Кошава

Багрем се спремао да процвета у скривеним градским уличицама доњег града. Површина реке је вукла последње трагове завејаних карпатских кланаца на запад, дан би био сасвим пријатан да не беше тог ветра што се успињао уз Добрачину улицу, скрећући час лево, час десно, сударајући се са лењом двојком у оба смера, све више слабећи, да би се на Тргу састао са сунцем и коначно испарио. Људи су се скривали у оковратницима, журили и нестајали за својим пословима. Споменик писцу и академику на пола Добрачине, уредно скривен, могао је да послужи станарима као ветроказ, као непосредни сведок временских прилика, без глупих „субјективних осећаја“ са телевизије. Јелена изађе, али се врати у стан да се поново обуче. Њен се осећај објективно разликовао.
Судбине плешу танго