Putopis Quotes

“Došlo veče, varoš je u moru svetlosti, naročito kod Bejaz-kule, muzika na sve strane, bašta 'Jedinstvo' puna sveta, pa divno okićena zastavama, pa u njoj nekolike muzike, raketle, bengalska vatra; a duž obale njene kaik do kaika iz kojih se ori pesma... Mi smo išli polako kroz svetinu, gledali osvetljenje i veselje. Ne uđosmo odmah u baštu, jer ja htedoh da se prošetam pored ograde do mora. I kakva čudna i žalosna slika! Uz ogradu nije jedna turska žena, no stotinu, u crnim čaršafima kao domina, u senci kao senke, bez lica, ili kao noćne aveti: jedne sele na zid od ograde, druge stoje, naslonile oko uz gvožđe, pa gledaju u baštu ne dišući, bez sumnje uzdišući, plačući dušom, prolivajući suze iz srca: u bašti su njihovi sinovi, njihova braća, njihovi ocevi, i što je najgore - njihovi muževi. Nikad mi se nisu učinile ovoliko dostojne sažaljenja. U njima sam videla ponižen ceo ženski rod. Bolje da im je zabranjeno da dođu ovde, uz plot, kad im je zabranjeno unutra. I uzeh da vučem: Sramota! Da protestujem; ali kad bih opomenuta da je bolje da ćutim, kad videh da baš ništa ne mogu za 'naše sestre muslimanke', kako kaže madam Verand, da ne mogu ništa za žene potčinjene i ponižene, od kojih njihovi muževi traže dužnosti ne dajuči im prava, i koje, za njihovu nesreću, da bi teže podnosile poniženje, njihovi ocevi prosvećuju, dajuči im u ruke luču, knjige prosvećenih naroda - ja zaplakah. Ti znaš, moja Lujza, da ja u ovome nisam sasvim žena, ne zaplačem za makar šta... Celo veče bila sam kao ubivena; sa puno žuči pogledala sam u svakog čoveka s fesom, kao da su to sve Turci, kao d au fesu nema Grka i Jevreja; i celo veče sam žalila one devojčice što su bile obučene evropski a gologlave. Zato što nemaju šešir ja sam znala da su to turske devojčice. Bilo ih je i prilično odraslih. Sedele su s ljudima, otac ih je doveo, brat... One su, kako se meni učinilo, ili kako sam ja osetila, bile tužne. 'Dogodine ovde ne smemo - imaćemo čaršaf. Dogodine ćemo uz plot, s majkama i sestrama...”
― Jelena Dimitrijević, Pisma iz Soluna

“Kad stigosmo u Solun, noć. Na stanici kroz masu sveta pritrčaše nam mnogobrojni portiri, otimajući se o naše stvari, svađajući se o nas, ko će nas pre ugrabiti, odvesti u svoj hotel. I najposle pogodismo se sa onim što vikaše: "Hotel Imperial sur la mer!" Kola su zvrjala dugo po pomračini, kroz neosvetljene solunske ulice, a ja sam bila glupa, zamisli, bilo me strah! A kad osvanu toplo julsko jutro, zahori se Marseljeza i silno pljeskanje. Ja kroz metež, kroz neiskazanu vrevu i graju čaršijsku, čaršijom okićenom zastavama, više belim no crvenim, terajući prodavce, darujući prosjake, uputih se u stari Solun. Po neravnoj kaldrmi, išla sam do Kasumije, i do Aladža-imareta, do Musa-Babina turbeta, čak ispod Šauš-manastira, mimo hamame pokrivene mahovinom i tekije opkoljene grobovima, preko napuštenih turskih grobalja s prebivenim i oborenim nadgrobnim kamenjem, po papratu i strnjici do kolena. I na vrh vrha stadoh da odahnem, okrenuh se: divan, živopisan pogled! Kao amfiteator je stari Solun. Solunski zaliv sav se vidi; razliveno more negde se sija kao suvo zlato, a negde blešti kao rastopljeno srebro; između šarenih kuća dvokatnih s belim i obojenim kafezima, sa sofama i terasama, nad visokim zidovima: stare smokve, zelene loze, crveni šipci, i olanderi, visoki kao kuće, puni cveta, i po koji crni kiparis i belo minare pravo kao strela. Tišina, ni čaršijske graje ni vike prodavaca: bilo bi pusto kao na groblju da po strmim, strašno uskim, negde vrlo kratkim, negde dugačkim ali strašno krivim ulicama nisam srela crne seni...; idu bez lica, i bez glasa. I mislio bi čovek da su to seni umrlih, da čas po čas ne zastanu, da lupnu halkom na kapiji. Ja sam se od te lupe trzala i pogledala u visoke ograde, u guste kafeze. Još ništa nije oboreno, još ništa nije spaljeno: brzo je, tek treća nedelja. Ali te crne seni... to su moje poznanice, turske žene. Još nisu bacile čaršaf, valjda nisu stigle da naprave haljine... A zacelo su razvijene i staroturkinje kao i nove; jer i staroturci, jutros, kad se zasvira Marseljeza, zapljeskaše s mladoturcima. Pa i sad kao dosad da pitam bakalina ili furundžiju: gde sedi ta i ta. Još ni imena ulicama, a kamoli broja kućama. Ta i ta mahala, blizu toga i toga hamama, do te i te džamije "njena kuća: dvokatna, zelena, na jednom joj prozoru kafez malo gušći žuto obojen, a kapija joj pri dnu malo izlomljena." I po takvim znacima nađoh nekolike svoje poznanice i prijateljice, staroturkinje, naravno za koje nisam htela pitati bakalina ili furundžiju. "Hodi, hodi!", hrabrila sam muža, kad lupnuh halkom na kapiji, "sad i ti možeš u harem." Ali iz dvorišta se ču ono stereotipno "Ko je to !" - "Ja." I nasta objašnjavanje, i najposle da se javi hanumi, i još najposle da se vrata odškrinu i da me vidi hanuma. Vide mene, ženu, ali u isto vreme vide i mog muža, čoveka, pa viknu, zalupi kapiju, i, čuh, pobeže! Iz daleka dođe do mene veseo glas: "Uđite, madam!" Dakle, opet sama! Moj muž obori glavu, i - vrati se.”
― Jelena Dimitrijević, Pisma iz Soluna

“Многи путници описали су Етиопију, многи новинари су је претставили својој публици, али мало њих су то учинили са жељом да даду њену истиниту слику.
Већини је на првом месту било стало до тога да оно што напишу буде што занимљивије. Једна ствар је за публику, међутим, утолико занимљивија уколико више одудара од онога што је публика навикла да види у свом свакодневном животу. Зашто онда причати о ономе што јој неће изгледати необично? Боље је потенцирати егзотичне и комичне моменте, рекли су ови путописци. И зато су истакли да су овде војници босоноги, а прећутали су да су хотели пристојни. Описали су јахање на мазгама, а изоставили да помену нове и луксузне аутомобиле.”
― Dušan Timotijević, Etiopija juče i danas