KOLEVKINE HRONIKE - TEODOR

Darko savić / Stevan Šarčević
Ostavio je svoj široki mač, jer je znao da će mu smetati dok se bude penjao po stenama. Bilo mu je teško rastati se od njega, kao da je jednu ruku ostavio dole. Tren potom zastade pa skide medaljon koji je nosio oko vrata. Imao je osećaj da s njime ima neku mentalnu vezu, pa ga je okačio oko balčaka. To će ga dovesti maču kad se bude vraćao, ako se uopšte vrati. Potom je na leđa pričvrstio trostrel i desetak strela za slučaj da neki stražar reši da broji zvezde. Konopci su mu najviše smetali. Lako je podnosio njihovu težinu, ali ga je ogromni namotaj sputavao. Pre nego što je počeo da se penje, požalio je što nije padala kiša. Stražari bi ga tako teže primetili. Sada dok se hvatao za plitke izbočine ispucale od vetra, kiše i leda, shvati da penjanje ne bi bilo moguće po vlažnoj litici. Većina je izbočina bila prilično obla tako da se teško držao za njih i ovako suve. Penjao se dugo. Još malo pa će ponoć proceni gledajući nebo. Dole nije gledao. Nije imalo šta da se vidi osim vatri duboko ispod. Od toga mu je samo pripadala muka. Terase do kojih je želeo da dođe bile su sada skoro u ravnini sa njim. Nadao se da će ovaj konopac koji je vukao za sobom prikačen o kaiš biti dovoljno dug, nije želeo da se nađe na visini od stotinu laktova sa ženom na leđima kako visi na kraju konopca. Ipak bolje nije imao, a i ovo mu je palo na pamet tek pošto je došao pod liticu. Pogleda ponovo desno, preko ramena, i vide terase kako strče malo ispod njega. To je to. Pogledao je uokolo, ali nije video ništa za šta bi mogao zakačiti konopac. Šta sada? Ako ne pričvrsti konopac, sve je uzalud. Desno nije smeo jer se bojao da će donji kraj konopca prići preblizu stražarima i zidu. Poče da se prebacuje sa izbočine na izbočinu ulevo, sporo kao puž, tri lakta, pet, sedam... Da! To je tražio, velika čvrsta izbočina oko koje će vezati konopac. Kao i ostale, i ova je izbočina bila glatka, tako da neće preseći konopac. Imala je prečnik nekih četiri lakta tako da se Teodor namučio dok ju je obmotao konopcem. Kada je to obavio, bio je red da razmota veliki namotaj koji je nosio prebačen preko leđa. I njegov kraj pričvrsti za izbočinu pa polako krenu bočno po litici prema terasama. Morao je da staje svakih dva - tri lakta kako bi otpustio po nekoliko namotaja konopca sa ramena i to ga je dodatno usporavalo. Terasa je bilo tri, sve u skoro istoj visini. Kada je došao do prve oslušnu ne bi li čuo nešto. Ništa. Ispe se polako preko zida i oseti čvrstu stenu pod nogama. Otvor koji je vodio na terasu nije imao vrata. Teodor proviri unutra, ali ne vide ništa zanimljivo. Sto, stolice, tapiserije i životinjske kože na zidovima, kamin isklesan u zidu. Sve u svemu ličilo je na primaću dvoranu nekog siromašnog gospodara. Na suprotnom zidu bila su vrata, ali nije znao kuda vode, ni da li ima stažara iza. Riđobradi mu je rekao da je stena iza zida pravi lavirint prostorija i hodnika i da zalaze duboko u planinu, ali mu ništa nije znao reći o gornjim nivoima, jer obični ratnici nemaju tamo pristupa. Teodor je pretpostavljao da se i tu hodnici poprilično granaju. Vrati se do ivice terase, pa ju je ponovo prekoračio hvatajući se za liticu. Spusti se ispod nivoa ograde i obiđe oko nje. Brzo je došao do druge terase, ali kao i prva i njena prostorija u steni je bila prazna. Za razliku od prve ova je osim vrata imala i prozore, a na njima zavese. Unutra je bila lepo nameštena prostorija sa sofama i kaminom. Obišao je i tu terasu pa se zaputio na treću. I ta je imala dva prozora i zavese, ali za razliku od prve dve, nije bila pusta. Čuo je disanje i pre nego što je tamo dospeo. Zaveza kraj konopca za stenu ispod terase, pa ga cimnu da isproba čvor. Dobro. Ispeo se gore, izvukao bodež i provirio u sobu. Najednom se oseti kao da ga je neko udario u stomak i dlačice na vratu mu se nakostrešiše. Nešto u njemu se bunilo, nešto je govorilo da tu nisu čista posla. Nije to bila posledica prizora pred njim. Više je to bio nekakav zverski osećaj nesklada i neprirodnosti. Na krevetu su bile opružene dve žene u dubokom snu. Obe su ležale na stomacima, s rukama prebačenim jedna preko druge. Nije bilo nikakve sumnje da su bile ljubavnice, zagrljaj je bio isuviše prisan. Plavuša je bila potpuno naga i zglobovi na rukama i nogama su joj bili sputani tananim okovima. Mutant. Predivan bastard tananog stasa i prćaste guze prošarane svežim masnicama. Očito pripadnik rečnog naroda. Krila su joj bila spokojno sklopljena pod šakom usnule ljubavnice, skladno građene riđokose žene. Bila je odevena u kožnu odeću kakvu su obično nosili lovci na konje. Čak ni čizme visokih sara nije izula. Pored kreveta je tinjala slaba uljana lampa kraj koje je bio smotan krotiteljski bič u skladu s njenom odećom. Teodor zastade i pažljivo osmotri prizor. Opominjući osećaj nije dolazio od Rusalke. Skrenu pažnju na riđokosu. Žena kao i svaka druga, nasmešena u snu. Pa opet, zver u njemu govorila je nešto drugo. Nešto s tom osobom nije bilo kako treba. Na nju je trebalo paziti. Krenu na prstima, tiho kao senka. Bilo je vreme da se cure probude. Riđokosa se promeškoljila, kao da ga je primetila. Teodor priskoči i levom rukom dohvati Rusalkinu svilastu kosu, a oštricu dugog bodeža prisloni riđokosoj uz vratnu arteriju. Osetio je kako se Rusalka snažno trza, ali joj je samo jače pritisnuo glavu u jastuk. Shvatila je poruku i umirila se. Nije se ni osvrnuo na mutantkinju. Pogled mu je bio uperen u riđokosu. Otvorila je oči i uperila u njega svoj smaragdni pogled. Nije delovala uplašeno iako je morala primetiti Teodorove oči kako svetlucaju iznad nje. Sigurno je videla i gore stvari pomisli on, prisećajući se aveti kako mu grabi srce. – Jedan glas i mrtva si. – šapnu Teodor. Riđokosa ostade nepomična.– Ja pitam ti odgovaraš – nastavi on – jedna suvišna reč i naći ću nekoga ko će bolje razumeti moja pitanja. Tvoju Rusalku, na primer. – Riđokosa oprezno klimnu. Ovo nije bio njen trenutak. – Imate zatvorenicu, ime joj je Ana – reče Teodor i riđokosoj se zenice trznuše, ali joj lice ostade mirno. Opasna kuja, pomisli Teodor. – Gde je? – Dovrši pitanje. - Nekoliko hodnika dalje, na ovom istom nivou - odgovori žena mazno. Teodor je mogao da čuje kako joj srce ravnomerno otkucava. – Koliko stražara? – upita.- Samo jedan – odvrati ona.- S njom je bio i jedan dečko. – Zelene oči ga pažljivo odmeriše. Nemir prostruji Teodorovom kičmom. Nešto... Nešto...- I on je tamo – odgovori žena smaragdnog pogleda. Opet taj osećaj. Nešto nije bilo u redu s njenim odgovorom.– Sigurno?– Sumnjičavo će Teodor.–Sigurno.– Odvrati ona samouvereno. Nije mogao znati šta se krije iza njenih reči. –Priveži svoju kuju uz krevet. Neće ti biti prvi put.– zareža puštajući Rusalku i odmičući bodež od zelenooke. Opasan trenutak, ali žena se nije opirala. Prikačila je okove na rukama i nogama svoje ljubavnice za karike na sve četri ivice kreveta, ostavljajući je raskrečenu poput žabe. Cura joj se pitomo pokoravala i Teodor pomisli da te karike nisu tek modni detalj. U ćošku sobe bio je mali stočić, prekriven papirima i knjigama.Bilo je tu i pero umočeno u mastionicu. Teodor dohvati zelenooku za kosu i odvuče je tamo. Znala je šta mu treba. Oštrice prislonjene na grlo nacrtala je nagrubo mapu puta do ćelije u kojoj je bila zatvorena Ana. Dok je ona crtala, Teodor pročita naslove razbacanih knjiga. ,,Istina predskazanja,,, ,,Četvrta promena,,, ,,Proročanstva o zadnjem dobu,,... Kada je završila crtanje dobro ju je svezao kožnim kaišima koje je pronašao razbacane po sobi, pa ju je vratio u krevet. Začepio je usta obema ženama, pa ih je pokrio do očiju. – Nadam se da me nisi pokušala prevariti – reče. U njegovom ljubaznom glasu bilo je jezive pretnje. Nastavio je do vrata koja su vodila u hodnik. Oslušnu i kada ne ču ništa, otvori ih. Služeći se nacrtanom mapom, lako je stigao do ćelije. Stražar je bio tačno tamo gde je bilo označeno. Sedeo je i kunjao na kraju dugog hodnika odakle je vodilo još jedno skretanje pravo do ćelija. Teodor nije imao nameru da rizikuje. Skinu trostrel sa leđa, nanišani i opali. Stražar nije nosio oklop, a od oružja je imao samo mač naslonjen uza zid. Strela ga pogodi pravo u slepoočnicu i on se sruši uz tup udar i za trenutak senka zaigra po zidu. U istom trenutku Teodorovo telo se stade se grčiti. Nešto ga je razdiralo iznutra i umalo ne poče da urla od bolova. Trenutak potom grčenje prestade isto onako naglo kao što je i počelo. Sačekao je malo teško dišući, ne shvatajući šta se događa. Potom je, uzdahnuvši teško, prišao stražaru, slomio strelu, pa ju je izvukao. Skinuo je košulju i obrisao mu krv sa lica, a jedan rukav omotao preko rane, pa je vratio čoveka u sedeći položaj. U hodniku je bilo mračno. Uz malo sreće neće skoro primetiti da je mrtav. Uđe u mali hodnik duž kojeg su sa obe strane bili rešetkasti zidovi ćelija. U zadnjoj ćeliji sa leve strane vide sklupčanu žensku priliku na slami. Oseti bes posmatrajući je tako bespomoćnu i izmučenu. Ona to nije zaslužila. – Devojko.. - pozva je tiho, ali nije bilo reakcije. Disanje joj je bilo plitko i trzala se u snu. Najednom telom mu prostruji još jedan niz grčeva. Kad su se bolovi primirili, otvorio je ćeliju ključem oduzetim od stražara, čučnuo je pored nje i dodirnuo joj je rame. Ona poskoči. – Hej, hej...šššš, to sam ja. – Pokuša da je umiri. Nije pustila ni glasa samo je pružila ruke pokušavajući da se odbrani. – To sam ja - uporno joj je ponavljao. Ona konačno stade zagledana u te čudne oči. - Ti? – prošaputa ona. On joj blago uze šaku u svoju. – Obećao si.. – šaputala je. Bogovi, šta su joj to uradili. Pogleda bolje. Bila je mršava, plava ispod očiju i... imala je veliki okrugli stomak. Stegnu zube, tako jako da zaškripaše. - Hoćeš li me odvesti odavde? - upita ona, a oči su joj bile i ravnodušne i uplašene u isto vreme. On klimnu glavom u polumraku. Zatim je podiže u naručje i iznese iz ćelije. Bila je laka kao paučina. Kada naiđoše pored stražara ona se skupi uz njega zaronivši mu glavu u grudi. Teo se pojavio sasvim nenadano iza ugla. Na opasnost Teodora nije upozorila ni njegova čudno iskrivljena glava, niti činjenica da u ruci drži mač, nego isti onaj osećaj da s njime nije sve u redu kakav je imao i kad se susreo sa riđokosom ženom malo pre toga.Trenutak potom i Ana ga je primetila. Sve posle toga odigralo se u trenu. Iz Aninog grla prolomi se jezivi vrisak, Teo pojuri ka njima uzdignutog mača, a Teodor ispusti Anu, pa ispali strelu s boka, Projektil se zari u Teovo grlo pribijajući ga uza zid. Senke zaigraše oko mjega, ali niti je bilo vremena za mozganje. niti za preduga objašnjavanja. Utišao je devojku i požurio niz hodnik. Ovde ništa nije bilo kako bi trebalo biti. Trenutak potom prođoše kroz sobu u kojoj su dve gracije i dalje ležale u krevetu prekrivene do ušiju, Teodor se zaustavi tek toliko da komad crne tkanine otcepi od haljine bačene na patos, pa izađoše na terasu.– Devojko moraš da mi veruješ - reče joj, a ona mu klimnu. Sveza joj preko očiju onu tkaninu. Nije se bunila, nije ništa pitala. Potom stade ispred nje, okrenu joj leđa, pa uze jednu njenu ruku i prebaci preko svog levog ramena a desnu provuče ispod svog pazuha, pa ih čvrsto sveza širokim kožnim opasačem preko svojih grudi. – Moraćeš da mi se popneš na leđa i da se čvrsto držiš – objasni joj tiho – ovo je za slučaj da ti se ruke umore. Ona poskoči na njegova leđa i steže ga snagom za koju nije verovao da postoji u njenom krhkom telu. Vreme je da krene. Ana mu nije bila ništa teža od mača ili trostrela, ali je na nju morao daleko više obraćati pažnju. Nadao se da će konopci izdržati njihovu težinu. Stiže do onog poprečnog, pa se prebaci na njega i premesti težinu. Izdržao je. Teodor stade da se prebacuje rukama po konopcu. Stigoše do izbočine, prebaci se na sledeći koji se spuštao niz zid i bez predaha nastavi spuštanje. Ana je sve vreme ćutala i mrdala što je bilo manje moguće. Teodoru se činilo da je prokleti ambis beskrajan. Spuštali su se i spuštali toliko dugo da je prestao da gleda naniže, a onda odjednom počeše da ga protresaju grčevi. Nije se predavao. Stegao je zube i nastavio da se spušta. Dugo, predugo. U trenu najveće agonije nenadano oseti tlo pod nogama. Pusti konopac i sruči se zajedno sa Anom. Ugledao je kako im pritrčavaju dve mračne prilike, a treća je stajala na ivici šume držeći konje. Grčevi su se sve više pogoršavali. Dejon odvoji Anu od njega, a Teodorovo telo postade plima bola. Dok je Dejon odmicao sa Anom, Vidin mu pruži ruku. Teodor podiže pogled na njega i Vidin ustuknu.- Odhgrlaziiiteeee, Odh... odlaziteee!- zaurla neljudski. Vidin stade uzmicati užasnutog pogleda. Potom se okrete i potrča za bratom. Odjeknu topot konja negde od šume, a Teodorovo telo poče da se preoblikuje. Vanuk je došao po svoje.