“Јаој, да ли ће ово унуци и праунуци наши и праунуци праунука наши’ смети да забораве, да л’ ће ово бити описано! – одхукује Танаско Страгарац, а све гледа ка оном месту и оном паклу де нам волове израњаваше и побише.

Заборавиће се, јашта ће, мислим се – ко ће да описује ове несрећнике што поре коњске лешеве и једу да не би умрли од глади него од болести; ко ће да опише ове збегове што се вуку за војском која је мучнија и слабија од њи! Ко ће да пише о оној чети ђака што је залутала у снежним вејавицама у албанским планинама и уместо на море стигла на небеса? Ко то може да опише? Да је бог тео да то остане записано, он би оваку судбину доделио којем писменијем народу. Народу читљивијем. И народу мање заборавномнего што смо ми.”