“„Сви смо ми зидари“, говорио је Леандру обично за вечером дед Чихурић, „али нам је необичан мрамор дат за зидање: сати, дани и године, а сан и вино су леп. Сви смо ми зидари времена, терамо сенке и хватамо воду на пупак; свак зида од часова своју кућу, свак од времена свој уљаник подиже и свој мед бере, време у меховима носимо да нам ватру распирује. Као у кеси дукати и бакар помешан, као беле и црне овце, тако су и нама бели и црни мраморови помешани за градњу. И тешко ономе коме бакар у кеси буде злато гутао, или ноћи дане појеле. Зидаће у недоба...”