svetsku imperiju. A naši – jezik pa jezik – i još se svađaju oko šljivovice, ćevapčića i pipka za baštensko crevo.
„Argo“ zadrhta, prope se i nastavi dalje.
- Šta to bi? – zabrinu se Protej. – Da nije neka podvodna roda mojih neprijatelja.
- Izgleda da je bio rečni ležeći policajac – objasni ka5an.
- To znači da se približavamo civilizaciji, zar ne dragi? – obradova se Zlatana. – A kada se vratimo, Vana Ilak je obećala poseban komentar na FB o našem putu...
- Vana Ilak? – prisećao se MNW. – Tu damu smo potpuno zaboravili. Da mi nije ona preotela autorsku slavu?
- Njen avatar na FB je mačkica – objasni Zlatana. – A to su samosvesna i umiljata bića.
- Da, video sam ga – potvrdi Amik. – To jeste mačkica, ali sa takvim očima da je jasno da se njoj skriva nešto drugo.

- Auh – zbuni se Rade. – Da ona nije književni kritičar?
- I to – potvrdi Amik. – onaj ko želi da ima takve oči ne može da bude ceremonijal-majstor.
- Da li piše prozu? – zainteresova se MNW.
- Piše – potvrdi Amik.
- Onda je ona autor tog romana – zaključi MNW.
- Ne verujem – oteže Rade. – Mačkica je vuče ka književnosti, a taj vuk u njoj ka kritici.
- Znači, svi su sumnjivi – zaključi Prekobarac – niko nije autor tog problematičnog romana „Naseljavanje Viz@ntije“, a on ipak postoji.
- Svi su oni sarađivali sa nama i znaju o nama mnogo ili ponešto – nastavi Prekobarac. – A znati ponešto je više nego dovoljno za roman.
- Moguće je još jedno objašnjenje – priseti se Rade. – Možda je taj potpisani autor, taj Mil... Anđ... kako ono beše...

- ... zbirni pseudonim nekoliko autora.
- Gospođo i gospodo – obradova se Protej. – Već vidim! Biće to proces stoleća. Sedam tužilaca protiv sedamdeset i sedam optuženih! I svaki da nam plati odštetu, to je neka pristojna suma puta sedamdeset sedam!
- Ne nadajte se mnogo, gospo`n Protej – javi se Amik. – Svešće se na to nam ustupe deo autorskog honorara.
- Koliko je to hiljada, ili miliona? – upita Zlatana.
- Mnogo – priznade Amik. – Ali na kvantnom nivou.
- Dragi, bićemo bogati!
- Mi to već jesmo! – prihvati ka5an. – Imamo jedno drugo...
I „Argo“ poletno nastavi put dok je ka5an pažljivo osmatrao reku i obale, tražeći neki znak ili putokaz Gospodara priča...





Milivoj Anđelković
http://www.amika.rs/

NOVI ROMANI

S ponosom najavljujem da se na mom lageru nalaze dva završena romana. Zainteresovani izdavači me mogu kontaktirati na mejl:  design@tippnet.co.rs



GOSPODARI SNOVASamostalni roman, 87 strana A4 (205.871K), lekturisala Milica Joksimović.

SADRŽAJ: Išćeznuće Verice Jovanović nagoni njenog momka Milana da krene u potragu za njom. Tokom napora da je pronađe dolazi do njenog doma u obližnjem selu, gde otkriva da Verica potiče iz skromne porodice, što predstavlja iznenađenje, jer ju je upoznao kao vrlo slobodoumnu urbanu devojku. Tokom te posete upoznaje njenog oca i sestru bliznakinju koja je mnogo skromnijeg ponašanja od Verice. Nažalost, ni oni ništa ne znaju o Verici. Mirjana, Veričina sestra ubrzo zaokuplja Milanovu pažnju i Verica sve više bledi u njegovom srcu, ali upravo Mirjana počinje da insistira na potrazi za Vericom i malo pomalo se otkriva istorija njihove porodice u kojoj otac vara i ponižava nesretnu majku i tera je u samoubistvo. Verica zbog toga postaje drugačija i od sramežljive devojčice se pretvara u sopstvenu suprotnost - raskalašnu lomiteljku muških srdaca. Da nije sve tako jednostavno otkriva se u sledeća dva poglavlja, gde se negde u visokim krugovima Verica pominje kao velika opasnost, a sama Verica tumara nekakvim neobičnim hodnikom. Nedugo potom, Milan otkriva da se Verica itekako zanimala za ezoteriju, a od Mirjane saznaje da je bila opsednuta sudbinom svoje majke. Uskoro potom pristiže vest da je Verica poginula na jugu Srbije i dvoje mladih kreću da provere istinitost te tvrdnje. Otkrivaju da leš nije Veričin, ali tokom puta doživljavaju seriju naizgled nepovezanih napada. Upravo taj put učvrćuje njihovu ljubav. Kada Milana poziva tajanstvena Sonja Stargejt uz obrazloženje da zna šta se desilo sa Vericom Jovanović, on ni časa ne gubi, već polazi na put da se nađe s njom. Počevši od tog susreta stvari kreću vrlo čudnim tokom. Tek što Mirjana sazna da je i Milan nestao, otkriva sestrinu poruku u kojoj je nedvosmisleno rečeno da je krenula za majkom, što Mirjanu učvršćuje u ubeđenju da joj je sestra mrtva. Prava je istina da ni Milan ni Verica nisu mrtvi. Nalaze se negde u nedefinisanom vremenu i prostoru, negde gde snovi jesu stvarnost. U dimenziji snova, isto toliko stvarnoj kao i svet u kome živimo. Ali to je svet u kome pravila iz našeg sveta ne važe. Svet čija pravila određuju oni sposobni da podele uloge u toj i takvoj stvarnosti, po svemu sudeći nekakav kult u koji je upletena Sonja Stargejt. Milan postaje žrtva nečije erotske fantazije i gubi se u dimenziji snova, Verica, međutim nepokolebljivo napreduje kroz dimenziju i malo pomalo otriva sve neobičnije stvari. Niti je smrt konačna, niti je svet koji poznajemo jedina ravan postojanja, a tehnološka civilizacija je samo jedna od mnogih postojećih. Oblast Panonije je vekovima stecište čudnih kultova, a najčudniji je kult Zmaja koji vodi poreklo od drevnih Ilira. Besmrtnost postoji i može se zaraditi služenjem Mračnom Gospodaru, onome ko gospodari svim svetovima. Obe sestre susreću Gospodara i otkrivaju da je Sonja Stargejt njegova sluškinja, a veštica njoj nadređena, moćna čarobnica Irena Zmajeva, nije niko drugi do rođena sestra njihove majke. Još je neobićnije da je njihova majka u stvari nekada bila najmoćnija veštica poznatog sveta, ali se odrekla besmrtnosti zarad ljubavi. A šta je dobila? Prevaru, poniženje i bol. Kada se obratila gospodaru za pomoć i on ju je odbacio. Njena pobuna odigrava se u „stvarnom svetu“, nekakvoj dimenziji nad dimenzijama. To je svet po mnogo čemu drugačiji od našeg, svet u kome ne dominira tehnologija nego psihičke moči koje se manifestuju kao neka vrsta magije. Sestre su zbog svoje genetske predodređenosti uvučene u finalni sukob između gospodara i palog anđela, a njihova je majka poražena upravo zbog Veričine intervencije. Sestre postaju Čuvari Prolaza i, zapravo se ništa i ne menja, izuzev što nova generacija preuzima kult. Sve prolazi, ali Mračni Gospodar ostaje.



KOLEVKINE HRONIKE U kolaboraciji sa Darkom Savićem, 242 strane A4 (576.337K)

SADRŽAJ: Da je hiljadugodišnje Carstvo sastavljeno od 13 kraljevstava, naizgled na vrhuncu moći, pred svojim najmračnijim danima, saznajemo kroz doživljaje nekoliko nosećih ličnosti. Svako od njih iz sopstvene vizure sagledava nadirući talas mračnih nagoveštaja da drevna proročanstva postaju stvarnost. Naizmenično pratimo Cara i Caricu, zatim glavnog zaverenika protiv njihove vlasti koji spletkama i tajnim pregovorima sprema prevrat na dvoru, kao i generala koji se na severu suočava sa najgorom najezdom varvara koja je ikada viđena. Tu su i Teodor, strašni ratnik - plaćenik koji se vođen nostalgijom vraća u Carstvo, kao i Sunčica, vila planinka i profesionalni lopov, što se silom prilika umesto u Carski Grad iskrcava usred najdivljijih graničnih oblasti Carstva. Lagano se razotkriva srednjovekovno feudalno uređenje Vizantijskog tipa, dvorske spletke, ali i pojavljivanja bića iz legendi posred Carstva. Upoznajemo vitezove što se bore za čast i slavu po turnirima, borce što krvare na granicama, razbojnike i pravednike, ali se pojavljuju i lovci na divlje konje i tragaoci za sirovim čelikom. Pa opet, najgore od svega je što mrtvi ustaju i love seljake po provinciji da bi ih podvrgli najgorim mukama. Centar zbivanja su „Knjiga Predaka“ i dvor Sarbana, drevne porodice, čuvara biblioteke. Kad prevrat zaista nastupi, Car biva ubijen zajedno sa najvernijim vazalom iz kuće Sarban, kao i starešinama odanih velikaša. Istovremeno razbojnik prozvan Šumskim Kraljem otima princezu iz Kuće Sarban. Kad sve deluje izgubljenim, radnja se premešta hiljadama svetlosnih godina daleko i nalazimo se na sastanku četiri osobe: predsednika Konfederacije, istoričarke, glavnog inžinjera, kao i visoko rangiranog oficira. Saznajemo da je zemlju nekad davno zadesilo nuklearno uništenje, ali je pre toga nekoliko generacijskih svemirskih brodova odaslato u nepoznato. Kroz borbe i prilagođavanja ljudski rod je savladao ne samo telepatiju, nego i prenos duše, kao i otvaranje nekad nedostupnih područja ljudskog mozga. Pa opet, koliko god da je ljudski rod uznapredovao, i ovde su u toku zavere i tajne operacije. Neko je našao načina da prenese duhove turista na planetu s koje su potekli, a koju sada nazivaju Kolevkom. Esteban, oficir koji prisustvuje sastanku, dobija zadatak da zaustavi taj proces, jer se Kolevka nalazi pod kulturnim embargom. Naime, Sarbani su potomci ekspedicije poslate iz konfederacije, a njihov poslednji izveštaj govori o nekoliko inteligentnih vrsta, sve odreda poreklom od zajedničkih predaka sa žiteljima konfederacije, a čije su varijacije nastale kao posledice mutacija izazvanih radijacijom. Esteban otkriva da je u toku zavera tehnički najrazvijenije planete Konfederacije, pa silom prilika dolazi u situaciju da mu nema druge no da dušu prebaci u neko telo na Kolevci. Ispostavlja se da je to general Burebist, koga smo pratili, a koji upravo u tom trenutku biva smrtno ranjen i Esteban mu zaposeda telo. Esteban se najednom nalazi u primitivnom svetu usred strašnog sukoba gde prefinjena oružja koja poznaje ništa ne znače. Tu se kolje i razbijaju lobanje. Pa ipak, zahvaljujući telepatskim moćima uspeva da otkrije slabe tačke neprijatelja i donosi prevlast pristalicama svrgnutog Cara i kuće Sarban, ali otkriva i to da su Šumski Kralj i njegova strašna ljubavnica agenti poslati sa prevratničke planete Konfederacije. Iako je prevrat okončan i princ kuće Sarban zaposeda Carski Tron, Esteban zna da Šumski Kralj poznaje tehnologiju kojom može sve dovesti u stanje koje mu odgovara. Stoga silazi u podzemlje Sarbanovog Dvora, koje je, u stvari, ukopani svemirski brod sa ugrađenim prenosnikom duša. Iako zna da će opcija „Pronađi I Prenesi“ uništiti uređaj i dušu mu zauvek ostaviti negde u svemiru, on je upotrebljava, čime sve turiste odstranjuje sa planete, ali i samog sebe osuđuje na pakao. Time je jedno strašno poglavlje Carstva okončano.

Mala galerija br.54

Vreme ludila

A onda najednom shvatiš da si najobičniji pajac...

Mala galerija br.53

PROLEĆE

 Hostel „Jasmin“ je rupa, ali mu možeš sa perona pljunuti na vrata, što mu daje prednost u odnosu na ostala svratišta namenjena jednodnevnoj ljubavi. Jelena me svaki put sačeka na stanici i zagrljeni prošetamo do „naše“ sobe. Po ulasku tamo, od Beograda više mnogo ne vidim.
 Dan i noć intenzivne telesne aktivnosti kakve upražnjavam sa Jelenom baš umeju da iscrpe. Ustajem kako bih razbio sanjivost i izlazim na hodnik. Kupe je ionako prazan. Proleće je tek otpočelo i voz se probija kroz pustu ravnicu čiju jednoličnost tu i tamo narušava zelenilo tek izniklih useva. „Gledaj sine!“, viknu neko. Umal' me srčko nije strefio kad sam ugledao osobu koja je te reči izgovorila. ON!„Zeka! Jao, deda, zeka“, viče balavac kraj njega i naglo vraćam pogled na krajolik. Zaista, jedan zec juri uporedo sa kompozicijom. Ne usuđujem se da pogledam prema njima. Stid me je.„Uplašio ga je voz“, čujem kako objašnjava unuku šta se dešava. Jeza me prožima dok se prisećam.  Najednom misli mi prekida nešto što se strelovito obrušava na zverčicu što tutnji napolju gotovo pretičući voz. Ne razaznajem, previše je naglo, ali mi je najednom umesto zeca pred očima praznina koju popunjava rasprskavanje nečeg tamnog po zemlji. „Šta je to deda? Šta je to?“, uzbuđeno zapitkuje mališa. I ja bih pitao kad bih imao koga.„Jastreb, sine. Ulovio je zeca“, glas mu je smiren i sugestivan. Grčevito se odupirem želji da ga pogledam. Proklet bio, zašto mora biti ovde? Zašto ponovo u vozu?„Jeeee!“, dere se pobednički balavac. Mesto kasapljenja više ne vidim, ali sada znam da je ono što se rasprskavalo posvuda oko mesta incidenta bila zečija krv. „Hajde sine“, kaže i bacam pogled na njih. Otvara vrata kupea, gura klinca unutra, a onda se okreće i ugledah nasmešeno plave oči. Pogledavši me, razvlači usne u nekakav izraz trijumfa, pa nestaje u kupeu. Stomak mi se grči od tog đavoljeg osmeha. Ne mogu još jednom da ga vidim, pa se i ja vraćam na svoje mesto. Spustivši se u sedište pokušavam da posmatram dosadno promicanje njiva kraj voza. Najednom postajem svestan da čovek koji me je upravo prepao ne može biti ista osoba od pre onoliko godina. Dođavola, pa imao sam tek šesnaest, a čovek koga sam danas ugledao izgleda upravo onoliko staro kao i onog davnog dana. Ne može nikako biti on! Biće da mi se priviđa od nečiste savesti. To me smiruje, pa postajem sve pospaniji, a u misli mi se vraća Jelena. Ležimo jedno kraj drugog na boku, jedna joj je butina podamnom, a drugu je prebacila preko mene. Polako prodirem i čekam uzdah. Tek tada nastavljam, ali lagano, sve do kraja, pa se zaustavim i ljubim je. Ne pomičem se sve dok ne osetim da će umreti ako to ne učinim. Potom ubrzavam sve više, sve bešnje i do trenutka kad oboje istovremeno eksplodiramo ne treba mnogo. Onda se razdvajamo i obrćem se na leđa. Njoj nije dosta, još bi se mazila. Miluje me po grudima, spušta dodir niz stomak i obuhvata me šakom. Tamo dole. Za trenutak pomišljam da joj uklonim ruku, ali ona je čudo. Ponovo se uzbuđujem. Sklapam oči i puštam je da se igra.  Vešta je, oseća šta mi treba. Dodir joj je lagan, zna kad treba da dodirne vrh, a kada da me miluje. Maženje je toliko prijatno da imam osećaj da ću presvisnuti. Jelena ume da se zaustavi kad treba i vrhunac se neprestano odlaže. Nekako znam da je sve to san, ali mi prija dodir, pa makar i izmaštan. Ne želim da vidim, hoću samo da osećam, pa ne otvaram oči. Najednom postajem svestan da sam u vozu i da sam zaspao. Otvaram oči, ali milovanje ne prestaje. Vidim da me mazi ruka prošarana istaknutim venama. Maljava ruka. Podižem pogled i susrećem se s njegovim nasmešeno plavim očima. Grabim ga, sklanjam ruku sa sebe i istrčavam u hodnik, da bih tek tamo shvatio da sam odeven u farmerke i majicu. Nešto nije u redu! Kosa mi je gusta, a koža glatka...  Sanjam! Ovo je san, ali san koji u detalje ponavlja onaj užasni događaj. NE, NE, NE! Nisam homoseksualac! Oduvek sam voleo žene!„ Vratićeš mi se, kad - tad. Čekaću te“, kaže čovek dok se najednom nalazim na izlasku iz kupea s rancem na leđima. Istrčavam u prolećni dan dok mi u glavi odzvanja „Čekaću te... čekaću te...“  Sanjam! Isuse, promašiću stanicu! Teram sebe da se probudim i najednom se nalazim u gužvi. Voz je pretrpan uznemirenim ljudima. Kad se ukrcao toliki narod? Koliko li sam spavao? Kočenje je naglo i oni što stoje zanose se, a neki i padaju. Škripanje kočnica je predugo. Poželeh da bacim pogled napolje, ali shvatam da vagon nema prozore. Ležim na patosu sred uzvrpoljenog mnoštva. Ne razumem. Zar opet sanjam? Sledećeg trena neko me je bolno nagazio. Dok se uspravljam iz podsvesti mi dolazi da u snu nema bola. Onda sam budan, nema druge, ali gde sam to i šta se dešava? „Napolje, napolje!“, čujem galamu i gomila me povlači za sobom. Ništa ne vidim od gužve, ali sledim masu. Najednom, sunce me zaslepljuje i tek tada shvatam da je u vagonu vladao polumrak. Osećam snažan vonj crkotine i muka mi je. Stao bih da povratim, ali neprekidni pokret gomile me tera napred. Neko zapomaže ispred mene, a onda čujem vrištanje iza sebe. Šta se to dešava? Idućeg trena čovek pored mene pada. Prilika u crnom ga udara kundakom puške ponovo i ponovo. Povorka ne zastaje, prelaze preko njega dok ga onaj i dalje bije. Još jednog nesrećnika izvlače iz kolone. Potom ženu s moje desne strane obaraju na zemlju. Nastavljam da koračam. Pokušavam da ne vidim. Neko me grabi za kosu i najednom sam van gomile. Ne znam ko me drži, ali vidim ruku s nožem. Bešika popušta i topli mlaz mi se sliva niz nogu.„ Ostav, Ante! Taj je moj“, čujem poznati glas, a ono iza mene me pušta da se skljokam. Podižem pogled uz visoke sare uglancanih čizama, crnu uniformu, opasač sa pištoljem i najzad se susrećem sa nasmešeno plavim očima svog ljubavnika. Nad kapijom iza njega vidim natpis „ RADNA SLUŽBA USTAŠKE ODBRANE SABIRNI LOGOR BR.III. “„ Čekao sam te sine. Svuci se do gola i pođi sa mnom. Imamo mnogo lepih dana pred sobom“, kaže čvršće stežući bič i ja počinjem da otkopčavam košulju.     Proleće je i ponovo sam mlad.

Izložba naše sugrađanke u "Knjižari S"

Obaveštavamo da je u "Knjižari S" postavljena stalna prodajna izložba subotičke slikarke Tanje Šarčević
Rođena u Beogradu 1964 godine.Živi i radi u Subotici
Samostalne izložbe:
Vestibil gradske kuće, Subotica, 2000 god. (49 radova)Nepker, Subotica, 2001 god. (30 radova)Klub "Nea Pangea", Beograd, 2014 (37 radova)

Autor ilustracija za korice sledećih knjiga:
Stevan Šarčević, " Na tragu svetlosti", 2013 god.Mirjana Cvetković "Mudrolije", 2013 god.Snežana Kovačević "Verna do groba", 2013 god.Stevan Šarčević, "Kaurinova kletva", 2014 god.
Radila ilustracije za "Naseljavanje Viz@ntije" Milivoja Anđelkovića (2011 god.), kao i za "Argus books magazin" tokom 2013 god.

Da ponovimo, "Knjižara S" se nalazi u Subotici, Cara Lazara 32 (ulica paralelno sa Radijalcem), a radno vreme je od 15.00 do 21.00 časova. Telefon je (024) 571-306, a mejl design@tippnet.co.rs
Slike su rađene u tehnici suvog pastela u dimenzijama oko 30x40 cm, a cena pojedinačne slike je 1500 dinara.

Mala galerija br.52

Mihai Eminescu - Glossa

Vreme prolazi, vreme nas obilazi,sve je staro i sve je novo.Šta je ispravno, a šta pogrešno?Kad razmisliš shvatićeš:ko nema nade nema ni straha.
Nezaustavljivi nadirući talaspozivaće te i požurivati,ali ti ostani po strani i drži se hladno.
Pred očima će ti blistatii uho će zvuke registrovati;ali nemaš vremena za slušanjei pamćenje svega što čuješ.
Pronađi iznova sebepođi daleko od vrevegde u tišini i miruvreme prolazi i odlazi.
Ne zaboravi jezik razuma.tu zaleđenu vagu prelomljene iglejer kad trenutak promeni masku,delovaće ti poput sreće,ali rođen je u košmaru razumai trajaće samo tren kao istina.
Za onoga ko zna svoj brojSve je staro i sve je novo.
Ostani posmatrač igre,cele te svetske dramespoznaj srce utakmicei znaćeš ko igra dvostruku igru.
Kada zaplaču ili im se srce slomiuživaj u svom sedištuučeći da umetnost ne pitašta je ispravno, a šta pogrešno.
Prošlost i budućnost se ne mešaju,pa su ipak blizanci na istoj strani:Da novi početak kreće od krajavidećeš učeći kroz godine.Svega što je bilo ili će bitiimamo i previše u sadašnjosti.
Zalud je besmislena tugakad malo porazmisliš o svemu.

Uprkos svemu što dolazismisao smo oduvek imali:sada, proteklih godina, oduvek.
Ljudi su srećni ili tužni,a ostale maske igru ponavljaju;različiti jezici iste reči izgovaraju.
Prečesto si prevaren u snu,pa nemaš nade i nemaš straha.
Nema budućnosti dok zlikovcislatkog jezika pobeđuju;te savršene budale bez sjajamogu zaseniti Hiperion!
Strahujući, guraće jedni drugeu smrtni zagrljaj tražeći besmrtnost.Ne udružuj se u to bratstvo,nadirući talas ne možeš zaustaviti.
Pesme sirena neprestano zovuKa zlatnim mrežama, ka stranputici;život nas uvlači u virovepromene glumaca u predstavi.
Iskradi se kroz gomilu i vrevu,ne gledaj i ne slušaj one što te zovuda skreneš sa svog tihog puta,kako bi se pridružio i dao podršku.
Ako te prate, hodaj brže,Jezik za zube kada kreneš kletiDobro znaš koliko vrede,Šta bi tvoj urlik mogao promeniti?
Pusti ih da pričaju, nek' brbljaju,Nek' se vrate u prošlost, i mladi i stari;Budi nedodirljiv čoveku i novcu.Produži dalje hladan kao led.
Ostani po strani i drži se hladno.prema pozivima da se pridružiš i podržiš.nadirući talas ne možeš zaustaviti.
Ko nema nade nema ni straha,zapitaj se šta je ispravno, a šta pogrešnojer sve je staro i sve je novo,a vreme prolazi i obilazi nas.

PESNIČKI KONKURS “GARAVI SOKAK”, INĐIJA 2015

KNJIŽEVNI KLUB “MIROSLAV-MIKA ANTIĆ” IZ INĐIJE
RASPISUJE
26. MEĐUNARODNI PESNIČKI KONKURS “GARAVI SOKAK”,INĐIJA 2015.

USLOVI KONKURSA:- Poslati tri pesme, dužine od 12 do 24 reda, teme slobodne. (OSIM PESAMA ZA DECU)- Pesme potpisati imenom i prezimenom, navesti tačnu adresu stanovanja, brojeve telefona i elektronsku adresu.- Pesme mogu biti na srpskom, hrvatskom i bosanskom jeziku.- Obavezna kraća biografija autora.- Konkurs traje od 25. januara do 30. maja 2015. godine, a pesme slati na elektronsku adresu: sremac56@open.telekom.rs konkurs@zlatomirborovnica.net kontakt@zlatomirborovnica.net:ili na adresu:Zlatomir Borovnica, (ZA KONKURS)ulica Kneza Lazara 14/25 22320 Inđija, (Srbija )


- PESME I BIOGRAFIJU SLATI ISKLJUČIVO U JEDNOM WORD DOKUMENTU I OBAVEZNO GA NAZVATI IMENOM I PREZIMENOM AUTORA, time nam u mnogome olakšavate rad na zborniku.
- Telefoni za kontakt: - fiksni: +381/22-551-347 — mobilni: +381/64-617-1354.- Pravo učešća imaju svi autori stariji od 14 godina. Manifestacija će se održati u subotu 12. septembra 2015. godine, kada će bitii promovisan zbornik koji će se štampati od prispelih i odabranih radova.Na manifestaciju ćemo pozvati od 80 do 90autora zastupljenih u zborniku.Tačno vreme početka manifestacije ćemo Vam blagovremeno javiti. Radovi poslati na konkurs se ne vraćaju, a za objavljene radove se ne plaća honorar.

Sa poštovanjem,
U Inđiji, 25.01.2015. godine


Zlatomir Borovnica, predsedniк