“Јест, свијет је препун успомена, свијет је преоптерећен прошлошћу. Чудо како
под тим теретом још дише. Чудо како данашњица још успијева да проклија кроз те
наслаге умрлога. Младе клице мучно прорастају покров сагњилих откоса што на њима
тиште, пробијају се на свјетлост, још блиједе, трептаве у сунцу. Бива ми јасна
неодољива жеља да се све то збрише, да се живот свега тога ослободи, да се започне
живјети сасвим изнова, на чистој, бијелој страници. И радосно, зазивљем тог новог
човјека, слободног као копиле, без јучерашњице, без наслијеђених терета.

Јер превише се наумовало, превише се начувствовало у том старом свијету. Накупило
се превише искустава, уморне мудрости, пепелних сазнања. Превише се око сунца
намотало људске патње и бола. И превише се памти, превише је присутно у сваком
нашем чину све то. Кадре су да обесхрабре те грдне наслаге прошлости, те некрополе
духа. У дну наших ћелија лежи умор других, у нашој истанчалој крви носимо талог
туђих искустава. Душа нам је пуна мртвих чахура туђих сазнања и туђих разочарања.

Понекад ми се чини да у свијет гледам очима на чијим вјеђама тишти сањиви умор
читавог једног геолошког доба. Лежим спуштених капака и једва чујна била у жилама
запешћа, и чини ми се да то у њима откуцава било старога свијета.”