Наши и њини

За ове наше,
не против њини’

Данас сам наишао на један пост, а о проблему размишљам доста дуго. У вези са Атанацковићевом Лузитанијом, на једном форуму пише неко лице да му се роман баш допао, иако је мислио да ће морати да ставља ограду типа за српске улове, сасвим пристојно. (Који су то, односно шта су то српски услови?) Дедер да се сад ја оградим, Лузитанију још увек нисам читао, али заиста планирам. Све што сам о том роману чуо било је изразито позитивно и НИН-ова награда са тим нема ама баш никакве везе. Но, не видим нити један разлог због којег би се Атанацковићу (или било ком другом домаћем аутору) приступало на тај начин. Можда га је код овог сладокусца ишчупало то што не живи више овде!
– Знате, ја читам само Енглезе. Добро, и понеког Амера, али, знатеее, ретко. И нерадо.
– А ја Русе! Пељевин, Јерофејев, Кафељников… Добро, овај последњи није писац, већ бивши тенисер, али је Рус, дакле, може да шкраба шта хоће, биће то истинско ремек-дело, тако ми свих Татјаниних суза!
– Жалим, другари! Ја читам само Узбекистанце. И Мађаре!
Ово би могло да траје бесконачно. О чему се ради? О лажном елитизму? Предрасуди? Не знам и није ми до краја јасно, а и не мора баш све да ми буде јасно. Не само да читам па сам по томе (а и по себи) културан човек, него још и бирам! И то по нацији!
Истина је да више немамо Андрића, Селимовића, Пекића, Киша. Немамо ни Црњанског, а ни Павић није више са нама.
Можемо само до неба да жалимо што се Памук родио у Истанбулу, а не у Инђији; што је Пељевин проходао у Москви, а не у Мајданпеку; што је Светлана Алексијевич Белорускиња (рођена у Украјини) и што није Светлана Алексић; што је Мураками из Кјота, а не из Кнића и што је Љоса Перуанац. Можемо, али зашто бисмо?
Утицаји до нас више не долазе са двеста година закашњења па још преко Руса или Украјинаца као у 18. веку, стижу директно и то одмах, а дата је прилика и нама да утичемо. Колико користимо ту прилику, одвојено је питање.
Није нетачно да се код нас намножило скрибомана. Никада није било лакше издати књигу. Али то није нешто што се односи само на нас. Па нећемо ваљда преводити стране скрибомане поред оволиких својих? Све се надам да нећемо, а ипак то радимо.
Но, на крају, да се пребројимо… Има нас толико колико нас има… То је чиста биологија. Не можемо имати онолико велемајстора колико и Кина. Не заваравајмо се, не можемо се поредити ни са многима другима. Али, да ли је поређење уопште потребно?
Нема их на хиљаде, нема их ни на стотине, али има велемајстора који су уз раме са најбољима, ако нису и бољи! Горан Петровић, Владимир Тасић, Владан Матијевић, Давид Албахари… Па, ето, на невиђено, што се каже, и Атанацковић!