Jaganjci Quotes

“U mraku u koji su me uvlačile mogao sam, negde u sebi, da drhtim pred uvidom da nestajem pred nečim nadirućim, nečim što se prikralo, sa svih strana, i da će moje mesto zauzeti nešto što ne spava, što ne zna za mir, a ni za spokoj. Na momente sam mislio da sam izbledeo, da sam ispario pred tim prisustvom i njegovom strahovitom snagom, a tada, ma koliko se radovao kraju, nešto mi nije dozvoljavalo da se predam – i da predam iluziju sopstva. Gubio sam se i iznova nalazio, galopirajuće bivao gnječenim i ispočetka istkanim, izluđen smenjivanjima ideja apsolutnog i relativnog u pogledu svoje predstave o sebi, o tome da je ipak sopstvo podložno ne promeni, već preobražaju bez i najtananinih tragova da se to dogodilo.”
― Boban Trifunović, Jaganjci

“I niko pred tom ponudom nije ravnodušan, pa ni ja: mrav spram Mont Everesta, kapljica vode spram Pacifika, zrnce peska spram Sahare. Ponuđač mi se primiče, samo senka – mračna, bez mirisa i bez ukusa, kao voda koja će se prilagoditi šolji i koja mi kazuje da treba da u konačnici, u konačnom krahu svetova budem voda, a ne šolja, da budem bujica koja će sa sobom odneti tragove svakog pređašnjeg poretka i tlo pročistiti za poredak koji predstoji. Najednom sam sasvim sâm, ali ne usamljen – sâm u poretku stvari koji samo laže da mu samoća nije strana, a koji jeste usamljen. Sve mi je postalo strano, od svega sam se odmakao. Svi su mostovi srušeni, stojim na nasipu svemira gde je crvena boja dana koji dolaze, sa krajnjim odredištem u crnoj.”
― Boban Trifunović, Jaganjci

“„Iskustvo je iskustvo”, rekla je, „a ti ga kasnije krsti kako ti je ćef. Lepo – ružno, normalno – ludo. Ali, ne zaboravi da to i dalje o svemu što si doživeo ne govori ništa. Ako i veruješ da jezikom možemo da izrazimo stvarnost, jezik je faličan, kao i ljudi.”
― Boban Trifunović, Jaganjci

“Izlazi iz dubine i pruža dubinu k meni, i ja je kušam. Isprva, ne slaže se sa mnom, ne mogu da je svarim, nemam predispoziciju da je svarim, pa je iz sebe izbacujem uobličenu u krik. Čak i u snoviđenju je čujem kako se uz mene uspinje i iz mene izvlači, krik nad kricima, dubok, demonski. S druge strane, u mene se ulivala sveprožimajuća snaga, strahotna i strana mi – strana svemu što je u meni u tom trenutku moglo da se nazove imalo ljudskim i prema svemu ljudskom izazivala posvemašni prezir. I glad.
Ali, pre nego što se potpuno rasturi i raspe, poseže za mnom, grabi ka meni i hoće da grebe, da guli kožu koju želi za sebe, ali je i ne želi. Želi da mu ona posluži kao odelo, jer živa je, a života ima tako malo. Uprkos tome, trenutni život je užasan, potrebno ga je preobraziti, prekrojiti ga prema kriku koji se iz mene probio. U ljudsku ljusku treba ući samo da bi se iz nje moglo probiti u svet koji u svom srcu žudi za promenom, u sve svetove, ali je se plaši, iako su tu promenu zazivali i proroci stariji od onih starozavetnih. Pomračenja su uvek uživala strahopoštovanje, posebno period u kojem je sve uvijeno u plahtu neprirodne, a tako dobrodošle tmine. Uneti harmoniju u haos, ali ne ustezanjem od haosa. Vatrom se nositi sa vatrom ne bi li se novi poredak podigao sa zgarišta, sa sebe stresao pepeo i vinuo se ka zvezdama, koje će u potpunom mraku sjati kao i pre prve klice života na zemlji, ali novim sjajem, koji ne isijava. I, u tom potpunom mraku, u uspinjanju, a ne raspinjanju, moći će da se raduju samo oni koji su se uzdigli pokušavajući da postignu prevagu nad onim koji, postojeći, odista osećaju spram onih koji prosto postoje.”
― Boban Trifunović, Jaganjci

“Reči su mesto ustupile uskomešanim snoviđenjima kakva uvek imam pred pad u san. Nikakav smisao nisam u njima nalazio, tumačio sam ih kao trabunjanje iscrpljenog mozga koji se sprema za tajm-aut – i u njima uživao kao u slikama Vasilija Kandinskog, pogađajući šta bi sve to moglo da bude, bez imalo nade za konačnim odgovorom, pokušavajući da pogodim koji će biti sledeći ukus koji će mi se javiti pošto me prepadne neka od njegovih pastelnih boja. Međutim, snoviđenja koja sam tada imao i kojih sada mogu da se setim razlikovala su se od svih pređašnjih.
Lica i predmeti urušavali su se jedni u druge. Gledao sam kako ih je jednostavno udvojiti i iznova uceliniti, sve to u nanosekundama, s tim što su sada bili sastavljeni od nečeg sasvim drugog. Ne od skupa čestica s kojim su krenuli, već od nečeg crnog, od nečeg što je postajalo gušće i mlečnije i čiji je odsjaj svetleo kao fluorescentna farba. Večan tok vrištećih prikaza i prizora koji je postajao sve složeniji i savršeniji, a u njemu, u pustolini od vulkanskog kamena, oblik kojem je sopstveni oblik večita nepoznata, pa počinje da poprima one na koje naiđe. Nudi im nešto zauzvrat – prizore predela kakve bi možda Ligotijev majstor Rinjolo mogao naslikati, znanjâ za kakvim žude Lavkraftovi pripovedači, znanja nedostupna i neproveriva, te iskustva kakva bi nas, kao čitaoce Ejkmanovih čudnih priča, navela na prost, mada ne i nedostatan zaključak da je svet čudniji nego što se čini. Sve se to nudi stenama, nudi se stenicama, ledu i vatri, nudi se tamnoj materiji i zvezdama na izdisaju, koje samo što nisu implodirale i svoju svetlost ustupile crnoj rupi koji svetlost proždire. Nudi se svet, ali se zauzvrat uzima sve.”
― Boban Trifunović, Jaganjci

“Probdeo sam noć i sačekao da me sunce podseti da je u Beogradu podnošljivije, te i poželjnije živeti tokom noći. Lađa sa gradskog grba i dalje grabi ka dubinama ušća Save u Dunav, sa sve svojim građanima, neki skaču sa palube, neki tonu sa brodom, ali spokoj koji sati posle ponoći pružaju pomažu da se o tome misli nekom drugom prilikom, pa trećom, četvrtom i petom, dok prilika ne nestane. Mrak i muk i meandriranje sudbine svih svetova koje na krupnijem planu ništa ne menja. U tome sam uvek nalazio utehu kada bih, užljebljen u svakodnevicu, pomislio da je ma koji od mojih problema zbog nečega značajan.”
― Boban Trifunović, Jaganjci

“Šta god da mi se te noći dogodilo – dogodilo se. Proželo me je od glave do pete i natrag. Pokazalo mi je šta mozak može da uradi, jer – o kakvoj god da je stimulaciji reč, sve što sam doživeo poteklo je iz mene samog – tako i doživljaji praznine i da praznina i nije prazna.”
― Boban Trifunović, Jaganjci

“Pored toga, prožela me je senzacija – promene. Neodređene, ali nezanemarljive, nepovratne i neverovatne, koja se dâ uporediti sa saznanjem da Zemlja nije ravna, niti da stoji u centru svemira. Neodređeno je, jer to ne osećamo neposredno, ali otkrili smo da smo statistička anomalija, a ne ovozemaljska stvorenja sa onozemaljskom svrhom. Posle toga povratka nema, a nekima je prilično teško da u to veruju, jer im jedan život, bez iluzija, ne može ugasiti žeđ.”
― Boban Trifunović, Jaganjci

“Crno, sve je crno. Niodakle ne dopire nagoveštaj dana, a nema ni sijalica, ni sveća. Nema radosti, ni osmeha koji se nazire, niti najslabijeg odjeka smeha (...). Jedino što ječi su jauci i jadikovanje. Mrak se rasprostire i u njemu se muči sve što misli da mu se može suprotstaviti, stremeći ka nepreglednom ponoru ka kojem klizi. Ali, u nekom momentu, crno je počelo da se pomera. Nešto se u svoj toj tmuši trzalo i naprezalo, grčilo se i grizlo, a potom stalo da se nijansira – da postaje sve tamnijim, dok nije postalo previše tamno da bi se moglo razaznati.”
― Boban Trifunović, Jaganjci

“Što se slika tiče, njihov tok bi trebalo da je nalikovao puštanju filma, u koturu, na nekom od prvih projektora, s tim što je film sečen tako da su se između kadrova smeštale boje. Projektor sam bio ja, u srži vrtloga, a kroz moje oči je projektovan film na mračnoj pozadini koja se mreškala, kovitlala i stremila visinama. Na tom tajanstvenom filmu nisam prepoznao nikog koga poznajem. Glavni, a ujedno i jedini glumac, bio sam ja. Posmatrao sam sebe iz tuđe perspektive – te sam sebi izgledao kao tuđin, kao neko koga ne poznajem i po čijoj se prošlosti slobodno može čeprkati. Čije su konkretno te tačke gledišta – katkad sam mogao da pogodim, katkad da pretpostavim, ali najčešće nisam imao pojma. U potonjim prilikama, sebe sam mogao da prepoznam manje. Delovao sam starije, stajao na nepoznatim mi mestima, sa ljudima koje još nisam sreo, a čija su mi se lica činila čudnim. Kao da je i njih i mene nešto naročito izmenilo – da li nabolje ili nagore, tada mi to nije bilo bitno, jer sam se usredsredio na naše poglede, jer u njima sam pronašao simptome korenite promene koju samo spoznaja nečeg posebnog može da podstakne. Najbolje se sećam pogledâ. Pogledâ i prizorâ, ponekog detalja, ali prizori su ti koji mi ni sad ne daju mira.”
― Boban Trifunović, Jaganjci

“Posle vekova ropstva, četrdeset bombarovanja, ratova i čudovišnih političkih režima, podelâ koje nas i danas svrstavaju u „Nas” i „Njih”, nisam mogao da ne pomislim da nad Beogradom ne pada kiša, već samo suze, da mi ne znamo za prašinu, već samo za pepeo. Ko zna koliko puta sam poželeo da mi Beograd ne znači ništa, da mogu da pođem bilo gde, dalje od boli koju mi pričinjava što poreklo vučem odavde, a ne sa Jupitera, sa Neptuna. Ali, znao sam da bih bol pronašao bilo gde.”
― Boban Trifunović, Jaganjci