KOLEVKINE HRONIKE - RUŠEVINE ISPOD BRDA

Darko Savić / Stevan Šarčević
Utrnulo telo je bolno osećalo svaku neravninu na putu. Svaku rupu i izbočinu. Posle trećeg dana rukei noge nije više osećao. Mušice su mu se uvlačile u nos, uši i u oči, pa i u usta ako bi ih otvorio. Na smrad se već navikao. Najzad, poticao je od njegovih govana, pa je nekako bilo lakše podneti. Kada su ga utovarili u kola s rešetkama, nadao se da će mu skinuti lance, ali ništa od toga. Bilo im je svejedno. Samo bi mu uveče gurnuli jednu zemljanu činiju punu splačina. Dva puta u toku dana donosili su mu vode u istoj činiji i na tome im je bio zahvalan. Kada se oslobodi, darovaće im brzu smrt zbog toga.
Anu i Tea su odveli zajedno. Neki matori razbojnik je prokužio da bi i on mogao biti plemićke krvi, pa su rešili da i njega povedu šumskom kralju, ko god to bio. Njih su poveli na jugozapad travnatom ravnicom, a Teodora i malog Juka na jugoistok, prema planinama. Šestog jutra iz magle izroni pošumljeni breg. Krošnje ogromnih hrastova činile su ga još većim no što jeste. Izgedao je lepo, pravilno zaobljen, kao kornjacin oklop. Kada su prišli bliže, ugleda ostatke kamenih građevina. Još jedno od drevnih naselja. Huka sove oglasi se negde sa ivice šumarka, a kao odgovor sa čela kolone neko mahnu tri puta bakljom. Šuma ožive. Tridesetak ljudi naoružanih lukovima i trostrelima izađe pred njih. Bili su odenuti u grudne oklope i verižnjače, a iznad desnog ramena ili o boku imali su mačeve. Pozdraviše se sa njegovim krvnicima koji im izađoše u susret. - Kučkin sin - viknu ogromni bradonja sa isto tako ogromnim trostrelom. Glava mu je bila ćelava kao jaje, a puni čelični oklop je čudno delovao na ogromnom stomaku. - Smrdi k’o da se odavno rasp’o! Bacite i’ u jamu, nek’ se malo otkisele pa ću i’ posle pogledati. - Viknu svojim ljudima. Jama je bila duboka, okrugla rupa u zemlji ozidana kamenjem i do pola ispunjena vodom. Nalazila se sa suprotne strane brega od one sa koje su došli. Dok su nosili njega i malog Juka između stabala, primeti otvore u zemlji koji su ličili na ulaze u rudnik. Ovi lešinari su živjeli u podzemlju brega. Verovatno su otkopali podzemne prostorije negdašnjeg grada, jer ovaj breg je očigledno to bio. Do površine vode bilo je bar dvadeset lakata. Jama je bila široka. Spustiše ga na samom rubu. Bilo ih je četvorica. Najmlađi od njih priđe da ga odvezuje nabranog nosa. Posmatrali su ga sažaljivo. Znao je zbog čega. Prsti na rukama i nogama su mu bili natečeni i plavi kao zrele šljive, a alke su se tako urezale u meso da je bilo strašno pogledati. Ni oslobođen nije osetio nikakvu promenu. Nije mogao pomeriti ni jedan prst na omrtvelim udovima. Kada je završio, dečko se uspravi i gurnu ga nogom preko ivice. Udarac od površinu hladne vode zabole ga gore od bilo čega što je osetio, a imao je poveliko iskustvo. Riknuo je koliko je mogao i voda poleti da ispuni mesto u njegovim plućima. Kada je počeo da gubi svest i pomislio da je gotov, neke ruke ga uhvatiše za vrat i povukoše na gore. - Viteže, nemojte se opirati, ja vas držim! - Viknu mu Juk na uvo. Dečko je plivao kao vidra. Voda je bila duboka, dno se nije naziralo. Zid jame je bio od nemalterisanog kamena, ali tako dobro isklesanog i uklopljenog da u spojeve ni nokat ne bi stao. Juk polako poče da pliva uza zid pridržavajući jednom rukom Teodorovu glavu -Evo ga! Našao sam! - viknu - Rekli su mi da na četiri strane ispod povrsine postoje četiri kamena koji vire po lakat iz zida. Možemo stajati na njima, nećemo se ugušiti! - objasni dečko kada se dokopao jedne od izbočina. Iz vode mu je virio samo nos, ali bilo je dovoljno. Teodor nije mogao stajati sam, pa mu je Juk i dalje držao glavu iznad vode. Nekoliko sati kasnije, negde oko polovine dana, bolovi sasvim nestadoše i u udove poče da se vraća osećaj, ali je svaki pokret, i dalje bio bolan. Niko ih nije obilazio, ali su čuli korake nekoliko puta oko jame. Kako se bližila noć postalo je hladnije i dečak se počeo tresti. Teodoru se pokretljivost potpuno povratila, ali su pokreti i dalje značili teške muke. Pustiće ih da prenoće tu, shvati on. Dečak neće dugo izdržati. Psovao je u sebi sve što mu je palo na pamet. Vikao je, molio da izvuku dečaka iz vode, ali niko se ne udostoji ni da proviri odozgo. Kako da ih izvuče odavde, mozgao je grozničavo? Penjanje uza zid otpada, tu se i paukovi okliznu. Kamenje je previse glatko. Previsoko je za skok. Pomislio je da izbaci dečaka gore. Verovatno bi i uspeo, ali bez njega Juka će ubiti stražar čim ga vidi. A bilo ih je okolo, čuo je njihove korake. Da voda samo nije toliko hladna. Ali bila je hladna kao planinska reka koju napaja sneg sa planina. Kišnica bi trebalo da je toplija! Iznenada mu sinu pomisao. Duboko udahnu i zaroni. Dubina je bila nekih petnaest lakata. Dno je bilo puno krhotina i kamenih obrušenih blokova, ali je voda bila još hladnija. Teodor oseti vodenu struju. Nije dugo tražio. Prolaz je bio veličine omanjih vrata. Pogledao je malo uokolo i pronašao još dva slična. Odluči da prvo pogleda gde vodi prvi. Čudno, ali još nije osećao potrebu da izroni, iako je prilično vremena bio pod vodom. Nije imao vremena to da odgoneta, jer gore se dečak smrzavao. Potopljeni put je vodio u nisku prostoriju gde se stvorio vazdušni džep, pa Teodor izroni i duboko udahnu. Bila je rađena od istog savršeno ukopljenog kamena. Lučne kamene grede podupirale su plafon. Tu nije mogao izaći iz vode pa zaroni ponovo. Kao što je i očekivao i tu se nalazio otvor. To su verovatno bila vrata, ali su se vremenom strane urušile. Prošao je kroz još jednu prostoriju, ali nadalje se put granao, pa on odluči da krene desnim hodnikom. Još dva puta je prošao kroz podzemne odaje, povremeno nailazeći na vazdušne čepove, da bi konačno naišao na stepenište. Od polovine nije bilo poplavljeno i vodilo je kroz kameni plafon na sledeći sprat. Bio je siguran da razbojnici za to ne znaju i da nisu kopali tako duboko. Da znaju ne bi ih bacili u jamu. Zaroni ponovo i što je brže mogao vrati se istim putem. Dečko se tresao. Oči su mu bile zatvorene ali se još držao na kamenom ispustu– Juk - prošapta mu na uvo - Juk, čujes li me? - Ovaj polako otvori oči i zagleda se u njega krajnjim naporom. - Hajde viteže, vreme je da idemo. Udahni duboko, put neće dugo trajati obećavam. Možeš to zar ne? - Dečak klimnu glavom. Udahnu vazduh a Teodor mu stavi šaku na usta i nos. Mora izdržati, reče sebi, pa ga povuče u vodu za sobom. Plivao je što je brže mogao. Provuče ih kroz otvor i izroni u prvoj prostoriji. Dobro je prošlo. Izranjao je u svakoj prostoriji po vazduh. Konačno dođoše do stepeništa. Mali nije mogao hodati, pa ga je izneo, spustio na suv kamen i skinuo mu odeću. Podiže ga i privi uz sebe. Bio je hladan i sve se manje tresao. Bogovi! To nije dobro, umire. Ustrča sa njim uz stepenište. Soba iznad nije donela ništa novo. Prašina, paučina i još jedne stepenice, koje on preleti u nekoliko koraka. Nije znao šta da očekuje u ruševinama starim hiljadama godina ali ako nešto uskoro ne učini dečak je gotov. Morao je nekako da ga zagreje ali nije znao kako. U ovoj prostoriji stepenište koje je vodilo na gore je bilo srušeno kao i deo plafona. Dalje se nije moglo. Spusti ga na tlo i poče da mu trlja i gnječi mišiće koliko je brzo mogao. Nije znao koliko je to trajalo. - Viteže- začu slabašan glasić u jednom trenutku - to boli. Teodor stade. Prisloni mu uvo na grudi. Srce je kucalo snažno.- Gromovi! Baš si me zabrinuo dečko - reče. Jedan trenutak su ćutali, pa obojica počeše da se smeju. Mnogo je vremena prošlo od kada je zadnji osmeh ugostio Teodorovo lice. - Viteže, gde smo mi ovo? - Upita Juk malo kasnije. - Zovi me Inej - reče mu Teodor.- GospodarInej, je li to ime vaše kuće? - Ne dečko, Inej na prajeziku znači "niko" tako zovu ljude bez porekla. Tako su me zvali tamo gde sam odrastao. - Bez porekla? - začudi se Juk.- Mi smo u ruševinama ispod brda – vrati se Teodor na važniju temu. - Mračno je kao u rogu. Sreća pa ste uspeli naći ovo mesto gospodaru Ineje - tek tada mu sinu da dečko ne vidi ništa osim njegovih očiju. Teško je to imati na umu kada sve vidi kao u po dana. – Ne znam koliko je još vremena ostalo do svitanja, dva - tri sata najviše. Video sam nekoliko otvora, možda neki od njih vodi na površinu. Moram proveriti. Ti ostani ovde. Možeš hodati od kraja do kraja ovog zida da se zagreješ, ali ne prelazi na drugu stranu. Vratiću se brzo. - Voleo bih da imam oči kao tvoje - prošaputa dečak, koji je shvatio da Teodor može da vidi po mraku. - Čuvaj se - ču ga kako govori dok silazi. " Čuvaj se oče", javi se glas u sećanju "čekamo te". Sada kada mu se telo zagrejalo, voda mu se učini hladnijom nego pre. Natera sebe da uđe, pa ponovo zaroni. Izronio je u jami, zvezde su gorele i sve je bilo tiho. Imao je još vremena do zore. Nije se plašio da roni, mogao je dugo bez vazduha. Još jedan poklon od zveri što čuči u njemu. Nasumice odabra jedan od dva otvora i obre se u ogromnoj prostoriji poduprtoj stubovima. Zapazio je kanale i razvaljene delove zida, što je značilo da su tragači za čelikom već odavno opustošili ovo nalazište. To je moglo značiti dve stvari; kao prvo, mesto nije oduvek potopljeno, a kao drugo, nikom sem ovoj bagri nije zanimljivo. Na samom kraju se nalazilo stepenište što je vodilo naniže. Radoznalost ga je vukla da se spusti i vidi šta je dole, ali on uze vazduh, zaroni, i uputi se u poslednji tunel koji vodi iz jame. Kroz njega je voda ulazila. Prošao je kroz nekoliko prostorija, a onda našao odakle dolazi struja. Poveći kružni otvor u kamenom zidu koji je vodio u prirodni stenoviti tunel kroz koji je voda pronašla put. Krenu na gore i obre se u bunaru. Na vrhu je video lanac namotan na drveni kotur sa vedrom na kraju. Zid bunara bio je toliko loše ozidan da je u neke spojeve mogao da gurne stisnutu šaku. Lako će se popeti, samo da se ne odroni pod njegovom težinom. Ovo su očigledno iskopali i ozidali razbojnici. U jamu su izgleda previše često bacali ljude da bi iz nje pili vodu, ili su jednostavno mislili da voda u njoj potiče od kiše, pa nije za piće. Šta god da je uzrok, njemu je bilo drago što su ovo iskopali. Pokajaće se sigurno, pomisli u sebi.