Đakon Bogorodičine crkve Quotes

“Čovečja je priroda nemonaška. Jer je priroda uopšte nemonaška. Priroda je nestalnost i zaborav i preziranje zakletvi. Priroda je strast koja se slučajem pali i gasi. Priroda je neprekidna promena. Zato dugotrajne žrtve i savlađivanja postaju obične pojave, brišu se iz reda visokih tekovina ljudskih. Zato čovek, čovek kao priroda, želi na poprištu borbe herija ili martira. Drugim rečima, želi smrt, i promenu i obnovu. Uništenje ideala, i početak druge borbe. Ali čovek kao duh, znajući da je duh plemenitiji od prirode, okreće svoje strasti pred zakone lepote. Neće smrt i promenu, nego raspiruje i održava stalnu borbu. Stalnu, jer ne sme poginuti u iskušenju. A mora primati iskušenja. Jer, gde prestaju iskušenja, prestaje i monaštvo.”
― Isidora Sekulić, Đakon Bogorodičine crkve

“Svi primeri odricanja bi se možda mogli podvesti pod jedno opšte značenje: borba između jačine i slabosti, između duha i materije. Ili se odriče slabost, zato što je slabost, ili se odriče jačina, zato što - voli.”
― Isidora Sekulić, Đakon Bogorodičine crkve

“Чекало се да се подигну небу два ока, два сасуда таме. И да срце једно, чисто и мирисно као дивља шума, дозове Бога, прими у храм свемоћног и предоброг оца и страшног судију света.
И онда су се отворила, не ђаконова уста, него ђаконове груди, и груди те дале су све што је у њима било грома, песме, љубави и страха божијег.
В е л и ј _ ј е с и,_ Г о с п о д и,_ и_ ч у д н а_ д ј е л а _ т в о ј а!
Све је замрло, Богородичина црква је пала на колена.
Зар је Бог могао одрећи? Зар је Бог могао не сићи? Није могао. Никоји бог не би могао. Ана Недићева је, више него ико, осећала да Бог није могао не сићи. Она је, више него ико, знала да је Бог сишао, да је био у цркви, да је осветио воду, и да се вратио на небо кроз чисто, мирисно срце калуђера свога.”
― Isidora Sekulić, Đakon Bogorodičine crkve

“Повучена у своју собу, Ана се предавала сећању. Као већ неколико пута, њој се и сада чинило да се напила среће за цео живот, и да више ништа више не не жели и неће желети.”
― Исидора Секулић, Đakon Bogorodičine crkve

“Slika ima svoj original, skulptura ga ima, knjiga ga pogotovo ima. Tvorevine te, dakle, imaju svoje jedinstveno i večno biće, svoj ostvareni jedini oblik, koji je za svakog i za sva vremena jedan te isti. A u muzici? Svako svira ili peva ono što je umetnik stvarao. Zvuk, akordi, harmonija ne mogu, dakle, biti originalni. Ne postoje jedared rođeni, jedni i jedini. Hartija, partitura, tek ne može značiti sve. To je materijal, bez cele snage i duše, koji je nesrećni muzičar ostavio da ma ko pokuša nazidati i stvoriti njegovo delo. Muzičko delo je, dakle, samo za života umetnikovog stvarno ono samo, originalno i živo. A zatim umire za sve večnosti. Sve što se posle izvodi, to je možda samo kostim uzvišenog jednog mrtvaca. To je možda sve samo gruba larma kroz jednu, prašinom zasutu, tišinu, koja ne može više propevati. Sa svakim umuklim pevačem, sa svakim mrtvim sviračem ostaju možda u svetu muzike takve čudne tišine, koje su grobovi tonskih boja i duša...”
― Isidora Sekulić, Đakon Bogorodičine crkve