1999 Quotes

“Шуме су крчене да на планету стане што више људи и да они, упркос свему, све бедније живе”
― Borislav Pekić, 1999

“Што мора бити није за страх. За страх је само што не мора бити, а ипак се догађа.”
― Borislav Pekić, 1999

“Lagano se prilagođavao omamljujućem osećanju oslobođenja. Granice bića što ga je zvao Arnom i umeo lučiti od svakog drugog i svega drugog, naglo se razmakoše tanjeći se nestajući. Postao je daleko dublji i veći od sebe time što je prestajao da se izdvaja i razgraničava umom od svega što je oko sebe opažao i što ga je, sve do sada, sa svoje strane odbacivalo. Nije to bilo osvajanje, uzurpacija nečega što mu ne pripada; bilo je to spajanje, ponovno sjedinjenje s nečim čemu on pripada i od čega se usamljeničkom ljudskošću odmetnuo.

Gubio se unutrašnji oblik, a zajedno sa njim i svest o spoljašnjem kao teškom, neprobojnom oklopu u kome je utamničen, izlivajući se iz te svesti u prirodu kao jezera bez dna, plaveći svet i stalno se prazneći, a ipak ostajući pun, sve puniji, činilo mu se, ukoliko je više oticao.

Ludi koji su iskusili slična stanja nazivali su ih "okeanskim osećanjem". On za njegovo nije imao ime. Imena su bila ljudski način raspoznavanja stvari. Da bi se razabrale, stvari su se morale izdvojiti iz Celine, a potom i međusobno razdvojiti. Živelo se među parčićima Stvrnosti, s otpacima čas jednim čas drugim, bez ikakve šanse da se njeno jedinstvo razume. Ono što je sada osećao ponovo je te parčiće ujedinjavalo, potirući im obeležja pomoću kojih su mogli biti nekako nazvani i time iz Celine izdvojeni.”
― Borislav Pekić, 1999

“Чим је схватио своју моћ, човек се према природи почео понашати као према случајној и несносној рогобатности у уредном поретку вештачик ствари, у свету властитих производа, који би, иначе, без природе био савршен.”
― Borislav Pekić, 1999

“Језик природе, којим се у њој споразумевало све, осим изузетног човека, с његовим језиком лажи и опсена, привида и двомисли био је лишен заобилазности, посредништва фигура и метафора, ослобоћен свих замућујућих двосмислености вештачкога људског говора.”
― Borislav Pekić, 1999

“Говор је настао кад је интелигенција као подмукла болест учинила човека неспособним да се изражава телом и емоцијама и разуме оне који се изражавају телом и емоцијама, где је звук тек равноправно средство саопштавања, а не стандардно и једино, без кога се остаје необавештен, нем и несхваћен. Раздвојена од природе, властитих темеља у телу, мисао је бирала путеве, од тела независне, заобилазила га је, па му се и супротстављала. Родила се људска лаж, природи непозната. Природа ту лаж није познавала, јер је све у њој било једно и у међусобном складу.”
― Borislav Pekić, 1999

“За дуго времена соларни систем неће бити способан, ако икад и буде, да роди врсту живота која већ самим постојањем угрожава све остале.”
― Borislav Pekić, 1999

“Доследна жудња за прошлошћу, повратак у првобитну срећу, враћање у рај, морало би се продужити у агонију, морало би обухватити и смрт из које се све, па и човек, рађа. Рађа, враћајући се. Али, човек се из тог окружења искључио. Он се рађа, но на рођењу не враћа. Он заиста умире. Зато се смрти и плаши. Једино живо биће које од смрти зазире. Јер само за њега смрт је коначан нестанак”
― Borislav Pekić, 1999

“Доследна жудња за прошлошћу, повратак у првобину срећу, враћање у рај, морало би се продужити у агонију, морало би обухватити и смрт из које се све, па и човек, рађа. Рађа, враћајући се. Али, човек се из тог окружења искључио. Он се рађа, но на рођењу не враћа. Он заиста умире. Зато се смрти и плаши. Једино живо биће које од смрти зазире. Јер само за њега смрт је коначан нестанак.”
― Borislav Pekić, 1999

“Постајао је далеко већи и дубљи од себе тиме што је престајао да се издваја и разграничава умом од свега што је око себе опажао и што га је, све до сада, са своје стране одбацивало. Није то било освајање, узурпација нечег што му не припада; било је то спајање, поновно сједињење с нечим чему он припада и од чега се усамљеничом људскошћу одметнуо.

Губио је унутрашњи облик, а заједно са њим и свест о спољашњем као тешком, непробојном оклопу у коме је утамничен, изливајући се из те свести у природу као језеро без дна, плавећи свет и стално празнећи, а ипак остајући пун, све пунији, чинило му се, уколико је више отицао.”
― Borislav Pekić, 1999