Запис о Судбинама или Не знам како да се одужим
Осећам страшну потребу да испричам причу о роману који се појавио пред читаоцима 28. јула 2017. године и да се захвалим неким тихим људима, онима ван стандардног видокруга, без којих би Судбине остале на неким далеким серверима, у потпуно недоступним електронским облацима негде на неком броду унутар арктичког круга, на неком милион пута преснимљеном рачунарском диску, који би напокон и сам одустао од себе самога и од чувања рукописа. При том, сигуран сам да ћу многе јунаке испустити па им се, ето, унапред извињавам.
Рукопис романа Судбине плешу танго био је завршен ујесен 2015. године. Месец или два, тамо-амо, требало је две године да изађе из штампе.
Рукопис је предат једној великој издавачкој кући у новембру 2015. године, након чега је уследило муњевито обавештење да су текстом изузетно задовољни, да роман улази у издавачки план за наредну годину, да ће се појавити током фебруара, најдаље почетком марта 2016. Много касније сам дознао да је то у идеалном случају значило ујесен 2016, али да не лутам.
А онда тишина. Тишина у салвама. Дошла је 2016. (замислите да није!) дошао је и фебруар, а тишина се до те мере нагомилала да сам је преместио на терасу. Нисам хтео да будем нестрпљив. Нисам желео да се играм са туђим стрпљењем. Чекао сам, а онда је и последња двадесетчетворка отишла ка Неимару па сам решио да се заинтересујем. Једно неко ме је пребацило једном никоме да ми оно каже да је план скресан и да се не љутим јер су летели махом сви домаћи аутори. Знате, заузели смо други курс за ову годину… Супер! Подржавам! Супер вам је курс! Шта више, мислим да вам недостаје курсева и да сте могли бар још неколико божанствених курсева да заузмете. Али, могли сте бар да јавите, чисто да се не надам, чисто да…
Тада сам решио да се писањем више не бавим. Одлука је била лака и једноставна. Први роман је издат на орук, некако је одштампан у триста примерака, немам живаца да поново све орукујем да бих се опет сам развлачио од адресе до адресе како бих опет некако накрпио тристотињак комада. Жао ми је, људи, али не могу.
Сашка Оровић, која је знала да сам радио на другом роману се однекуд заинтересовала па сам јој послао рукопис средином лета, само зато што ми је драга и ни због чега другог. Знамо се хиљаду година, што да јој не пошаљем да читуцка… Иако упозната са одлуком да роман више није у понуди ни за какаве издаваче, она ме ипак упутила на Слободана Губеринића, уредника у Лагуни. То ми је испрва било баш смешно, као неки виц којег сам само ја схватио и нико више. Лагуна… Јесте, они само мене чекају, а тај Слободан сигурно пречих послова нема него да се расплиће са Богданом, Маријом, Јеленом, Мирославом, Живцем и осталима. Одем на њихов сајт, а тамо усрдна молба да им се не досађује новим рукописима. Управо, само им ја недостајем па да буду комплетни (tutto!).
Зурио сам у рукопис сигурно недељу дана, свакодневнио, бар по два или три сата. И рукопис је једнако зурио у мене, да се разумемо. Па да… Да ја то пошаљем њима, нека ме они одбију и то је то. Шта ми је после тога потребно да укапирам да се тиме једноставно не могу бавити.
Слободан се захвали, рече да ће се јавити најкасније за две недеље, да је то најбрже што у том тренутку може, да му је Сашка јавила и све тако… Фин неки човек. Одмах сам укапирао. Заокружио је негде тамо датум за две недеље и тада ће да ми јави да ипак потражим другог издавача, али да му се неизоставно јавим ако поново нешто будем писао. Да ме одбије за две недеље. Или за десет дана.
Прошло је три недеље, наравно.
Фин неки човек тај Слободан… Мрзи га и да ми се јави.
– Буди стрпљив…
– ‘Оћу!
Седнем за тастатуру, поздравим Слободана и лепо га питам (псовао нисам) да ли ме је заборавио. Сутрадан се Слоба јавља, вели њему се свиђа, он би то да штампа што пре. Хоће човек да одем до њих да се упознамо да потпишем уговор па да крећемо.
Хммм… Окрећем се по кући, тражим камере, сигурно им бивши цимер дао кључ, снимају ме хиљаду и два посто, биће то баш забавно некоме тамо иза седам брда, мора и гора да ми се смеје јер сам бу-да-ла.
Заказујемо састанак, камере нисам нашао, ал ме оптимизам не напушта. Можда ће ме насанкати, али освета ће бити страшна. И крвава. И хладна. Баш како и треба да буде.
Улазим у Лагуну, клецам, шта ћу… Упознајем Слобу. Баш фин човек. Уверава ме да су сасвим озбиљни, гађа ме уговором, каже да га дам адвокату или агенту да то буде проверено пре него што жврљнем. Адвокату? Агенту? Уговор дајем Сузи да га погледа, за сваки случај, иако није ни адвокат ни агент, јер је Суза. Суза каже – може. Ако Суза каже, онда…
Враћам потписан уговор, а Слоба ме упућује на Јелену Вукмировић, додељену ми лекторку. Побогу, шта ће мени лектор кад ћу ја то све сам? Крећем да се дописујем са Јеленом, она почиње да ради на тексту, а истовремено почиње да ме стравично нервира, јер нема појма, наравно, а и како би имала појма кад сам ја најписменији човек на свету. Како који мејл од ње стиже, тако капирам да једва чекам да је видим да је задавим па да одлежим проклету ситничару! Још је нисам видео. Када је будем видео, изљубићу је. Толико о мојој писмености!
Књига улази у редовну процедуру, или тако некако. Отегло се до издавања баш пуно, из чисто техничких разлога књига је изашла сред лета 2017. Хвала Лагуни на томе! Дата ми је прилика да урадим још понешто на рукопису да га дотерујем и лицкам да на крају њим будем што мање незадовољан. То је, испоставило се, била невиђена привилегија, иако ми је чекање повремено баш тешко падало.
Велико хвала Александри Сашки Оровић, Слободану Слоби (они га тамо зову Бобан, ја не могу) Губеринићу и Јелени Вукмировић што су ми пружили прилику, указали поверење и учинили све да делујем што писменије.
Хвала Марини Маричић, која ме је увек бодрила и Александру Рајковићу, чије сам примедбе на рукопис Судбина изгубио у аутобусу.
Посебно хвала Марини Прибановић, Наталији Вујошевић, Марији Стаменковић и Јелени Гостовић, читатељкама каквих се не би постидели ни највећи од највећих!
Хвала Сузани Сузи Мак што је рекла да је уговор ок. Јесте ок.
Хвала и теби што те не помињем из ината. Без тебе слово никад не бих написао.
Хвала онима што су одувек веровали, што су читали, указивали на недостатке, што су настојали да не одустанем. Хвала свима онима који несебично промовишу мој роман. Хвала свима који ће читати.
Не знам како да се одужим.
Судбине плешу танго
Рукопис романа Судбине плешу танго био је завршен ујесен 2015. године. Месец или два, тамо-амо, требало је две године да изађе из штампе.
Рукопис је предат једној великој издавачкој кући у новембру 2015. године, након чега је уследило муњевито обавештење да су текстом изузетно задовољни, да роман улази у издавачки план за наредну годину, да ће се појавити током фебруара, најдаље почетком марта 2016. Много касније сам дознао да је то у идеалном случају значило ујесен 2016, али да не лутам.
А онда тишина. Тишина у салвама. Дошла је 2016. (замислите да није!) дошао је и фебруар, а тишина се до те мере нагомилала да сам је преместио на терасу. Нисам хтео да будем нестрпљив. Нисам желео да се играм са туђим стрпљењем. Чекао сам, а онда је и последња двадесетчетворка отишла ка Неимару па сам решио да се заинтересујем. Једно неко ме је пребацило једном никоме да ми оно каже да је план скресан и да се не љутим јер су летели махом сви домаћи аутори. Знате, заузели смо други курс за ову годину… Супер! Подржавам! Супер вам је курс! Шта више, мислим да вам недостаје курсева и да сте могли бар још неколико божанствених курсева да заузмете. Али, могли сте бар да јавите, чисто да се не надам, чисто да…
Тада сам решио да се писањем више не бавим. Одлука је била лака и једноставна. Први роман је издат на орук, некако је одштампан у триста примерака, немам живаца да поново све орукујем да бих се опет сам развлачио од адресе до адресе како бих опет некако накрпио тристотињак комада. Жао ми је, људи, али не могу.
Сашка Оровић, која је знала да сам радио на другом роману се однекуд заинтересовала па сам јој послао рукопис средином лета, само зато што ми је драга и ни због чега другог. Знамо се хиљаду година, што да јој не пошаљем да читуцка… Иако упозната са одлуком да роман више није у понуди ни за какаве издаваче, она ме ипак упутила на Слободана Губеринића, уредника у Лагуни. То ми је испрва било баш смешно, као неки виц којег сам само ја схватио и нико више. Лагуна… Јесте, они само мене чекају, а тај Слободан сигурно пречих послова нема него да се расплиће са Богданом, Маријом, Јеленом, Мирославом, Живцем и осталима. Одем на њихов сајт, а тамо усрдна молба да им се не досађује новим рукописима. Управо, само им ја недостајем па да буду комплетни (tutto!).
Зурио сам у рукопис сигурно недељу дана, свакодневнио, бар по два или три сата. И рукопис је једнако зурио у мене, да се разумемо. Па да… Да ја то пошаљем њима, нека ме они одбију и то је то. Шта ми је после тога потребно да укапирам да се тиме једноставно не могу бавити.
Слободан се захвали, рече да ће се јавити најкасније за две недеље, да је то најбрже што у том тренутку може, да му је Сашка јавила и све тако… Фин неки човек. Одмах сам укапирао. Заокружио је негде тамо датум за две недеље и тада ће да ми јави да ипак потражим другог издавача, али да му се неизоставно јавим ако поново нешто будем писао. Да ме одбије за две недеље. Или за десет дана.
Прошло је три недеље, наравно.
Фин неки човек тај Слободан… Мрзи га и да ми се јави.
– Буди стрпљив…
– ‘Оћу!
Седнем за тастатуру, поздравим Слободана и лепо га питам (псовао нисам) да ли ме је заборавио. Сутрадан се Слоба јавља, вели њему се свиђа, он би то да штампа што пре. Хоће човек да одем до њих да се упознамо да потпишем уговор па да крећемо.
Хммм… Окрећем се по кући, тражим камере, сигурно им бивши цимер дао кључ, снимају ме хиљаду и два посто, биће то баш забавно некоме тамо иза седам брда, мора и гора да ми се смеје јер сам бу-да-ла.
Заказујемо састанак, камере нисам нашао, ал ме оптимизам не напушта. Можда ће ме насанкати, али освета ће бити страшна. И крвава. И хладна. Баш како и треба да буде.
Улазим у Лагуну, клецам, шта ћу… Упознајем Слобу. Баш фин човек. Уверава ме да су сасвим озбиљни, гађа ме уговором, каже да га дам адвокату или агенту да то буде проверено пре него што жврљнем. Адвокату? Агенту? Уговор дајем Сузи да га погледа, за сваки случај, иако није ни адвокат ни агент, јер је Суза. Суза каже – може. Ако Суза каже, онда…
Враћам потписан уговор, а Слоба ме упућује на Јелену Вукмировић, додељену ми лекторку. Побогу, шта ће мени лектор кад ћу ја то све сам? Крећем да се дописујем са Јеленом, она почиње да ради на тексту, а истовремено почиње да ме стравично нервира, јер нема појма, наравно, а и како би имала појма кад сам ја најписменији човек на свету. Како који мејл од ње стиже, тако капирам да једва чекам да је видим да је задавим па да одлежим проклету ситничару! Још је нисам видео. Када је будем видео, изљубићу је. Толико о мојој писмености!
Књига улази у редовну процедуру, или тако некако. Отегло се до издавања баш пуно, из чисто техничких разлога књига је изашла сред лета 2017. Хвала Лагуни на томе! Дата ми је прилика да урадим још понешто на рукопису да га дотерујем и лицкам да на крају њим будем што мање незадовољан. То је, испоставило се, била невиђена привилегија, иако ми је чекање повремено баш тешко падало.
Велико хвала Александри Сашки Оровић, Слободану Слоби (они га тамо зову Бобан, ја не могу) Губеринићу и Јелени Вукмировић што су ми пружили прилику, указали поверење и учинили све да делујем што писменије.
Хвала Марини Маричић, која ме је увек бодрила и Александру Рајковићу, чије сам примедбе на рукопис Судбина изгубио у аутобусу.
Посебно хвала Марини Прибановић, Наталији Вујошевић, Марији Стаменковић и Јелени Гостовић, читатељкама каквих се не би постидели ни највећи од највећих!
Хвала Сузани Сузи Мак што је рекла да је уговор ок. Јесте ок.
Хвала и теби што те не помињем из ината. Без тебе слово никад не бих написао.
Хвала онима што су одувек веровали, што су читали, указивали на недостатке, што су настојали да не одустанем. Хвала свима онима који несебично промовишу мој роман. Хвала свима који ће читати.
Не знам како да се одужим.
Судбине плешу танго
No comments have been added yet.
