Putovanje Quotes

“Prođimo redom sve vrste zadovoljstava što ih takvo putovanje pruža. Putuješ li sa ženom?
- Da.
- Znači, jedno zadovoljstvo manje.
Ostaju: krajobrazí, kazališta, muzeji i obiteljski posjeti.”
― Ephraim Kishon, Seasick Whale: An Israeli Abroad

“U Jugoslaviju je najbolje putovati sedamdesetih godina prošlog veka. Mada ni šezdesete nisu bile loše, pogotovo na moru, jer je voda bila čista, riba jeftina i niko nije pucao s brda. Prilikom planiranja putovanja u Jugoslaviju, važno je imati na umu da u SFRJ važe dve različite vremenske zone. Jedna je obična a druga JAT-ova.”
― Dejan Novačić

“Ljubav je nemoguće sakriti. Ako smo na ovaj svijet došli da bi kroz sazrijevanje upoznali sebe, onda je ljubav idealan vodič na tom putu.”
― Aida Tule

“Jedino što je izvesno: iz jednog ovakvog
putovanja ne izlazi se netaknut.
Ne izlazi se bolji. Ne izlazi se jači.”
― Guillaume Musso, Parce que je t'aime

“Metafora o životu kao neprekidnom putovanju u kome je važniji sam put od stizanja do cilja, ostvarivala se u najdoslovnijem smislu kroz cikloputnike koji su se lagano kotrljali oko sveta.”
― Snežana Radojičić, Zakotrljaj me oko sveta

“Pisac ovih sećanja na putovanje nema sreću da pripada onim ljudima koji su svesni jasnih razloga za sopstvene postupke; on, takođe, nema sreću da povodom sebe ili drugih veruje u takve razloge. Razlozi su, tako mi se čini, uvek nejasni, kauzalnost se ne pronalazi nigde u životu, samo u mišljenju. Savršeno produhovljen čovek, koji je u potpunosti prerastao prirodu, morao bi biti kadar da u svom životu pronalazi stalnu kauzalnost i imao bi pravo da uzroke i podsticaje dostupne njegovoj svesti smatra za jedine, jer on, dabogme, potpuno postoji samo kroz svest. Ipak, takvog čoveka ili takvog jednog Boga nikada nisam sreo, a što se nas ostalih ljudi tiče, dozvoljavam sebi da budem skeptičan prema svim obrazloženjima dela ili događaja. Ne postoje ljudi koji postupaju zbog "razloga", oni to samo umišljaju, a posebno pokušavaju, u interesu taštine i vrline, da ubede druge u to.”
― Hermann Hesse

“Neke reči nikada dobro ne naučimo, pomislio sam, i ma koliko nas dobronamerno upozoravali, nikada ne razumemo njihovo pravo značenje. Nikada, na primer, nisam bio siguran da stvarno razumem daljinu. Ranije sam mislio da je „daljina" samo druga reč za „putovanje", posle sam shvatio da se putuje iznutra, u sebi, i da spoljašnji prostor nema nikakve veze s tim. Jedno vreme nisam verovao u daljinu, kao što neki ljudi ne veruju u boga; ništa me nije moglo ubediti. Potom sam „daljinu" počeo da zamišljam kao „bekstvo", a pošto sam o „bekstvu" uvek mislio kao o „utočištu", „daljina" se pretvorila u neku vrstu „utočišta", koje sam, s druge strane, uvek zamenjivao rečju „gost", ali ne u smislu „radost u kući", nego u smislu „tuđinac" ili, još bolje, „čovek pod nepoznatim krovom". To me je zbunjivalo, ta povezanost krova sa daljinom, krova koji bi trebalo pre svega da označava blizinu, zaštitu, prisnost, san. Možda postoji krov koji otkriva, pomislio sam, možda se njihova svrha ne iscrpljuje uvek u pokrivanju i bdenju? Nisam znao da li na to može da se odgovori, kao što nisam znao kako sam „daljinu" počeo da povezujem sa „samoćom" a „samoću" sa dolaskom u ovo mesto.”
― David Albahari, Snow Man

“Mislila sam da ću umaknuti tamnomu oblaku uspomena - zato sam se prijavila na ovo putovanje. Sada vidim da svijet nosimo sa sobom kamo god da krenemo. Znam da se moramo tome oduprijeti. Je li to moguće? Nadam se jest - ne, nadam se da jest! Svaki je čovjek svijet za sebe, čitav svemir, zapravo.”
― Michael D. O'Brien, Voyage to Alpha Centauri

“Poenta s odlaskom nekud je da se vratiš, pa da nekom ispričaš kako je bilo. Počni od početka, govorila je baka, reci mi kako je bilo na putovanju od trenutka kada si izašla iz kuće.”
― Ana Vučković, Yugoslav

“Granje uto zapucketa; vatra zaigra žrtvenikim žovijalno, bogato, brzo djetinje, oštro, zlato joj osvijetli lovčeve crnpuraste ruke. Atra se uspravi, pogleda hrabro u kaos kanjona.
“Što jest?” tada ću zapitati. Ne znam zašto; tek se dogodilo.
“Sve što ima mogućnost ne biti. Ja mislim...”, govori Atra. “I prva je vatra zapaljena po zapovijedi, i prvi korak bio je sanjan. Dolazak, pokret i odlazak, oni su dijelom odluke što je starija.”
“I ako se dovoljno dugo ustraje u njemu, oslobođenje kojem težimo, kao posljedica jedanput možda će i doći; trajno moljeno bit će ispunjeno...?”
“Jer čak se i to događa, da struja moli, a zaboravila je zašto; traženje tako je postalo rutina. I ako li dođe do onog za čim toliko traga, ne oni što čekaju, nego putnik bi se mogao jedini iznenaditi. Opet: ne sjeća se zašto je pošao, ni kuda ide, ni tko ga dočekuje. Ali ovo su misli kojima si putovao ranije.”
Premnogo... i prestvarno, sasvim bez kraja bespuća stijenja te vode u čistom prozircu uždena dana, u plesu vatre i zvuka i vode, provalijom kao platnom prolaze traci dima izgarajućeg drveta usijanog, zametima zažagrenog, lešina je nasmuđena i cvrči već i puši se, pucketa - masti sagorijevaju slijevajući se po drvetu. Ćuhta vjetar i veselo njiše se vrijes, pepeo, vrućina se diže na ljude pred granicom, preda mnom slika vrsnoće i smisla, punano zvuče odsutne riječi Atre:
“Shvaćaš li...? Ljubav su vrata rastanka; to nije borba, kad se i ne odlazi nego prijateljski. Stvarnije odlazak na ono dalje, čišće, bolje, odavdje mi samo možeš pomoći da odem u novo. Na visinama, niskosti nema, slutiš li - još sada, slutiš li...?”
“Nije li onda tako da se ipak i rastajemo...?”
― Ivan Baran, Veliki pad