“Чекало се да се подигну небу два ока, два сасуда таме. И да срце једно, чисто и мирисно као дивља шума, дозове Бога, прими у храм свемоћног и предоброг оца и страшног судију света.
И онда су се отворила, не ђаконова уста, него ђаконове груди, и груди те дале су све што је у њима било грома, песме, љубави и страха божијег.
В е л и ј _ ј е с и,_ Г о с п о д и,_ и_ ч у д н а_ д ј е л а _ т в о ј а!
Све је замрло, Богородичина црква је пала на колена.
Зар је Бог могао одрећи? Зар је Бог могао не сићи? Није могао. Никоји бог не би могао. Ана Недићева је, више него ико, осећала да Бог није могао не сићи. Она је, више него ико, знала да је Бог сишао, да је био у цркви, да је осветио воду, и да се вратио на небо кроз чисто, мирисно срце калуђера свога.”