Kome?
Tako je Helena počela da se bavi politikom.
Stavili su joj na glavu kapicu na kojoj piše „Vladimir Gord – Amija u sigurnim rukama!“ i dali joj liflete i upaljače da deli ljudima “od vrata do vrata”. Princip rada je bio sledeći: prvo pozvoniš, malogradska nadžak-baba ti otvara vrata; pogledaš babu pravo u oči samouverenim, ali ljubaznim i toplim pogledom, nasmeješ se i tutneš joj u ruke liflet sa Gordovim licem; ako ne pusti besnog psa na tebe i ne tuži te zbog narušavanja privatnosti, procenjuješ je, ćaskaš sa njom, ubeđuješ je da glasa za Gorda; baba tvrdi da već zna da je samo Vladimir Gord može spasiti od nuklearnog rata, najezde skakavaca i horde pobesnelih bubašvaba; nagrađuješ babu robnim poklonom, tačnije upaljačem jer ne postoji ništa jeftinije od toga, a da na isto može da se naštampa ponosno, rodoljubivo lice Vladimira Gorda u visokoj rezoluciji. Baba srećna, ti srećan, šef malogradske filijale PPS-a srećan, svi srećni. Sreća se širi nebom kao praznični vatromet.
Nema ni trunke sumnje - prvo što izgubiš je stid.
Helena nije osetila gubitak stida kao kidanje dela svog bića ili suštine, već pre kao olakšanje u datim okolnostima. U svetu koji hvali one koji plešu goli na krvlju koju ne vide, kao salemske veštice na groblju u gluvo doba, stid je ionako suvišna emocija, ako bi se uopšte mogao nazvati emocijom. Gubitak stida je za Helenu pre bio korak ka povratku korenima nego nekakav kancer duha koji bi nagovestio njegove nadolazeće metastaze. Ipak, ona je tada osetila neku gorčinu koju je svom silinom potiskivala. Bila je to orvelovska gorčina, mržnja prema Velikom Bratu koji traži da ga gledaš kao boga i batinu, iako nikakvog boga tu nema. Naravno, da li ima boga ili nema nije ni bilo važno – ima batine. I batina bi radila posao sasvim dobro i slomila bi čak i duh Helene Vajs, da se u njoj nije probudila orvelovska gorčina. Ta gorčina je civilizaciji oduvek bila inicijalna klica stvaralaštva, njome su malterisali budućnost oni koji nisu umeli da grade zidove. Prosto rečeno, oni koji nisu umeli ništa drugo da rade, pisali su knjige. Ali, zašto danas pisati knjige? Helena je oduvek smatrala da su knjige pisma pobunjenog čoveka zbunjenom usamljeniku u budućnosti. Knjige su pisma adresirana na drugi vek, poslata čoveku među neljudima kom omča jednog istog sivog dana već steže vrat smrću, pisma prijatelja kog ne poznaješ, a koja ne prelaze samo prepreku prostora, već i vremena. U sivilu koje se nadvijalo nad nebom smoga i teških metala, Helena je shvatila sav značaj koji prava knjiga može da ima za čoveka koji je sam, potpuno, večno i besmrtno sam. Ali, ipak je ostalo otvoreno pitanje, kome pisati pismo u zemlji u kojoj budućnost ne postoji?
Stavili su joj na glavu kapicu na kojoj piše „Vladimir Gord – Amija u sigurnim rukama!“ i dali joj liflete i upaljače da deli ljudima “od vrata do vrata”. Princip rada je bio sledeći: prvo pozvoniš, malogradska nadžak-baba ti otvara vrata; pogledaš babu pravo u oči samouverenim, ali ljubaznim i toplim pogledom, nasmeješ se i tutneš joj u ruke liflet sa Gordovim licem; ako ne pusti besnog psa na tebe i ne tuži te zbog narušavanja privatnosti, procenjuješ je, ćaskaš sa njom, ubeđuješ je da glasa za Gorda; baba tvrdi da već zna da je samo Vladimir Gord može spasiti od nuklearnog rata, najezde skakavaca i horde pobesnelih bubašvaba; nagrađuješ babu robnim poklonom, tačnije upaljačem jer ne postoji ništa jeftinije od toga, a da na isto može da se naštampa ponosno, rodoljubivo lice Vladimira Gorda u visokoj rezoluciji. Baba srećna, ti srećan, šef malogradske filijale PPS-a srećan, svi srećni. Sreća se širi nebom kao praznični vatromet.
Nema ni trunke sumnje - prvo što izgubiš je stid.
Helena nije osetila gubitak stida kao kidanje dela svog bića ili suštine, već pre kao olakšanje u datim okolnostima. U svetu koji hvali one koji plešu goli na krvlju koju ne vide, kao salemske veštice na groblju u gluvo doba, stid je ionako suvišna emocija, ako bi se uopšte mogao nazvati emocijom. Gubitak stida je za Helenu pre bio korak ka povratku korenima nego nekakav kancer duha koji bi nagovestio njegove nadolazeće metastaze. Ipak, ona je tada osetila neku gorčinu koju je svom silinom potiskivala. Bila je to orvelovska gorčina, mržnja prema Velikom Bratu koji traži da ga gledaš kao boga i batinu, iako nikakvog boga tu nema. Naravno, da li ima boga ili nema nije ni bilo važno – ima batine. I batina bi radila posao sasvim dobro i slomila bi čak i duh Helene Vajs, da se u njoj nije probudila orvelovska gorčina. Ta gorčina je civilizaciji oduvek bila inicijalna klica stvaralaštva, njome su malterisali budućnost oni koji nisu umeli da grade zidove. Prosto rečeno, oni koji nisu umeli ništa drugo da rade, pisali su knjige. Ali, zašto danas pisati knjige? Helena je oduvek smatrala da su knjige pisma pobunjenog čoveka zbunjenom usamljeniku u budućnosti. Knjige su pisma adresirana na drugi vek, poslata čoveku među neljudima kom omča jednog istog sivog dana već steže vrat smrću, pisma prijatelja kog ne poznaješ, a koja ne prelaze samo prepreku prostora, već i vremena. U sivilu koje se nadvijalo nad nebom smoga i teških metala, Helena je shvatila sav značaj koji prava knjiga može da ima za čoveka koji je sam, potpuno, večno i besmrtno sam. Ali, ipak je ostalo otvoreno pitanje, kome pisati pismo u zemlji u kojoj budućnost ne postoji?
No comments have been added yet.
