Nevena Kotarac

“NIŠTA DVAPUT

Dvaput se ništa ne događa
niti će se dogoditi. Zbog toga
neuvežbani smo se rodili
i nerutinski pomrećemo.

Makar učenici
najgluplji u školi sveta bili,
nijednu zimu ni leto
nećemo ponavljati.

Nijedan dan se neće ponoviti,
dve slične noći ne postoje,
ni dva ista poljupca,
ni dva jednaka pogleda u oči.

Juče, kada ime tvoje
neko kraj mene glasno izgovori,
bi mi kao da ruža
kroz otvoren prozor pade.

Danas, kada smo zajedno,
okrenula sam lice ka zidu.
Ruža? Kako izgleda ruža?
Da li je to cvet? A možda je kamen?

Zbog čega se, trenu crni,
s nepotrebnom zebnjom mešaš?
Postojiš - prema tome moraš proći.
Proći - prema tome to je lepo.

Nasmejani, zagrljeni,
pokušavamo sklad da nađemo,
iako se kao dve kapi čiste vode
razlikujemo.”
― Wisława Szymborska

“Oko se sporo privikava na polutamu, na zalelujanu prostoriju bez jasnih kontura, na treperave senke. Privučen plamenom, pogled se ustremljuje na lampu, na tu još jedinu svetlu tačku u velikom mraku sobe, ustremljuje se na nju kao zalutala muva i zaustavlja se na tom jedinom izvoru svetlosti, koje treperi kao neka daleka, slučajna zvezda. Na trenutak zaslepljeno i kao omađijano tom svetlošću, oko ne vidi ništa drugo do tu svetlost, ništa, ni druge senke, ni zalelujane površine, ni krpe koje se klate; ništa. Oko vidi samo tu svetlost, taj grebenasti plamen, nekako izvan prostora, kao što su zvezde izvan prostora, a zatim počinje polako da je rastvara (tu svetlost), da je prelama kroz svoju prizmu, da otkriva u njoj sve boje spektra. I tek tada, kada ju je rastvorilo, kada ju je raščinilo, oko otkriva, u sporim talasima sve bleđe svetlosti koja se širi oko plamena, sve ono što se još može otkriti međ naborima senki i praznine: prvo cilinder, taj kristalni omotač plamena, u prvi mah sasvim neprimećen, apstrahovan, kao da je to samo eho plamena i svetle jezgre, eho iza kojeg nastupa tama, jasno, kao da je svetlost izrezana staklom, kao da je smeštena u jamu, ukopana u mrak, pa okolo vlada ne samo pomračina, nego neka druga materija, gusta i sasvim različite specifične težine od one kojom je obavijen plamen. Ali to traje samo tren. Samo dok se oko ne privikne na tamu, nego na svetlost. Tada oko otkriva polako varku i vidi garež na bokovima cilindra, garež koja se preliva iz karatamnog u srebrnkasto, kao na oslepelom ogledalu, i vidi da taj stakleni omotač nije granica svetlosti, kao što otkriva, ne bez čuđenja, i da je srebrnkasti preliv gareži takođe varka, a da poređenje sa oslepelim ogledalom nije igra duha nego igra svetlosti, jasno vidljiva u okruglom ogledalu koje stoji uspravno iza cilindra i u kojem se vidi drugi plamen, plamen-blizanac, gotovo nestvaran, ali plamen; i ako ga oko sve dosad nije primećivalo, to je bilo samo stoga što se duh opirao toj varci, što duh nije hteo da prihvati privid (kao na onom crtežu gde oko vidi belu vazu, vazu ili peščanik, ili putir, sve dok duh – volja? – ne otkrije da je ta vaza praznina, negativ, dakle privid, a da su pozitivna i, dakle, stvarna ona dva identična profila, ona dva lika okrenuta licem jedan prema drugom, taj simetrični "en face", kao u ogledalu, kao u nepostojećem ogledalu, čija bi osa prolazila kroz osu sad već nepostojeće vaze-peščanika, putira, sasude, dvostrukom, zapravo, ogledalu, kako bi oba lika bila stvarna, a ne samo jedan, jer u protivnom onaj drugi bi bio samo odraz, odjek onog prvog, i tada više ne bi bili simetrični, ne bi bili čak ni stvarni; kako bi, dakle, oba lika bila ravnopravna, oba platonovski prauzori a ne samo jedan, jer u protivnom onaj drugi bi bio nužno samo "imitatio", odraz odraza, senka; pa stoga ta dva lika, posle dužeg posmatranja jednako se približavaju jedan drugom, kao u želji da se spoje, da potvrde svoju identičnost).”
― Danilo Kiš, Hourglass

“NAROD

Najčistiji narod na zemlji kada ga opseda blesak munja,
Nemisleći i lukav u trudu običnog dana.

Bez milosti za udovice i siročad, bez milosti za starce,
Ispred ruke deteta krade koru hleba.

Život stavlja na žrtvu da bi navukao gnev neba na neprijatelje,
Plačem siročadi i žena neprijatelja poražava.

Daje vlast ljudima sa očima prekupaca zlata,
Dopušta da ga uzdižu ljudi sa svešću vlasnika bordela.

Njegovi najbolji sinovi ostaju nepoznati,
Samo jednom se javljaju, da bi umrli na barikadama.

Gorke suze toga naroda prekidaju pesmu na polovini,
A kad pesma ućuti, glasno se govore dosetke.

U uglovima soba zastaje senka i pokazuje na srce,
Napolju pas zavija na nevidljivu planetu.

Narod veliki, narod nepobedivi, narod ironični,
Ume da raspozna istinu, čuvajući o tome ćutanje.

Skita po sajmovima, sporazumeva se šalama,
Trguje starim kvakama, ukradenim na ruševinama.

Narod u izgužvanim kapama, s celom imovinom na plećima,
Ide tražeći kućište na zapad i na jug.

Nema gradova ni spomenika, ni vajarstva ni slikarstva,
Samo od usta do usta prenosi reč i proroštva pesnika.

Čovek toga naroda, stojeći nad kolevkom sina,
Ponavlja reči nade, do sada uvek uzaludne.


(U Krakovu, 1945.)”
― Czesław Miłosz

“SENKA

Moja senka kao dvorska luda za kraljicom.
Kad kraljica sa stolice ustane,
luda se na zidu nakostreši
i u plafon glupom glavom udari.

Što može u dvodimenzionalnom svetu
na svoj način boli.
Možda je ludi na mom dvoru loše
i sebe bi u drugoj ulozi volela.

Kraljica će se kroz prozor nagnuti,
a luda s prozora dole skočiti.
Svaku aktivnost su podelile,
ali ne na pola.

Onaj prostak na sebe uzeo gestove,
patos i svu njegovu bestidnost,
to je sve, za šta snage nemam– za krunu, žezlo, kraljevski plašt.

Biću, ah, laka u pokretima ramena,
ah, laka u okretanju glave,
kralju, pri našem oproštaju,
kralju, na železničkoj stanici.

Kralju, u to vreme luda će,
kralju, leći na železničke šine.”
― Wisława Szymborska