KOLEVKINE HRONIKE - JUKOVA PRIČA

Darko Savić / Stevan Šarčević
Vatra je veselo pucketala obasjavajući lica troje mladih. Teodor ja sedeo malo dalje, na vrhu brežuljka i posmatrao ih je. Teo je pričao priču, a ono dvoje su ga pažljivo slušali. Dečak je imao dvanaest zima. Tako je podsecao na... Milodisa. On bi sada imao dvadeset četiri, junak pravi. Bilo je lepo čuti veseo smeh, iskren i lišen briga. Bogovi su taj dar podarili deci, kako bi preboleli, zaboravili i preživeli uspomene. Njih troje su brzo zaboravljali. Dobro je to. Šta bi dao da i on to može. Dok ih je gledao, stare rane oživeše. Nekada se i on smejao, sinu priče pričao. Lilin bi im nacedila sok, sela mu u krilo, zagrlila ga i poljubila. Dečak bi skočio na njih i svo troje bi se tren potom valjali po podu kao mačke u igri. Kako mu je tada srce srećno udaralo! Zahvaljivao se bogovima na sreći i ništa nije tražio, a i šta bi? Pa sve su mu već dali.
Okrenu pogled od vatre. Bolje da prekine sa mislima dok je još vreme. Kako su se leta nizala sve je ređe mislio o tim vremenima, ali nikada ih nije zaboravio. I kad god bi se setio, bol bi mu razderao grudi. Bolje je ne misliti. Ako postoji božija kuća, sin mu je sada u njegovim vrtovima. Odagnao je misli i obrisao suze skupljene u uglovima očiju. Po ko zna koji put pomisli da su se bogovi čudno poigrali s njim kada mu nisu dozvolili da umre. Od kako je napustio Por i pridružio se četi prošao je bezbroj bitaka i isto toliko puta bio ranjen. Sve su rane zarasle osim one na duši. Deran se veselo prebacivao preko glave začuđujućom veštinom, čime je izmamio Aninine aplauze i Teove vesele povike. To se sigurno čulo i na samom dnu Rupe, pomisli nevoljno. Mali je zaista vešt, priznade u sebi. A preživeo je ono što im je nedugo pre ovog iznenadnog napada veselosti ispričao. Da li je duša tražila spas od straha, ili je jednostavno bio neozbiljan, bilo je teško dokučiti. Ono što im je rekao o događajima u selu bilo je suviše neobično da mu ne bi poverovao. Nikada nije čuo ništa slično. Tako nešto se jednostavno ne može izmisliti.
Iz iskustva je znao da ponekad oči lažu, tako da su dečaku sasvim obične stvari mogle delovati čudesno. Ali mališan je izgledao normalno, a tako se i ponašao. Teodor mu se divio s obzirom da je potpuno zdrav pregrmeo užas. Samu priču ponovio je nekoliko puta u razmaku od nekoliko dana, sve u detalj. Verovaće mu, rešio je, za sada. Posle Jukovog jezivog kazivanja, rešiše da što pre i što dalje odjašu iz sela. Valjda su shvatili da bez njega neće poživeti dugo. Ana i Teo su i dalje prezali od Teodora i izbegavali su njegov pogled. S valjanim razlogom pomisli. Pa opet, bolje je držati se poznatog zla, nego susresti mrtve. Ma kakav bio barem su ga upoznali.
Još jednom pomisli kako su ljudi čudni. Do nedavno ovo dvoje su vrebali trenutak da mu umaknu, a evo sad ga mole da ih ne napušta. Da li su se dozvali pameti i uvideli u kakvu su smrtnu opasnost uleteli? Ili ih je priča dečaka Juka toliko potresla?